Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.04.2015.

Кж1 По1 32/14

 
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж1 По1 32/14
Дана 03.04.2015. године
Б Е О Г Р А Д, Немањина бр.9

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Верољуба Цветковића, председника већа, Милимира Лукића, Драгољуба Ђорђевића, Наде Зец и Бојане Пауновић, чланова већа, уз учешће саветника Јелене Каличанин Војновић, као записничара, у кривичном предмету окривљене АА, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 1 Кривичног законика, одлучујући о жалби јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал Кто.бр.11/13 од 09.12.2014. године и жалби браниоца окривљене АА, адвоката АБ, изјављених против пресуде Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1.бр.71/14 од 20.11.2014. године, у седници већа одржаној у присуству заменика јавног тужиоца Апелационог јавног тужилаштва у Београду Драгослава Марковића, окривљене АА и њеног браниоца, адвоката АБ, дана 03.04.2015. године, донео је следећу


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал и жалба браниоца окривљене АА, адвоката АБ, изјављене против пресуде Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1.бр.71/14 од 20.11.2014. године, па се наведена пресуда, ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1.бр.71/14 од 20.11.2014. године, окривљена АА је оглашена кривом због извршења једног кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 1 КЗ те јој је изречена условна осуда којом је утврђена казна затвора у трајању од 8 (осам) месеци и истовремено одређено да се утврђена казна неће извршити уколико окривљена у року провере од 3 (три) године од дана правноснажности пресуде не изврши ново кривично дело. На основу одредбе члана 85 КЗ окривљеној АА је изречена и мера безбедности забрана вршења позива у области правосуђа (тужилачко и судијско) у трајању од 2 (две) године рачунајући од правноснажности пресуде. Од окривљене је одузета и имовинска корист прибављена извршењем кривичног дела у износу од 2.812,00 динара, па је обавезана да овај износ исплати суду у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења, а обавезана је и на плаћање трошкова кривичног поступка у износу чија ће висина бити одређена накнадно посебним решењем.

Против ове пресуде благовремене жалбе су изјавили:

-јавни тужилац Тужилаштва за организовани криминал Кто.бр.11/13 од 09.12.2014. године, због одлуке о кривичним санкцијама, са предлогом да Апелациoни суд у Београду уважи жалбу, преиначи пресуду и окривљену осуди на казну затвора, а да у преосталом делу потврди првостепену пресуду;

-бранилац окривљене АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 10 ЗКП и повреде кривичног закона из члана 439 став 1 ЗКП, са предлогом да Апелациoни суд у Београду уважи жалбу, преиначи пресуду тако што ће окривљену АА ослободити од оптужбе.

Одговог на жалбу Тужиоца за организовани криминал је суду доставио бранилац окривљене АА, адвокат АБ у коме је оспорио наводе изјављене жалбе и предложио Посебном одељењу Апелационог суда у Београду да исту одбије као неосновану.

Јавни тужилац Тужилаштва за организовани криминал је у поднеску Ктж.бр.34/14 од 05.01.2015. године изнео предлог да Апелациoни суд у Београду, Посебно одељење уважавајући жалбу Тужиоца за организовани криминал преиначи ожалбену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији и окривљену АА осуди на ефективну казну затвора а да жалбу браниоца окривљене АА, адвоката АБ одбије као неосновану.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одржао је седницу већа, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Драгослава Марковића, окривљене АА и њеног браниоца, адвоката АБ, на којој је размотрио целокупне списе заједно са ожалбеном пресудом и изјављеним жалбама, одговором на жалбу и изјашњењем Тужилаштва за организовани криминал, пресуду испитао у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутих у жалбама сходно одредби члана 451 став 1 ЗКП, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалбе су неосноване.

У жалби браниоца окривљене АА, адвоката АБ се износи теза о томе да је првостепени суд доносећи ожалбену пресуду учинио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 10 ЗКП, јер је приликом доношења предметне пресуде био везан забраном из члана 453 ЗКП а будући да је претходна пресуда првостепеног суда укинута уважавањем жалбе браниоца окривљене а о жалби тужиоца суд није ни расправљао. Дакле, према ставу изнетом у жалби, првостепени суд је у конкретном случају био везан забраном reformatio in peius, па како јавни тужилац, у поновљеном поступку, није мењао радњу извршења кривичног дела из оптужног акта, то није могао учинити ни суд јер се идентитет оптужнице може мењати врло рестриктивно и искључиво у корист окривљене. Како је у конкретном случају дошло до одступања од оптужног акта, то је повређено и право окривљене на правично суђење из члана 6 Европске конвенције о људским правима, па је Посебном одељењу Апелационог суда у Београду, предложено да пресуду преиначи и окривљену ослободи од оптужбе будући да током поступка није доказано да је извршила радњу кривичног дела за коју се оптужницом терети.

Међутим, према налажењу Посебног одељења Апелациoног суда у Београду, цитирани жалбени наводи су оцењени као неосновани.

Наиме, првостепени суд је, према ставу овог суда, правилно поступајући по налозима из решења Апелационог суда у Београду којим је укинута претходна пресуда првостепеног суда, правилно закључио да окривљена АА кривично дело за које је изреком пресуде оглашена кривом, није извршила искоришћавањем службеног положаја, а који опис радње је наведен у оптужном предлогу Тужилаштва за организовани криминал Кт.бр.16/13 од 12.09.2013. године (који је измењен актом ТОК Кто.бр.11/13 од 11.10.2013. године), већ прекорачењем граница службеног овлашћења. Заправо, првостепени суд правилно закључује да ни Судски пословник ни Закон о судским таксама не предвиђају да је судија која поступа по предмету овлашћена да врши наплату судске таксе нити да то чини у име странака у поступку у коме поступа, па како из доказа у списима несумњиво произилази да је окривљена АА захтевала и примила од оштећене ОО новац на име судске таксе у предмету у коме је поступала, како би новац лично уплатила уместо извршних повериоца, то је правилан закључак првостепеног суда о томе да је окривљена предузела службену радњу која је изван њеног службеног овлашћења судије (и изван домашаја надзора над наплатом таксе што јесте овлашћење судије сходно законским одредбама), то јест окривљена је предузела службену радњу која је у надлежности другог службеног лица а на који начин је прекорачила границе свог службеног овлашћења.

Супротно цитираним жалбеним наводима, према ставу овог суда, првостепени суд у конкретном случају није повредио идентитет оптужног акта нити је положај окривљене учинио тежим у кривичноправном смислу, већ је правилно утврђено чињенично стање, правилно подвео под правну норму, сходно резултатима доказног поступка. Ово због тога што се према налажењу Посебног одељења Апелационог суда у Београду неповољна правна квалификација за окривљеног своди на питање да ли је на конкретну кривичну ствар примењен строжији кривични закон. У изналажењу одговора узимају се у обзир сви кривичноправни прописи о кривичном делу и кривичној санкцији, при чему се норме упоређују по садржини, условима инкриминације, условима кажњивости, врсти и мери казне, квалификаторним и привилегујућим околностима, могућностима блажег или строжијег кажњавања или ослобођења од казне. Како је у конкретном случају окривљена оглашена кривом због истог кривичног дела за које је и терећена оптужницом, при чему је у изреци пресуде промењен само облик радње извршења кривичног дела на тај начин што је уместо једног законом прописаног облика, спрам утврђеног чињеничног стања и по налогу овог суда, првотепени суд утврдио да је окривљена извршила други облик радње истог кривичног дела, то на изнети начин у односу на окривљену није повређен закон на њену штету, будући да није примењен строжији закон већ исти закон. Из доказа изведених током поступка, несумњиво произилази да је окривљена извршила предметно кривично дело прекорачењем граница свог службеног овлашћења а следом чега правилно није, као што је то у жалби браниоца предложено, ослобођена од оптужбе, већ је правилно оглашена кривом због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 1 ЗКП.

Као неосновани су цењени и жалбени наводи браниоца окривљене о томе да је на описани начин суд повредио одредбу члана 6 Конвенције о људским правима односно да је повређено право на правично суђење окривљене, а обзиром на то да би према налажењу овог суда повреда Конвенције у смислу изнетих навода постојала онда када би у пресуди био унет још неки елемент на основу којег би се инкриминација оптужнице и пресуде разликовао, па како је окривљена оглашена кривом због извршења кривичног дела за које је и терећена оптужницом, то њено право на одбрану у конкретном случају није повређено, а супротни жалбени наводи су оцењени као без утицаја.

Према ставу Апелациoног суда у Београду, Посебног одељења, неосновано се изјављеном жалбом јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал спори правилност и законитост пресуде у делу одлуке о кривичној санкцији тезом о томе да се условна осуда може изрећи учиниоцу “лакшег кривичног дела”, а што свакако није кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 1 КЗ при чему је приликом доношења одлуке о врсти и висини кривичне санкције према ставу изнетом у жалби суд утврђеним олакшавајућим околностима дао пренаглашен значај.

Међутим, цитирани жалбени наводи су од стране Посебног одељења Апелационог суда у Београду оцењени као неосновани будући да је првостепени суд, према ставу овог суда, приликом доношења одлуке о врсти и висини кривичне санкције коју ће изрећи окривљеној АА правилно утврдио све околности из члана 54 КЗ које утичу на то да кривична санкција буде правилно одабрана а њена висина правилно одмерена. Наиме, првостепени суд је правилно као олакшавајуће околности на страни окривљене АА ценио чињеницу да је она мајка једног пунолетног детета, да је раније неосуђивана, да се оштећена није придружила кривичном гоњењу и није истакла имовинскоправни захтев као и понашање окривљене након извршеног кривичног дела, односно околност да је по сазнању да се оштећена притуживала председнику због њеног поступања везано за предметни догађај, делимично отклонила последице кривичног дела уплатом дела новца од прибављене имовинске користи по основу таксе у име оштећених а на рачун судских такси Основног суда у Новом Саду, док отежавајућих околности на страни окривљене није било, па је првостепени суд даље ценећи степен кривице окривљене, јачину повреде и угрожавање заштићеног добра, правилно закључио да ће се у конкретном случају сврха изрицања кривичних санкција и сврха кажњавања из члана 4 КЗ у односу на окривљену остварити изрицањем условне осуде, односно да ће се самим упозорењем уз претњу казном довољно утицати на окривљену да убудуће не врши оваква и слична кривична дела, услед чега је окривљеној правилно изречена условна осуда тако што је утврђена казна затвора у трајању од 8 (осам) месеци са роком провере од 3 (три) године.

Дакле, према ставу овог суда, неосновано је у изјављеној жалби истакнуто да би у конкретном случају адекватна кривична санкција била ефективна казна затвора, будући да је и према налажењу овог суда изречена условна осуда кривична санкција адекватна како тежини извршеног кривичног дела тако и личности окривљене као извршиоца.

Такође, према ставу овог суда, првостепени суд је правилно закључио да је окривљена АА иницирала предметни коруптивни догађај, показала одређену упорност приликом извршења кривичног дела те да је судијска функција и уопште професија од изузетног значаја и осетљива је када је у питању заштита интереса друштва, следом чега је правилно стао на становиште да би даље вршење судијске функције од стране окривљене и уопште позива из области правосуђа било опасно, следом чега је правилно на основу одредбе члана 85 КЗ изрекао меру безбедности забрана вршења у области правосуђа чију дужину је правилно определио на 2 (две) године рачунајући од дана правноснажности пресуде.

Дакле, како је изјављеном жалбом браниоца окривљене АА, адвоката АБ и јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал неосновано доведено у питање правилност и законитост ожалбене пресуде, то је Апелациoни суд у Београду, Посебно одељење ове жалбе оценио и одбио као неосноване а своју одлуку донео на основу одредбе члана 457 ЗКП.

Записничар        Председник већа-судија
Јелена Каличанин Војновић     Верољуб Цветковић

ОМЈ

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)