Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.05.2013.

Кж1 По1 5/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 5/13
дана 17.05.2013.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Зорана Савића, председника већа, Душка Миленковића, вршиоца функције председника Апелационог суда у Београду, Мирјане Поповић, Милене Рашић и Наде Зец, чланова већа, са судијским помоћником Жаком Павловићем, као записничарем, у кривичном поступку против окривљених АА и др., због кривичног дела недозвољени прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 2 у саизвршилаштву у вези члана 33 Кривичног законика и др., одлучујући о жалбама заменика тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, браниоца окривљених АА и АА1, адвоката АБ и браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ1, изјављеним против пресуде Посебног одељења, Вишег суда у Београду К.По1.бр. 270/10 од 06.12.2012.године, у седници већа одржаној дана 17.05.2013.године, у присуству заменика тужиоца Тужилаштва за организовани криминал Драгана Честа, окривљеног АА2, његовог браниоца адвоката АБ1 и браниоца окривљених АА и АА1, адвоката АБ, а у одсуству уредно обавештеног окривљеног АА1, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ, као неосноване, жалбе: заменика тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, браниоца окривљених АА и АА1, адвоката АБ и браниоца окривљеног АА2, адвоката АБ1, а пресуда Посебног одељења, Вишег суда у Београду К.По1.број 270/10 од 06.12.2012.године, ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду К.По1.број 270/10 од 06.12.2012.године окривљени АА, АА1 и АА2 су оглашени кривим због по једног кривичног дела недозвољени прелаз државне границе и кријумчарење људи у саизвршилаштву из члана 350 став 2 у вези члана 33 КЗ, за која су, на основу чланова 4, 42, 45, 54 и 63 КЗ, осуђени на казне затвора и то окривљени АА - у трајању од једне године, у коју му је урачунато време проведено у задржавању од 15.07. до 17.07.2009.године; окривљени АА1 у трајању од осам месеци, у коју му је урачунато време проведено у задржавању од 15.07. до 18.07.2009.године; а окривљени АА2 у трајању од једне године, у коју му је урачунато време проведено у задржавању од 15.07 до 17.07.2009.године.

На основу члана 350 став 4 ЗКП, од окривљених су одузети предмети и средства употребљена за извршење кривичних дела, која су ближе наведена у изреци првостепене пресуде. На основу члана 91 и 92 КЗ, од окривљеног АА2 је трајно одузета имовинска корист прибављена извршењем кривичног дела у износу од 210 еура и одређено да ће се, под претњом принудног извршења, у року од 15 дана од правноснажности пресуде, уплатити у буџет Републике Србије у динарској противвредности на дан 05.07.2009.године према званичном курсу НБС. На основу члана 262 став 2 ЗКП, окривљени АА, АА1 и АА2 су обавезани да суду надокнаде трошкове кривичног поступка у износу чија ће накнада бити одређена посебним решењем.

На основу члана 422 тачка 1 ЗКП, према окривљенима АА, АА1 и АА2 је одбијена оптужба да су, од почетка априла 2009.године до почетка јула 2009.године, извршили кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 у вези става 1 КЗ.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

- заменик тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, због одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да се преиначи и окривљенима АА, АА1 и АА2 изрекну казне затвора у дужем временском трајању;

- бранилац окривљених АА и АА1, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног законика, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о казни, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи и окривљени ослободе од оптужбе, или пак укине, одржи претрес пред другостепеним судом и након тога донесе ослобађајућа пресуда у односу на ове окривљене, или пак да се преиначи и тако што ће се окривљенима изрећи блаже казне, при чему је тражио да окривљени АА1 и он буду обавештени о седници већа и

- бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ1, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, неправилне примене материјалног права и одлуке о казни и трошковима поступка, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи и овај окривљени ослободи од казне, или да му се казна ублажи, као и да се ослободи од плаћања трошкова кривичног поступка и одреди да исти, у односу на њега, падну на терет буџетских средстава, при чему је тражио да окривљени и он буду обавештени о седници већа.

У предлогу Ктж.бр. 5/13 од 21.02.2013.године, заменик тужиоца Тужилаштва за организовани криминал је предложио да се жалбе бранилаца окривљених одбију као неосноване, а да се жалба Тужилаштва за организовани криминал уважи и првостепена пресуда преиначи у делу одлуке о казни, тако што ће се окривљенима изрећи казна затвора у дужем временском трајању.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, у смислу члана 447 ЗКП, на којој је размотрио спис, заједно са побијаном пресудом и жалбама, па је након оцене жалбених навода и предлога, као и предлога заменика тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, нашао:

- жалбе су неосноване.

Тако, нису основани наводи из жалбе браниоца окривљених АА и АА1, адвоката АБ да је првостепена пресуда захваћена битним повредама одредаба кривичног поступка.

Изрека првостепене пресуде је разумљива, није противречна сама себи, разлозима пресуде, ни стању у списима и представља супстрат утврђеног чињеничног стања. У образложењу првостепене пресуде су дати јасни разлози за сваки став и сваку тачку из изреке, при чему део образложења који се односи на чињенично стање и оцену веродостојности доказа, представља целину која даје одговоре на сва битна питања, значајна за решење конкретне кривичне ствари. Самим тим су дати одговарајући разлози о одлучним чињеницама и чињеничним закључцима, који су потпуно, логично и детаљно образложени, а овај суд их у потпуности прихвата. Такође, у побијаној пресуди не постоји противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини исправа и исказима датим у поступку и самих тих исправа и записника. На крају, из побијане пресуде јасно и недвосмислено произлази да су правилни закључци првостепеног суда, по питању, времена, места и начина извршења кривичних дела за које су окривљени АА, АА1 и АА2 оглашени кривим, као и у вези са тим да њихове радње, онако како су описане у изреци побијане пресуде, представљају радње извршења тих кривичних дела, при чему су исте, као и кривица, на ваљан начин изложене, правилно анализиране, индивидуализоване и конкретизоване.

Даље, у жалбама бранилаца окривљених се првострепена пресуда неосновано побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. Наиме, првостепени суд је, током законито спроведеног доказног поступка, извео све потребне доказе, које је, као и одбране окривљених, потпуно и савесно анализирао и оценио (како појединачно, тако и у међусобној повезаности), па је правилно, свестрано и поуздано утврдио све чињенице и околности које су одлучне за исход ове кривично правне ствари и доношење законите и правилне одлуке. Предметна пресуда је стога резултат свеобухватне анализе процесног материјала и у њој су истинито и потпуно утврђене чињенице од важности за доношење законите и правилне одлуке, при чему из изведених доказа несумњиво и поуздано произилази да су окривљени АА, АА1 и АА2 учествовали у извршењу кривичних дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи у саизвршилаштву из члана 350 став 3 у вези става 2 и члана 33 КЗ, у време, месту и на начин како је то ближе описано изреци првостепене пресуде.

  Наиме, током предметног кривичног поступка је утврђено да су окривљени АА и АА1 дана 05.06.2009.године, у јутарњим часовима,заједно са АА3, АА4 и АА5 (који су правноснажно осуђени), у намери да себи прибаве новчану корист, у стању смањене урачунљивости, али не битно, са умишљајем, свесни свог дела, чије су извршење хтели, свесни да је њихово дело забрањено, омогућили четворици албанских држављана недозвољени транзит кроз Републику Србију, са циљем да недозвољено пређу границу са Босном и Херцеговином, на тај начин што су, по инструкцијама које су окривљени АА4 и АА3 давали окривљеном АА, исте преузели на паркингу на ауто-путу Београд-Ниш, непосредно после наплатне рампе Бубањ поток и путничким возилом аа, којим је управљао окривљени АА1, превезли их до Богатића, с'тим што је окривљени АА, по договору, својим путничким возилом аа1 ишао испред њега, не би ли га уопзорио на полицијске патроле на путу, а када су стигли до Богатића, поменута лица је преузео окривљени АА4, који је касније окривљеном АА платио за предметне радње, а он је новац поделио са окривљеним АА1. Стога, супротно ономе што се наводи у жалби браниоца окривљених, првостепени суд је извео правилне чињеничне закључке по питању противправних радњи које су предузели.

Даље, првостепени суд је утврдио да су у конкретном случају превожени држављани Републике Албаније и да су именовани окривљени знали да се ради о емигрантима који, преко Србије, илегално путују у земље Европске уније. Наиме, то произилази из чињеница да су ти људи између себе искључиво комуницирали на албанском језику, да су кроз Србију до Београда превежени ноћу, да су били скривени у шуми из које су изашли тек на договорени знак, којим је сигнализиран долазак аутомобила којим су превожени даље, да се испред тог аутомобила кретао други аутомобил да би ''чистио пут'', односно обавештавао о патролама полиције на путу, да су, по доласку у Богатић, до вечерњих часова скривани у колиби, а након тога одвезени до обале реке Дрине и током ноћи, чамцем, превезени на другу обалу и територију БиХ. Поред тога, из одбране правноснажно осуђеног АА4 произилази да је исти, по договору са окривљеним АА3 за новац илегално превозио албанске држављане на релацији Бубањ поток - Богатић, да је то радио са такође правноснажно осуђенима АА6 и АА7, да је тим лицима обезбедио и смештај у својој колиби, те да је једном приликом понудио окривљеном АА да, за новчану накнаду, уместо њега, превезе људе од Бубањ потока до Богатића, што је овај то прихватио предлог, па му је објаснио ко су људи које треба да преузме у код ''Бубањ потока'' и да треба да се око детаља договори са окривљеном АА3, те да је окривљени АА за овај посао ангажовао окривљеног АА1. Ово је утврђено и у делу пресуде Посебног одељења Вишег суда у Београду Кпо1 5/10 од 30.05.2011.године који је правноснажан - да су албански држављани у групама од троје или четворо,прво довожени до Гњилана (АП Косово и Метохија), потом су илегално пребацивани на територију Републике Србије, а након илегалног транзита кроз исту, преузимани на паркингу испред наплатне рампе Бубањ поток, да се по ове људе у већини случајева ишло са два аутомобила, од којих је, у повратку, један ишао испред, празан, како би проверио да ли на путу има полиције, те да су довожени до сеоских путева близу реке Дрине, а потом ноћу чамцима пребацивани у БиХ, као и да су лица која су у овоме учествовала знала да су у питању лица из Албаније. Такође је утврђено и то да је окривљени АА3, био задужен за преузимање Албанаца код Београда и превожење истих до Дрине, све по договору и по упутствима која је телефоном добијао од окривљеног АА8, те да је управо он ангажовао друга лица ради преузимања албанских држављана код Бубањ потока и превожења до Богатића, одакле их је он лично возио до обале реке Дрине. Стога је евидентно да су противправне радње које су окривљени АА и АА1 предузели, само сегмент организованог илегалног пребацивања емиграната из Албаније у ЕУ

Самим тим нису основани ни жалбени наводи да није доказано да су окривљени имали сазнања да су лица која су критичном приликом преузели на паркингу код Бубањ потока и одвезли до Богатића - албански држављани и да су мислили да се ради о ''шиптарима'', односно Албанцима са подручја АП Косова и Метохије. Наиме, то што се у комуникацији између окривљених експлицитно не говори да се ради о лицима која имају албанско држављанство, већ о ''шиптарима'', не значи да они нису имали сазнања и да нису могли претпоставити да превозе албанске држављане. Са друге стране се не могу прихватити претпоставке из жалбе браниоца ових окривљених да је ''лако могуће'' да се ради о држављанима Републике Србије са Косова и Метохије и објашњење да су противправне радње које се окривљенима стављају на терет предузете у време када биле потребне визе за прелазак у земље Европске уније, па је велики број албанаца са КиМ илегално одлазио у западне земље на тај начин. По оцени овог суда, првостепени суд је на одговарајући начин образложио своје закључке да су окривљени знали да се ради о албанцима из Републике Албаније, а тврдње да су мислили да се ради о Албанцима с КиМ, су уствари усмерене на отклањање објективног услова за инкриминацију - да лице чији се илегални транзит омогућава преко територије Републике Србије није држављанин исте.

На крају, првостепени суд је поуздано утврдио да је окривљени АА критичном приликом имао улогу тзв. „чистача“ пута испред окривљеног АА1, који је у свом аутомобилу превозио албанске држављане, и у довољној мери образложио на основу чега је извео те чињеничне закључке. Наиме, ова чињеница је утврђена како из одбране окривљеног АА4 – који је објаснио да је окривљени АА, пошто је прихватио његову понуду да за новац превезе албанске држављане од Бубања потока до Богатића, ангажовао и свог пријатеља окривљеног АА1 и да су по та лица ишли са два возила, тако и самих одбрана окривљених АА и АА1, датим током претходног поступка, у којима су, поред осталог, објаснили да је четворицу албанских држављана превозио у свом аутомобилу окривљени АА1, док је окривљени АА својим возилом ишао напред. На правилност ових чињеничних закључака не могу да утичу жалбени наводи да окривљени АА није имао положен возачки испит и да су датом приликом ишли ауто-путем, уз објашњење да је ''логичније'' да иду локалним путевима због слабе саобраћајне фреквенције и могућности да се, у случају контроле од стране полиције, лако пређе на супротну стране, што је на ауто-путу немогуће, јер су траке физички одвојене, Међутим, исто тако се може закључити да су контроле на локалним путевима много чешће, него на ауто-путевима, јер је могућност да полиција заустави возило на локалном путу далеко лакша, с обзиром на ограничење брзине, слабију фреквенцију саобраћаја и слично.

Првостепени суд је правилно и у потпуности анализирао изведене доказе и одбране окривљених, при чему је дао детаљне и исцрпе разлоге у вези са оценом њихове веродостојности, које у свему прихвата и овај суд.

Тако је на одговарајући начин анализирао и оценио и одбрану правноснажно осуђеног АА4, са којом се упознао увидом у записнике о његовом саслушању, а коју је изложио на страни 14 и 15 побијане пресуде, правилно закључивши да из истог произилази да су окривљени АА и АА1 критичном приликом превезли четири албанска држављана, да је том приликом окривљени АА користио возило марке „аа1“, а окривљени АА1 возило марке „аа“, те да је окривљеном АА за то плаћено (управо му је окривљени АА4 дао део новца који је добио од окривљеног АА3, уз објашњење да и убудуће може да обавља тај посао и да би од окривљеног АА3 за то добијао 60 еура по особи).

Првостепени суд је на правилан начин интерпретирао и анализирао одбране окривљених, при чему је, на странама 21 и 22 побијане пресуде, ваљано образложио разлоге због којих је прихватио, или није прихватио наводе из истих, дајући њихову јасну оцену (појединачна оцена, оцена о њиховој међусобној вези, као и у склопу са осталим изведеним доказима).

Тако, првостепени суд је на одговарајући начин образложио због чега је прихватио одбране које су окривљени АА и АА1 дали у претходном поступку, а у којима су признали да су са два аутомобила отишли до паркинга код ''Бубањ потока'', да је окривљени АА позвао број телефона (који му је претходно дао окривљени АА4), да му се јавио НН саговорник мушкарац и рекао му да сачека извесно време, да су потом свирали и из шуме су изашла четворица младића и ушла у возило окривљеног АА1 и да су затим кренули пут Богатића, при чему је окривљени АА ишао својим возилом испред, те да их је тамо сачекао окривљени АА4, који је преузео лица у своје возило. Притом је окривљени АА прецизирао да је дан уочи спорног догађаја ступио у контакт са окривљеним АА4, да су се договорили да, 05.06.2009.године, у раним јутарњим часовима, на паркингу код Бубањ потока преузме четворицу или петорицу младића и превезе их до Богатића и да је спорном приликом ишао својим возилом аа1, док је, са своје стране, окривљени АА1 потврдио да се 04.06.2009.године са својим пријатељем АА договорио да следећег јутра са два аутомобила оду до Београда и да је све време окривљени АА телефонирао и договарао са неким људима у вези са тим.

Предметни наводи окривљених су, како је то првостепени суд правилно закључио, у битном сагласни са осталим процесним материјалом, превасходно материјалним доказима, а пре свега са садржином телефонског разговора који су 05.06.2009.године, око 06,00 часова ујутру, водили АА8 и АА3 (који се односи на долазак окривљених АА и АА1 на поменути паркинг са два аутомобила и преузимање четворице албанских држављана, пошто АА3 саопштава АА8 где ће возило аа да стане и када стижу, овај га пита да ли су свирали, окривљени АА3 то потврђује итд.) и садржином телефонских разговора између окривљеног АА и АА3, с'обзиром да из њиховог телефонског разговора од 04.06.2009.године у 21,59 часова произилази да између њих двојице постоји договор када окривљени АА треба да дође, на које место и да у повратку у тачно одређено време треба да обавести АА3 итд., с тим што му се објашњава које конкретне радње треба да преузме када стигне на одредиште; у телефонском разговору од 05.06.2000.године у 05,02 часова, који представља континуитет са претходним разговором, окривљени АА3 се распитује када окривљени АА стиже на одредиште, понавља му које радње треба да преузме; а из њиховог разговора од истог дана у 05,59 часова окривљени АА, по договору, позива АА3 и обавештава га да је стигао, а овај му објашњава да на паркингу постоји узбрдица, да подлога није од асфалта, да свира када буде хтео да преузме људе, пита га који му је ауто, окривљени АА наводи да је у питању аа (аутомобил који је довезао окривљени АА1) итд,. Након тога, следи разговор од 06,04 часова када окривљени АА обавештава АА3 да је на договореном месту и да лица која очекује могу да „излете“, а АА3 му објашњава треба да свирне, након чега АА неком говори да свира. На крају, предметно је, како то првостепени суд закључује, пропраћено и видео материјалом МУП-а Републике Србије, СБПОК-а, који је на лицу места сачињен под шифром „Тара“ 05.06.2009.године, у коме се види да окривљени, на поменутом паркинг простору изнад наплатне станице Бубањ поток, заустављају возила (АА1 возило ''аа'', а окривљени АА своје возило марке ''аа1''), да АА гледа је у правцу шуме и комуницира мобилним телефоном, да након звука ауто-сирене из оближње шуме трчећи излазе четворица људи и улазе у возило окривљеног АА1 и да се потом оба возила укључују на ауто-пут и удаљавају са лица места. На крају, у разговору који је истог дана вођен у 06,06 часова између АА3 и АА, АА истом све потврђује речима „ОК је“, након чега окривљени АА3 овом даје инструкције како треба да се понаша у случају да их заустави полиција - да полицајцима каже да га је зауставио неки камионџија и замолио га да ова лица превезе до одредишта.

Са друге стране, првостепени суд је правилно поступио када није прихватио наводе које су окривљени АА и АА1 изнели у одбранама које су дали на главном претресу - да се не сећају шта се дешавало критичном приликом, јер је окривљени АА био под дејством наркотика и алкохола, а окривљени АА1 под дејством алкохола, да нису знали да су мушкарци које је окривљени АА1 превезао албански држављани, већ су мислили да су у питању ''шиптари са КиМ'' и да за ту услугу нису узели никакав новац, већ су то учинили из пријатељских побуда – окривљени АА према окривљеном АА4, а окривљени АА1 према окривљеном АА, при чему је и за то дао детаљне и ваљане разлоге (који су ближе наведени у образложењу првостепене одлуке, у делу у коме су појединачно анализиране одбране). Наиме, тврдње везане за неурачуњивост окривљених су у супротности са налазом и мишљењем судског вештака др. Бранка Мандића (који је првостепени суд правилно прихватио, као објективан и логичан, у свему сачињен по правилима струке), који је био изричит да је датом приликом урачунљивост окривљених АА и АА1 била смањена, али не битно, те да то произилази не само из одбрана окривљених по питању количине алкохолног пића и врсте дроге које су користили, анамнестичких података за окривљене, видео материјала сачињеног спорног јутра на коме се види моторика окривљених, те начина на који окривљени АА комуницира телефоном и садржине те комуникације, уз закључак да дејство поменутих супстанци критичном приликом на окривљене није довело до смањења њихове урачунљивости. Даље, управо су окривљени у својим одбранама које су давали у ранијим фазама кривичног поступка, навели да су људи које је окривљени АА1 превезао горили на албанском језику, а окривљени АА4 је изјавио да је окривљеном АА објаснио да се ради о лицима који илегално путују кроз Републику Србију, да исте треба да превезу за новац. Да се ради о незаконитом послу говори и садржина разговора који окривљени АА води са окривљеним АА3, када му исти објашњава како треба да се понаша у случају да их заустави полиција итд. На крају, првостепени суд је .правилно оценио да су тврдње да за предметне радње нису узели новац неживотне. Наиме, није животно да неко ко је, по сопственим изјавама, у лошим материјалним приликама, у раним јутарњим часова крене на дужи пут да би превезао људе које не познаје и не зна колико их је, при чему сам финансира гориво, а све то да би окривљени АА учинио услугу познанику - окривљеном АА4 (који му не може бити пријатељ, с обзиром на дужину познанства, те садржину и континуитет трајања њиховог односа). Са друге стране, управо је окривљени АА4 објаснио је да је окривљеном АА дао нешто новца за превоз ових лица и да га је упутио на могућност даље сарадње у сличним пословима (уз објашњење да за све може да се обрати и АА3, као и цену коју ће му овај платити). Самим тим, нису основани жалбени наводи да из исказа сведока Зорице Лазаревић из истражног поступка произилази да су окривљени у предметном догађају сасвим случајно учествовали, да нису добили новац и да су били под дејством алкохола и психоактивних супстанци

С'обзиром на наведено, првостепени суд је, након одговарајуће анализе предметних навода из одбрана окривљених, правилно нашао да предметне тврдње не одговарају истини, јер су не само међусобно противречне (пошто су се о неким битним чињеницама и околностима, током предметног кривичног поступка различито изјашњавали), него су и у супротности са одбранама правноснажно осуђених окривљених (који су признали извршење кривичног дела и детаљно и хронолошки описали противправне радње које су предузете) и оповргнути изведеним доказима - исказима сведока и материјалним доказима (одговарајућим видео и аудио снимцима и транскриптима телефонских разговора), па је правилно закључио да су предметне одбране окривљених дате на главном претресу, неуверљиве и неосноване, дате са циљем да се избегне, или умањи кривица за предузете противправне радње.

По оцени овог суда, неосновани су и наводи из жалбе браниоца окривљених АА и АА1, који се тичу видео записа под ознаком ''Тара'' МУП-а РС СБПОК-а од 05.06.2009.године. Наиме, првостепени суд је правилно на страни 11 побијане пресуде закључио да се ради о доказу који се може користити у предметном кривичном поступку и правилно првостепену пресуду засновао на том доказу. Тако, члан 504 ж став 1 ЗКП, који је важио у време када је предузета предметна радња, односно када је видео снимак настао, јесу прописивале обавезу органа (у конкретном случају полиције) да суду достави снимке комуникација, писма и друге пошиљке, као и посебан извештај, у коме ће бити наведено време почетка и завршетка надзора, податке о службеном лицу које је надзор спровело, опис техничких средстава која су примењивана, број и расположиве податке о лицима обухваћеним надзором, оцена сврсхисходности и разултата примене надзора итд., те да је то предвиђено и у новом ЗКП, у члану 170. Међутим првостепени суд је правилно одбио предлог браниоца окривљених да из списа предмета издвоји предметни видео запис, закључивши да, без обзира што уз њега није достављен поменути извештај, доказ представља видео материјал а не извештај, а да су предметни видео материјал веродостојним учинили управо окривљени АА и АА1, јер су потврдили да су они на том снимку и да је исти настао 05.06.2009.године. При свему томе, првостепени суд је правилно закључио и да се ради о једном од мноштва доказа који говоре у прилог основаности тврдњи из оптужног акта да су ови окривљени извршили кривична дела која им се стављају на терет, те да се исти може ценити у контексту осталих изведених доказа и одбрана окривљених.

Даље, по оцени овог суда, ни наводи из жалбе браниоца окривљеног АА2 који се тичу наводно погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, нису основани, јер је првостепени суд правилно анализирао и ценио доказе који се тичу овог догађаја и одбрану окривљеног АА2 дату у претходном поступку, тако да у односу на њега нема мањкавости у погледу хронолошке реконструкције релевантних догађаја, а поуздано је утврђено и постојање субјективног елемента код истог.

Наиме, током предметног кривичног поступка је утврђено да је овај окривљени 05.07.2009.године, у јутарњим часовима (око 07,50 часова), заједно са окривљеним АА3, који је већ правноснажно осуђен за ове радње и НН _ из БиХ, у намери да себи прибави новчану корист у износу од 210 еура, у стању урачунљивости, са умишљајем, свестан свог дела чије је извршење хтео и свестан да је његово дело забрањено, омогућио тројици албанских држављана недозвољен транзит кроз Републику Србију, а у сврху њиховог недозвољеног преласка границе из Републике Србије у Босну и Херцеговину, на тај начин што је, по договору са НН _, који је пак био у договору са АА3, исте прихватио на паркингу у близини наплатне рампе Бубањ поток, на ауто-путу Београд-Ниш и возилом аа2, превезао их до села Бадовинци, крећући се путем Београд-Обеновац-Шабац, где их је потом оставио на скровито месту (шуму), одакле их је истог дана у вечерњим часовима преузео АА3 и превезао до обале реке Дрине, где их је преузела особа која их је чамцем илегално превезла у Босну и Херцеговину.

Притом, првостепени суд је правилно закључио да је окривљени АА2, у одбранама које је изнео у полицији и истражном поступку, признао чињенице од значаја за утврђивање постојања кривичног дела за које се терети и наводе из истих правилно прихватио, с обзиром да су поткрепљени изведеним доказима. Тако, окривљени је објаснио да је неколико година раније упознао НН _ из БиХ, који му је 04.07.2009.године понудио да, за накнаду од 210 евра, превезе неке људе од ''Бубањ потока'' до Бадовинца, што је прихватио, да је 05.07.2009.године путничким возилом аа2, који је позајмио од пријатеља, дошао до паркинг простора код ''Бубањ потока'', где је требао 2-3 пута да засвира, али сирена није радила, па се неколико пута враћао на то место и тек гестикулацијом рукама успео да се споразуме са људима који су га видели и изашли из шуме, да су у аутомобил ушла тројица младића старости око 20 година, које је потом одвезао до села Бадовинца и оставио их на сеоском путу поред шуме, да је позвао НН _ и обавестио га да је завршио, те да му је НН _, након пар дана, исплатио 210 евра. Ова одбрана окривљеног је поткрепљена видео материјалом снимљеним 05.07.2009.године на поменутом паркингу, а аутентичност тог снимка је потврдио сам окривљени АА2, при чему се на истом види да се поменутим возилом зауставио на проширењу на ауто-путу Београд-Ниш, да осматра околину и шумовити предео поред ауто-пута, да потом одлази према Београду, да се око сат времена касније враћа, излази из аутомобила поново посматра околину, гестикулира рукама и да након тога из оближње шуме истрчавају три младића и улазе у возило (један на месту сувозача, а двојица на задње седиште), након чега се удаљава у правцу Београда.

Самим тим су неосновани жалбени наводи браниоца - да је окривљени АА2 сазнао да су лица која је превезао из Републике Албаније, тек неколико дана након извршења дела, односно када му је познаник НН __ исплатио новац и када му је рекао да се ради о страним држављанима. Наиме, по налажењу овог суда, првостепени суд је правилно закључио да је окривљени АА2 знао да илегално превози тројицу албанских држављана кроз Републику Србију, с'обзиром да се у предметни посао укључио због награде, да му је познаник НН _, са којим је био у телефонској вези, све време давао инструкције како треба да ступи у контакт и да обави превоз поменуте тројице Албанаца, да их је преузео на паркингу на ауто-путу, пошто су се претходно крили у шумовитом пределу у непосредној близини, чекајући да им да сигнал, да су у возило ушли у журби - трчећи, да су та лица говорила албански, а један од њих је покушао да са њим комуницира на енглеском језику, али безуспешно, пошто он не зна енглески језик, да их је довезао и оставио на сеоском путу на улазу у селу Бадовинци, 2 до 3 км удаљено од Павловића ћуприје, да је претпоставио да ће прећи чамцем преко реке Дрине, јер их је оставио близу шуме кроз коју се иде ка истој, да су за новац који је он добио исти могли да путују аутобусом (што је окривљени и сам закључио у својој одбрани), а посебно што му је НН _, како је сам изјавио, рекао да се ради о страним држављанима – шиптарима који илегално путују, са намером да пређу границу Републике Србије, јер иду даље - у Босну, а да је релација на којој их је превезао, само део укупне маршуте до крајњег циља,

Самим тим су, по налажењу овог суда, неосновани и наводи из жалбе браниоца окривљеног АА2 да је првостепени суд неправилно протумачио да је дошло до промене његове одбране на главном претресу и да је окривљени и у претходном поступку и у фази главног претреса, тврдио да, у моменту извршења дела, није знао да су у питању илегални емигранти, уз објашњење да албански језик у Србији говоре како лица која су ту илегално, тако и грађани који легално живе и бораве на њеној територији. Наиме, првостепени суд правилно није прихватио тврдњу из одбране овог окривљеног изнету на главном претресу - да није знао да су тројица младића које је датом приликом превезао албански држављани и да је мислио да се ради о лицима која имају проблема са законом, оценивши да је нелогична и противречна, у супротности са другим изведеним доказима и срачуната на избегавање и умањење кривице, посебно када се има у виду да је, након што су му на главном претресу предочени наводи из ранијих фаза предметног поступка, сам навео да је могуће да разлика између његових одбрана постоји због протека времена.

Поред тога, нису основани ни наводи из жалби којима се првостепена одлука побија због повреда кривичног закона, а који су, у суштини, засновани на ставу да је иста донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, те да је због тога дошло до погрешне примене материјалног права и повреде закона. На правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио закон када је радње окривљених АА, АА1 и АА2 правно квалификовао као кривична дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 2 у саизвршилаштву у вези члана 33 КЗ.

Наиме, првостепени суд је, из доказа које је извео током предметног кривичног поступка, утврдио да су окривљени АА и АА1, заједно са правноснажно осуђеним АА3 и АА4, дана 05.06.2009.године, омогућили четворици албанских држављана недозвољен транзит кроз Републику Србију и боравак у истој, а тиме и каснији недозвољени прелазак границе са БиХ, тако што су их, у јутарњим часовима, у намери да себи прибаве новчану корист, у стању урачунљивости. са умишљајем. свесни свог дела, чије су извршење хтели и свесни да је њихово дело забрањено, преузели на паркингу код наплатне станице Бубањ поток на ауто-путу Београд-Ниш, па их је окривљени АА1 сместио у свој путнички аутомобил, док се окривљени АА својим аутомобилом кретао испред њега како би га обавестио о евентуалном постојању полиције на путу и тако их превезли до територије општине Шабац (након чега су смештени на чување у брвнари на породичном имању окривљених АА4 и АА5, одакле их је преузео окривљени АА3 и касније предао лицу које их је даље чамцем илегално пребацио преко реке Дрине у БиХ).

Притом су ови окривљени, како је то првостепени суд правилно закључио, поступали као саизвршиоци по претходном договору са правноснажно осуђеним лицима АА4 и АА3, пошто је свако од њих био свестан како своје улоге, тако и улоге осталих учесника и да све то чини са циљем да се четворици албанских држављана омогући недозвољен прелаз границе Републике Србије и Босне и Херцеговине. Поред тога, првостепени суд је правилно закључио да су окривљени АА и АА1 предметне противправне радње предузели у намери прибављања противправне имовинске користи, што произилази из одбране правноснажно осуђеног АА4, који је био изричит да је лично предложио окривљеном АА да уместо њега преузме лица код ''Бубањ потока'' за новчану накнаду и да се око детаља договори са правноснажно осуђеним АА3, што је окривљени АА и прихватио, а потом је и обавио поменуту радњу, заједно са окривљеним АА1. На крају, првостепени суд је правилно закључио да су предметне радње окривљени предузели са директним умишљајем, с'обзиром да је свако од њих био свестан свог дела и хтео његово извршење, а такође су били свесни противправности радњи које предузимају - да четворици албанских држављана омогућавају недозвољени транзит кроз Републику Србију, а потом и недозвољени прелаз границе Републике Србије и БиХ.

Такође, из доказа које је извео током предметног кривичног поступка, првостепени суд је правилно утврдио да је окривљени АА2, заједно са са правноснажно осуђеним АА3 и НН _ из БиХ, дана 05.07.2009.године, омогућио тројици албанских држављана недозвољен транзит кроз Републику Србију, а у сврху недозвољеног преласка границе са БиХ, тако што их је, на предлог познаника НН _ из БиХ, који је био у договору са АА3, у јутарњим часовима (08,50 часова), у намери да себи прибави новчану корист од 210 евра, у стању урачунљивости, са умишљајем, свестан свог дела чије је извршење хтео и свестан да је његово дело забрањено, преузео на паркингу код наплатне станице Бубањ поток на ауто-путу Београд-Ниш и возилом аа2 их одвезао до Бадовинаца, крећући се путем Београд-Обреновац-Шабац, одакле су истог дана, у вечерњим часовима, преузети од стране окривљеног АА3, који их је превезао до реке Дрине, где их је преузела особа која их је чамцем илегално пребацила у Босну и Херцеговину.

Притом су правилни закључци првостепеног суда да је критичном приликом окривљени АА2 поступао у саизвршилаштву са НН _ и АА3. Наиме, из изведених доказа је утврђено да је он имао претходни договор и свест о заједничком деловању са НН _, као и улогама које је свако од њих имао у недозвољеном транзиту тројице албанских држављана кроз Републику Србију, а све да би им се омогућило да недозвољено пређу државну границу Републике Србије. Код њега је такође постојала и свест да ће неко тим људима помоћи да недозвољено пређу на територију БиХ, иако није знао ко ће то бити, посебно када се има у виду место на коме их је оставио након обављеног превоза, те сазнања до којих је дошао у разговору са НН _, а везано за њихово даље кретање, а у прилог овоме је и оно што је утврђено пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења Кпо1.бр.1/10 од 30.05.2011.године, у делу у коме је правноснажна - да је то учинио управо АА3. Даље, првостепени суд је правилно закључио да је намера окривљеног АА2 била да превозом тројице албанских држављана прибави себи противправну имовинску корист (коју је и прибавио након неколико дана, с обзиром да му је НН _, како је сам изјавио, за учињено платио 210 евра). На крају, првостепени суд је правилно закључио да је предметне противправне радње окривљени АА2 предузео са директним умишљајем, јер је био свестан свога дела и хтео његово извршење, односно да за новчану накнаду, илегално превози тројицу албанских држављана од Бубањ потока до села Бадовинци и да им на тај начин омогућава не само транзит и боравак кроз Републику Србију, већ и да недозвољено дођу до државне границе са Босном и Херцеговином ради њеног нелегалног преласка, при чему је знао да су радње које предузима противправне.

Самим тим су неосновани наводи из жалбе браниоца овог окривљеног да је првостепени суд неправилно протумачио одбрану окривљеног дату у претходном поступку и да окривљени, у моменту извршења дела, није био свестан свих тих елемената (да су у питању страни држављани, да је реч о организованом трансферу лица, да је у вези са тим постојао договор између окривљених итд.), те да тиме предметно кривично дело није извршио са директним умишљајем, јер у моменту предузимања радњи није био свестан, нити је хтео извршење кривичног дела којем у се ставља на терет, већ је деловао у заблуди у погледу идентитета лица која превози и своје улоге у извршењу предметног кривичног дела, пошто је ''накнадно'' сазнао за елементе дела (тек када је исплаћен од стране НН _). Наиме, из доказа који су изведени, произилази да је окривљени деловао по претходном договору са НН _ (шематски приказ МУП о комуникацији са НН _ у периоду 04.07. до 06.07.2009.године) и да је био свестан заједничког деловања и улога које је сваки од њих имао ради остваривања крајњег циља - да се тројици албанских држављана омогући да пређу границу Републике Србије, при чему је у његову свест била укључено и постојање још неког ко ће им у томе помоћи, с обзиром на место где их је оставио – у селу Бадовинци, у близини шуме, недалеко од реке Дрине, а самим тим и границе са БиХ.

. Собзиром на наведено нису основани ни жалбени наводи да, због лоших односа са окривљеним АА3, окривљени АА2 не би улазио у договоре око извршења овако озбиљног дела. Првостепени суд је узео у обзир ову чињеницу, јер је на страни 27 побијане пресуде анализирао тврдње из одбране окривљеног да са АА3 годинама није у добрим односима, па је правилно закључио да из изведених доказа не произилази да су ова лица била у непосредном или посредном контакту, али да постоји повезаност и континуитет њихових радњи, пошто је окривљени АА2 поступао по претходном договору са НН _, који је пак био у телефонском контакту са АА3, тако да су њихове радње фактички биле повезане, како у вези радњи усмерених на транзит и боравка тројице Албанаца на територији Републике Србије, тако и оних усмерених на њихов недозвољени прелазак границе Републике Србије. На ово указују пресретнути телефонски разговори, из којих произилази да је у период од 04. до 06.07.2009.године, постојала телефонска комуникација између АА3 и НН _ у вези са предметним превозом тројице Албанаца, али и из одбране окривљеног АА3, који је потврдио да је био задужен да организује прихват тих албанских држављанина на подручју Града Београда и превоз до обале реке Дрине, као и да омогући њихов прелаз на територију БиХ, због чега је и контактирао НН _ и интересовао се како се одвија транзит поменуте тројице албанаца.

Испитујући део првостепене пресуде у коме су садржане одлуке о кривичним санкцијама, овај је нашао да је првостепени суд дао јасне и ваљане разлоге за своју одлуку да окривљене за учешће у извршењу предметних кривичних дела осуди на казне затвора и то окривљеног АА - у трајању од једне године, окривљеног АА1 - у трајању од осам месеци, а окривљеног АА2 - у трајању од једне године, у које им је урачунато време проведено у задржавању. Притом је узео у обзир све чињенице и околности прописане чланом 54 КЗ, које су од важности да кривична санкција буде правилно изабрана, а њена висина правилно одмерена, и исте је правилно оценио и дао им одговарајући значај. Тако је, као олакшавајуће околности на страни окривљеног АА, правилно ценио да је породичан човек, ожењен, отац једног малолетног детета, да је у време извршења дела био у стању смањене урачунљивости али не битно, те протек времена од предузимања противправних радњи, а од отежавајућих околности - да је раније више пута осуђиван. Када је у питању окривљени АА1, као олакшавајуће околности је ценио породичност, да је ожењен, отац једног малолетног детета, да је у време извршења кривичног дела био у стању смањене урачунљивости али не битно и протек времена од предузимања противправних радњи, а од отежавајућих околности - да је осуђиван за истоврсно кривично дело. На крају, код окривљеног АА2 је, као олакшавајуће околности, ценио је да је у време извршења кривичног дела био релативно млад човек (22 године), да је породичан, ожењен, отац једног малолетног детета, да је у претходном поступку признао чињенице од значаја за утврђивање постојања кривичног дела за које се терети, те протек времена од предузимања противправних радњи, а од отежавајућих околности да је да је раније више пута осуђиван.

Када се узму у обзир околности конкретног случаја, личност окривљених као извршилаца и степен повређивања заштићеног добра, осуде на казне затвора у наведеном трајању су, и по налажењу овог суда, оправдане. Исте одговарају тежини и последици учињених кривичних дела и степену кривица окривљених и нужне су, али и довољне, да се, у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција из члана 4 КЗ, постигне сврха кажњавања из члана 42 КЗ, пошто ће се њима остварити циљеви индивидуалне превенције (у смислу утицаја на окривљене да се убудуће не појављују као извршиоци кривичних дела), опште превенције (у смислу васпитног утицаја на друге да не испољавају асоцијално понашање и не чине тешка и друштвено опасна кривична дела), те изразити друштвена осуда за предметно кривично дело и поспешити јачање морала и учвршићавање обавезе поштовања закона.

С обзиром на наведено и наводи из изјављених жалби, који се односе на део првостепене пресуде у коме су садржане одлуке о кривичним санкцијама, су оцењени као неосновани. Првостепени суд је, супротно жалбеним наводима правилно ценио кривицу окривљених, као и последице дела, побуде због којих су предметне противправне радње предузете, јачину угрожавања заштићеног добра и околности под којима је дело учињено. Такође, нису основани ни жалбени наводи да првостепени суд није на одговарајући начин ценио околности из члана 54 КЗ. На крају, првостепени суд је ценио побуде због којих је дело учињено, околности везане за личне прилике окривљених (старосна доб, породичност, да имају малолетну децу итд.), узео је у обзир и околности под којима је дело учињено, а код окривљеног АА2 и држање након извршења дела, с обзиром да је надлежним органима пружио информације корисне за расветљавање предметног догађаја.

На крају, нису основани жалбени наводи бранилаца окривљених АА и АА1 да у конкретном случају нису били испуњени услови да им се, у смислу члана 350 став 4 КЗ, одузму путнички аутомобили и мобилни телефони. Наиме, током предметног кривичног поступка је, супротно жалбеним тврдњама, доказано да су окривљени превозили стране држављане, да су знали да се ради о албанцима из Абланије и да су притом користили предметне аутомобиле и мобилне телефоне и за пружену услугу превоза стекли противправну имовинску корист. Стога је првостепени суд правилно поступио када им је, сходно члану 350 став 4 ЗКП, одузео средства која су употребили у извршењу овог кривичног дела и то од окривљеног АА путничко возило марке аа1 (са бројем шасије и бројем мотора ближе описане у првостепеној пресуди), као и мобилни телефон Нокиа 6310 и Нокиа Е51 (са идентификационим бројевима ближе наведеним у побијаној пресуди), а од окривљеног АА1 путничко возило марке аа (са бројем шасије ближе наведеним у изреци првостепеној пресуди).

Због свега напред наведеног, Апелациони суд у Београду је, на основу члана 457 ЗКП, одлучио као у изреци.

Записничар        Председник већа-судија
Жак Павловић        Зоран Савић
ГМ/ЈТ/ОМЈ/ЖП 
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)