Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
31.01.2014.

Кж1 По1 31/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 31/13
Дана 31.01.2014. године
Б Е О Г Р А Д
ул. Немањина бр.9


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судије Верољуба Цветковића, председника већа, судија Милимира Лукића, Надежде Мијатовић, Наде Зец и Вучка Мирчића, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Браниславе Муњић, као записничара, у кривичном поступку окривљеног АА и др, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика и др, одлучујући о жалби Тужиоца за организовани криминал, изјављеној против пресуде Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1.број 89/11 од 16.05.2013. године, након одржане седнице већа, у смислу члана 447 ЗКП, дана 31.01.2014. године, једногласно је донео


Р Е Ш Е Њ Е

УСВАЈАЊЕМ жалбе Тужиоца за организовани криминал, УКИДА СЕ пресуда Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1.број 89/11 од 16.05.2013. године и предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1.број 89/11 од 16.05.2013. године, на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, окривљени АА, АА1 до АА5 ослобођени су од оптужбе да су, ставом I изреке пресуде, окривљени АА1 и окривљени АА2 извршили и то окривљени АА1 кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 34 Кривичног законика, а окривљени АА2 кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, ставом II изреке пресуде, окривљени АА, окривљени АА3 и окривљени АА4, извршили и то окривљени АА кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, а окривљени АА3 и окривљени АА4 по једно кривично дело злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 35 Кривичног законика, а ставом III изреке првостепене пресуде окривљени АА5 извршио кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333 став 2 у вези са ставом 1 Кривичног законика. На основу одредбе члана 265 ЗКП, одређено је да трошкови кривичног поступка у односу на окривљене АА, АА1, АА2, АА3, АА4 и АА5 падају на терет буџетских средстава суда.

Против наведене пресуде благовремено је жалбу изјавио Тужилац за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка, сходно члану 437 став 1 тачка 1 у вези члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, сходно члану 437 став 1 тачка 3 у вези члана 440 ЗКП, са предлогом Апелациони суд у Београду пресуду Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1.број 89/11 од 16.05.2013. године укине и предмет упути првостепеном суду на поновно суђење.

Одговоре на жалбу Тужиоца за организовани криминал, изјављену против пресуде Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1.број 89/11 од 16.05.2013. године, понели су окривљени АА, његови браниоци адвокати АБ и АБ1 и адвокат АБ2, бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ2, бранилац окривљеног АА3, адвокат АБ5, бранилац окривљеног АА4, адвокат АБ3 и бранилац окривљеног АА5, адвокат АБ4, и предложили да Апелациони суд у Београду наведену жалбу одбије као неосновану, а првостепену пресуду потврди.

Окривљени АА и његови браниоци адвокати АБ и АБ1 и адвокат АБ2, бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ2, бранилац окривљеног АА4, адвокат АБ3 и бранилац окривљеног АА5, адвокат АБ4, у одговорима на жалбу Тужилаштва за организовани криминал такође су предложили да Апелациони суд у Београду, у смислу члана 447 ЗКП, закаже јавну седницу и о истој обавести овог окривљеног и наведене браниоце.

Тужилаштво за организовани криминал је, поднеском Ктж.бр. 29/13 од 08.01.2014. године, предложило да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу Тужиоца за организовани криминал Кт.бр. 21/11 од 25.11.2013. године, изјављену на пресуду Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1.број 89/11 од 16.05.2013. године.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одржао је седницу већа, у складу са одредбама члана 447 ЗКП, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Тамаре Ристић, окривљених АА и АА1 и бранилаца адвоката АБ, АБ1, АБ2 и АБ3, а у одсуству уредно обавештеног браниоца окривљеног АА5, адвоката АБ4, при чему окривљеног АА5 по пуномоћју у списима заступа и бранилац адвокат АБ1, присутан на јавној седници, на којој је размотрио списе предмета, па је, након разматрања навода и предлога из изјављене жалбе и одговора на жалбу, имајући у виду и мишљење Тужиоца за организовани криминал, као и објашњења навода жалбе које је дао заменик Тужиоца за организовани криминал Тамара Ристић и објашњења навода из одговора на жалбу, које су дали окривљени АА и браниоци адвокати АБ, АБ1, АБ2 и АБ3, а након што је првостепену пресуду испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, сходно одредби члана 451 став 1 ЗКП нашао:

Жалба је основана.

Основано се жалбом Тужиоца за организовани криминал истиче да је побијана пресуда донета је уз битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП, будући да су, и по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, разлози које првостепени суд даје у погледу чињеница које су предмет доказивања потпуно нејасни, а на коју повреду се основано у изјављеној жалби указује, па се, у смислу члана 458 ЗКП, укидање првостепене пресуде показује нужним.

Наиме, првостепени суд из изведених и прихваћених доказа током поступка утврђује да је, дана 30.12.1997.године, дошло до закључења уговора о купопродаји, чији је предмет локал аа, између ДТП „АА1“ и СУР „АА“, те да је предметни уговор испред ДТП „АА1“ потписао окривљени АА2, а испред СУР „АА“ окривљени АА1, затим да је предметни уговор фиктиван, односно да по њему није дошло до исплате купопродајне цене, те да је окривљени АА2 знао да је овај уговор фиктиван и да неће доћи до исплате купопродајне цене, затим да је предметни уговор оверен без присуства потписника уговора у просторијама Општинског суда у Косовској Митровици у лето 2000. или 2001.године, по налогу окривљеног АА, а уз помоћ окривљеног АА3 и окривљеног АА4 и то тако што је уписан у књигу овере за 1998. годину, под Ов.бр. 302/98, при чему је претходна овера под тим бројем коректором избрисана, као и да је крајем децембра 2002. године, користећи овај фиктивни уговор, окривљени АА1 продао предметни локал "АА2" за износ од 20.040.000,00 динара.

На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд закључује да је окривљени АА1, дана 30.12.1997. године, подстрекао окривљеног АА2 да закључи фиктиван уговор о купопродаји предметног локала, на који начин је окривљени АА2, с обзиром да је поступао у својству директора, искористио и прекорачио положај одговорног лица, те да је окривљени АА, у лето 2000. или 2001. године, искоришћавањем и прекорачењем свог службеног положаја, и то положаја "АА3", оверио предметни фиктивни уговор на начин како је то напред описано, а у чему су му помогли окривљени АА3 и АА4.

Међутим, првостепени суд налази да јавна тужба није доказала да су својим незаконитим радњама окривљени АА1, АА2, АА, АА3 и АА4, прибавили самом окривљеном АА1 противправну имовинску корист у износу који прелази 1.500.000,00 динара, а који износ представља квалификаторну околност неопходну да би окривљени АА1 и окривљени АА2 одговарали за најтежи облик кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 Кривичног законика, а окривљени АА, АА3 и АА4, за најтежи облик кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 Кривичног законика, због чега је, сходно одредби члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП, наведене окривљене ослободио од оптужбе услед недостатка доказа, односно окривљеног АА1 ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању из члана 234 став 3 у вези става 1 Кривичног законика у вези члана 34 Кривичног законика, окривљеног АА2 ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, окривљеног АА ослободио од оптужбе да извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, а окривљене АА3 и АА4 ослободио од оптужбе да су извршили по једно кривично дело злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 35 Кривичног законика, а како је окривљени АА ослобођен од оптужбе да је извршио напред наведено кривично дело, то је првостепени суд, услед недостатка доказа ослободио од оптужбе и окривљеног АА5 да је извршио кривично дело помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333 став 2 у вези са ставом 1 Кривичног законика.

Овакав свој закључак првостепени суд образлаже тиме да би окривљени у овом кривичном поступку могли одговарати за најтеже облике кривичних дела која су им стављена на терет, а који су квалификовани одређеним износима имовинске користи, тачније износом од преко 1.500.000,00 динара, неопходно је у овом поступку било утврдити колика је била вредност предметног локала у време предузимања радњи извршења, односно колика је била вредност предметног локала на дан 30.12.1997. године, као и у лето 2000. или 2001. године. По ставу првостепеног суда, умишљај окривљених у овом кривичном поступку може обухватити само онај износ имовинске користи који представља вредност предметног локала у време када су они према оптужном акту предузели радње извршења кривичног дела.

Из тог разлога првостепени суд је тржишну вредност предметног локала на дан 30.12.1997. године, као и у лето 2000. и 2001.године, утврђивао уз помоћ судских вештака грађевинске и економске струке, и на основу наведених налаза и мишљења утврдио да је тржишна вредност предметног локала, на дан 30.12.1997. године, износила 1.329.588,90 динара, а у лето 2000. године 1.093.337,50 динара, а у лето 2001. године 1.191.788,45 динара.
 
Имајући у виду наведено, првостепени суд утврђује да је имовинска вредност у погледу окривљених АА1 и АА2 1.329.588,90 динара, док је у случају окривљених АА, АА3 и АА4 та вредност 1.093.337,50 динара, узимајући у погледу окривљених АА, АА3 и АА4 мањи износ, односно износ тржишне вредности за 2000. годину, као повољнији за окривљене.

Стога је коначан закључак првостепеног суда да у овој кривично-правној ствари јавна тужба није доказала да је умишљајем окривљених АА1, АА2, АА, АА3 и АА4, приликом предузимања радњи извршења које им је јавна тужба ставила на терет, била обухваћена и противправна имовинска корист у износу од преко 1.500.000,00 динара, тачније од 20.040,00 динара, налазећи да нема ни једног доказа да су окривљени АА1 и АА2 знали да ће предметни локал бити продат крајем 2002. године за наведени износ, нити су то окривљени АА, АА3 и АА4 знали у лето 2000. године.

Међутим, по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, како се то основано жалбом Тужиоца за организовани криминал истиче, првостепени суд у погледу одлучне чињенице која се односи на висину имовинске користи у образложењу побијане пресуде није дао јасне разлоге.

Наиме, при неспорно утврђеној чињеници да је окривљени АА1 предметни просторни простор продао преко предузећа „АА4“, по основу уговора од 23.12.2002. године, а који је оверен у Општинском суду у Косовској Митровици под Ов.бр. 1477/02 дана 24.12.2002. године, и то за купопродајну цену у износу од 20.040.000,0 динара, која му је исплаћена дана 25.12.2002.године, као и да је приликом закључења овог уговора о купопродаји као свој доказ о власништву над предметним локалом употребио управо уговор закључен дана 30.12.1997. године, који је на себи имао печат овере број 302/98 од 02.04.1998. године, за који првостепени суд утврђује да је фиктиван и да је оверен у просторијама Општинског суда у Косовској Митровици у лето 2000. или 2001. године, по налогу окривљеног АА, а уз помоћ окривљених АА3 и АА4, и по ставу овога суда, нејасно је из којих разлога првостепени суд вештачењем утврђује тржишну вредност предметног локала на дан 30.12.1997. године и у лето 2000. односно 2001. године, како би утврдио у односу на колику вредност прибављања имовинске користи је био усмерен умишљај окривљених приликом предузимања радњи извршења кривичних дела.

Код реченог, треба имати у виду да имовинску корист представља чиста добит која се састоји у вишку имовине извршиоца коју је прибавио извршењем кривичног дела. При томе, реално постоји могућност да се облик имовинске користи промени, а уобичајено се то дешава када извршилац располаже предметом од вредности који је прибавио кривичним делом, па уз накнаду или не, предмет пренесе на друго лице, или се пак предмет уништи или изгуби, тако да његово одузимање од извршиоца више није могуће, па је код такве правне ситуације неопходно утврдити новчани износ који одговара тржишној вредности предмета, у време када је извршењем кривичног дела прибављен, и за који износ ће се извршилац обавезати да плати, јер одговара прибављеној имовинској користи.

Ако је пак правним послом, на пример продајом или заменом предмета, прибављена већа корист од вредности коју је предмет имао у време када је прибављен извршењем дела, имовинска корист одговара тако увећаној користи и извршилац се обавезује да плати тај новчани износ.

У конкретном кривичном предмету, вредност прибављене имовинске користи је несумњиво одређена правним послом, и то купопродајним уговором од 24.12.2002. године, којим је, за износ од 20.040.000,00 динара, продат предметни локал, о чему су дати потпуни и јасни разлози у образложењу пресуде, па је закључак првостепеног суда да нема доказа да је умишљајем окривљених АА1, АА2, АА, АА3 и АА4 приликом предузимања радњи извршења које им је јавна тужба ставила на терет била обухваћена и противправна имовинска корист у износу од 1.500.000,00 динара потпуно нејасан, због чега је, и по ставу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, првостепена пресуда захваћена битном повредом одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачке 2. Законика о кривичном поступку, на коју повреду се основано указује жалбом Тужиоца за организовани криминал, због које се не може прихватити ни правни закључак првостепеног суда, па је стога побијана пресуда морала бити укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

У поновном поступку првостепени суд ће отклонити повреде на које му је овим решењем указано, тј. утврдиће све одлучне чињенице и правилно их оценити, када ће бити у могућности да донесе правилну и закониту одлуку, за коју ће дати јасне и довољно аргументоване разлоге, при чему ће имати у виду и остале жалбене наводе Тужиоца за организовани криминал, које овај суд није ценио, будући да је првостепена пресуда укинута због битне повреде одредаба кривичног поступка.

На основу свега напред наведено, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је на основу одредбе члана 458 став 1 Законика о кривичном поступку донео одлуку као у изреци решења.

Записничар      ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Бранислава Муњић       Верољуб Цветковић

ГМ
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)