Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
29.03.2013.

Кж1 По1 4/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 4/13
Дана 29.03.2013. године
Б е о г р а д

 

У ИМЕ НАРОДА

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Зорана Савића, председника већа, Мирјане Поповић, Душка Миленковића, Милене Рашић и Наде Зец, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Марине Барбир, као записничара, у кривичном поступку против окр. АА, због кривичног дела прикривање из члана 221 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 КЗ, одлучујући о жалбама Тужиоца за организовани криминал, окривљеног и његовог браниоца, адвоката АБ, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења, К.По1 бр.216/10 од 06.09.2012. године, у седници већа одржаној у смислу члана 447 став 1 ЗКП, дана 29.03.2013. године, донео је


П Р Е С У Д У

   ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужиоца за организовани криминал, окривљеног АА и његовог браниоца, адвоката АБ, а пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења, К.По1 бр.216/10 од 06.09.2012. године, се ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења, К.По1 бр.216/10 од 06.09.2012. године, окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела прикривање из члана 221 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 КЗ („Службени гласник РС“ 85/05), те му је изречена условна осуда тако што му је утврђена казна затвора у трајању од једне године и истовремено одређено да се овако утврђена казна неће извршити уколико окривљени у року од три године не изврши ново кривично дело, те је одређено да ће се, у случају опозива условне осуде, у смислу одредбе члана 63 КЗ, окривљеном у изречену казну урачунати и време које је провео у притвору од 24.08.2012. до 06.09.2012. године. Окривљени је обавезан да на име паушала плати суду износ од 50.000,00 динара, у року од 15 дана од дана правоснажности пресуде, под претњом принудног извршења, док ће о осталим трошковима поступка одлучити накнадно, посебним решењем.

  Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

  -Тужилац за организовани криминал, због одлуке о кривичној санкцији, с предлогом да Апелациони суд побијану пресуду преиначи тако што ће окривљеног осудити на казну затвора;

  -окривљени АА и његов бранилац, адвокат АБ, због погрешно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичним санкцијама, с предлогом да Апелациони суд побијану пресуду преиначи тако што ће окривљеном изрећи блажу условну осуду.

  У одговору на жалбу Тужиоца за организовани криминал, бранилац окривљеног – адвокат АБ предложио је да се изјављена жалба одбије као неоснована.

  Поднеском Ктж.бр.2/13 од 06.фебруара 2013. године Тужилац за организовани криминал предложио је да се жалба Тужилаштва за организовани криминал уважи и побијана пресуда преиначи тако што ће Апелациони суд окривљеног АА осудити на казну затвора а да се жалба окривљеног и његовог браниоца одбије као неоснована.

  Разматрајући списе предмета и побијану пресуду, а по оцени навода изнетих у изјављеним жалбама и мишљењу надлежног тужиоца, Апелациони суд у Београду је испитујући пресуду у смислу одредбе члана 451 став 1 ЗКП, нашао:

  жалбе су неосноване.

  По налажењу Апелационог суда, правилно је првостепени суд, на основу правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања закључио да се у радњама окривљеног АА стичу сва битна обележја кривичног дела прикривање из члана 221 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 КЗ, које је извршио с директним умишљајем, па како нису постојале околности које би искључиле његову кривицу, огласио га кривим.

  Разматрајући побијану пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, поводом изјављених жалби, а будући да окривљени и његов бранилац пресуду побијају због погрешно утврђеног чињеничног стања само у погледу околности које се тичу одлучивања о казни, Апелациони суд налази да је првостепени суд правилно ценио све околности у смислу одредбе члана 54 КЗ и то од олакшавајућих околности чињеницу да је окривљени признао извршење кривичног дела које му је стављено на терет, да је отац двоје деце, имао у виду његово здравствено стање, с обзиром на тешку повреду стопала, а као отежавајућу околност ценио је његову ранију осуђиваност, узимајући у обзир да је од ранијих осуда прошао дужи временски период, те да окривљени није осуђиван због истоврсног кривичног дела. Правилном оценом наведених околности, а имајући у виду јачину повреде заштићеног добра, те степен кривице окривљеног као учиниоца, првостепени суд је изабрао адекватну кривичну санкцију – условну осуду, основано закључујући да се у конкретном случају сврха кажњавања у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција може остварити и самим упозорењем уз претњу казном затвора, те је окривљеном утврдио казну затвора у трајању од једне године са роком проверавања од три године, те одредио да ће му се у случају опозива ове условне осуде у утврђену казну урачунати и време које је провео у притвору.

  Тужилац за организовани криминал у изјављеној жалби, оспоравајући одлуку о кривичној санкцији, сматра да је суд у већој мери морао ценити чињеницу да је предмет кривичног дела у конкретном поступку једно од низа моторних возила која су кријумчарена из европских земаља у Србију и из Србије, да је кријумчарење моторних возила у сталном порасту, те да представља међународни проблем, где се Србија појављује или као транзитна држава или држава где се таква возила препродају, па се кривично дело које је окривљени извршио не може третирати као лакше кривично дело, која околност по ставу тужилаштва, онемогућава изрицање условне осуде као кривичне санкције у конкретном случају. Што се тиче олакшавајућих околности на страни окривљеног, тужилац оспорава квалитет признања окривљеног, будући да о кривици окривљеног постоје и други докази, те сматра да суд није адекватно ценио ранију осуђиваност окривљеног.

  Окривљени и његов бранилац у изјављеној жалби првенствено указују да је чињенично стање погрешно утврђено јер првостепени суд није узео у обзир да је пресуда Општинског суда у Зрењанину К.бр.841/96 од 13.05.1997. године преиначена решењем Врховног суда Србије Кзу.бр.1280/99 од 20.10.1999. године, којом је окривљеном казна затвора преиначена у условну осуду, па су стога у односу на раније условне осуде наступили услови за законску рехабилитацију. Такође, окривљени и његов бранилац указују да суд није ценио чињеницу да је окривљени самохрани отац и једини старалац малолетне ћерке старости три године, те да се његово тешко здравствено стање не огледа само у повреди стопала, већ и у компликованој повреди кичме, због чега се креће отежано и уз помоћ помагала, па у жалби указују да је окривљеном требало изрећи блажу условну осуду, наводећи да су и званично покренули поступак брисања условних осуда.

  Међутим, изнетим жалбеним наводима, како Тужиоца за организовани криминал, тако и окривљеног и његовог браниоца, не доводи се у сумњу правилност одлуке првостепеног суда у погледу врсте и мере изречене кривичне санкције. Ово стога што околности које се тичу начина извршења кривичног дела на које се позива јавни тужилац у изјављеној жалби су управо околности због којих је против окривљеног вођен кривични поступак пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду, а вредност возила и степен кривице окривљеног првостепени суд је адекватно ценио, имајући у виду да је окривљеном утврдио казну затвора у трајању од годину дана, а за кривично дело у конкретном случају, у време извршења кривичног дела, била је прописана казна затвора у трајању од шест месеци до пет година. Такође, без обзира у којој мери је признање окривљеног довело до утврђивања чињеничног стања релевантног за одлучивање у конкретном случају, правилно је првостепени суд ову чињеницу ценио као олакшавајућу околност, јер иста указује на држање окривљеног након извршеног кривичног дела, те и његов однос према извршеном кривичном делу, због чега је, и по налажењу овог суда, условна осуда са утврђеном казном затвора у трајању од једне године и роком проверавања од три године адекватна кривична санкција којом ће се остварити циљеви како специјалне, тако и генералне превенције, при чему околност да раније осуде датирају из периода од пре петнаест година указују да ова отежавајућа околност није таквог квалитета да би, при свим утврђеним олакшавајућим околностима, оправдавала изрицање ефективне казне затвора.

  С друге стране, иако основано окривљени и његов бранилац наводе да је у изреци првостепене пресуде погрешно наведено да је пресудом Општинског суда у Зрењанину К.бр.841/96 од 13.05.1997. године окривљени осуђен због кривичног дела из члана 180 став 2 КЗ РС у вези члана 19 КЗ СРЈ на казну затвора у трајању од три месеца, прилажући уз жалбу решење Врховног суда Србије Кзу.бр.1280/99 од 20.10.1999. године, којим је преиначена правоснажна пресуда Окружног суда у Зрењанину Кж.бр.314/97 од 21.10.1998. године, а којим решењем је Врховни суд Србије осуђеном изрекао условну осуду, како првостепени суд приликом одлучивања о казни, није ценио врсту осуде, односно врсту кривичне санкције изречену окривљеном у ранијим осудама, већ само чињеницу раније осуђиваности, то ови жалбени наводи нису од утицаја на другачије одлучивање.

  Апелациони суд оцењује неоснованим наводе жалбе окривљеног и његовог браниоца да су за раније осуде окривљеног наступили услови за законску рехабилитацију. Наиме, према стању у списима предмета произилази да је окривљеном пресудом Општинског суда у Руми К.бр.830/95 од 06.02.1996. године због кривичног дела из члана 33 став 1 Закона о набављању, држању и ношењу оружја и муниције изречена условна осуда тако што му је утврђена казна затвора у трајању од шест месеци условно на једну годину, а пресудом Општинског суда у Зрењанину К.бр.841/96 од 13.05.1997. године, која је преиначена пресудом Окружног суда у Зрењанину Кж.бр.314/97 од 21.10.1998. године, у погледу одлуке о кривичној санкцији, а која другостепена пресуда је преиначена решењем Врховног суда Србије Кзу.1280/99 од 20.10.1999. године на условну осуду са утврђеном казном затвора у трајању од три месеца и роком проверавања од једне године, што значи да нису били испуњени услови из члана 98 став 1 КЗ кој је прописано да се законска рехабилитација даје само лицима која пре осуде на коју се односи рехабилитација нису била осуђивана или која су се по закону сматрала неосуђиваним, па како је одредбом става 2 тачком 2 истог члана прописано да законска рехабилитација настаје ако лице којем је изречена условна осуда у време проверавања или у року од годину дана по истеку проверавања не учини ново кривично дело, а у конкретном случају окривљени АА је непосредно након истека рока проверавања по пресуди Општинског суда К.бр.830/95 од 06.02.1996. године осуђен пресудом Општинског суда у Зрењанину К.бр.841/96, то, супротно ставу одбране, нису испуњени услови за законску рехабилитацију, па је правилно суд ранију осуђиваност окривљеног ценио као отежавајућу околност.

  Околности које се тичу личних и породичних прилика окривљеног, а наиме, чињеницу да је отац двоје деце и његово здравствено стање, првостепени суд је правилно утврдио и оценио, док околности на које се окривљени и бранилац позивају у изјављеној жалби, и у прилог томе достављају доказ - да му је поверено самостално вршење родитељског права над малолетном ћерком, као и да се тешко здравствено стање окривљеног састоји и у повреди кичме која узрокује његово отежано кретање, по налажењу Апелационог суда, нису таквог квалитета да би, при степену кривице окривљеног, тежини кривичног дела и јачини повреде заштићеног добра оправдавале даље ублажавање утврђене казне затвора, односно рока проверавања, па је жалба окривљеног и његовог браниоца у целости оцењена неоснованом.

  Имајући у виду напред наведено, на основу члана 457 ЗКП одлучено је као у изреци.

Записничар       ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Барбир с.р.        Зоран Савић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)