Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
31.05.2013.

Кж1 По1 6/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 6/2013
Дана, 31.05.2013. године
Б е о г р а д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Мирјане Поповић, вршиоца функције председника Апелационог суда у Београду судије Душка Миленковића, Милене Рашић и др Миодрага Мајића, чланова већа, са самосталним саветником Драганом Лужњанин, као записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА, због продуженог кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 и у вези члана 61 и члана 33 Кривичног законика, одлучујући о жалбама окривљеног АА лично и његовог браниоца адвоката АБ, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К-По1.бр. 82/2010 од 16.12.2010. године, након седнице већа одржане у смислу члана 447 Законика о кривичном поступку дана 10.05.2013. године, донео је дана 31.05.2013. године,


Р Е Ш Е Њ Е

УВАЖАВАЊЕМ жалби окривљеног АА лично и његовог браниоца адвоката АБ, УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К-По1.бр. 82/2010 од 16.12.2010. године и предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К-По1.бр. 82/2010 од 16.12.2010. године окривљени АА оглашен је кривим због продуженог кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 и у вези члана 61 и члана 33 Кривичног законика, за које дело му је утврђена казна затвора у трајању од 6 (шест) година и 8 (осам) месеци, а узета као утврђена казна затвора у трајању од 1 (једне) године и 6 (шест) месеци по правноснажној пресуди Окружног суда у Београду К.бр. 800/06 од 16.02.2007. године која је преиначена пресудом Врховног суда у Србије Кж1 1433/07 од 19.06.2008. године, па је АА осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 8 (осам) година, у коју казну му је урачунато време које је провео у притвору од 16.03.2007. године па до 12.03.2008. године и време на издржавању казне затвора од 26.03.2010. године па надаље.

Окривљени АА обавезан је да суду на име паушала плати износ од 20.000,00 динара, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде и да накнади трошкове кривичног поступка а о чијој висини ће првостепени суд одлучити посебним решењем.

Против те пресуде жалбе су изјавили:

-окривљени АА лично због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду преиначи и „ослободи га од кривице“, и

-бранилац окривљеног адвокат АБ због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, одлуке о казни и трошковима кривичног поступка, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијану пресуду преиначи тако што ће одбити оптужбу због ретроактивне примене закона и кршење из члана 197 став 1 Устава Републике Србије, побијану пресуду преиначи тако што ће окривљеног ослободити од оптужбе јер нема доказа да је извршио дело за које се терети или пак побијану пресуду укине, предмет врати првостепеном суду на поновно суђење уз молбу да на седницу већа другостепеног суда окривљени са браниоцем буду позвани како би јој присуствовали.

Тужилац за организовани криминал у писменом изјашњењу Ктж.бр. 217/11 од 25.07.2011. године предложио је да Апелациони суд у Београду одбије као неосноване жалбе окривљеног АА лично и његовог браниоца адвоката АБ.

Након одржаних седница већа дана 27.03.2012. године и 02.04.2012. године у присуству окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, а у одсуству уредно обавештеног заменика Тужилаштва за организовани криминал, на којима је судија известилац изнео стање у списима предмета и изложио садржај првостепене пресуде и седнице већа одржане 02.07.2012. године на којој је овај суд саслушао образложење жалбених навода браниоца окривљеног адвоката АБ, јер овој седници иако уредно позван окривљени АА није присуствовао, као ни заменик Тужиоца за организовани криминал, дана 07.09.2012. године, Апелациони суд у Београду је својом пресудом Кж1-По1 17/2011 преиначио пресуду Вишег суда у Београду К.По1.бр. 82/2010 од 16.12.2010. године само у погледу одлуке о казни, тако што је окривљеном АА за продужено кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 и у вези члана 61 и члана 33 Кривичног законика утврдио казну затвора у трајању од 5 (пет) година и 5 (пет) месеци, а задржао као правилно утврђену казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 6 (шест) месеци, по правноснажној пресуди Окружног суда у Београду К.бр. 800/06 од 16.02.2007. године, а применом члана 60 Кривичног законика окривљеног АА осудио на јединствену казну затвора у трајању од 6 (шест) година и 6 (шест) месеци, у коју казну му је урачунао време које је провео у притвору од 16.03.2007. године па до 12.03.2008. године и време на издржавању казне затвора по правноснажној пресуди Окружног суда у Београду К.бр. 800/06 од 16.02.2007. године од 26.03.2010. године па до 26.09.2011. године.

Пресуда Апелационог суда у Београду Кж1-По1 17/2011 од 07.09.2012. године укинута је пресудом Врховног касационог суда Кзз ОК 15/2012 од 23.01.2013. године због учињене повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 4 Законика о кривичном поступку и предмет је враћен Апелационом суду у Београду, на поновно одлучивање.

Тужилац за организовани криминал у писменом изјашњењу Ктж.бр. 6/13 од 22.02.2013. године поступајући сходно одредби члана 445 став 3 Законика о кривичном поступку предложио је да Апелациони суд у Београду у поновљеном поступку одбије као неосноване жалбе окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, изјављене против пресуде Посебног одељења, Вишег суда у Београду, К-По1.бр. 82/10 од 16.12.2010. године.

Апелациони суд у Београду је након што је сходно одредби члана 447 Законика о кривичном поступку о седници већа обавестио странке, седницу већа 10.05.2013. године одржао у присуству окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ, а у одсуству уредно обавештеног заменика Тужиоца за организовани криминал, на којој је судија известилац изнео стање у списима предмета, изложио садржај првостепене пресуде и наводе изјављених жалби, након чега је веће саслушало образложење жалбених навода браниоца окривљеног адвоката АБ, као и окривљеног АА лично који је осим усменог појашњења жалбених навода већу предао и писмени поднесак од 10.05.2013. године у коме је остајући у свему при изјављеној жалби посебно указао на противуречност изреке првостепене пресуде и правне оцене његових радњи по члану 359 став 3 у вези са ставом 1 и члановима 61 и 33 Кривичног законика.

Испитујући првостепену пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутих у жалбама окривљеног АА лично и његовог браниоца, а након већања и гласања дана 31.05.2013. године, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење одлучио је као у изреци овог решења.

Наиме основано се, усменим објашњењем жалбених навода браниоца окривљеног и окривљеног АА лично доводи у сумњу закључак првостепеног суда да је окривљени АА, радњама ближе описаним у изреци првостепене пресуде, извршио кривично дело из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 и члановима 61 и 33 Кривичног законика.

За постојање кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 Кривичног законика неопходно је да је учинилац извршењем кривичног дела из става 1 овог члана, прибавио противправну имовинску корист у износу од преко 1.500.000,00 динара.

Усмено објашњавајући, на седници већа свој став из жалбе по којем се у његовим радњама не стичу елементи кривичног дела за које је оглашен кривим, окривљени АА основано је указао на неразумљивост изреке првостепене пресуде – битна повреда поступка из члана 438 став 1 тачка 11 ЗКП, затим да је изрека противуречна а побијана пресуда без разлога о одлучним чињеницама по којима се у његовим радњама описаним у изреци првостепене пресуде стичу елементи тежег облика кривичног дела злоупотребе службеног положаја – због теже последице његових радњи.

Прецизираном оптужницом ТОК-а КТ.С. 1/07 од 27.10.2010. године окривљеном АА на терет је стављено да је описаним радњама у периоду од средине 1994. године па до 05.10.2000. године као директор СУЦ-а, свестан да су његове радње недозвољене, поступајући у оквиру плана и договора криминалне групе и по налогу сада покојног ПП заједно са окривљеним ОО, према коме је кривични поступак раздвојен и сада покојним ПП1, према коме је кривични поступак обустављен, прекорачењем граница својих службених овлашћења и невршењем своје службене дужности прибавио имовинску корист већем броју правних и физичких лица у износу од преко 1.500.000,00 динара, а на штету буџета тадашње Савезне Републике Југославије.

Поступајући по наведеној оптужници имајући у виду и све остале писмене доказе у списима и наводе одбране окривљеног АА који и не спори да је у савезни буџет уплаћиван само пројектовано износ буџета предвиђен Законом о савезном буџету, а да су остала средства прикупљена радом Царине као савезног органа (које окривљени назива „ванбуџетска“) исплаћивана великом броју корисника чак и већем броју од онога који утврђује и наводи првостепени суд, да су средства прикупљена радом Царине уплаћивана и на посебне рачуне „Беобанке“ и предузећа у власништву „Беобанке“, затим „Комерцијалној банци“ изношена из земље ради полагања на рачуне пословне јединице „Београдске банке“ на Кипру и на рачуне „offshore“ компанија - првостепени суд утврђује и у изреци првостепене пресуде наводи да је окривљени у периоду од средине 1994. године па до 05.10.2000. године поступајући по налогу сада покојног ПП, заједно са сада покојним ПП1, као службено лице, директор СУЦ-а – прекорачио границе својих службених овлашћења и знајући да су његове радње забрањене, део новчаних средстава од наплате царинских дажбина уплаћивао на посебан рачун код „Беобанке“ и предузећа у власништву „Беобанке“, а део директно са рачуна СУЦ-а на основу документације са неистинитом садржином пребацивао на рачуне разних правних лица; дао налог царинарницама да новац наплаћен на основу девизних прекршаја и других царинских дажбина свакодневно у готовини доносе у Савезну управу царине и предају у сеф електронског рачунског центра, који новац је потом предавао разним физичким и правним лицима и преносио у трезор „Београдске банке“; спречавао контролу распоређивања прихода савезног буџета од стране Савезног буџетског инспектората и поступајући по налозима сада покојног ПП сам или преко радника Савезне управе царина и у пратњи радника ресора Државне безбедности МУП-а Републике Србије изнео девизна средства, без одобрења Народне банке Југославије, ради пологања на рачун код Кипарских банака „Cuprus popular bank“ и „Central bank off Cuprus” и на рачуне „„offshore“ компанија које је отворила банкарска јединица „Београдске банке“ на Кипру (БВ „Цобу“).

Детаљније описујући радње за које налази да их је окривљени АА предузео у тачки 1 изреке првостепене пресуде првостепени суд одваја исплате без правног основа са евидентног рачуна Савезне управе царина (на који су уплаћивани приходи царине и царинских дажбина и лежарина а које у целости припадају савезном буџету) и исплате без правног основа са депозитног рачуна на основу директне наредбе окривљеног АА, различитим правним лицима у току 1995, 1996. и 1997. године, све ближе наведено у изреци првостепене пресуде на странама 3 до 44, утврђујући да је на овај начин нанета штета буџету тадашње Савезне Републике Југославије у укупном износу од 953.757.200,00 динара.

У тачки 2 изреке првостепени суд посебно описује радње које је окривљени како налази предузимао поступајући по налогу сада покојног ПП – када је издао писмени налог свим царинарницама да се готовинска средства прикупљена по основу девизних прекршаја, наплате динарске таксе, путничког промета и робног царињења не предају Народној банци Југославије или на рачун СДК, а потом уплаћују у савезни буџет (како је то позитивним законским прописима било одређено), већ да се свакодневно у готовини предају окривљеном АА или лицима која он овласти а која су била запослена у електронском рачунском центру СУЦ-а. Из писмених доказа у списима па и резултата спроведеног вештачења суд утврђује и на страни 46 побијане пресуде став 8 наводи да је у периоду од 04.05.1994. године па до 05.10.2000. године Савезној управи царина са царинарница достављено 115.804.307 марака, 2.957.895 долара и 826.537.930,00 динара – од ког износа је окривљени физичким и правним лицима детаљно наведеним на странама 44 последњи став до стране 46 став 7 предавао новац без правног основа, у готовини уз признаницу која је рађена у једном примерку, а део готовинских девизних средстава у износу од најмање 38.000.000 марака окривљени АА без дозволе Народне банке Југославије сам или преко радника Савезне управе царина а у пратњи радника ресора Државне безбедности МУП-а Републике Србије изнео ван територије тадашње СРЈ на територију Кипра а ради полагања на рачуне у кипарским банкама.

Међутим, првостепени суд једноставно пропушта да утврди и у изреци наведе да ли је окривљени давањем ових новчаних средстава (претходно ускраћених као приход савезном буџету) без правног основа лицима наведеним у тачки 2 изреке прибавио имовинску корист а на штету савезног буџета како му је то прецизираним оптужним актом стављено на терет.

У изреци за овај износ новца прикупљен у готивини са царинарница а по писменом налогу окривљеног АА као директора СУЦ-а, за који према разлозима пресуде првостепени суд утврђује да представља приход савезног буџета према Закону о финансирању Савезне Републике Југославије („Службени лист“ 53/92... 26/95) уопште не опредељује да ли такође представља износ штете нанете савезном буџету као што то чини при опису радњи окривљеног у тачки 1 изреке (страна 44 побијане пресуде) већ једноставно закључује да се у радњама окривљеног описаним у тачкама 1 и 2 изреке стичу сва битна обележја кривичног дела из члана 359 став 3 у вези става 1 и чланова 61 и 33 Кривичног законика јер вредност укупне штете нанете буџету тадашње Савезне Републике Југославије прелази износ од 1.500.000,00 динара.

За постојање тежег облика кривичног дела злоупотребе службеног положаја међутим закон који је као блажи првостепени суд на радње окривљеног применио као квалификаторну околност не предвиђа износ нанете штете већ да вредност прибављене имовинске користи прелази износ од 1.500.000,00 динара.

Првостепени суд уопште није утврђивао да ли је окривљени АА радњама описаним у тачкама 1 и 2 изреке прибавио имовинску корист коме и у ком износу а у оваквој ситуацији, основано се усменим образложењем жалбених навода у поновљеном поступку и приложеним писаним изјашњењима окривљеног АА указује да је првостепена пресуда захваћена битном повредом поступка из члана 438 став 1 тачка 11 Законика о кривичном поступка а да се због учињене повреде поступка за сада не може као правилан прихватити ни закључак првостепеног суда да се у радњама окривљеног стичу елементи, тежег, квалификованог облика кривичног дела злоупотребе службеног положаја – јер како је већ речено квалификаторну околност не чини износ штете већ висина прибављене користи.

Према разлозима првостепене пресуде последица радњи окривљеног – за које је он знао да су супротне позитивним законским прописима који уређују рад СУЦ-а а чији је директор окривљени у наведеном периоду био – дакле недозвољене, на шта је окривљени уосталом и упозораван (допис Завода за обрачун плаћања од 13.02.1995. године, искази сведока запослених у СУЦ-у ближе наведено на страна од 92 до 102 образложења пресуде) јесте штета нанета Савезном буџету јер је окривљени уместо да сва средства приходована у СУЦ-у уплати Савезном буџету – део задржавао на рачунима СУЦ-а а затим њима располагао на начин како то утврђује првостепени суд.

Наводима окривљеног АА на седници већа, као и предатом поднеску од 10.05.2013. године основано се указује и да је првостепена пресуда захваћена битном повредом поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП-а јер је побијана пресуда без разлога о одлучним чињеницама по којима се у радњама окривљеног описаним у изреци стичу елементи тежег облика дела злоупотребе службеног положаја – због теже последице његових радњи.

Чињенице које је првостепени суд пропустио да утврди и наведе представљају одлучне чињенице од којих зависи правилна правна оцена радњи окривљеног и то како према закону који је важио у време предузимања радњи окривљеног за који се у изјављеним жалбама како браниоца окривљеног тако и окривљеног лично тврди да је на његове радње морао бити примењен као најблажи, тако и у свим изменама закона до дана пресуђења.

Због учињене битне повреде поступка и недостатака у чињеничном утврђењу првостепеног суда на које пропусте се основано указује првостепена пресуда је морала бити укинута.

У поновљеном поступку првостепени суд ће након што чињенично стање допуни утврдити на основу свих расположивих доказа да ли је окривљени радњама које је предузео и које у суштини и не спори осим нанете штете буџету Савезне Републике Југославије прибавио и коме противправну имовинску корист и у ком износу јер је ова чињеница одлучна за постојање кривичног дела које се окривљеном на терет ставља – јер искоришћавање службеног положаја или овлашћења је кривично дело само када се чини у намери прибављања користи или наношења штете а уколико је ова намера и остварена у зависности од природе и висине користи односно штете зависи и правилна оцена суда о томе да ли се у радњама учиниоца стичу елементи основног облика кривичног дела злоупотребе службеног положаја или тежег односно квалификованог облика због тежине последица радњи учиниоца. Тек након разјашњења ове одлучне чињенице првостепени суд ће доћи у ситуацију и да на радње окривљеног сходно одредби члана 5 Кривичног законика примени и закон који је најблажи уподобљавајући правну квалификацију радњи окривљеног утврђеним одлучним чињеницама, наравно имајући у виду и остале наводе жалби окривљеног АА лично и његовог браниоца на које у овом решењу није посебно указивано.

Са свега напред наведеног, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење применом члана 455 тачка 3 Законика о кривичном поступку, одлучио је као у изреци овог решења.
 
Записничар,       Председник већа-судија,
Драгана Лужњанин, с.р.     Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)