Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
8.09.2017.

Кж1 По1 5/17

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 5/17
Дана 08.09.2017.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Верољуба Цветковића, председника већа, Милимира Лукића, Надежде Мијатовић, Наде Зец и Бојане Пауновић, чланова већа, уз учешће самосталног саветника Гордане Ивковић, као записничара, у кривичном поступку против окривљеног АА и др, због продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 у вези са члановима 33 и 61 Кривичног законика и др, одлучујући о жалбама Тужиоца за организовани криминал, браниоца окривљених АА и АА1, адвоката АБ, бранилаца окривљеног АА2, адвоката АБ1, адвоката АБ2, адвоката АБ3 и адвоката АБ4, окривљеног АА3 и његовог браниоца, адвоката АБ5, окривљеног АА4 и његових бранилаца, адвоката мр АБ6 и адвоката АБ7, окривљене АА5 и њених бранилаца, адвоката АБ8, адвоката мр АБ9 и адвоката АБ10, окривљеног АА6 и његовог браниоца, адвоката АБ11, окривљеног АА7 и његових бранилаца, адвоката АБ12, адвоката АБ13 и адвоката АБ14, окривљеног АА8 и његовог браниоца, адвоката АБ10, окривљене АА9 и њеног браниоца, адвоката АБ15 и пуномоћника "АА", адвоката АБ16, изјављеним против пресуде Посебног одељења, Вишег суда у Београду К.По1.бр.70/11 од 25.03.2016. године, након одржане седнице већа у смислу члана 447 став 2 Законика о кривичном поступку, у периоду од 19.06. до 29.06.2017. године, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Тамаре Ристић, окривљеног АА и окривљеног АА14 и њиховог браниоца, адвоката АБ, бранилаца окривљеног АА2, адвоката АБ1, адвоката АБ2, адвоката АБ3 и адвоката АБ4, окривљеног АА3 и његовог браниоца, адвоката АБ5, окривљеног АА4 и његових бранилаца, адвоката мр АБ6 као и браниоца, адвоката АБ7 и адвоката АБ7, окривљене АА5 и њених бранилаца, адвоката АБ8, адвоката мр АБ9 и адвоката АБ10, бранилаца окривљеног АА6, адвоката АБ11, окривљеног АА7 и његових бранилаца, адвоката АБ12, адвоката АБ13 и адвоката АБ10, окривљеног АА8 и његовог браниоца, адвоката АБ10, окривљене АА9 и њеног браниоца, адвоката АБ17 по заменичком пуномоћју адвоката АБ15, окривљеног АА10 и његовог браниоца, адвоката АБ18, окривљеног АА11 и његових бранилаца адвоката АБ19 и адвоката АБ20, окривљеног АА12 и његових бранилаца, адвоката АБ18 и адвоката АБ21 и окривљеног АА13 и његовог браниоца, адвоката АБ10, а што је прецизније наведено у записницима са седнице већа, дана 8. септембра 2017. године, једногласно, донео је


П Р Е С У Д У

I

  ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба Тужиоца за организовани криминал, у делу који се односи на ослобађајући део пресуде Посебног одељења, Вишег суда у Београду К.По1.бр.70/11 од 25.03.2016.године, те се пресуда Посебног одељења, Вишег суда у Београду К.По1.бр.70/11 од 25.03.2016.године, у ставу IV изреке, ПОТВРЂУЈЕ.


II
  УВАЖАВАЊЕМ жалби браниоца окривљених АА и АА1, адвоката АБ, бранилаца окривљеног АА2, адвоката АБ1, адвоката АБ2, адвоката АБ3 и адвоката АБ4, окривљеног АА3 и његовог браниоца, адвоката АБ5, окривљеног АА4 и његовог браниоца, адвоката мр АБ6, окривљене АА5 и њених бранилаца, адвоката АБ8, адвоката мр АБ9 и адвоката АБ10, окривљеног АА6 и његовог браниоца, адвоката АБ11, окривљеног АА7 и његових бранилаца, адвоката АБ13, адвоката АБ12 и адвоката АБ10, окривљеног АА8 и његовог браниоца, адвоката АБ10, окривљене АА9 и њеног браниоца, адвоката АБ15 и пуномоћника "АА", адвоката АВ16, УКИДА СЕ пресуда Посебног одељења, Вишег суда у Београду К.По1.бр.70/11 од 25.03.2016.године у ставу I, II и III изреке и у том делу предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр.70/11 од 25.03.2016.године, ставом I изреке, окривљени АА, АА2, АА1, АА3, АА4, АА5 и АА6 оглашени су кривима због извршења продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 у вези са члановима 33 и 61 Кривичног законика. Ставом II изреке, окривљени АА7 је оглашен кривим због извршења кривичног дела пореска утаја из члана 229 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, а окривљени АА8 и АА9 да су извршили по једно кривично дело дела пореска утаја у помагању из члана 229 став 3 у вези са ставом 1 у вези члана 35 Кривичног законика. Ставом III изреке, окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела пореска утаја из члана 229 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика.

  Окривљеном АА су претходно утврђене појединачне казне затвора и то за кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са члановима 33 и 61 Кривичног законика казна затвора затвора у трајању од 6 (шест) година, а за кривично дело пореска утаја из члана 229 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, казна затвора у трајању од 2 (две) године и новчана казна у износу од 6.000.000,00 (шестмилиона) динара и осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од 7 (седам) година и новчану казну у износу од 6.000.000,00 (шестмилиона) динара, с тим да му се у јединствену казну затвора урачунава време које је провео у притвору који му је одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду, Посебно одељење Ки.По1.бр.25/11 од 13.05.2011.године, а који му се рачуна од 12.05.2011.године када је лишен слободе до 18.04.2012.године, када му је притвор укинут решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр.70/11 од 18.04.2012. године и одређена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора, затим, време проведено у режиму мере забране напуштања стана од 18.04.2012.године до 01.11.2012.године, када му је решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал К.По1.бр.70/11 (Кв.По1.бр.703/12) од 01.11.2012. године укинута предметна мера, а такође у јединствену казну затвора му се урачунава и време проведено у притвору по решењу судије за претходни поступак Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал Ки.По1.бр.31/12 од 14.12.2012.године, по ком је лишен слободе 12.12.2012. године до 11.09.2013. године, када му је мера притвора замењена мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора и то решењем Апелационог суда у Београду Кж2.По1.бр.359/13 од 11.09.2013.године, као и време проведено у режиму мере забране напуштања стана уз примену електронског надзора од 11.09.2013. године до 05.02.2014. године, када је наредбом председника већа К.По1.бр.57/13 пуштен на слободу, а након достављања доказа о положеном јемству. Окривљени је дужан да новчану казну на коју је осуђен овом пресудом, плати у року од 3 месеца од дана правноснажности пресуде, с тим да ако окривљени не плати новчану казну у одређеном року, суд ће исту заменити казном затвора, тако што ће се за сваких започених 1.000,00 динара новчане казне одредити један дан казне затвора, која казна затвора не може бити дужа од једне године. На основу чланова 92 и 93 Кривичног законика, окривљени АА је обавезан да на име прибављене имовинске користи, а по основу неизмирене пореске обавезе на капитални добитак физичког лица, уплати у буџет Републике Србије износ од 152.713.363,60 динара, у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења. На основу члана 261 став 1 и 2 Законика о кривичном поступку, окривљени АА је обавезан да плати трошкове кривичног поступка, чија висина ће бити одређена накнадно посебним решењем.

  Окривљени АА2 је осуђен на казну затвора у трајању од 4 (четири) године, у коју казну му се урачунава време које је провео у притвору по решењу истражног судије Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал Ки.По1.бр.25/11 од 13.05.2011. године, а који му се рачуна од 12.05.2011. године када је лишен слободе до 05.03.2012. године, када му је притвор укинут решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр.70/11 (Кв.По1.бр.128/12) од 05.03.2012. године, као и време проведено у притвору по решењу судије за претходни поступак Посебног одељења, Вишег суда у Београду Ки.По1.бр.31/12 од 14.12.2012. године, који му се рачуна од 12.12.2012. године када је лишен слободе до 18.01.2013. године, када му је притвор укинут решењем судије за претходни поступак Посебног одељења, Вишег суда у Београду Ки.По1.бр.31/12 од 18.01.2013. године.

  Окривљени АА1 је осуђен на казну затвора у трајању од 5 (пет) година, у коју казну му се урачунава време које је провео у притвору по решењу истражног судије Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал Ки.По1.бр.25/11 од 13.05.2011. године, а који му се рачуна од 12.05.2011. године када је лишен слободе до 05.03.2012. године, када му је притвор укинут решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр.70/11 (Кв.По1.бр.128/12) од 05.03.2012. године и време проведено у притвору по решењу судије за претходни поступак Вишег суда у Београду, Посебно одељење Ки.По1.бр.31/12 од 14.12.2012. године, по ком решењу је лишен слободе дана 12.12.2012. године до 11.01.2013. године, када му је притвор укинут решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду, Посебног одељења Ки.По1.бр.31/12 од 11.01.2013. године.

  Окривљени АА3 осуђен је на казну затвора у трајању од 3 (три) године, у коју казну му се урачунава време које је провео у притвору по решењу истражног судије Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал Ки.По1.бр.25/11 од 13.05.2011. године, а који му се рачуна од 12.05.2011. године када је лишен слободе до 05.03.2012. године, када му је притвор укинут решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр.70/11 (Кв.По1.бр.128/12) од 05.03.2012. године.

  Окривљени АА4 осуђен је на казну затвора у трајању од 3 (три) године, у коју казну му се урачунава време које је провео у притвору по решењу истражног судије Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал Ки.По1.бр.25/11 од 13.05.2011. године, а који му се рачуна од 12.05.2011. године када је лишен слободе до 05.03.2012. године, када му је притвор укинут решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр.70/11 (Кв.По1.бр.128/12) од 05.03.2012. године.

  Окривљена АА5 осуђена је на казну затвора у трајању од 3 (три) године, у коју казну јој се урачунава време које је провела у притвору по решењу истражног судије Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал Ки.По1.бр.25/11 од 13.05.2011. године, а који јој се рачуна од 12.05.2011. године када је лишена слободе до 05.03.2012. године, када јој је притвор укинут решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр.70/11 (Кв.По1.бр.128/12) од 05.03.2012. године.

  Окривљени АА6 осуђен је на казну затвора у трајању од 2 (две) године, у коју му се урачунава време које је провео у притвору по решењу истражног судије Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал Ки.По1.бр.25/11 од 13.05.2011. године, а који му се рачуна од 12.05.2011. године када је лишен слободе до 05.03.2012. године, када му је притвор укинут решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр.70/11 (Кв.По1.бр.128/12) од 05.03.2012. године.

  Окривљени АА, АА2, АА1, АА3, АА4, АА5 и АА6 обавезују се да солидарно на име накнаде причињене штете, плате "АА2" износ од 3.142.513.124,70 динара, у року од 3 месеца од правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

  За износ имовинског захтева, а преко досуђеног износа "АА2" из _ се упућује на парницу.

  На основу члана 261 став 1 и 2 Законика о кривичном поступку, окривљени АА, АА2, АА1, АА3, АА4, АА5 и АА6 су обавезани да плате трошкове кривичног поступка, чија висина ће бити одређена накнадно посебним решењем.

  Окривљени АА7 је осуђен на казну затвора у трајању од 3 (три) године и 6 (шест) месеци, и новчану казну у износу од 8.000.000,00 (осаммилиона) динара. На основу члана 63 Кривичног законика, окривљеном АА7 се у казну затвора урачунава време које је провео у притвору по решењу судије за претходни поступак Посебног одељења за организовани криминал, Вишег суда у Београду Ки.По1.бр.31/12 од 14.12.2012. године, по ком решењу је лишен слободе дана 12.12.2012. године, а до 03.04.2013. године, када му је притвор замењен мером забране напуштања стана уз електронски надзор, решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење Ки.По1.бр.31/12 од 03.04.2013. године, као и време које је провео у режиму мере забране напуштања стана уз електронски надзор, која му се рачуна од 03.04.2013. године до 07.10.2013. године, када је решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1.бр. 57/13 - Кв.По1 бр.704/13 од 03.10.2013. године одређено јемство као мера обезбеђења присуства окривљеног, а наредбом председника већа К.По1.бр. 57/13 од 07.10.2013. године и пуштен је да се брани са слободе по достављању доказа о положеном јемству. Окривљени АА7 је дужан да новчану казну која му је изречена овом пресудом, плати у року од три месеца од дана правноснажности пресуде, с тим да ако окривљени не плати новчану казну у одређеном року, суд ће исту заменити казном затвора, тако што ће за сваких започетих 1.000,00 динара новчане казне одредити један дан казне затвора, с тим да казна затвора не може бити дужа од једне године. На основу члана 92 и 93 Кривичног законика, обавезује се "АА", да на име прибављене имовинске користи, а по основу неизмирене пореске обавезе по одбитку на капитални добитак уплати у буџет Републике Србије износ од 320.272.803,34 динара, у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.

  Окривљени АА8 осуђен је на казну затвора у трајању од 2 (две) године и 6 (шест) месеци и новчану казну од 500.000,00 (петстотинахиљада) динара. Окривљени је дужан да новчану казну на коју је осуђен овом пресудом, плати у року од три месеца од дана правноснажности пресуде; ако окривљени не плати новчану казну у одређеном року, суд ће исту заменити казном затвора, тако што ће за сваких започетих 1.000,00 динара новчане казне одредити један дан казне затвора, с тим да казна не може бити дужа од шест месеци.

Окривљена АА9 осуђена је на казну затвора у трајању од 1 (једне) године, коју ће издржавати у просторијама у којима има пријављено пребивалиште у аа уз примену мере електронског надзора и новчану казну у износу од 250.000,00 (двестотинепедесетхиљада) динара, коју је окривљена дужна да плати у року од три месеца од дана правноснажности пресуде. Окривљеној АА9 је забрањено да напушта просторије у којима има пријављено пребивалиште у аа, осим у случајевима прописаним законом које уређује извршење кривичних санкција. Окривљена АА9 је упозорена да уколико једном у трајању преко шест часова или два пута у трајању до шест часова самовољно напусти просторије у којима станује, суд ће одредити да остатак казне затвора издржи у заводу за извршење казне затвора. Контролисање поштовања извршења казне затвора применом електронског надзора уређајем за лоцирање окривљене, обављаће Управа за извршење кривичних санкција Министарства правде Републике Србије. Уколико окривљена АА9 не плати новчану казну у износу од 250.000,00 динара (двестапедесетхиљададинара) у року од три месеца од дана правноснажности пресуде, суд ће јој новчану казну заменити казном затвора, тако што ће за сваких започетих 1.000,00 динара новчане казне одредити један дан казне затвора, с тим да казна затвора не може бити дужа од шест месеци.

На основу члана 261 став 1 и став 2 Законика о кривичном поступку окривљени АА7, АА8 и АА9 су обавезани да плате трошкове кривичног поступка, чија висина ће бити одређена накнадно посебним решењем.

Ставом IV изреке, на основу одредбе члана 423 тачка 2 Законика о кривичном поступку, окривљени АА, АА7, АА1, АА10, АА11, АА2, АА12 и АА13 ослобођени су од оптужбе да су извршили и то окривљени АА и АА7 као саизвршиоци кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 у вези са чланом 33 Кривичног законика, а окривљени АА1, АА10, АА11, АА2, АА12 и АА13 кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица помагањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 у вези члана 35 Кривичног законика.

На основу одредбе члана 265 став 1 Законика о кривичном поступку, окривљени АА, АА7, АА1, АА10, АА11, АА2, АА12 и АА13 су у овом делу ослобођени обавезе плаћања трошкова кривичног поступка, те исти падају на терет буџетских средстава.

На основу члана 258 став 3 ЗКП, оштећени "АА2", "АА4" АД у стечају, "АА12" у реструктуирању, "АА13" , "АА14", "АА15", ПЗП "АА16", упућују се на парницу ради остваривања имовинско правног захтева.

Против наведене пресуде жалбе су благовремено изјавили:

-Тужилаштво за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП у ставу I и IV изреке пресуде, битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 8 и 9 ЗКП у ставу IV изреке пресуде, погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања у ставу I и IV изреке пресуде и одлуке о кривичним санкцијама и другим одлукама садржане у ставу I, II и III изреке пресуде, са предлогом да Апелациони суд у Београду, као другостепени суд, на основу члана 449 став 1 ЗКП одржи претрес и пресуду Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр.70/11 од 25.03.2016. године, у ставу I преиначи тако што ће окривљене огласити кривим и за радње изостављене у изреци ожалбене пресуде и изрећи им казне затвора у дужем временском трајању или исту укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање, у ставу II и III преиначи тако што ће окривљенима изрећи казне затвора у дужем временском трајању и новчане казне у већем износу и у ставу IV укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање,

-бранилац окривљених АА и АА1, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде Кривичног законика, са предлогом да Апелациони суд у Београду, као другостепени, побијану пресуду у ставу I и III изреке пресуде укине у целости и предмет врати првостепеном суду, али другом већу на поновни поступак и одлуку, уз захтев да заједно са окривљенима АА и АА1 буде обавештен о седници већа,

-бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ1, због битних повреда одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду преиначи у погледу одлуке о кривици тако што ће окривљеног АА2 ослободити од оптужбе јер није доказано да се у његовим радњама стичу обележја кривичног дела због ког је оптужен или тако што ће делимично укинути побијану пресуду и то у осуђујућем делу и предмет вратити првостепеном суду на поновно одлучивање, уз захтев да на основу одредбе члана 447 став 2 ЗКП заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа другостепеног суда,

-бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ2, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да другостепени суд због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања побијану пресуду преиначи и окривљеног АА2 ослободи одговорности да је извршио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет или да из наведених разлога, као и због битних повреда одредаба кривичног поступка и повреда кривичног закона првостепену пресуду делимично укине у осуђујућем делу и предмет упути на поновно суђење,

-браниоци окривљеног АА2, адвокати АБ3 и АБ4, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде Кривичног законика и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања веће Апелационог суда усвоји жалбу, првостепену пресуду преиначи и окривљеног АА2 ослободи одговорности да је извршио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет или да из наведених разлога као и због битних повреда одредаба кривичног поступка и повреда Кривичног законика првостепену пресуду делимично укине у осуђујућем делу и предмет упути на поновно суђење, а опреза ради, уколико жалбено веће ипак одлучи да нема основа да се првостепена пресуда преиначи на предложени начин или да се укине, предлажу да се првостепена пресуда преиначи у погледу кривичне санкције и да се окривљеном АА2, а имајући у виду да је за кривично дело из члана 234 став 3 Кривичног законика прописана казна затвора чији је минимум (уз примену института ублажавања) шест месеци, изрекне казну затвора у трајању до једне године и да се ослободи плаћања трошкова кривичног поступка због обавезе да својим радом, који му је због овог поступка у великој мери отежан, издржава породицу, као и да евентуалне оштећене упути да у парници доказују штету и остварују имовинскоправне захтеве,

-окривљени АА3, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да другостепени суд побијану пресуду преиначи тако што ће га ослободити од одговорности да је извршио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет или да исту укине и предмет упути на поновно суђење, уз захтев да буде обавештен о седници већа,

-бранилац окривљеног АА3, адвокат АБ5, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду преиначи и окривљеног АА3 ослободи од одговорности за кривична дела која су му стављена на терет или да евентуално изрекне блажу кривичну санкцију у односу на изречену или да из напред наведених разлога укине првостепену пресуду и предмет врати на поновно суђење, уз захтев да заједно са окривљеним АА3 буде обавештен о седници већа,

-окривљени АА4, из свих законских разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду одржи јавну седницу или претрес након кога ће пресуду Вишег суда у Београду - Посебног одељења К.По1.бр.70/11 од 25.03.2016. године, преиначити по свим ставовима ожалбене пресуде и ослободити га кривице, уз захтев да о седници већа буде обавештен,

-бранилац окривљеног АА4, адвокат мр АБ6, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о кривичним санкцијама и другим одлукама, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду преиначи тако што ће окривљеног АА4 ослободити од оптужбе за предметно кривично дело, односно укинути ожалбену пресуду и предмет вратити првостепеном суду на поновно одлучивање, уз захтев да заједно са окривљеним АА4 буде обавештен о седници већа,

-бранилац окривљеног АА4, адвокат АБ7, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде Кривичног законика и неправилне одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду на основу одредбе члана 423 тачка 2 ЗКП окривљеног АА4 ослободи од оптужбе или да побијану пресуду укине и предмет врати на поновно одлучивање, уз захтев да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа у смислу члана 447 ЗКП и истовремено да се по потреби пред истим већем отвори претрес,

-окривљена АА5, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду преиначи и ослободи је од оптужбе да је извршила кривична дела која јој се стављају на терет и одлучи да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда или да побијану пресуду у односу на окривљену АА5 укине и врати предмет на поновно суђење, уз захтев да буде обавештена о седници већа,

-браниоци окривљене АА5, адвокати АБ8, мр АБ9 и АН10, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о казни, са предлогом да се првостепена пресуда у целости укине и врати првостепеном суду са налогом за спровођење поновљеног поступка пред потпуно измењеним судским већем или да се пресуда преиначи тако што ће се окривљена АА5 ослободити од оптужбе у смислу жалбених навода, уз захтев да заједно са окривљеном АА5 буду обавештени о седници већа,

-окривљени АА6, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о кривичним санкцијама и другим одлукама, са предлогом да се његова жалба усвоји, а побијана пресуда преиначи тако што ће бити ослобођен свих оптужби да је извршио кривично дело које му се ставља на терет,

-бранилац окривљеног АА6, адвокат АБ11, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду укине у делу који се односи на окривљеног АА6 тј. у тачкама 14, 17 и 18 става I диспозитива и у наведеном делу врати првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање или да се у том делу првостепена пресуда преиначи и окривљени АА6 ослободи од оптужбе да је извршио кривично дело које му се оптужбом ставља на терет, уз захтев да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа,

-окривљени АА7, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде закона и одлуке о кривичним санкцијама и одузимању имовинске користи, са предлогом да другостепени суд побијану пресуду преиначи тако што ће га ослободити од оптужбе или да побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање, као и меру забране напуштања територије Републике Србије и да му се врати путна исправа, или да се побијана пресуда преиначи у погледу правне квалификације и одлуке о казни, тако што ће му се изрећи блажа казна,

-браниоци окривљеног АА7, адвокати АБ13 и АБ12, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о кривичним санкцијама, са предлогом да другостепени суд поднету жалбу уважи, нападнуту пресуду преиначи и окривљеног АА7 ослободи од оптужбе јер у његовим радњама нема обележја кривичног дела пореске утаје из члана 229 Кривичног законика или да је укине у осуђујућем делу и предмет врати на поновни поступак и одлуку, уз захтев да заједно са окривљеним буду обавештени о седници већа,

-бранилац окривљеног АА7, адвокат АБ10, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде закона и одлуке о кривичним санкцијама и другим одлукама, са предлогом да другостепени суд ожалбену пресуду преиначи и окривљеног АА7 ослободи или да ожалбену пресуду укине у осуђујућем делу и врати првостепеном суду на поновно одлучивање, уз захтев да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа,

-окривљени АА8, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да другостепени суд поднету жалбу уважи, ожалбену пресуду преиначи и окривљеног АА8 ослободи од оптужбе или ожалбену пресуду укине и предмет врати на поновни поступак, уз захтев да другостепени суд закаже седницу већа или претрес и да окривљени АА8 и његов бранилац буду обавештени и позвани на седницу већа или претрес,

-бранилац окривљеног АА8, адвокат АБ10, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о кривичним санкцијама и другим одлукама, са предлогом да другостепени суд побијану пресуду преиначи и окривљеног АА8 ослободи или да ожалбену пресуду укине и врати првостепеном суду на поновно одлучивање, уз захтев да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа,

-окривљена АА9, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона, ретроактивне и дискриминаторске примене закона на њену штету, повреде права на одбрану и права на правично суђење, са предлогом да Апелациони суд у Београду жалбу уважи и да првостепену пресуду преиначи и ослободи је од оптужбе или да укине првостепену пресуду у осуђујућем делу и врати је првостепеном суду на поновни поступак, уз захтев да заједно са браниоцима буде обавештена о седници већа,

-бранилац окривљене АА9, адвокат АБ15, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да другостепени суд побијану пресуду преиначи и окривљену АА9 ослободи од оптужбе или да исту укине у осуђујућем делу и предмет врати на поновни поступак, уз захтев да заједно са окривљеном АА9 буде обавештена о седници већа, 

-пуномоћник "АА", адвокат АВ16, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о одузимању имовинске користи, са предлогом да другостепени суд ожалбену пресуду преиначи и окривљене ослободи одговорности као и правно лице одлуке о одузимању имовинске користи или да исту укине у осуђујућем делу и предмет врати на поновни поступак, уз захтев да о одржавању седнице већа или претреса буде обавештена. У вези овог захтева, другостепени суд исказује да је одредбом одредбом члана 447 став 2 ЗКП прописано да ће се о одржавању седнице већа обавестити само окривљени или његов бранилац, оштећени као тужилац, приватни тужилац или њихов пуномоћник који је у року предвиђеном за жалбу или одговору на жалбу захтевао да буде обавештен о седници или је предложио одржавање претреса пред другостепеним судом, а не и неко друго лице, у конкретном случају, представник правног лица од кога је одузета имовинска корист, те следом напред цитиране законске одредбе, овом захтеву није удовољено.

Одговоре на жалбу Тужилаштва за организовани криминал, поднели су:

-бранилац окривљених АА и АА1, адвокат АБ, са предлогом да Апелациoни суд у Београду у целости жалбу тужиоца одбије као неосновану,

-бранилац окривљеног АА2, адвокат АБ1, са предлогом да Апелациoни суд у Београду жалбу тужилаштва одбије као неосновану и потврди побијану пресуду у ослобађајућем делу, уз захтев да на основу одредбе члана 447 став 2 ЗКП буде обавештен о седници већа заједно са окривљеним АА2,

-бранилац окривљеног АА3, адвокат АБ5, са предлогом да Апелациoни суд жалбу тужиоца одбије као неосновану или да евентуално преиначи кривичну санкцију у погледу његовог брањеника, тако што ће изрећи блажу казну,

-окривљени АА4, са предлогом да се жалба ТОК-а одбије као неоснована,

-бранилац окривљеног АА4, адвокат мр АБ6, са предлогом да се жалба ТОК-а одбије као неоснована,

-окривљени АА7, са предлогом да Апелациoни суд у Београду жалбу Тужилаштва за организовани криминал одбије као неосновану, уз захтев да на основу одредбе члана 447 став 2 ЗКП буде обавештен о седници већа,

-браниоци окривљеног АА7, адвокати АБ12 и АБ13, са предлогом да другостепени суд жалбу ТОК-а одбије као неосновану,

-окривљени АА8, са предлогом да Апелациoни суд у Београду жалбу ТОК-а одбије као неосновану, побијану пресуду преиначи и окривљеног АА8 ослободи од оптужбе или да исту укине у складу са наводима жалбе и предмет врати на поновни поступак, уз захтев да заједно са браниоцем буде обавештен о седници већа,

-бранилац окривљене АА9, адвокат АБ15, са предлогом да Апелациoни суд у Београду одбије жалбу као неосновану и преиначи првостепену пресуду и окривљену АА9 ослободи од оптужбе или укине наведену пресуду у складу са жалбом која је поднета и предмет врати на поновни поступак, уз захтев да заједно са окривљеном буде обавештена о седници већа,

-бранилац окривљеног АА10, адвокат АБ18, са предлогом да Апелациoни суд у Београду жалбу Тужилаштва за организовани криминал одбије као неосновану и да потврди првостепену пресуду, којом је окривљени АА10, због недостатка доказа ослобођен од оптужбе, уз захтев да заједно са окривљеним буде обавештен о седници већа,

-окривљени АА11, са предлогом да Апелациoни суд у Београду одбије жалбу Тужилаштва за организовани криминал као неосновану и потврди пресуду Вишег суда у Београду - Посебног одељења К.По1.бр.70/11 од 25.03.2016. године којом је због недостатка доказа ослобођен од оптужбе, уз захтев да буде обавештен о седници већа,

-браниоци окривљеног АА11, адвокати АБ19 и АБ20, са предлогом да другостепени суд првостепену пресуду у односу на окривљеног АА11 потврди, уз захтев да заједно са окривљеним АА11 буду обавештени о седници већа,

-браниоци окривљеног АА12, адвокати АБ18 и АБ21, са предлогом да Апелациoни суд у Београду одбије жалбу ТОК-а као неосновану и потврди првостепену пресуду којом је окривљени АА12, због недостатка доказа ослобођен од оптужбе, уз захтев да заједно са окривљеним АА12 буду обавештени о седници већа,

-бранилац окривљеног АА13, адвокат АБ10, са предлогом да Апелациoни суд у Београду жалбу ТОК-а одбије и првостепену пресуду у ставу IV изреке, потврди.

У писменом изјашњењу Ктж.бр.6/17 од 28.02.2017. године, Тужилац за организовани криминал предложио је да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу Тужилаштва за организовани криминал, а да се одбију као неосноване жалбе браниоца окривљених АА и АА1, адвоката АБ, бранилаца окривљеног АА2, адвоката АБ1, АБ2, АБ3 и АБ4, окривљеног АА3 и његовог браниоца, адвоката АБ5, окривљеног АА4 и његових бранилаца, адвоката АБ7 и АБ6, окривљене АА5 и њених бранилаца, адвоката АБ8, АБ9 и АБ10, окривљеног АА6 и његовог браниоца, адвоката АБ11, окривљеног АА7 и његових бранилаца, адвоката АБ13, АБ12 и АБ10, окривљене АА9 и њеног браниоца, адвоката АБ15 и адвоката АВ16, представника "АА".

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је на основу одредбе члана 447 став 2 ЗКП одржао седницу већа у дане 19.06. до 29.06.2017. године, с тим да је првог дана констатовано да су испуњени услови за одржавање седнице већа, односно да су окривљени и браниоци који су тражили присуство седници већа уредно примили обавештења о одржавању исте, а у наредне дане кроз записнике о седници већа је наведено ко од уредно обавештених лица није приступио, те се кроз образложење пресуде неће наводити појединачно ко је приступио, а ко изостао понаособ, сваког дана одржавања седнице.

Након одржане седнице већа, разматрања списа предмета, првостепене пресуде, коју је испитао у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутих у изјављеним жалбама у складу са одредбом члана 451 став 1 ЗКП, па је након оцене жалбених навода и предлога, навода и предлога садржаним у одговорима на жалбу Тужилаштва за организовани криминал, те имајући у виду писмено изјашњења ТОК-а поводом изјављених жалби, наводе које су на седници већа дале присутни окривљени и браниоци, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је нашао да ваља одлучити као у изреци ове пресуде, а ово из следећих разлога:


I

Жалба Тужилаштва за организовани криминал изјављена против првостепене пресуде у ослобађајућем делу оцењена је неоснованом.

Најпре, Тужилаштво за организовани криминал наводи да је првостепени суд правилно донео одлуку у ставу I изреке првостепене пресуде, када је утврдио да су окривљени извршили продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 у вези са чланом 33 и 61 Кривичног законика, али да је у односу на радње извршења које су им стављене на терет оптужницом, а односе се на уплату по основу кредита "Комерцијалне банке" по уговору број 19607 од 29.06.2007. године новчаних средстава у износу од 1.500.000 евра на рачун предузећа "АА2" и преноса новца путем компензација са "АА4" у укупном износу од 37.251.927,04 динара по уговорима о зајму број 480/1 од 14.06.2007. године и број 590/1 од 22.06.2007. године и пружање консалтинг услуга "АА2" од стране "АА7", погрешно утврдио чињенично стање када је нашао да оптужба ове кривичноправне радње није доказала, те их је изоставио из изреке пресуде и самим тим, износе прибављене противправне имовинске користи, односно нанете штете тим кривичноправним радњама умањио у односу на висине износа наведене у оптужници.

У вези прве у претходном ставу наведене кривичноправне радње, Тужилаштво за организовани криминал оспорава дате разлоге првостепеног суда наводима да су потпуно нејасни и противречни изведеним доказима, истичући притом да је нетачно интерпретирано изјашњење судског вештака ВВ на главном претресу дана 03.12.2015. године, поводом примедби оптужбе у вези износа кредита наведеног на страни 45 налаза и мишљења Градског завода за вештачење.

Анализом напред изнетих жалбених навода Тужилаштва за организовани криминал у односу на ову радњу односно кривично дело које је стављено на терет оптужним актом у оквиру конструкције продуженог кривичног дела, а као недоказано, изостављено из изреке у ставу I првостепене пресуде, по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, није доведено у сумњу закључивање првостепеног суда исказано на страни 1155 у последњем ставу и на страни 1156 у првом ставу образложења првостепене пресуде, где је аргументовано наведено из којих разлога наводи оптужбе у овом делу нису потврђени изведеним доказима, другим речима, да нема доказа да су средства из кредита "Комерцијалне банке" искоришћена за исплату по два уговора о зајму са "АА4" и то број 480/1 од 14.06.2007. године и број 590/1 од 22.06.2007. године. Ради провере жалбених навода извршен је увид у изјашњење судског вештака ВВ односно у транскрипт аудио записа са главног претреса од 03.12.2015. године, те овај суд налази да не постоји противречност између навода првостепеног суда да се судски вештак изјаснила да спорне компензације није третирала као зајам, односно да је видела уговоре о зајму, али да протока новца по основу два спорна уговора о зајму на начин како је то описано оптужницом, на рачуну није било. За своје закључивање првостепени суд је дао јасне и аргументоване разлоге које у свему прихвата и другостепени суд, а које није доведено у сумњу наводима жалбе, па су са тих разлога жалбени наводи Тужилаштва за организовани криминал у односу на овај део оптужбе (из сегмента који се тиче кредита), оцењени неоснованим.

Жалбени наводи Тужилаштва за организовани криминал којима се оспорава закључак првостепеног суда да изведеним доказима нису потврђени наводи оптужбе везано за тзв. пружање консалтинг услуга за које се терете окривљени АА, АА2, АА4 и АА5, су по оцени Апелационог суда у Београду, неосновани.

Наиме, Тужилаштво за организовани криминал истиче да су разлози које је првостепени суд дао у вези тзв. пружања консалтинг услуга потпуно нејасни, оспорава оцену исказа саслушаних сведока дату од стране првостепеног суда, те понавља да се оптужба да "АА7". није пружала уговорене услуге заснива и управо доказује непостојањем веродостојне документације, односно спецификација извршених услуга које су морале пратити рачуне у тренутку њиховог испостављања. Стога је, имајући у виду тезу оптужбе да услуге које су плаћене нису пружене, на страни одбране био терет доказивања да су оне стварно извршене, али не у виду фактура, рачуна и извода о стању на рачуну, већ у виду извештаја или детаљних спецификација о пруженим услугама и то, ко их је извршио, када, на који начин и у ком обиму, будући да рачуни могу бити само доказ да је у конкретном случају "АА7" издала рачун, а не и доказ да је издавалац рачуна извршио услугу. Према ставу оптужбе, првостепени суд из неспорне чињенице да је "АА2" по издатим рачунима вршио уплате, погрешно закључује да су управо ови рачуни доказ да су услуге пружене.

Супротно изнетим жалбеним наводима, код неспорне чињенице да су на основу Уговора о пословној сарадњи од 25.04.2007. године потписаног од стране АА4 и АА2, са рачуна "АА2" на рачуна "АА7" по испостављеним фактурама на име пружених консалтинг услуга у периоду до 31.12.2009. године вршене исплате у износу од 2.000.000,00 динара месечно првостепени суд правилно налази да Тужилаштво за организовани криминал није доказало да уговорене консалтинг услуге од стране "АА7" нису извршене "АА2". Наиме, само на основу тога што нема прецизних спецификација и документације, а посебно што из садржине оптужног акта није могуће закључити ни које су то конкретно консалтинг услуге које је "АА7" била у обавези да пружи било "АА2", било ПЗП-овима, а евентуално није пружила, те колика је њихова вредност, немогуће је извести, и по налажењу другостепеног суда, несумњив закључак да уговорене услуге нису пружене, а посебно имајући у виду исказе саслушаних сведока СС до СС5, који су се детаљно изјашњавали о конкретним пословима и њиховом обиму тј. услугама које су пружали директно "АА7", или "АА2"-у или путарским фирмама, те је њихове исказе првостепени суд правилно прихватио као веродостојне.

Следом наведеног у претходном ставу, жалбени наводи ТОК у односу на део оптужнице који се односи на тзв. консалтинг услуге су оцењени неоснованим, а разлоге првостепеног суда који су дати на странама 1200, 1201, 1202, 1203, 1204, 1205, 1206, 1207 и 1208 закључно са четвртим пасусом, другостепени суд у свему прихвата као јасне и аргументоване.

Оспоравајући правилност и законитост одлуке донете у ставу IV изреке, Тужилаштво за организовани криминал истиче да је иста донета на основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, да су разлози потпуно нејасни и противречни изведеним доказима, да о неким одлучним чињеницама првостепени суд уопште није дао разлоге, те да се образложење првостепеног суда своди на просто излагање доказног материјала без икакве оцене и закључивања.

Детаљном анализом жалбених навода, Апелациони суд, Посебно одељење утврђује да кроз образложење жалбе Тужилаштво за организовани криминал у суштини оспорава оцену изведених доказа тако што износи сопствено виђење ствари у прилог ставу да изведени докази потврђују наводе оптужног акта, али које, по ставу другостепеног суда, нема утемељење у изведеним доказима.

Оспоравајући одлуку првостепеног суда садржану у ставу IV изреке, Тужилаштво за организовани криминал истиче да је закључак о непостојању противправности у радњама окривљених, последица спајања поступака по оптужницама Кт.бр.10/11 и Кто.бр.6/13, а потом раздвајања поступка према окривљеном АА15, те понавља оно што је током поступка истицано - да није постојало јединство доказа, супротно наводима образложења решења о спајању поступка Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1.бр.57/13 од 10.12.2014. године.

Напред изнето је, према ставу Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, свакако допринело дужем трајању поступка, али исто није било на штету правилности утврђивања чињеничног стања.

У жалби Тужилаштва за организовани криминал се истиче да у односу на чињенични опис наведен у диспозитиву оптужнице ТОК Кто.бр.6/13, првостепени суд у ставу IV изреке из чињеничног описа кривичног дела из члана 234 Кривичног законика, изоставља радње окривљеног АА15, уз образложење да се за ово определио како не би прејудицирао одлуку суда у односу на овог окривљеног (према коме је поступак раздвојен), због чега није решио предмет оптужбе и истовремено повредио идентитет оптужења. Затим, истиче да дајући разлоге за одлуку у ставу IV изреке, првостепени суд поред анализе радњи окривљених АА и АА7 анализира и радње окривљеног АА15 (према коме је поступак раздвојен) доводећи их у међусобну везу, због чега разлози пресуде противрече изреци.

Према ставу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, то што је из чињеничног описа кривичног дела из члана 234 Кривичног законика првостепени суд изоставио радње окривљеног АА15 (у односу на кога је раздвојен поступак), није довело, у конкретном случају, до повреде идентитета оптужбе и нерешавања предмета оптужбе, будући да се о оптужби против овог окривљеног решава у одвојеном поступку. То што је првостепени суд образлажући своју одлуку у односу на окривљене АА и АА7, анализирао и радње окривљеног АА15 доводећи их у међусобну везу са радњама ових окривљених, учињено је ради потпуног сагледавања и разумевања чињеничне грађе, будући да је окривљене АА, АА7 и АА15 (у односу на кога је поступак раздвојен) оптужба теретила да су радње кривичног дела из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика извршили у саизвршилаштву, те је ради формирања целовитог и потпуног става о радњама које су окривљенима АА и АА7 стављене на терет, било потребно и освртање на радње које су окривљеном АА15 (према коме је поступак раздвојен) стављене на терет, те је на овај начин образложење учињено потпунијим и јасним.

Тужилаштво за организовани криминал истиче да је првостепена пресуда у ослобађајућем делу последица тога што суд не анализира све радње које предузимају окривљени у периоду од 2005. године, када је формиран Конзорцијум "АА4", "АА10" и "АА11", па до 2010. године, када је закључено судско поравнање између "АА" и "АА3", кроз њихово јединство - као један кривичноправни догађај из ког је проистекла једна последица - пропаст путарских предузећа.

Према жалбеним наводима, сваку појединачну радњу коју окривљени предузимају у наведеном периоду у саизвршилаштву и као помагачи (а односе се на формирање Конзорцијума и куповину ПЗП-ова, уговор о кредиту између "АА4" и "АА5", V емисију хартија од вредности "АА4", трговање на берзи акцијама "АА4" њихова процена, купопродаја акција "АА4" између "АА". и "АА6", уговор о кредиту са "АА22" банком као и промена власништва над акцијама "АА23"), извлачи из контекста оптужења бавећи се само утврђивањем њене формалне законитости, а не и разлозима и мотивима њеног предузимања од стране окривљених као саизвршилаца и њихових помагача, нити њеног утицаја на наступелу последицу.

С тим у вези, у жалби се истиче да првостепени суд занемарује да је окривљенима стављена на терет управо једна од алтернативно постављених радњи извршења предметног кривичног дела и то искоришћавање свог положаја и овлашћења, те да су, у конкретном случају, те законом дозвољене појединачне радње, према ставу оптужбе, овде предузете у циљу постизања незаконите последице, а која се огледа у стицању противправне имовинске користи на страни окривљених, односно њихових привредних друштава, а на штету предузећа за путеве.

Према наводима жалбе, мотив окривљених је требало ценити у контексту последице која је наступила за путарска предузећа - отварање стечајних поступака над путарским предузећима након изласка окривљених АА15 (у односу на кога је поступак раздвојен) и АА7 из власништва у њима, уз надокнаду од 25.000.000 евра, а што није цењено, те с тим у вези истиче да првостепени суд није ни анализирао налаз и мишљење вештака економско-финансијске струке (већ је само навео садржину мишљења, нити наводи да ли га прихвата или не, нити га доводи у везу са осталим доказима), а који је битан као доказ, јер управо потврђује да је једини начин да се обезбеди 25.000.000 евра за исплату окривљенима АА15 (у односу на кога је поступак раздвојен) и АА7, био кредит.

  Међутим, по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, будући да нема доказа да су окривљени незаконито поступали приликом закључивања правних послова (што Тужилаштво и не спори у жалби), није ни било потребно упуштање суда у утврђивање чињеница које немају карактер одлучних, те је у том смислу и анализа економско-финансијског вештачења била сувишна.

Супротно изнетим жалбеним наводима, по оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, првостепени суд је дао јасне и непротивречне разлоге на којима је засновао своју одлуку, а које као правилне у потпуности прихвата и овај суд, као другостепени.

Наиме, након свестране анализе одбрана окривљених АА, АА7 и АА10, заједно са анализом одбране окривљеног АА15 (према коме се води одвојени поступак), те писане документације у спису, првостепени суд је правилно утврдио да у договорима и радњама везаним за формирање Конзорцијума који чине "АА4" 51%, "АА10" 48%, и "АА11" 1% (по вољи чланица представљао га је окривљени АА10), који је као најповољнији понуђач победио на јавном тендеру за куповину 70% акција друштвеног капитала "АА12", по цени од 18.800.000 евра, нема противправности.

Првостепени суд је приликом доношења одлуке разматрао разлоге, мотиве и циљеве о којима су се окривљени АА, АА7 и окривљени АА15 (према коме је поступак раздвојен) изјашњавали у својој одбранама и правилно, по оцени другостепеног суда, нашао да су мотиви и циљеви којима су били руковођени, сваки за себе, законити и легитимни. Стога су неосновани жалбени наводи Тужилаштва за организовани криминал да се првостепени суд није бавио мотивима предузимања радњи окривљених, већ само утврђивањем њихове формалне законитости.  Наиме, теза Тужилаштва за организовани криминал да је мотив поступања окривљених био прибављање противправне имовинске користи, у конкретном случају није доказана, будући да поврх тога, што мотив стоји изван бића кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 КЗ, за постојање предметног кривичног дела потребно је да прибављена имовинска корист буде противправна и у формалноправном и материјалноправном смислу, што у конкретном, није случај, а што је правилно утврдио и првостепени суд.

У жалби се оспорава и закључивање првостепеног суда да нису потврђени наводи оптужбе да је окривљени АА преко окривљеног АА2 утицао на СС7 да купује акције "АА4" и да је на тај начин за 12 дана, кроз прометовање 37 акција од укупно 550.576 акција емитента "АА4", њихову тржишну вредност подигао за око 300% (што произлази из писаних доказа који су изведени на главном претресу дана 15.07.2015. године и то налога "АА18" и "АА11", уговора о отварању и вођењу рачуна хартија од вредности број Б 74-13176 од 14.03.2008. године са две изјаве СС7 као и извод из Централног регистра хартија од вредности о трговини акцијама "АА4" и дописа Београдске берзе са прилозима). Наиме, према ставу оптужбе, из изведених доказа произлази да је окривљени АА искористио СС7 жељу да и он поседује акције "АА4" и смишљено кроз уперену трговину на берзи користећи законом дозвољену дневну флуктуацију цена акција подигао вредност акција "АА4", те се стога оспорава оцена исказа овог сведока наводима да је у питању пријатељ окривљених и обострана корист коју су остварили.

Тужилаштво за организовани криминал истиче да је наведено трговање акцијама "АА4" и подизање њихове цене искоришћено управо приликом процене извршене од стране проценитељске куће "АА8", а по захтеву окривљеног АА13, директора "АА9", али будући да ове радње првостепени суд не посматра у међусобној вези, као и у вези са радњама окривљених које су уследиле, а односе се на купопродају акција између "АА" и "АА6", то и првостепени суд не долази до правилног закључка да корист остварују управо окривљени АА, АА7 и АА15 (у односу на кога је поступак раздвојен).

  Оспорава се и став суда да је процена "АА8" искоришћена управо у складу и сврхом због које је наручена и да у радњама окривљених није било противправности нити је циљ њихових радњи поступање супротно закону, је погрешан управо због чињенице да се и ова радња окривљених посматра изоловано од радњи које су уследиле накнадно и у директној су вези са овом проценом, а воде до тога да окривљени прибаве противправну имовинску корист. Наиме, ако се процена од стране "АА8" анализира у међусобној вези са претходном трансакцијом на берзи и продајом акција која је потом уследила, долази се до закључка да су окривљени на овај начин подигли цену акција "АА4" како би могле бити заложене као обезбеђење за кредит од 25.000.000 евра који су исплаћени окривљенима АА7 и АА15 (у односу на кога је поступак раздвојен), чиме су реализовали постигнути договор о купопродајној цени од 25.000.000 евра за 41% акција "АА4" у тренутку када акције вреде нула, према налазу и мишљењу судског вештака економско финансијске струке.

Напред изнети жалбени наводи су по оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, неосновани и немају утемељење у изведеним доказима, јер из изведених доказа произлази да је куповина акција "АА4" од стране сведока АА15 била искључиво његова лична одлука и процена да ће куповином тих акција моћи да заради. Наиме, исказ овог сведока је јасан, детаљан и у складу са одбранама окривљених у овом делу, те се теза Тужилаштва за организовани криминал да су окривљени АА, АА7 и АА15 (у односу на кога је поступак раздвојен) критичном приликом поступили супротно одредби члана 117 Закона о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената, заснива на претпоставкама које немају потпору у изведеним доказима.

  По оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, жалбеним наводима Тужилаштва за организовани криминал није доведено у сумњу закључивање првостепеног суда да није доказано да је на начин описан у оптужници стваран привид у погледу обима промета акција "АА4" у спорном периоду. При доношењу одлуке, првостепени суд је имао у виду да није било реакције "Београдске берзе" на трговину акцијама "АА4" 2008. године, а што је, супротно жалбеним наводима Тужилаштва за организовани криминал, важна чињеница у прилог ставу да није доказана незаконитост у поступању окривљених на берзи.

Правилно је првостепени суд извео закључак да је унос акција "АА4" од стране "АА1" као оснивача у предузеће "АА", као и од стране АА као оснивача у предузеће "АА6" могао бити извршен без процене вредности акција урађене од проценитеља, с обиром да су оснивачи могли, у складу са тада важећим законским прописима (чланом 14 Закона о привредним друштвима) сами да одреде вредност неновчаног улога који уносе у конкретно привредно друштво. Наиме, жалбеним наводима није доведено у сумњу да процене које су рађене у конкретном случају од стране проценитељске агенције "АА8" представљају законито предвиђен и дозвољен начин вредновања неновчаног улога, у овом случају, акција, а приликом њиховог уноса у новооснована привредна друштва.

За своју одлуку да у радњама окривљених у конкретном случају није било противправности, нити да је циљ њихових радњи био поступање противно закону, првостепени суд је дао јасне и аргументоване разлоге на странама 1269 до 1272 образложења, а које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, као другостепени.

У жалби се такође оспорава закључак првостепеног суда да тужилаштво није пружило ниједан доказ који би указивао на противправност одлука (Скупштине акционара "АА4" од 10.07.2008. године и од 01.10.2008. године), као ни њихове штетне последице за "АА4", а управо су ове две одлуке омогућиле остварење претходног договора између окривљених АА, АА7 и АА15 (у односу на кога је поступак раздвојен) у вези реализације купопродаје акција "АА4" између "АА" и "АА6".

Поводом жалбених навода изнетих у претходном ставу, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење исказује да су акционари имали законску могућност да овакве одлуке донесу и да својим акцијама располажу на овај начин. Дакле, нема ничег противправног у продаји акција која је извршена у условима затвореног акционарског друштва. Како у моменту доношења одлуке о затварању акционарског друштва више није било малих акционара "АА4", јер су у том моменту њихове акције у висини од 5% биле у целости откупљене од стране већинских акционара, нико није био онемогућен да понуди акције на тржишту, те стога у доношењу наведених одлука није било никакве противправности.

Такође, то што се првостепени суд у образложењу ослобађајућег дела пресуде није посебно осврнуо на радње везане за продају преосталих акција "АА4" 2010. године као и судско поравнање закључено између "АА", "АА3" и "АА19", већ се само позвао на то да су ове радње анализиране и образложене везано за тачку 24. става I првостепене пресуде, у делу где је, према налажењу првостепеног суда, доказана тврдња оптужбе да је у коначном исходу поводом продаје управне зграде у улици _ од стране "АА4" имовинска корист проистекла за "АА3", није од утицаја на правилно закључивање првостепеног суда да у наведеном делу (везано за размену акција "АА4" за објекат у ул. _ није доказана кривица окривљеног АА7, као власника "АА" и "АА19".

Тужилаштво за организовани криминал оспорава закључивање првостепеног суда да није доказано да је окривљени АА15 (у односу на кога је раздвојен поступак) кроз финансијско улагање путем Уговора о кредиту 2005. године, постао, уз окривљеног АА, контролни акционар "АА4" нити било ког од путарских предузећа, као и да је куповина V емисије хартија од вредности "АА4" 2007. године од стране "АА1" спроведена управо ради формално-правног потврђивања овог већ стеченог власништва и контролисања пословања "АА4" и осталих ПЗП-ова.

Према наводима жалбе, управо чињеница што се суд није упустио у разлоге којима су се окривљени руководили приликом закључења тих истих аката, нити последицом која је наступила њиховом реализацијом, је довело до погрешног сагледавања радњи које окривљени АА15 (у односу на кога је поступак раздвојен) предузима и до погрешног закључка да тужилаштво није доказало да је он био контролни акционар "АА4", а преко њега и осталих путарских предузећа, као и да је био стратешки, а не искључиво финансијски инвеститор, а што је потврђено исказом окривљеног АА10 у делу где наводи да је окривљени АА15 за дати кредит од 23.000.000 евра "постао власник 50% свега", као и да се окривљени АА састао са окривљеним АА15 и да су се договарали, као и делом исказа сведока СС8 који је указао да је окривљени АА15 одлучивао о томе ко ће бити директори путарских предузећа, као и да су представници власти, окривљеног АА15, посматрали као власника путарских предузећа, као и неспорном чињеницом да је преговоре са "АА20" и АА16 око продаје "АА4", водио окривљени АА15, а што све за првостепени суд није било довољно. Такође се истиче и да је погрешно становиште првостепеног суда да окривљени АА није био власник акција "АА4" преко 50%, ни лично ни преко привредног друштва "АА3", те да стога ни он није могао стећи својство контролног акционара.

  С тим у вези, истиче да је овакав погрешан став суда последица погрешног сагледавања одредби чланова 367 и 368 Закона о привредним друштвима, као и погрешне анализе Уговора о заједничком деловању између "АА4", "АА1" и "АА3", те чињенице да се првостепени суд у образложењу не бави анализом тврдњи Тужилаштва за организовани криминал да су окривљени, како би себи прибавили противправну имовинску корист, предузетим радњама проузроковали наступелу последицу.

Насупрот овом ставу, у циљу правилног и потпуног утврђивања чињеничног стања, првостепени суд је пре свега пошао од намене ради које је Управни одбор "АА4" одобрио узимање финансијског кредита од привредног друштва "АА5" у oдлуци 3328/2-1 од 23.05.2005. године и која је знатно шире одређена од оне намене која егзистира у оптужном акту - "ради наводне набавке домаће опреме за путну механизацију". Првостепени суд је ценио одбрану окривљеног АА који је навео да је намера "АА4" од почетка била да новац из овог финансијског кредита буде употребљен за куповину 70% капитала "АА12", а да остатак до пуног новчаног износа добијеног по основу кредита буде искоришћен за приватизацију осталих фирми, као и одбрану окривљеног АА15 који је истакао да је његова идеја била да финансијски уђе у путарска предузећа, као финансијски инвеститор, а затим да из њих изађе, рачунајући на зараду, а што је, и по ставу другостепеног суда, легитиман и правно дозвољен циљ и начин, те стога и правилно закључивање првостепеног суд да нису пружени докази за тврдње Тужилаштва за организовани криминал о наводном прикривању било каквих података нити евентуалних мотива.

Затим, првостепени суд анализира и садржину одредаба чланова 367 и 368 Закона о привредним друштвима, који дефиницију контролног члана и заједничко деловање у смислу Закона о привредном друштву и правилно оцењује да закључењем Уговора о финансијском кредиту и пуштањем новца по основу кредита у коришћење дужнику "АА4", кредитор "АА5" тј. његов власник окривљени АА15 није постао контролни члан "АА21", нити контролни члан у било ком од наведених путарских предузећа. Ово посебно, што законодавац није предвидео појам "фактичког контролног члана", како то правилно закључује и првостепени суд, а с друге стране, што ни Тужилац за организовани криминал у оптужници није определио у чему би се састојала улога "фактички контролног члана", као и што није наведено шта је то противправно у понашању окривљеног АА15 (у односу на кога је поступак раздвојен) као "фактички контролног члана" у путарским предузећима у време одобравања и реализације Уговора о финансијском кредиту. Такође, првостепени суд правилно закључује да није доказано да је окривљени АА у својству акционара, лично или привредно друштво у његовом власништву имало својство контролног акционара или члана.

Даље, у жалби се оспорава и закључивање првостепеног суда да ниједан изведен доказ није указао на постојање договора између окривљених АА7, АА15 и АА у погледу начина обезбеђења новчаних средстава за куповину 41% акција "АА4" у власништву "АА" од стране "АА6" (узимањем кредита код "А22" уз приступ путарских предузећа). С тим у вези и закључивање да је окривљени АА у преговорима са "АА22" обезбедио кредит на законом дозвољен начин, а ради откупа 41% акција "АА4" од "АА" и да окривљени АА7 и АА15 нису ни на који начин учествовали у договарању услова нити у закључењу уговора са банком.

Према ставу оптужбе, будући да је окривљени АА као власник "АА4" заједно са окривљенима АА15 (према коме је поступак раздвојен) и АА7 знао да "АА4" приступајући Уговору о кредиту "АА6" као солидарни јемац на овај начин даје обезбеђење за стицање својих акција од стране "АА6", то је погрешан закључак суда да код окривљених није постојао умишљај да поступају супротно одредби члана 190 Закона о привредним друштвима и без сагласности Агенције за приватизацију.

Неосновано се жалбом Тужилаштва за организовани криминал наводи да је првостепени суд погрешно закључио да није доказано да је окривљени АА15 (у односу на кога је поступак раздвојен) имао договор са окривљеним АА, да се новац за исплату акција обезбеди из кредита.

Наиме, у својој одбрани окривљени АА15 (у односу на кога је поступак раздвојен) је негирао да је имао било какве везе са кредитом који је АА, односно "АА6" узела од "АА22" у износу од 25.000.000 евра за куповину 41% акција "АА4" од "АА", истакао је да је једино што је одлучио у вези продаје наведених акција било да се купопродаја обави у Србији како би новчана средства остварена продајом остала у земљи, односно како би 25.000.000 евра за 41% акција било уплаћено у динарима фирми "АА" која је у том циљу и основана са седиштем у Београду. Окривљени АА15 је оспорио и наводе оптужнице да је окривљени АА у договору са њим и окривљеним АА7 новац за куповину акција обезбедио тако што је узео кредит од "АА22" нагласивши да је окривљени АА договарао услове кредита са банком као и обезбеђење које је дао, а да он није дао било какву гаранцију за тај кредит. Окривљени АА се исцрпно изјашњавао о процедури узимања кредита као и условима и обезбеђењем истог, а његову одбрану потврдили су и сведоци који су радили у "АА22" у поступку одобрења кредита "АА6", а по основу Уговора о дугорочном инвестиционом кредиту број Р 3499/08 који је са "АА22" Србија закључен 01.10.2008. године на износ од 25.000.000 евра и то: СС8 до СС14. Наведени сведоци су били запослени на различитим позицијама у "АА22" и учествовали у различитим фазама у поступку одобрења наведеног кредита, а касније и у поступку реализације и отплате кредита при чему је свако од ових сведока имао одређен делокруг овлашћења. У својим исказима били су изричити да поводом предметног кредита нико од њих није имао контакте са окривљеним АА15, нити са окривљеним АА7, нити су од њих добили било какву информацију, нити податак који би био од утицаја на одобрење наведеног кредита или на услове под којима је кредит одобрен, те је првостепени суд као јасне и истините, прихватио.

Следом изнетог у претходном ставу, правилно првостепени суд закључује, у одсуству других доказа који би евентуално оповргли одбране окривљених АА7 и АА15, да није доказано да су наведени окривљени имали договор са окривљеним АА, да се новац за исплату 41% акција "АА4" које је имала у свом власништву "АА" обезбеди из кредита који ће бити одобрен од стране "АА22" као ни да су окривљени АА7 и АА15 имали било каквог утицаја на услове под којима је закључен наведени Уговор о дугорочном инвестиционом кредиту, коме су као солидарни дужници приступили "АА4", "АА12", "АА16", "АА14", "АА15", "АА17" и "АА2".

Будући да првостепени суд даје јасне и аргументоване разлоге за своје закључивање да нема доказа да је постојао договор између окривљених АА15, АА7 и АА, а у погледу начина обезбеђења новчаних средстава за наведену трансакцију, следом изнетог, правилан је и закључак да нису доказани наводи оптужбе да је код окривљених постојала свест да је кредит одобрен супротно члану 190 Закона о привредним друштвима ("Службени гласник" РС бр.125/2004) и без сагласности Агенције за приватизацију и супротно одредбама Уговора о приватизацији. За своја чињенична закључивања првостепени суд је дао јасне разлоге на странама 1277 до 1282 образложења побијане пресуде, а које у свему прихвата као правилне и Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, као другостепени.

  Даље, у жалби се оспорава и закључак да нема доказа да су радње које је окривљени АА предузео везано за трансакције акцијама "АА23" незаконите и да нема незаконитог поступања ни на страни окривљених АА12 и АА11 као његових помагача у овој кривичноправној радњи, те да стога не произлази ни да је окривљени АА прибавио противправну имовинску корист, нити да је "АА4" претрпео реалну имовинску штету. У вези предњег, оптужба истиче да првостепени суд само излаже садржину аката којима је реализован пренос акција "АА23" из власништва "АА4" на "АА3", без њихове оцене, при чему се не анализирају ни радње које окривљени предузимају у реализацији овог преноса, а ни мотив због кога их предузимају, а који се огледа у прибављању противправне имовинске користи "АА3", а тиме и окривљеном АА као њеном 100%-ном власнику.

Напред изнетим жалбеним наводима, по оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, не доводи се у сумњу правилно закључивање првостепеног суда исказано на странама 1261 до 1266 као и на странама 1301 до 1306 образложење побијане пресуде.

Неосновано се у жалби истиче да првостепени суд радњу сачињавања Извештаја о процени улога у правима које "АА4" уноси у "АА3", а коју предузима окривљени АА12 као овлашћени ревизор не анализира у склопу радњи које предузима окривљени АА. Ово из разлога што првостепени суд радње окривљеног АА12 анализира управо водећи рачуна о радњама за које се терети окривљени АА, али правилно налази да изведени докази не упућују на несумњив закључак да су му планови окривљеног АА били познати, те самим тим није могао ни да предвиди и има свест о будућим дешавањима.

  Оспоравајући жалбеним наводима закључивања првостепеног суда у погледу радњи које се стављају на терет окривљеном АА12, Тужилаштво за организовани криминал истиче да првостепени суд није анализирао налаз судског вештака ВВ1, већ само изјашњење стручног саветника СС15. Међутим, изнети жалбени наводи су без утицаја, будући да и није вештачен Извештај о процени неновчаног улога у "АА3" који је сачинио АА12, нити су анализиране последице трансакције уноса акције у уделе, нити је на било који начин анализирао или се изјаснио у вези са делом које се окривљеном АА12 ставља на терет.

Оспорава се и закључак суда да окривљени АА10, АА11, АА2, АА1, АА12 и АА13 нису имали умишљај да ће законитим радњама које предузимају проузроковати штету или прибавити противправну имовинску корист, тим пре што нису имали свест да помажу било коме у извршењу кривичног дела. Према ТОК-у, погрешан је овакав став суда имајући у виду да су именовани били блиски сарадници окривљеног АА и АА15 (у односу на кога је поступак раздвојен). Из самих одбрана окривљених произлази да су директно или индиректно поступали по налозима окривљеног АА и окривљеног АА15 (у односу на кога је поступак раздвојен), па су морали бити свесни да им својим радњама помажу у извршењу кривичног дела.

Дакле, како је првостепени суд након свестране оцене и анализе свих изведених доказа утврдио да нема доказа су окривљени АА и АА7 као саизвршиоци извршили кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 у вези са чланом 33 Кривичног законика, следом тога је и правилан закључак да нема доказа да су окривљени АА1, АА10, АА11, АА2, АА12 и АА13, извршили кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица помагањем из члана 234 став 3 у вези става 1 у вези са чланим 35 Кривичног законика, те их је правилно на основу одредбе члана 423 тачка 2 ЗКП ослободио од оптужбе.

Следствено свему претходно изнетом, одлучено је као у ставу I изрекe.


II

У жалбама браниоца окривљених АА и АА1, адвоката АБ, бранилаца окривљеног АА2, адвоката АБ1, адвоката АБ2, адвоката АБ3 и адвоката АБ4, окривљеног АА3 и његовог браниоца, адвоката АБ5, окривљеног АА4 и његових бранилаца, адвоката мр АБ6 и адвоката АБ7, окривљене АА5 и њених бранилаца, адвоката АБ8, адвоката мр АБ9 и адвоката АБ10, окривљеног АА6 и његовог браниоца, адвоката АБ11, истиче се да је првостепена пресуда донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 и став 2 тачка 2 ЗКП.

Ови жалбени наводи од стране Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, оцењени су основаним, а ово из следећих разлога:

Пре свега, у првостепеној пресуди је садржана битна повреда из 438 став 1 тачка 11 ЗКП, јер је изрека неразумљива.

Најпре, из изреке побијане пресуде није разумљиво да ли је "АА2" ''предузеће'', ''привредно друштво'' или ''акционарско друштво'', будући да се у изреци наводе све три правне форме. Ово посебно што је у побијаној пресуди опредељен временски период у којем су важиле одредбе Закона о привредним друштвима, по којима "предузеће" није постојало као облик субјекта привредног пословања, већ само "привредно друштво", које између осталог, може имати форму "акционарског друштва", што Фабрика мазива "АА2" и јесте било.

Поред тога, није разумљива ни тврдња изнета у изреци побијане пресуде - да су "поједини" уговори о позајмицама "...били без уговорене камате и средстава обезбеђења...", јер није конкретно наведено који су то уговори. У истом смислу није разумљива изрека у делу да су "...позајмице само делимично враћене ...", јер се не опредељује колико је то делимично.

Даље, у изреци побијане пресуде, у тзв.''преамбули'' (''капи'') чињеничног описа (6. страна), прво се наводи да су сви окривљени и себи и другом прибавили противправну имовинску корист чија вредност прелази 200.000.000,00 динара. Међутим, у закључку чињеничног описа (20. страна) се наводи и да су окривљени прибавили противправну имовинску корист АА и предузећу "АА3" у укупном износу од ''1.762.934.911,07'', а оштетили предузеће "АА2" за износ од ''3.142.513.124,70'', с тим да се не наводи на коју се валуту односе ти износи, односно да ли се ради о динарима или еврима, чиме је изрека остала и недоречена. Самим тим је нејасно и то у којим новчаним јединицама је изражена наводна противправна имовинска корист која је прибављена радњама окривљених, а што је све имало за последицу неразумљивост изреке.

Поред тога, дати наводи изреке првостепене пресуде су контрадикторни, јер није јасно да ли су окривљени прибавили противправну имовинску корист и себи и другом, да ли су притом неком нанели штету, или су је пак прибавили само АА и предузећу "АА3", а оштетили предузеће "АА2". Самим тим, изрека је нејасна и неразумљива почев од тога коме је у конкретном случају прибављена противправна имовинска корист (свим окривљенима и другом, или само АА и предузећу "АА3") и у ком износу (да ли у износу који прелази 200.000.000,00 динара, или у укупном износу од ''1.762.934.911,07'' нечега).

Даље, у изреци првостепене пресуде се у вези неких инкриминисаних радњи наводи да је њима прибављена ''имовинска корист'', што је изреку пресуде учинило неразумљивом јер су те радње интегрални део радњи извршења продуженог кривичног дела из члана 234 Кривичног законика, за које су окривљени оглашени кривима. Наиме, само се противправним радњама може доћи до противправне користи односно штете. Самим тим, уколико се наведе да је неком прибављена нека корист, не може се по аутоматизму сматрати да је та корист и противправна, будући да постоји претпоставка да се до те користи дошло дозвољеним правним и фактичким радњама, јер није истакнуто да је у питању противправна или незаконита корист.

У вези са тим, изрека првостепене пресуде је неразумљива и због тога што се у истој наводи да су сви окривљени прибавили противправну имовинску корист АА и предузећу "АА3", а притом су опет сви оштетили предузеће "АА2", при чему су сви обавезани да солидарно плате укупан износ од 3.142.513.124,70 динара. Међутим, у изреци побијане пресуде, поједини ставови садрже поступање само појединих окривљених, што значи да свим окривљенима није ни стављено на терет да су учествовали у свим радњама продуженог кривичног дела у узрочно-последичном смислу. Али, без обзира на то, сви окривљени су оглашени кривим за све тачке изреке пресуде, а самим тим и за све штетне последице и сву противправну имовинску корист (која представљају "збир" свих појединачних последица из свих тачака изреке пресуде), иако се конкретне радње конкретних окривљених ни на који начин не могу подвести под учешће у свим радњама у узрочно-последичном смислу. Наиме, лице може да буде криво за конкретну противправну радњу, односно за одређено кривично дело само уколико у његовом поступању постоји узрочно-последична веза са конкретном последицом и ако у погледу те радње и последице постоји његов психички однос, јер ако нема узрочно-последичне радње, нема ни услова за кривично-правну одговорност. Стога, у изреци побијане пресуде је требало конкретно определити које се конкретне противправне радње стављају на терет ком окривљеном, а не да се свим окривљенима стављају на терет и радње других окривљених, како са аспекта умишљаја тако и са аспекта укупних последица.

Даље, у изреци побијане пресуде, у тзв.''преамбули'' (''капи'') чињеничног описа (6. страна), се наводи и да су окривљени у периоду од 06.04.2007.године до 31.12.2010.године поступали ''у договору и по налогу'' окривљеног АА. Међутим, иако је чињенични опис у изреци побијане пресуде изложен на више десетина страна, у истом није разјашњено да ли су сви окривљени поступали и по налогу и у договору са АА, а ако нису - ко је поступао у договору, а ко по налогу. Такође, није објашњено о каквим налозима и/или договорима је реч, у којој форми су наводни налози давани, те у чему се огледају наводни договори. При свему томе се веома често користе синтагме "у договору са ..." разним окривљеним, али се не објашњава из чега произилази да договор уопште постоји. Због тога, из тако датог чињеничног описа произилази један потпуно нелогичан закључак - да су сви окривљени истовремено добијали налоге од окривљеног АА и били у договору са њим, што није ни животно, ни могуће. Јер, уколико је постојао договор са АА, онда нема потребе за налозима и супротно - ако се поступа по налогу, ту нема договора. Самим тим, само се може нагађати да ли првостепени суд сматра да је мотив окривљеног АА био да стекне противправну имовинску корист за себе и правна лица чији је био власник, а да су остали окривљени у вези са тим имали договор са њим, или су пак поступали по његовом налогу, јер им је он био претпостављени па им је то представљало обавезу у вези са радом.

Стога, тврдња из изреке пресуде о постојању договора и о давању налога од стране окривљеног АА, без описивања ближег садржаја таквих "односа", је сама по себи неразумљива и контрадикторна, јер ради се о алтернативним начинима деловања, који се међусобно искључују. Због тога је првостепена пресуда и с тим у вези недоречена, нејасна и самим тим неразумљива.

У вези са тим, окривљени АА, АА1, АА2, АА3, АА4, АА5 и АА6 су у изреци првостепене пресуде оглашени кривим да су учинили продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234 став 3 у вези са става 1 и чланова 33 и 61 став 1 Кривичног законика. Притом се на страни 6. изреке наводи да је период чињења тог кривичног дела од 06.04.2007.године до 31.12.2010.године и то од стране свих окривљених.

Међутим, изменама и допунама Кривичног законика ("Сл.гласник РС", бр.121/12 од 24.12.2012.године) уведено је кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 Кривичног законика, које се примењује од 15. априла 2013.године, при чему је у ставу 1 тог члана прописано да ће се затвором од три месеца до три године казнити одговорно лице које искоришћавањем свог положаја или овлашћења, прекорачењем граница свог овлашћења или невршењем своје дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу противправну имовинску корист или другом нанесе имовинску штету, а у ставу 3 - да ће се казнити затвором од две до десет година, ако вредност прибављене имовинске користи прелази милион и петсто хиљада динара. То значи да је радња извршења овог кривичног дела одређена алтернативно и може се састојати у томе да одговорно лице или искористи свој положај или овлашћења, или прекорачи границе свог овлашћења, или неврши своје дужности.

Даље, у члану 112 став 5 Кривичног законика ("Сл.гласник РС", бр.121/12 од 24.12.2012.године) прописано је да се одговорним лицем у правном лицу сматра лице које на основу закона, прописа или овлашћења врши одређене послове управљања, надзора или друге послове из делатности правног лица као и лице коме је фактички поверено обављање ових послова. Следом наведеног, произилази да је услов да се неко лице сматра одговорним лицем у смислу цитиране законске одредбе - да му се у одређеном правном лицу повере послови управљања, надзора или други послови из делатности правног лица, који се непосредно или посредно тичу имовине тог правног лица. Такође, одговорно лице у правном лицу мора да има и самосталност у одлучивању и реализацији одлука које се односе на поверене послове управљања, надзора, а то даље значи да одговорно лице не мора бити само оно лице које обавља искључиво руководеће или надзорне послове.

У конкретном случају окривљенима се ставља на терет да су "искоришћавањем својих положаја и овлашћења". Искоришћавање положаја и овлашћења представља поступање приликом доношења тзв. ''дискреционих аката'', што значи да одговорно лице, у склопу својих овлашћења и положаја, цени целисходност акта и на основу те оцене доноси одлуку коју реализује конкретним радњама. Стога ће кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица постојати само уколико одговорно лице свој положај и овлашћења не врши у интересу правног лица, већ на начин да себи или другом физичком или правном лицу прибави противправну имовинску корист, или пак да другом нанесе штету.

Самим тим, и у изреци првостепене пресуде је било нужно навести на основу ког конкретног овлашћења су вршени конкретни послови од стране конкретног одговорног лица из делатности правног лица, односно које је конкретне фактичке послове ко обављао и од кога су му поверени. Будући да је то у побијаној пресуди изостало, јасно је да је изрека и због тога неразумљива.

Тако, према наводима изреке, окривљеном АА својство одговорног лица у привредним друштвима ближе наведеним у чињеничном опису изреке првостепене пресуде, се пре свега даје на основу уложених финансијских средстава, односно формулације из одредби Кривичног законика које су у међувремену престале да важе (31.12.2012. године). Али, "уложена средства" као основ за својство ''одговорног лица'' не познају важеће одредбе члана 112 став 5 Кривичног законика. Даље, његово својство одговорног лица , према наводима изреке, произилази из статуса ''власника''. Међутим, одредбе Кривичног законика које су прописивале да се одговорним лицем сматра власник предузећа, такође су престале да важе 31.12.2012.године. Од тада статус ''власника'' сам по себи не значи истовремено и ''одговорно лице'', већ за то мора да се испуне услови из горе цитираних законских одредби. Без обзира на то, окривљеном АА се својство одговорног лица по основу власништва даје у скоро свакој тачки изреке пресуде, а што није у складу са напред поменутим одредбама Кривичног законика које се примењују од 15.04.2013.године и који је блажи закон по окривљеног, имајући у виду одредбе члана 5 став 2 Кривичног законика, које налажу примену блажег закона. На крају, према наводима изреке, окривљени АА има својство одговорног лица и због "функција" у датим привредним друштвима - нпр. функције председника Управног одбора "АА24". Али, осим те констатације, не наводи се у ком периоду је имао то својство, нити се означава било каква узрочно-последична веза између неких конкретних радњи и поступања окривљеног АА у својству председника Управног одбора тог правног лица и штетних последица које су наводно настале по предузеће '"АА2".

Са друге стране, окривљеном АА се ни оптужним актом, ни изреком пресуде, не ставља на терет да је налоге (по којима су други окривљени поступали) давао као лице које, на основу закона, прописа или овлашћења, врши конкретне послове из делатности одређеног правног субјекта или као лице коме је фактички поверено обављање тих послова, иако му само давање налога, или склапање договора, не може дати својство извршиоца кривичног дела злоупотребе положаја одговорног лица.

У вези са тим, у тачкама 14,15,16,17, 18 и 19. изреке пресуде, окривљени АА се означава као већински власник оштећеног предузећа "АА2". Али, такође се наводи да је у регистар АПР као већински акционар - власник уписано правно лице - "АА12", што изреку пресуде додатно чини неразумљивом. Јер, ако је АА већински власник "АА2", онда је добит и зараду као "противправну имовинску корист" могао остварити и у "АА2"-у.

На крају, у појединим описима појединачних инкриминисаних радњи се уопште не наводи својство окривљеног АА (тачка 19 и тачка 20), што је додатно допринело неразумљивости изреке, а којом се оглашава кривим за извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 Кривичног законика.

Такође, и окривљени АА2 је у изреци првостепене пресуде оглашен кривим да је извршио кривично дело из члана 234 Кривичног законика, при чему су сумарно наведене све функције које је он обављао у свим повезаним правним лицима, без прецизирања периода у ком се налазио на тим функцијама и независно од конкретних радњи које је предузимао. Тако се наводи да је поступао у својству: директора "АА7" (ту функцију обављао само током 2010.године); директора "АА6" (та функција није повезана ни са једном радњом која му се оптужницом ставља на терет); члана Управног одбора "АА15" (у оптужници не постоји ниједна инкриминисана радња којом се доводи у везу са "АА15") и председника Управног одбора "АА16" (у оптужници није инкриминисана ниједна радња која се доводи у везу са Управним одбором "АА16").

Поред свега тога, изрека првостепене пресуде је неразумљива и по питању обележја бића кривичног дела. Наиме, окривљени су оглашени кривим због квалификованог облика кривичног дела из члана 234 Кривичног законика. Али, чланом 234 став 1 Кривичног законика, прописано је да је објективно обележје бића основног облика кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица - прибављање себи или другом физичком или правном лицу противправне имовинске користи или наношење имовинске штете другом, док квалификовани облик постоји уколико та противправна имовинска корист или имовинска штета прелази одређене законом прописане износе. Притом, окривљени су оглашени кривим због продуженог кривичног дела у смислу члана 61 Кривичног законика.

Имајући у виду да продужено кривично дело чине више истих или истоврсних кривичних дела, то даље значи да и у конкретном случају свако појединачно инкриминисано поступање у узрочно-последичном смислу мора да садржи све објективне и субјективне елементе бића напред наведеног кривичног дела, односно да суштински представља самостално кривично дело које, због одређених околности, представља део конструкције продуженог кривичног дела. Самим тим, без обзира што је изрека побијане пресуде подељена у више целина (самосталних кривичних дела) и што је свака од тих целина опет подељена у посебне ставове који опет представљају самостално дело, првостепени суд је дужан да у свакој од тих целина за свако појединачно самостално кривично дело наведе сва битна објективна и субјективна обележја бића кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица.

Међутим, такав опис није садржан на страни 7 у ставу два изреке, јер се само наводи да је радњама окривљених оштећеном проузрокована штета од 1.906.717.435,00 динара, без навођења да је тим истим радњама неко истовремено стекао противправну имовинску корист. Пропуштање да се у овом делу изреке наведе постојање евентуалне противправне имовинске користи не може бити "конвалидирано" тиме што се то наводи у неком другом делу изреке пресуде. Даље, што се тиче чињеничног описа у даљем делу изреке побијане пресуде, конкретно у тачкама 1 до 13, радња извршења наводног кривичног дела се завршава исплатом зајма - пребацивањем средстава од стране зајмодавца на рачун зајмопримца, када је наводно наступила штета по зајмодавца - оштећено предузеће ''"АА2"''.

Даље, у изреци пресуде се наводи и да су зајмови делимично враћени, при чему се из збирног износа који је дат не може разлучити однос ''невраћеног'' и ''враћеног'', другим речима, да ли су појединачни зајмови враћени у целости (са главницом и свим осталим акцесорним давањима), а што искључује обележје бића конкретног кривичног дела у виду наступеле штете и последично чини изреку неразумљивом. Такође, и самостално кривично дело описано у тачки 14 изреке се, по чињеничном опису, завршава пребацивањем средстава зајма.

Међутим, остало је нејасно да ли је овај зајам враћен, а ако су средства зајма у целости враћена, не могу постојати објективни елементи бића кривичног дела - ни штете по зајмодавца, ни било какве користи за зајмопримца. У вези са напред изнетим, изрека првостепене пресуде је противречна са разлозима, јер је и налазом и мишљењем вештака Градског завода за вештачење и њиховим изјашњењем на главном претресу дана 03.12.2015.године потврђено да су ти зајмови од стране зајмопримца у целости враћени, сагласно условима из уговора о зајму. Надаље, у тачки 15 изреке се само наводи да су означени окривљени закључивали уговоре о зајму, којима су стварани услови за извршење тројних компензација, без даљег описа на који начин је конкретно извршено то кривично дело. Такође, у тачки 16 изреке пресуде се наводи да су два окривљена, у два различита периода, у име оштећеног продавали робу предузећима у оквиру "АА7" и "АА3", да је и "АА3" исту даље продала предузећима у оквиру "АА7" али је није плаћала продавцу без обзира на остварен приход, док је роба која је директно продата "АА7" коришћена за њихове потребе, али "АА2"-у није плаћена, те су након тога њихови рачуни блокирани због чега је њихов дуг остао неизмирен, а оштећеном је нанета штета у укупном износу од 1.235.795.689,76 динара. Поред тога, у тачки 21 изреке пресуде се наводи да је "АА3" исплате делом вршила из средстава која потичу из добијеног кредита, а делом путем компензације робом коју је претходно набавила од оштећеног, при чему се не наводи колико је конкретно плаћено из свака од та два извора.

Такође, што се тиче радњи везаних за уговоре о преузимању дуга, описаних у тачкама 17 и 18, остало је нејасно на који начин су исте предузете на штету "АА2"-а, имајући у виду одредбе члана 448 став 2 Закона о облигационим односима, којима је прописано да ако је у време повериочевог пристанка на уговор о преузимању дуга преузималац био презадужен, пређашњи дужник се не ослобађа обавезе, а уговор о преузимању дуга има дејство уговора о приступању дуга. У конкретном случају, то би практично значило да је наведеним преузимањем дуга од стране "АА14", "АА2" добио још једног дужника поред "АА3" у једном случају, односно "АА12" у другом случају, другим речима, да је "АА14" добио статус солидарног дужника који је приступио дугу "АА3", тј. "АА12"-a, а који се не би ослободили обавезе уколико би се прихватила теза оптужбе и првостепеног суда, да је "АА14" у моменту преузимања дуга било презадужено.

Осим тога, и у тачкама 19, 23 и 24 изреке се описују самостална дела, при чему се наводи да је прибављена одређена ''имовинска корист'', иако је обележје кривичног дела из члана 234 Кривичног законика ''противправна имовинска корист''. Како се и у овом случају ради о кривичним делима у саставу продуженог дела у смислу члана 61 Кривичног законика, и њихов опис мора садржати све нужне објективне и субјективне елементе бића кривичног дела из члана 234 Кривичног законика. Пошто је то изостало, то би значило да ти описи не представљају ово кривично дело, због недостатка његовог обележја у њима. То се исто односи и на опис кривичног дела које се на страни 15 у ставу другом ставља на терет окривљенима АА и АА1, јер се ни у том опису не наводи прибављање ''противправне имовинске користи'', већ само ''имовинске''. Услед тога, објективни идентитет ових наводних кривичних дела не садржи све нужне елементе бића дела из члана 234 Кривичног законика.

Али, свако кривично дело има своје место и време извршења кривичног дела, конкретну радњу у узрочно-последичном смислу, конкретног учиниоца са аспекта предузете радње, психичког односа и конкретну последицу. Самим тим је у конкретном случају било потребно јасно навести, односно описати сваки појединачни уговор о зајму, када је закључен, која су га лица потписала, који износ представља суму зајма, када је та сума зајма искоришћена и на који начин. Ово посебно што је управо могуће да су неки од појединачних зајмова враћени у целости, у ком случају не може постојати било које обележје кривичног дела из основног облика (у виду наступеле штете или остварене противправне имовинске користи).

Поред тога, и тројне компензације су такође уговори, који имају свој писани облик, датум и време сачињавања, потписнике, предмет, те су и оне због тога морале бити прецизно означене и описане.

На крају, у изреци пресуде је и стање свести сваког извршиоца понаособ, као и заједничка свест свих заједно, морала бити прецизно и јасно изложена у правцу основаности тврдњи да оштећено привредно друштво "АА2", према недвосмисленим сазнањима сваког од окривљених понаособ и свих заједно, није имало потребе за датим кредитима у периоду дужем од 3,5 године, а самим тим да закључивање уговора о кредиту са већим бројем банака, представља забрањену, недозвољену радњу.

Поред свега тога, у тачки 20 изреке пресуде се описује однос између више правних лица, али ниједно од њих није оштећено привредно друштво "АА2", при чему се види да су у питању средства која немају никакве везе са средствима оштећеног "АА2"-а. С обзиром да је опис овог догађаја, који суштински представља потпуно самостално кривично дело, део изреке у коме се описују појединачни делови продуженог кривичног дела у коме је оштећено привредно друштво ''"АА2"'', то је учинило изреку побијане пресуде додатно неразумљивом.

С обзиром на изнето у претходним ставовима, побијана пресуда садржи битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 ЗКП, јер је изрека неразумљива из разлога што у чињеничном опису који је у њој садржан, нису на правилан начин изложене чињенице и околности које чине субјективна и објективна обележја кривичног дела из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика.

  Наиме, члан 424 став 1 тачка 1 ЗКП прописује да ће суд, у пресуди којом се окривљени оглашава кривим, изрећи за које дело се оглашава кривим, уз назначење чињеница и околности које чине обележја тог кривичног дела.

Стога је у побијаној пресуди било неопходно за сваког од окривљених понаособ јасно и прецизно определити противправне радње у којима се стичу битна обележја кривичног дела за које су оглашени кривима.

Будући да у првостепеној пресуди радње извршења кривичног дела које су окривљени наводно предузели, нису на правилан начин изложене, јер није довољно јасно и прецизно описана улога сваког од окривљених у инкриминисаном догађају, као ни конкретне противправне радње које су предузели, то је изреку побијане пресуде учинило непотпуном и недореченом, а самим тим и неразумљивом.

Притом, те нејасноће нису разјашњене ни у образложењу побијане пресуде, па је у првостепеној пресуди садржана и битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП.

Наиме, изрека првостепене пресуде је противречна како сама себи, тако и разлозима пресуде.

Тако се на страни 7, у другом ставу изреке, прво наводи да је оштећено предузеће ''"АА2"'' закључивало уговоре о кредиту, иако није имао потребу за њима. Међутим, само пар редова даље се наводи да кредити нису у потпуности искоришћавани за намене за које су одобравани. Овакви наводи су прво противречни сами себи, јер или није било потребе да се кредити уопште подижу, или су у питању наменски кредити који су били потребни, али средства добијена на основу тих кредита нису у целости трошена за намене за које су добијена. Такође, изнети наводи су у супротности са разлозима пресуде, јер из изведених доказа - пре свега налаза и мишљења вештака економско -финансијске струке у спису, који је првостепени суд прихватио и поклонио му веру, произилази је да је део кредита подизан због тога што је оштећено предузеће "АА2" имало потребу за тим.

Даље, потпуно су противречне и тврдње из изреке првостепене пресуде у вези са тим у чему се конкретно састоје позајмице које је оштећено предузеће дало другим предузећима. Наиме, у почетку се наводе позајмице између правних лица, а касније се додају и позајмице путем тројних компензација, испоруке робе, али и камате и јемства које не могу имати карактер позајмица. У вези са тим, постоји противречност изреке пресуде и у вези разлога невраћања позајмица које су наводно оштетиле "АА2". Тако се прво износи тврдња да није постојала намера враћања позајмица, потом се наводи да су исте делимично враћене (с тим да се не види за колико су оне заиста враћене јер се у износ наводно невраћеног укључује и нешто друго - испорука робе са намером да се средства не врате, а роба не плати у роковима), а на крају стоји да се оне нису враћале због објективне немогућности - блокаде пословних рачуна предузећа која су узимала позајмице. Уз све то, у изреци првостепене пресуде се дају противречни наводи да је оштећено предузеће дужницима укупно позајмило 3.113.629.654,00 динара, а да је укупан дуг свих дужника према њему (на име позајмица, позајмица путем тројних компензација, камата и јемстава) 1.906.717.435,00 (претпоставка је да су у питању динари). Наиме, давање зајмова појединим правним лицима је описано у тачкама од 1 до 14 изреке, а када се саберу износи тих зајмова, њихов збир је драстично мањи од износа који се наводи на 7. страни у став 2 изреке пресуде: "да је позајмљено укупно 3.113.629.654,00 динара".

Такође, изрека првостепене пресуде је противречна сама себи и у вези са тим ко је у ствари оштећен наведеним противправним радњама. Наиме, основна теза изреке првостепене пресуде је да су окривљени извршили радње кривичног дела које им се стављају на терет са циљем прибављања имовинске користи АА и предузећима у његовом власништву, пре свега "АА3", а наношења штете привредном друштву ''"АА2"''. Међутим, окривљени АА је власник и свих предузећа која се спомињу у изреци првостепене пресуде, укључујући и "АА24", а тиме индиректно и већински власник оштећеног "АА2". Због тога, сва та привредна друштва представљају повезана правна лица по основу власништва и капитала, која се налазе у индиректном или директном власништву једног физичког лица - окривљеног АА), па је очигледно да постоји противречност у вези са тим ко је у ствари оштећен у конкретном случају. Ово стога што ако је окривљени АА већински власник не само привредних друштава којима је прибављена корист, већ и оштећеног предузећа "АА2", на једној страни је морао имао корист, али је на другој свакако морао да трпи и штету, а о томе нема ни речи у првостепеној пресуди.

На крају, изрека првостепене пресуде је противречна разлозима, јер се у изреци наводи да су окривљени поступали у циљу прибављања противправне имовинске користи и себи и другоме, док се у разлозима уопште не спомиње да су окривљени себи прибавили противправну имовинску корист, изузев окривљеног АА.

Затим, првостепена пресуда не садржи разлоге о чињеницама које су предмет доказивања, а они који су дати су нејасни и у знатној мери противречни.

Наиме, у побијаној пресуди је изостало јасно и аргументовано образложење у погледу одређених одлучних чињеница које су предмет доказивања, посебно по питању неких одлучних чињеница које је првостепени суд утврдио и на основу којих је дошао до чињеничних и правних закључака о доказаности да су окривљени предузели противправне радње за које су оглашени кривима.

Пре свега, одбрана окривљених АА и АА1 је првостепеном суду поднела писани предлог да се изврши допунско финансијско вештачење, а првостепени суд поводом тог доказног предлога не само да није донео никакву одлуку, већ ни у образложењу пресуде није дао никакве разлоге у вези са тим.

Даље, у првостепеној пресуди је изостала одговарајућа анализа и оцена изведених доказа. Наиме, првостепени суд је у образложењу побијане пресуде навео да је извео доказ економско-финансијским вештачењем од стране Градског завода за вештачење, у писаном облику, а представници те установе су испитани на главном претресу. Међутим, сем тих навода, у првостепеној пресуди су изостали даљи разлози у погледу овог доказа (анализа, оцена итд.), јер није наведено шта произлази из датог налаза и мишљења, како га суд оцењује, да ли га прихвата или не и због којих разлога. Наиме, уместо суштинске анализе свих чињеница које произлазе из налаза и мишљења Градског завода за вештачење и изјашњења вештака на претресу, првостепени суд само наводи поједине сегменте налаза и мишљења који иду у корист оптужбе који иде у корист оптужбе (као на пример, на 1154. страни пети пасус и 1155. страна први пасус) изостављајући делове налаза и мишљења вештака који иду у корист одбране, чиме је повредио и одредбе члана 16 став 2 ЗКП, на шта се основано указује изјављеним жалбама.

У вези напред наведеног, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење указује да, будући да су се вештаци Градског завода за вештачење на бројне примедбе изјашњавали усмено на главном претресу, од којих су неке, како произлази из транскрипата, биле потпуно са основом, а у вези неких примедби остали недоречени, а имајући у виду и бројне примедбе на налаз истакнуте у изјављеним жалбама, остаје потпуно нејасно шта је суд из овог доказа у ствари утврдио, с обзиром да је у првостепеној пресуди изостала његова садржина и детаљна анализа. У ситуацији када је налаз и мишљење Градског завода за вештачење доведен у питање бројним примедбама и у складу са истима усмено модификован, било је потребно да суд наложи вештацима да сублимирају све примедбе о којима су се усмено изјашњавали и да се изјасне у писаном облику шта представља њихов коначан налаз и мишљење, због чега се ни правилност утврђеног чињеничног стања за сада уопште не може испитати.

Затим, првостепени суд у образложењу побијане пресуде наводи да је извршио анализу и оцену изведених доказа и одбрана окривљених, како понаособ тако и у међусобној вези, али је притом пропустио да изнесе јасне и одговарајуће разлоге за то, као и за то које је одлучне чињенице из којих доказа утврдио, које је доказе прихватио а које није и из којих разлога.

Наиме, првостепени суд у образложењу побијане пресуде најпре набраја све доказе које је извео, а затим износи кратку садржину само оних доказа које је узео у обзир приликом одлучивања. Самим тим није могуће утврдити садржину свих доказа који су изведени. Притом, првостепени суд ове доказе не наводи кроз анализу и оцену, па није могуће поуздано утврдити да ли их суд уопште узео у обзир, да ли су прихваћени или не. Тиме су изостали разлози за квалитативну оцену доказа - који докази се могу сматрати веродостојним, односно које изведене доказе суд прихвата као релевантне, а које не и из којих разлога. Тако је на пример првостепени суд прихватио наводе из исказа сведока СС16, осим оних датих на главном претресу дана 08.07.2013.године, иако је управо том приликом сведок прецизирао свој исказ и учинио га јасним. Наиме, у побијаној пресуди није интерпретирано то његово сведочење, иако је том приликом објашњен начин како функционише групација, где су одлуке доношене, где су вођене комплетне финансије. Такође, првостепени суд не придаје значај ни наводима из исказа сведока СС17, који је учествовао у свим токовима новца, у преговорима са банкама у вези услова одобравања кредита и роковима враћања.

Надаље, првостепени суд у образложењу побијане пресуде није на одговарајући начин изложио разлоге због којих је извео закључак о основаности оптужбе у односу на сваког од окривљених понаособ, а имајући у виду битна обележја кривичног дела које је предмет оптужбе. Наиме, првостепени суд је све окривљене фактички третирао "сумарно", при чему ни у разлозима пресуде није индивидуализовао њихову кривицу, нити јасно определио у којим конкретним поступцима, или у ком пропуштању сваког од њих понаособ се огледа њихова кривица.

  Даље, иако из навода чињеничног описа који је дат у изреци побијане пресуде, јасно произилази да се кривица окривљених не огледа у ненаменском трошењу кредита, већ пре свега у давању позајмица са намером да се не врате а у циљу извлачења финансијских средства из оштећеног предузећа "АА2"'' (посебно када су у питању радње описане под тачкама 1-14), првостепени суд у образложењу побијане пресуде у суштини и не даје објашњења у вези позајмица које је давао "АА2" (иако су оне суштина оптужбе), већ се превасходно бави кредитним задужењима.

Наиме, иако се у изреци пресуде наводи да су окривљени на основу уговора о позајмици пребацивали средства са рачуна "АА2" на рачуне "АА3" и предузећа из система "АА7" и да је тим позајмицама "АА2"-у причињена штета, у разлозима пресуде се не образлаже: на који начин је одређивано ко ће коме дати позајмицу; ко је одобравао те позајмице; у којим ситуацијама, под којим условима и у ком износу; ко је сачињавао уговоре о позајмицама; ко је реализовао трансакције, ко је пратио токове новца и имао увид у узајамна потраживања и дуговања чланица "АА7" система; да ли су код тих позајмица поштовани сви услови кредита; да ли је постојала законска обавеза да се успоставе средства обезбеђења будући да је реч о повезаним правним лицима која су обухваћена једним истим консолидованим билансом и која су била узајамни садужници по кредитима, па би у случају неотплаћивања кредита од стране главног дужника дуговани износ кредита био наплаћен од садужника; да ли су дугови чланица "АА7" система према "АА2"-у по основу датих позајмица прокњижени и приказани у пословном књиговодству; да ли су те позајмице враћане и у ком делу; да ли постоје случајеви у којима су чланице "АА7" система давале позајмице "АА2"-у или плаћале његове кредитне обавезе.

Са друге стране, првостепени суд у образложењу побијане пресуде даје разлоге и суштински расправља о "ненаменском трошењу кредита" у потпуности или бар у значајном делу, међутим, окривљени за ово дело нису оптужени. Стога би се из садржине образложења побијане пресуде могло закључити да првостепени суд даје разлоге за сасвим друга кривична дела - злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238 став 1 тачка 3 и 4 КЗ ( 1154. страна пасус један и 1155. страна пасус два), које се огледа и у ненаменском трошењу кредита, несавесном привредном пословању и повреди овлашћења у погледу управљања и располагања имовином, или пак недозвољено добијање и коришћење кредита и других погодности из члана 209 КЗ (1155. страна), иако је окривљене огласио кривим због кривичног дела из члана 234 став 3 Кривичног законика.

Надаље, првостепени суд у образложењу побијане пресуде не даје ни разлоге у вези са тим да ли је приликом доношења одлуке која је садржана у изреци побијане пресуде узео у обзир неке одлучне чињенице. Тако, из списа произилази да нису сви уговори о кредиту закључивани на основу одлука Управног одбора "АА2"-а, већ да је седам таквих уговора закључено и пре одлука Управног одбора о кредитном задуживању, док за осам уговора не постоје одлуке Управног одбора о кредитном задуживању, па је остало нејасно да ли је одлука Управног одбора уопште била нужан предуслов за тражење кредита. Пошто првостепени суд не наводи шта произлази из налаза и мишљења Градског завода за вештачење, не може се ни разлучити да ли је "АА2" имао потребу да се кредитно задужује, да ли су кредити били наменски или не, те ако јесу - да ли су наменски коришћени. Самим тим се не може на јасан и недвосмислен начин доћи ни до закључка да ли су сви уговори о кредитима доспели на дан 31.12.2010. године, или су доспевали и у 2011., 2012. и 2015. године.

Затим, првостепена пресуда нема разлога ни о наводном заједничком деловању свих окривљених, како у узрочно-последичном смислу, тако и у погледу психичког односа свих окривљених према својим радњама и свим радњама у њиховој укупности, иако је то било нужно да би се могли огласити кривим за све последице описане у ставу I изреке побијане пресуде, јер само на тај начин могу бити обавезани на солидарно плаћање укупне наводне штете и одговорним за укупну наводну противправну имовинску корист.

Наиме, у образложењу побијане пресуде се у суштини и не образлаже било која чињеница из изреке пресуде, већ само начин и систем пословања. Тако, првостепени суд у образложењу само наводи да, по питању одлучивања и доношења стратешких одлука, постоји централизација на нивоу путарских фирми, "АА2"-а и "АА3". Притом анализира организацију тог система, његово функционисање и начин пословања, а као део организационе структуре не наводи само окривљене, већ и друга лица, па и она која су током поступка испитана у својству сведока и која су притом потврдила да су заједно са окривљенима спроводили пословање датог привредног система. Такође се констатује да су се сва предузећа из тог система појављивала приликом кредитних задужења као ''сајемци'', што је у директној супротности са изреком пресуде, где се на 7. страни у ставу 2 наводи да су позајмице даване без средстава обезбеђења. Уз све то се на 1130. страни у ставу другом закључује да је такав вид пословања био противан интересима привредних друштава, а у интересу окривљеног АА.

Даље, првостепени суд у образложењу побијане пресуде закључује да су окривљени, поступајући на начин ближе описан у изреци побијане пресуде, прибавили противправну имовинску корист окривљеном АА и предузећу "АА3", у укупном износу од 1.762.934.911,07, а оштетили предузеће "АА2" из Крушевца за износ од 3.142.513.124,70 (без навођења валуте). Притом је остало потпуно нејасно како је окривљени АА стекао скоро двострукo мању противправну имовинску корист од штете за "АА2".

Првостепени суд притом не даје разлоге како се дошло до ових износа, те којим радњама и у којим вредносним износима је свако од окривљених понаособ окривљеном АА и "АА3" прибавио противправну имовинску корист или наносио штету "АА2"-у јер не образлаже који је износ противправне имовинске користи сваки од окривљених прибавио за окривљеног АА, а колики за предузеће у његовом власништву, те колики је појединачни допринос сваког од окривљених штети коју је претрпело оштећено предузеће ''"АА2"''. Такође се не дају ни објашњења који део противправне имовинске користи је припао правном лицу "АА3", а шта окривљеном АА и колики је његов удео у прибављању себи противправне имовинске користи (тачка 11).

Осим тога, у тако датим разлозима се не утврђује, нити образлаже постојање било каквог заједничког договора за вршење кривичних дела, нити давање налога за вршење кривичних дела, нити било какво умишљајно поступање било ког окривљеног усмерено на чињење било ког кривичног дела. Притом, првостепена пресуда у суштини и не садржи образложење умишљаја, јер се у вези са тим, у два става на 1208. и 1209. страна, преписују наводи из изреке пресуде.

Самим тим, окривљени су паушално осуђени за саизвршилаштво, односно без објашњења начина на који су умишљајно допринели да заједничко дело настане.

Наиме, да би постојало саизвршилаштво, морају бити испуњене ''субјективна компонента'' - да је дело последица заједничке одлуке, која се огледа у томе да је сваки учесник заједно са другим, носилац одлуке и воље да заједнички изврше кривично дело и ''објективна компонента'' - допринос саизвршиоца у чињењу дела и наступању последице, у смислу да је његово поступање conditio sine qua non за остваривање дела. Саизвршиоци притом одговарају у границама свог умишљаја, те није довољно само написати констатацију да су извршили кривично дело са умишљајем, без навођења разлога за такав став, тј. да је извршено кривично дело са директним умишљајем, као обликом виности, односно да је у психичком односу окривљеног према делу био присутан и свесни и вољни елемент (јер кривица подразумева и његову свест да је дело забрањено).

  Међутим, у побијаној пресуди нису прецизно, тачно и несумњиво означене радње сваког од саизвршилаца, другим речима, није на недвосмислен начин означено које радње су предузели окривљени остварујући заједничку одлуку и тако свесно у битном допринели извршењу конкретног кривичног дела. Стога су изостали разлози за тврдњу из изреке, да су сви окривљени заједно и сваки од њих понаособ били свесни да у договору извршавају забрањену делатност у периоду дужем од 3,5 године.

  У побијаној пресуди није дато ни објашњење о свести окривљених, о забрањености радњи њихових саизвршилаца и о прихватању "деловања" саизвршилаца као својих. Поред тога, нигде није наведено у чему се састоји њихово умишљајно заједничко деловање, већ се само наводи да су поступали у саизвршилаштву. Са друге стране, умишљај подразумева не само свесно предузимање кажњивих радњи, него и потпуну свест о домашају тих радњи у погледу забрањене последице, а што све изискује конкретне анализу и разлоге.

Самим тим, првостепена пресуда не садржи ни образложење о постојању свести окривљених о заједничком деловању, да би њихове радње, у смислу члана 33 Кривичног законика, могле бити квалификоване као радње у саизвршилаштву, па је нејасно, на основу чега првостепени суд закључује да се ради о саизвршилаштву, а не рецимо о неком другом облику саучесништва.

На крају, првостепени суд није дао ни јасне разлоге за своју одлуку о имовинскоправном захтеву, односно о противправној имовинској користи. Наиме, у изреци побијане пресуде, на 20. страни, наводи се да су окривљени оштетили "АА2" за износ који прелази износ противправне имовинске користи, да би се на 25. страни изреке пресуде, сви окривљени обавезали да на име накнаде причињене штете солидарно плате износ од 3.142.513.124,70 динара.

Наиме, остало је потпуно нејасно зашто су првостепеном пресудом сви окривљени солидарно обавезани да плате износ од преко 3 милијарде динара, ако је утврђено да је противправна имовинска корист коју су стекли окривљени АА и његово предузеће у износу од преко 1.762.934.911,07 динара.

Надаље, у члану 424 ставови 4 и 6 ЗКП је прописано да се противправна имовинска корист одузима, док се о имовинскоправном захтеву доноси одлука. Притом, одлука о имовинскоправном захтеву мора бити јасно образложена и мора бити очигледно по ком законском основу и на основу којих чињеница је донета, што је у образложењу првостепене пресуде потпуно изостало.

Такође, у жалбама бранилаца и окривљених се основано истиче да образложење побијане пресуде не садржи обавезне елементе прописане одредбама члана 428 став 8 ЗКП.

Наиме, првостепени суд у побијаној пресуди није дао јасно и непротивречно образложење анализе и оцене изведених доказа, па су самим тим изостали јасни, довољни и аргументовани разлози о оцени веродостојности одбрана окривљених и противречних исказа сведока и да због тога првостепена пресуда и не садржи образложење у смислу члана 428 ЗКП, јер је исто без аргумената, са чињеничним закључцима заснованим на индицијама и претпоставкама. Самим тим су многе одлучне чињенице које су предмет доказивања остале неразјашњене, па се, за сада, чињенично стање не може прихватити као потпуно и правилно утврђено, а самим тим ни закључак да је доказано да су окривљени извршили кривично дело за које су оптужени.

Поред тога, обавеза суда да у својој одлуци наведе јасне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, произилази не само из одредби ЗКП, већ и из права на образложену судску одлуку, јер се тиме даје гаранција странкама да је суд размотрио све релевантне околности, да је донео закониту одлуку и да се таква одлука може испитати. Притом, суд пресуду може засновати само на чињеницама у чију је извесност потпуно уверен, при чему се, у одсуству непосредних доказа, до потребних закључака може доћи и на основу посредних доказа и слободног судијског уверења, али уз услов да се креће у границама логичног и разумног закључивања и да се утврде такви чињенични закључци који искључују могућност другачијег чињеничног утврђења о конкретној одлучној чињеници.

Уз све то, суд пресуду може засновати само на чињеницама у чију извесност је уверен, а да када постоји сумња у погледу чињеница од којих зависи вођење кривичног поступка, постојање обележја кривичног дела и примене неке друге одредбе КЗ, предмет мора да реши у корист окривљеног суд у смислу члана 16 ставови 4 и 5 ЗКП, односно мора да примени једно од основних начела кривичног права - у сумњи повољније за окривљеног (in dubio pro reо).

Следом напред наведеног, због учињених битних повреда одредаба кривичног поступка, не може се прихватити да је чињенично стање правилно и потпуно утврђено, те се самим тим ни правилност примене кривичног закона не може испитати, због чега је првостепену пресуду у овом делу било нужно укинути.

Жалбама окривљеног АА7, његових бранилаца, адвоката АБ12, АБ13 и АБ10, окривљеног АА8 и његовог браниоца, адвоката АБ10, окривљене АА9 и њеног браниоца, адвоката АБ15 и пуномоћника правног лица "АА" адвоката АБ16, првостепена пресуда се побија због битних повреда одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, а што је, према тези одбране, довело до погрешне примене материјалног права и повреде закона на штету окривљених АА7, АА8 и АА9.

Напред изнети жалбени наводи од стране Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, оцењени су основаним, а ово из следећих разлога:

Пре свега, основано се жалбама одбране указује да у пресуди нису наведени разлози о чињеницама које су предмет доказивања, а да су дати разлози нејасни и у знатној мери противречни.

Најпре, окривљени АА7, власник правног лица "АА25" које је власник "АА1" са _, а које је оснивач "АА" је оглашен кривим за прикривање чињеница које су од утицаја на утврђивање оваквих обавеза и да је тиме омогућио привредном друштву "АА" да избегне плаћање пореза по одбитку на капитални добитак обвезника пореза "АА1", у износу који прелази 7.500.000,00 динара.

Наиме, неспорно је да је "АА1" стекла својину 225.736 акција "АА4" уплатом од 632.286.536,00 динара, да је привредно друштво "АА" основано 09.09.2008. године, Одлуком о оснивању једночланог друштва са ограниченом одговорношћу од стране "АА1", а што је регистровано у Агенцији за привредне регистре Републике Србије, да су на основу Одлуке о повећању капитала "АА1", раније купљене акције унете као капитал у "АА" као и да је "АА" предметне акције дана 01.10.2008. године, продала "АА6".

Затим, из записника Министарства финансија, Пореска Управа - регионални центар Београд - Филијала Савски венац број 47-00212/2010-0016-001 од 12.05.2010. године, произилази да су порески инспектори извршили теренску контролу код "АА", при чему је на страни 3 и 4 наведеног записника, констатовано да је извршен увид у сва документа која су тамо прецизно наведена, из чега следи да су све ове чињенице (наведене у претходном ставу) биле познате и пореским инспекторима који су вршили контролу.

Следом наведеног, остало је нејасно које су то чињенице по налогу окривљеног АА7 прикривене од стране окривљених АА8 и АА9, прикривене у намери да се избегне плаћање пореза, на шта се основано изјављеним жалбама указује.

Дакле, радња извршења кривичног дела због ког је окривљени АА7 оглашен кривим састоји се у давању налога окривљенима АА8 и АА9 да прикрију чињенице од значаја за утврђење пореске обавезе, у чему су му они са умишљајем помогли "тако што окривљена АА9 није обрачунала, а окривљени АА8 није поднео пореску пријаву по основу капиталног добитка нерезидентног обвезника "АА1", чиме је окривљени АА7 уз њихову помоћ прикрио економску суштину наведеног правног посла.....на који начин је поступајући супротно одредбама члана 40 и 71 Закона о порезу на добит предузећа (Сл.гласник РС,бр.25/01...и 84/04) и члана 41 став 3 Закона о пореском поступку и пореској администрацији (Сл.гласник РС, бр. 80/02, 84/02....и 61/07), окривљени АА7 као оснивач и власник (???) избегао плаћање пореза по одбитку на капитални добитак нерезидентног обвезника "АА1" у износу од 320.272.803,34 динара, при чему су били свесни свог дела, његове забрањености и хтели његово извршење.

Основано се указује у изјављеним жалбама да првостепени суд у образложењу побијане пресуде (на странама 1209-1226 образложења) не наводи на основу којих доказа је утврдио да је окривљени АА7 предузео претходно описану радњу извршења кривичног дела - давање налога да се прикрију чињенице, као и на основу којих доказа закључује да су окривљени АА8 и АА9 добили налог да прикрије чињенице, те самим тим, не даје разлоге о чињеницама које су предмет доказивања, а које у конкретном случају представљају радњу извршења кривичног дела.

Oсновано се указује и да је нејасно и на који начин је првостепени суд определио време извршења кривичног дела у периоду од 22.09.2008. године до 07.10.2008. године, имајући у виду законске рокове за подношење пореске пријаве за плаћање пореза по одбитку на капиталне добитке.

Такође, са основом се у жалбама указује да је у погледу времена извршења радње помагања у односу на окривљену АА9 изрека пресуде противречна разлозима и изведеним доказима, као и да у пресуди о овој одлучној чињеници нису наведени разлози. Наиме, време извршења кривичног дела је битан елеменат дела, односно чињеничног описа диспозитива пресуде, јер се у односу на време извршења процењује и кривица окривљеног, закон који се има применити, као и процена евентуалне застарелости кривичног дела.

Такође се у жалбама истиче да су изостали разлози на неприхватање одбрана окривљених АА7, АА8 и АА9. Наиме, оцењујући одбране окривљених првостепени суд наводи да исте не прихвата, јер су контрадикторне изведеним доказима (с тим да не наводи којим) и као такве неуверљиве и срачунате на избегавање кривице.

Наиме, имајући у виду разлоге у образложењу побијане пресуде, чак иако би се прихватио став да је пореска обавеза у конкретном случају постојала, остаје потпуно нејасно на основу којих доказа првостепени суд утврђује да је на страни окривљених АА7, АА8 и АА9, могла да постоји свест о постојању пореске обавезе и воља да се избегне плаћање пореза, те самим тим и да су кривично дело извршили са директним умишљајем.

Што се тиче окривљеног АА7 првостепени суд се позива на високо образовање окривљеног АА7 у време наводног извршења кривичног дела и да је учествовао у доношењу одлука везаних за трансакције које су предмет оптужбе, те закључује да је у конкретном случају био свестан постојања пореске обавезе, а које чињенице је свесно прикрио. Потпору за своје закључивање у вези окривљеног АА8, првостепени суд налази у односу надређености - подређености, те закључује да је на несумњив начин утврђено да је окривљени АА7, своју вољу у виду налога да се прикрију подаци од значаја за утврђивање пореске обавезе пренео окривљеном АА8 који није поднео пореску пријаву о обрачунатом и плаћеном порезу по одбитку по стопи од 20% на приход по основу капиталног добитка нерезидентног обвезника "АА1", а који окривљена АА9 није обрачунала, иако је обзиром на вишегодишње знање и искуство, те познавање законских прописа то морала учинити.

Првостепени суд на крају само констатује да су окривљени поступали са директним умишљајем, међутим, овако дати разлози су засновани на претпоставци, те самим тим нејасни и недовољни, посебно имајући у виду да првостепени суд и сам констатује да су постојала опречна становишта у погледу тога да ли постоји пореска обавеза.

Наиме, битно обележје бића кривичног дела пореске утаје је намера да се потпуно или делимично избегне плаћање пореза и она се мора недвосмислено утврдити. Намера је део умишљаја као субјективног обележја пореске утаје и мора да постоји у време предузимања радњи извршења, бити јасна и очигледна. Намера као субјективно обележје кривичног дела увек подразумева постојање директног умишљаја.

Затим, помагање је умишљајно доприношење, односно омогућавање једном лицу да изврши кривично дело. Другим речима, усмерено је на омогућавање другом да изврши кривично дело и делатност помагача може се састојати било у омогућавању извршења радњи кривичног дела, било у стварању услова да извршилац предметном радњом проузрокује последицу. Значи, помагање је облик саучесништва код кога се са умишљајем доприноси извршењу кривичног дела, а тај допринос мора бити у узрочној вези са извршеним кривичним делом, односно помагање је свака радња којом се може допринети извршењу кривичног дела.

  Следом изнетог, кривично дело пореске утаје, у конкретном случају, у помагању могуће је извршити само са директним умишљајем. С директним умишљајем поступа саучесник, у конкретном случају помагач који је свестан да, као и што наводи првостепени суд, да умишљајно доприноси другом лицу да изврши кривично дело.

Наиме, утврђење суда о облику виности сваког од саокривљених као основа њихове кривице, мора се на основу свих околности конкретног случаја јасно и недвосмислено утврдити, јер никоме се не може приписати у кривицу нешто је било ван његових поступака и умишљаја, а затим и поткрепити аргументованим разлозима, а у првостепеној пресуди управо ти разлози су изостали.

  Дакле, неподношење пореске пријаве не значи по аутоматизму да је учињено кривично дело пореске утаје, то ће бити кривично дело само ако се докаже намера да се прикривањем података, одређених чињеница, жели у потпуности или делимично избећи пореска обавеза. Закључак да је постојала намера да се спорни порез не плати није потврдио ниједан сведок, као и ниједан писани документ, а о чему у разлозима пресуде нема ни речи, те је остало нејасно на основу чега је првостепени суд утврдио постојање намере на страни окривљених.

Ово посебно ако се има на уму да се и првостепеном суду појавило као спорно питање - да ли постоји основ за плаћање пореза, из ког разлога је и затражио изјашњење од стране Народне скупштине Републике Србије кроз аутентично тумачење, те се са основом у жалбама истиче да је нејасно на основу чега је онда утврдио да су окривљени АА7, АА8 и АА9 могли да имају свест и вољу да избегну плаћање пореза.

  Имајући у виду одбране окривљених АА9 и АА8, а који су оспорили основ за плаћање пореза на капитални добитак у конкретном случају, као и мишљење Министарства финансија, Пореске Управе које је наведено у Приручнику за примену Закона о порезу на добит предузећа, а који је важио у време извршења кривичног дела које се окривљенима ставља на терет, онда су разлози првостепеног суда да су окривљени АА7, АА8 и АА9 кривично дело за које су оглашени кривим извршили са директним умишљајем, нејасни и недовољни.

Наиме, у ситуацији када окривљени у својој одбрани споре да је постојао порески основ, позивајући се на тада важеће прописе и праксу надлежних органа и документа који су тада 2008. године имали пред собом, у прилог ставу да у конкретном случају пореска обавеза не постоји, првостепени суд се уопште не осврће на ове доказе нити их на било који начин анализира. С тим у вези, основано се у изјављеним жалбама наводи да првостепени суд није прихватио нити ценио бројне доказе које је одбрана предложила, а који су изведени током поступка, чиме је учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 3 ЗКП, јер су повређене одредбе члана 419 ЗКП.

Дакле, у изјављеним жалбама се наводе бројни докази који се налазе у спису, а који су по својој садржини у супротности са доказима изведеним током поступка, предложеним од стране Тужилаштва за организовани криминал и доказима које је суд извео по службеној дужности и на којима је засновао осуђујућу пресуду. На овај начин првостепени суд је, по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, поступио како супротно одредбама члана 419 ЗКП које прописују да суд заснива пресуду на доказима који су изведени на главном претресу и изводи закључак о извесности постојања одређене чињенице на основу савесне оцене сваког доказа појединачно и у вези са осталим доказима тако и одредбама члана 428 став 8 ЗКП, којима је, између осталог, прописано да ће у својој одлуци суд изнети чињенице које је утврдио у кривичном поступку и из којих разлога их узима као доказане или недоказане, из којих разлога није уважио поједине предлоге странака, дајући при томе нарочито оцену веродостојности противречних доказа, на шта се основано указује изјављеним жалбама.

  Основано се жалбама указује и да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 3 ЗКП, јер је неправилно применио одредбе члана 15 ЗКП, а што је било од утицаја на доношење правилне и законите пресуде.

Наиме, из списа произлази да је, пре него што су изведени докази предложени од стране одбране, првостепени суд по службеној дужности затражио изјашњење од Министарства финансија Републике Србије и одредио економско-финансијско вештачење на околност висине пореске обавезе пореских обвезника "АА" и "АА6".

С обзиром на изнето у претходном ставу, основано се жалбама указује да је оваквим својим поступањем првостепени суд поступио супротно одредби члана 15 ЗКП, којом је терет доказивања пренет на страну тужиоца, а све у циљу вођења правичног поступка. Наиме, правило о терету доказивања је у знатној мери повезано и са претпоставком невиности и начелом in dubio pro reo, јер тужилац као странка која има терет доказивања, својом доказном иницијативом обара претпоставку невиности.

Следом изнетог, основани су жалбени наводи да је тиме што је првостепени суд "одредио" извођење појединих доказа, иако није извео нити један доказ који је одбрана предложила, дошло до неправилне примене одредби члана 15 ЗКП. Ово стога што извођење доказа по службеној дужности, представља изузетак, а не правило и као такво је могуће када суд након спроведеног доказног поступка није у могућности да отклони нејасноће. Наведена законска одредба, спречава суд да прибавља доказе по службеној дужности, да на основу њих касније доноси осуђујућу пресуду, када тужилац који има onus probandi, такав доказ није понудио и када постоји сумња у погледу кривице.

Оваквим својим поступањем првостепени суд је неправилно применио и одредбе члана 396 став 1 ЗКП, којима је прописан редослед извођења доказа и одређено да се најпре изводе докази које је предложио тужилац, потом докази које је предложила одбрана, потом докази чије је извођење одредило веће по службеној дужности и по предлогу оштећеног, а на крају докази о чињеницама од којих зависи одлука о врсти и мери кривичне санкције, на шта се основано указује изјављеним жалбама.

Затим, основано се у изјављеним жалбама указује и да је првостепени суд прекорачио оптужбу на тај начин што је изменио чињенични опис кривичног дела на штету окривљених АА7, АА8 и АА9 и на тај начин починио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 9 ЗКП.

Првостепени суд на страни 1225 образложења побијане пресуде наводи да је на основу утврђеног чињеничног стања, извршио "корекцију" чињеничног описа у односу на оптужницу Кто.бр.6/13, искључиво прецизности ради и без повреде идентитета оптужног акта.

Међутим, основано се у жалбама указује да је првостепени суд додавањем у изреку реченице која гласи:"чиме је "АА1" као нерезидент извршила повећање основног капитала у свом зависном, резидентном правном лицу "АА" и по том основу повећала вредност свог 100% удела у правном лицу "АА", дошло до проширења чињеничног супстрата оптужног акта.

По налажењу овог суда, наведеном интервенцијом чињенични опис је на овај начин битно измењен, будући да је изнет други опис радњи, односно уведена нова криминална количина која терети окривљене, а која се огледа у новој пореској обавези која се ставља на терет окривљенима, утврђивањем у изреци пресуде да је:

- дошло до повећања основног капитала "АА1" и по том основу повећања вредности стопостотног удела "АА1" у правном лицу "АА".

Наиме, измене чињеничног описа кривичног дела у изреци пресуде које чини суд, морају остати у границама чињеничног основа оптужбе, односно у границама оних чињеница и околности на којима се оптужба заснива. Из оптужнице Тужилаштва за организовани криминал у овом делу произилази да је унос акција "АА1" у "АА" размена за удео, који став оптужба заступа током целог поступка, а првостепени суд својом интервенцијом у чињенични опис додаје, према ставу овог већа, шири чињенични опис тако што наводи да је на тај начин повећана вредност самог удела, а што је несумњиво значајна пореска чињеница, нарочито имајући у виду заштитни објект кривичног дела које је предмет оптужбе и за које су окривљени оглашени кривима - пореска утаја из члана 229 став 3 Кривичног законика, чиме је оптужба прекорачена и учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 9 ЗКП.

  Основано се у изјављеним жалбама указује да је првостепени суд повредио закон, будући да је осуђујућу одлуку засновао на аутентичном тумачењу одредаба чланова 27, 28, 40 и 71 Закона о порезу на добит предузећа ("Службени гласник РС", бр. 25/01, 80/02, 80/02-др. закон, 43/03, 84/04 и 18/10) и члана 41 став 3 Закона о пореском поступку и пореској администрацији ("Службени гласник РС" бр. 80/02, 84/02-исправка, 23/03-исправка, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05-др. закон, 62/06-др. закон и 61/07) као и на обавештењу Министарства финансија и привреде Републике Србије бр. 413-00-129/2013-04.

  Наиме, из списа произилази да се првостепени суд у форми дописа, обратио Народној скупштини Републике Србије и Министарству финансија и привреде Републике Србије, у ком директно тражи одговоре на спорна правна питања која су се појавила у овом кривичном поступку, будући да ни након бројних изведених доказа предложених од стране како одбране тако и Тужилаштва за организовани криминал, саслушаних бројних сведока, стручних саветника, вештака, те правних мишљења бројних стручних саветника из области пореске политике, нема одговор на два спорна правна питања:
-да ли је у конкретном случају остварен капитални добитак,
-да ли је постојала обавеза обрачуна, пријављивања и плаћања пореза по одбитку на капитални добитак и за кога.

  Имајући у виду начин на који су формулисана спорна правна питања од стране првостепеног суда, из којих произилази да се ради о тачно одређеном предузећу које је регистровано на Холандским Антилима, а нарочито да се ради о спорном питању које се појавило за суд у кривичном поступку који је у току, чињеници да суд директно захтева тумачење од Народне Скупштине Републике Србије, носиоца законодавне власти и Министарства Финансија, као носиоца извршне власти, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, налази да првостепени суд није био овлашћен да тако поступа, односно да такво поступање није у духу одредаба Законика о кривичном поступку.

  Апелациони суд у Београду, Посебно одељење полази од саме природе института аутентичног тумачења закона. Наиме, овај институт подразумева тумачење које даје његов творац-законодавац, што указује да је то тумачење у ком се стваралац и тумач поклапају. Када законодавно тело само уочи да се у пракси, односно примени неког закона нека одредба закона погрешно или различито тумачи или када га на то упозори неки други субјект, тада ради правилног тумачења и јединствене примене закона се може утврдити њено аутентично тумачење и донети као посебан акт. Његово основно обележје је да га доноси исто тело које је и донело закон, у форми која је прописана Пословником о раду Скупштине Републике Србије, да оно има једнаку правну снагу као закон и да има ретроактивно дејство, будући да тумачи норму од тренутка њеног ступања на снагу.

  У конкретном случају, као основно питање које се поставило у овом кривичном поступку је то да ли се, у ситуацији када постоји правна дилема која се у конкретном случају односи на два главна питања: да ли је остварен капитални добитак и да ли је постојала обавеза обрачуна, пријављивања и плаћања пореза по одбитку на капитални добитак и за кога, поступајући суд може обратити Народној Скупштини захтевајући одговор на своја питања у форми аутентичног тумачења и нарочито, да ли то може учинити док је кривични поступак у току, као и какво је дејство аутентичног тумачења у конкретном случају и да ли за последицу евентуално може имати утицај на осуђујућу пресуду.

  Наиме, и поред тога што се првостепени суд, поврх уважавања става највиших државних органа Републике Србије који су се о наведеном питању изјаснили, позвао и на сопствено тумачење правних правних прописа, према схватању Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, очигледно је да је осуђујућу пресуду засновао на аутентичном тумачењу закона које је сам иницирао током поступка.

  По налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, овакво поступање првостепеног суда је најпре противно основном начелу iura novit curia, да суд зна право. Попуњавање тзв. правних празнина се врши од стране редовних судова у поступцима у којима се оне појављују. Суд је дужан да тумачи право за конкретан случај и да на тај начин надомести недостатке правне норме. Суд најпре мора да примени правна начела, водећи рачуна о начелима и глобалним циљевима законодавца, а затим да примени тумачење у ширем смислу, а као могућности у том правцу за суд се појављују тумачење по сличности-аналогија, разлог супротности и уско тумачење изузетака.
 
  Следом изнетог у претходном ставу, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење упућује и на одредбе члана 17 ЗКП, који у ставу првом прописује, да ако примена кривичног закона зависи од правног питања за чије решавање је надлежан суд у другој врсти поступка или неки други државни орган, суд који суди у кривичном предмету може сам решити и то питање, према одредбама које важе за доказивање у кривичном поступку, у ставу два, да решење правног питања из става један овог члана има дејство само у кривичном поступку у којем је то питање расправљено, док у ставу трећем прописује да ако је о правном питању из става један овог члана већ донео одлуку суд у другој врсти поступка или други државни орган, да таква одлука не обавезује кривични суд у погледу оцене да ли је учињено одређено кривично дело.

  Имајући у виду напред цитирану законску одредбу, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење исказује да је недопустиво са становишта Законика о кривичном поступку, да суд тражи од органа законодавне власти да му реши есенцијално питање које му се појавило током кривичног поступка, а што питање да ли у конкретном случају има капиталног добитка, свакако јесте.

  Иако се претходно питање карактерише као правно, а не чињенично питање, оно је по својој функцији у поступку у ком се појавило као претходно питање, заправо чињенично питање, на начин да је суду пред којим се појавило као претходно оно правно одлучна чињеница од које зависи нека одлука.

  Значи, имајући у виду одредбе члана 17 ЗКП, јасно је да суд који суди у кривичном предмету може и сам решити то питање, наравно, према одредбама које важе за доказивање у кривичном поступку, да решење овог питања има дејство само у том поступку, као и да у ситуацији када је о предметном питању већ донео одлуку суд у другој врсти поступка или други државни орган да таква одлука не обавезује кривични суд у погледу оцене да ли је учињено одређено кривично дело. Наиме, у тој ситуацији суд сам изводи доказе и расправља спорно претходно питање, које може бити решено супротно постојећој одлуци надлежног органа. Дакле, суд није обавезан да усвоји такву одлуку, али му није забрањено да је усвоји, ако по његовој оцени правилно решава претходно питање, али и у тој ситуацији таква одлука, не везује суд, сама за себе, већ само ако заједно са свим осталим изведеним доказима говори у прилог кривице окривљеног односно постојања кривичног дела.

  Коначно, уколико суд прихвати да је правно питање правилно решено од стране другог органа, свакако о томе мора да да јасне и аргументоване разлоге, или ако сам реши ово питање, дужан је такође да своју одлуку јасно и аргументовано образложи.

Следом изнетог, аутентично тумачење закона се као институт за уклањање правних празнина појављује као изузетак и у тачно одређеним ситуацијама по тачно предвиђеној процедури. Одредбом члана 194 Пословника о раду Скупштине Републике Србије је прописано да предлог за аутентично тумачење закона може поднети Уставом овлашћени предлагач закона. Дакле, у ситуацији када је до доношења аутентичног тумачења одредаба чланова 27, 28, 40 и 71 Закона о порезу на добит предузећа ("Службени гласник РС", бр. 25/01, 80/02, 80/02-др. закон, 43/03, 84/04 и 18/10) и члана 41 став 3 Закона о пореском поступку и пореској администрацији ("Службени гласник РС" бр. 80/02, 84/02-исправка, 23/03-исправка, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05-др. закон, 62/06-др. закон и 61/07), а који закони су престали да важе, дошло на иницијативу поступајућег суда у поступку који је био у току, овај суд налази да се на таквом тумачењу није могла засновати осуђујућа пресуда у односу на окривљене АА7, АА8 и АА9. Оваквим поступањем првостепеног суда, дошло је и до повреде одредаба члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којима је зајемчено право на правично суђење, а коју Конвенцију је и наша земља потписала и које одредбе примењује као саставни део позитивног права, као и до повреде члана 4 Устава Републике Србије којом је установљено начело поделе власти и гарантована независност судске власти у односу на законодавну и извршну.

  Стога се, у конкретном случају, не ради само о формалноправном недостатку (ко је овлашћен да тражи тумачење) већ о суштинској повреди закона, будући да суд тражи да му орган друге гране власти протумачи одредбу закона, од код тумачења, коначно зависи одлука у судском поступку који је у току.

  Наиме, Европски суд за људска права је већ у својим одлукама из којих произлази забрана интервенције интерпретативног закона у поступке који су у току, нашао да интерпретативни закони (што по својој природи јесте аутентично тумачење закона) који се доносе у току судског процеса, несумњиво утичу на коначан исход истог и да представљају директно кршење члана 6 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода и зајемченог права на правично суђење.

  У пресуди Европског суда за људска права (нпр. Stran Greek Rеfineries vs. Greece), се између осталог, наводи да се правне празнине тумаче и о њима одлучује у судским поступцима, те да поступајући суд вршећи своју функцију, утврђује вољу законодавца тако што тумачи закон.

  Дакле, Европски суд за људска права заузима становиште да само суд може да одлучује у споровима између странке и његове обавезе према држави, те да законодавац не може да делује "својим погледом" у форми интерпретативног закона како би разрешио спорно питање које се појављује у поступку, а нарочито у поступку који и даље траје, те би такво понашање, по ставу Европског суда за људска права, имало за последицу кршење одредби члана 6 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Следом изнетог у претходном, будући да је првостепена пресуда у овом делу укинута, жалбени наводи пуномоћника правног лица "АА" адвоката АВ16, везани за одлуку о одузимању имовинске користи су беспредметни.

  Жалба браниоца окривљеног АА, адвоката АБ изјављена против одлуке садржане у ставу III изреке побијане пресуде је основана.

Наиме, у односу на кривично дело пореске утаје из члана 229 став 3 у вези става 1 Кривичног законика, за које је окривљени АА оглашен кривим, као у ставу III изреке, његов бранилац, адвокат АБ наводи да је пресуда донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 9 ЗКП, односно да је првостепени суд прекорачио оптужбу уносећи у изреку текст "...на који начин је АА извршио повећање основног капитала у предузећу "АА6". и по том основу повећао вредност свог 100%-ог удела у "АА6"...."

Разматрајући изнете наводе, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, утврђује да је диспозитивом оптужног акта окривљеном стављено на терет да је у намери да потпуно избегне плаћање пореза у случају обавезне пријаве прикрио чињенице од утицаја на утврђивање оваквих обавеза, тако што је стечених 157.000 акција "АА4" купљених за износ од 614.979.990,00 динара у периоду од 31.01.2003. године до 01.02.2008. године након процене на дан 27.6.2008. године, по којој је утврђена вредност акције од 8.780,54 динара, дана 23.9.2008. године, као оснивач "АА6", донео одлуку о повећању капитала и у ово предузеће унео поменутих 157.000 акција као основни (неновчани) капитал у вредности од 1.378.544.780,00 динара и ову чињеницу није пријавио у прописаном року (није поднео пореску пријаву) па је избегао плаћање пореза на капитални добитак који износи 763.564.790,00 динара (што је разлика између продајне цене акција и њихове набавне цене) по стопи од 20%, у износу од 152.712.958,00 динара.

У образложењу побијане пресуде, на страни 1231 првостепени суд, прихватајући налаз и мишљење судског вештака ВВ2 од 16.12.2015. године и њено изјашњење од 19.01.2016. године, утврђује да капитална добит представља разлику између увећане односно вредности акција по којој је окривљени АА акције унео у "АА6" и вредности по којој је акције набавио. Дакле, основица за опорезивање је износ од 763.566.818,00 динара на који се примењује важећа стопа од 20%, што износи 152.713.363,30 динара, а који износ представља висину избегнутог пореза на доходак грађана.

Међутим, на страни 1233 образложења, у делу у ком првостепени суд врши правну анализу, наводи се да је разменом права својине на 157.000 акција "АА4" за право својине на 100% удела у "АА6" окривљени АА извршио повећање основног капитала у "АА6" и по том основу повећао вредност свог 100%-ог удела у "АА6" при чему ову чињеницу од утицаја на утврђивање пореза по стопи од 20% на капитални добитак који је остварио у износу од 763.566.789,66 динара, имајући у виду разлику између продајне цене акција и њихове набавне цене, није пријавио у прописаном року, те у следећем ставу закључује да се виност окривљеног огледа у чињеници да је био свестан да преносом уз накнаду акција "АА4" у "АА6" престаје да буде власник акција "АА4" на који начин постаје власник удела у "АА6" (које је добио као накнаду за унос акција) те да је на разлици између продајне цене имовине и њене набавне цене остварио капитални добитак.

С обзиром на наведено, постоји битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП јер је нејасно да ли првостепени суд сматра да је основ пореске обавезе окривљеног разлика између набавне и "продајне" цене акција "АА4" или повећање вредности удела у "АА6" у ком случају постоји и битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 9 ЗКП.

С обзиром на све претходно изнето, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, налази да су основани жалбени наводи да првостепена пресуда не садржи разлоге који би јасно потврдили наводе из осуђујућег дела изреке и с тим у вези чињеничне и правне закључке дате у образложењу (иако је суд био дужан да у образложењу одређено и потпуно изнесе које чињенице и из којих разлога узима као доказане, или недоказане, којим разлозима се руководио при решавању правних питања, а нарочито при утврђивању да ли постоји кривично дело, те да, при томе, да и оцену веродостојности противречних доказа - а што је у конкретном случају, потпуно изостало), те је усвајањем жалби браниоца окривљених АА и АА1, адвоката АБ, бранилаца окривљеног АА2, адвоката АБ1, адвоката АБ2, адвоката АБ3 и адвоката АБ4, окривљеног АА3 и његовог браниоца, адвоката АБ5, окривљеног АА4 и његових бранилаца, адвоката мр АБ6 и адвоката АБ7, окривљене АА5 и њених бранилаца, адвоката АБ8, адвоката мр АБ9 и адвоката АБ11, окривљеног АА6 и његовог браниоца, адвоката АБ11, окривљеног АА7 и његових бранилаца, адвоката АБ13, АБ12 и АБ10, окривљеног АА8 и његовог браниоца, адвоката АБ10, окривљене АА9 и њеног браниоца, адвоката АБ15 и пуномоћника "АА", адвоката АВ16, првостепену пресуду било нужно укинути и предмет вратити првостепеном суду на поновно суђење, али пред потпуно измењеним већем.

Код оваквог стања ствари, жалбени наводи Тужилаштва за организовани криминал који се односе на одлуке о кривичним санкцијама, су беспредметни.

Поред изнетог, Апелациoни суд у Београду указује првостепеном суду да начин образлагања првостепене пресуде, како је то учињено у овом предмету од стране првостепеног суда није у сагласности са чланом 428 став 8 ЗКП, а то произлази из следећег:

-првостепени суд у образложењу пресуде наводи потпуну садржину изведених доказа на главном претресу, што чланом 428 ЗКП није предвиђено, наиме члан 428 став 8 ЗКП наводи да ће првостепени суд у образложењу пресуде навести чињенице које је утврдио у кривичном поступку из којих разлога их узима као доказане или недоказане, из којих разлога није уважио поједине предлоге странака, дајући при том нарочито оцену веродостојности противречних доказа, којим разлозима се руководио при решавању правних питања, а нарочито при утврђивању да ли је окривљени учинио кривично дело и при примењивању одређених одредаба закона на окривљеног и кривично дело, а члан 428 став 9 ЗКП одређује обавезу суда да код ослобађања од оптужбе наводи из којих разлога (члан 423) се то чини, док у члану 428 став 10 ЗКП се одређује да ако је окривљени оглашен кривим у образложењу ће се навести које чињенице је суд узео у обзир приликом одмеравања казне, којим разлозима се руководио када је нашао да треба изрећи строжију казну од прописане или да казну треба ублажити или окривљеног ослободити од казне, или треба изрећи казну рада у јавном интересу или одузимање возачке дозволе или да треба изрећи условну осуду или судску опомену или меру безбедности или одузимање имовинске користи или одузимање имовине проистекле из кривичног дела, или опозвати условну осуду.

Дакле, члан 428 ЗКП не предвиђа да у првостепеној пресуди, кроз образложење се износи потпуно садржина свих изведених доказа.

Потом, Апелациoни суд у Београду наводи следеће:

-у образложењу пресуде се најпре наводи оптужни акт по коме се води кривични поступак (број оптужног акта и датум његовог подизања), дело које је окривљеном стављено на терет и констатација да ли је извршена измена оптужног акта након његовог подизања од стране овлашћеног тужиоца,

-након тога, првостепени суд у образложењу, у битном износи последњу одбрану окривљеног коју је дао на главном претресу (дакле, непотребно је износити исказ који је окривљени дао у својству осумњиченог пред овлашћеним службеним лицем Полицијске управе у присуству браниоца, одбрану коју је дао у истражном поступку пред поступајућим јавним тужиоцем),

-даље, у образложењу се наводе докази који су изведени на главном претресу, али не и њихова садржина,

-иза тога, у образложењу се наводе чињенице које је првостепени суд утврдио у односу на биће кривичног дела, цитирајући при том у битном садржину доказа на основу којих је те чињенице утврдио,

-уколико је веродостојност неког доказа доведена у сумњу првостeпени суд даје разлоге за своје закључке у погледу тог доказа, а такође своје закључивање у погледу противуречних доказа из којих се утврђују чињенице одлучне за пресуђење предметне кривичне ствари.

Након утврђивања сваке чињенице, суд даје свој закључак да ли у односу на ту чињеницу прихвата или не прихвата одбрану окривљеног коју је дао на последњем главном претресу.

Уколико првостепени суд неке изведене доказе на главном претресу не узима у обзир приликом својих чињеничних и правних закључивања, у образложењу ће само навести да их је ценио али да нису од битног утицаја на одлуку суда у предметној кривичној ствари и у овом делу образложења ће дати разлоге за неприхватање предлога у погледу извођења одређених доказа.

Након изношења свих чињеничних закључивања, првостeпени суд даје своје правне закључке у односу на биће кривичног дела (објективне и субјективне елементе кривичних дела), на крају првостепени суд образлаже своју одлуку о кривичној санкцији, мерама безбедности, одузимање имовинске користи, одузимању имовине проистекле из кривичног дела, трошковима кривичног поступка.

   У поновном поступку, првостепени суд ће отклонити недостатке и повреде на које је указано у овој пресуди, поступити по примедбама, те након тога све изведене доказе анализирати и оценити (члан 419 став 2 ЗКП), извести и друге доказе ако се за тим укаже потреба, те на јасан и недвосмислен начин поуздано утврдити све одлучне чињенице од важности са исход предметне кривичноправне ствари и доношење правилне и законите одлуке, те дати јасне и убедљиве разлоге о чињеничницама релевантним за одлучивање у односу на битна, како објективна тако и субјективна обележја кривичних дела за која се окривљени терете, након чега ће бити у могућности да донесе закониту и правилну одлуку.

Следом напред наведеног, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је на основу одредби чланова 457 и 458 став 1 ЗКП, донео одлуку као у изреци ове пресуде.

Самостални саветник-записничар   Председник већа-судија
Гордана Ивковић с.р.     Верољуб Цветковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)