Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.05.2019.

Кж1 По1 6/19

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Посебно одељење
Кж1 По1 6/19
10.05.2019. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судије Зорана Савића, председника већа, судија Вучка Мирчића, Милене Рашић, Мирјане Поповић и Татјане Вуковић, чланова већа, уз учешће вишег саветника Браниславе Муњић, као записничара, у кривичном предмету окривљеног АА и др, због кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ и др, одлучујући о жалбама бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1 и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр. 90/17 од 25.10.2018. године, након јавне седнице већа, одржане дана 09. маја 2019. године, у смислу члана 447 Законика о кривичном поступку, дана 10. маја 2019. године, једногласно је донео


П Р Е С У Д У

  УСВАЈАЊЕМ жалби бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1 и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2, ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал К.По1.бр. 90/17 од 25.10.2018. године, у погледу одлуке о казни, тако што Апелациони суд у Београду, применом одредби члана 4, 42, 45, 54 и 60 став 1 Кривичног законика, окривљеном АА, за кривична дела за која је првостепеном пресудом оглашен кривим, претходно утврђује казне, и то за кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ, казну затвора у трајању од 1 (једне) године, за кривично дело злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању из члана 359 став 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ, казну затвора у трајању од 2 (две) године и за кривично дело фалсификовање исправе у саизвршилаштву у продуженом трајању из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ, казну затвора у трајању од 8 (осам) месеци, а окривљеном АА1, за кривична дела за која је првостепеном пресудом оглашен кривим, претходно утврђује казне, и то за кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ, казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 6 (шест) месеци, а за кривично дело фалсификовање исправе у саизвршилаштву у продуженом трајању из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ, казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 8 (осам) месеци, а затим их даљом применом одредби члана 60 став 1 и став 2 тачка 2 Кривичног законика, ОСУЂУЈЕ и то окривљеног АА на јединствену казну затвора у трајању од 3 (три) године, у коју казну му, применом одредбе члана 63 Кривичног законика, урачунава време проведено у притвору, почев од 22.03.2017. године, па до 01.12.2017. године, као и време проведено на мери забране напуштања стана, уз примену електронског надзора, почев од 01.12.2017. године, па до упућивања у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у овој пресуди, а окривљеног АА1 на јединствену казну затвора у трајању од 2 (две) године и 8 (осам) месеци, док се жалбе бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1, као и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2, у преосталом делу ОДБИЈАЈУ као неосноване, а пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал К.По1.бр. 90/17 од 25.10.2018. године, у непреиначеном делу ПОТВРЂУЈЕ


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал К.По1.бр. 90/17 од 25.10.2018. године, окривљени АА оглашен је кривим да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ, за које му је претходно утврђена казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 6 (шест) месеци, кривично дело злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању из члана 359 став 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ, за које му је претходно утврђена казна затвора у трајању од 2 (две) године и 6 (шест) месеци и кривично дело фалсификовање исправе у саизвршилаштву у продуженом трајању из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ, за које му је претходно утврђена казна затвора у трајању од 1 (једне) године, а затим је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 4 (четири) године, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору почев од 22.03.2017. године, па до 01.12.2017. године, као и време проведено на мери забране напуштања стана, уз примену електронског надзора, почев од 01.12.2017. године, па до упућивања у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у овој пресуди, док је окривљени АА1, оглашен кривим због извршења кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ, за које му је претходно утврђена казна затвора у трајању од 2 (две) године и кривичлног дела фалсификовање исправе у саизвршилаштву у продуженом трајању из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ, за које му је претходно утврђена казна затвора у трајању од 2 (две) године, а затим је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 3 (три) године и 6 (шест) месеци. На основу члана 85 КЗ, према окривљеном АА изречена је мера безбедности забране вршења позива, делатности и дужности, којом се осуђеном АА забрањује вршења позива, делатности и дужности службеног лица у свим државним органима Републике Србије у трајању од 5 (пет) година рачунајући од правноснажности пресуде, стим да се време проведено у затвору не урачунава у време трајања ове мере. На основу члана 87 КЗ, према окривљеном АА изречена је мера безбедности одузимање предмета и то:

-1 (једног) десктоп рачунара, црне боје, са ознаком “Super Ritemaster Multimedia Computer System”;
-1 (једне) ИД картице МУП Републике Србије, на име АА;
-11 (једанаест) цедуља;
-6 (шест) извештаја са ЈИС, МУП Републике Србије;
-1 (једне) беле цедуљице;
-1 (једног) роковника,

који предмети су од окривљеног АА привремено одузети по потврдама о привремено одузетим предметима МУП РС, Сектор унутрашње контроле број 34/17 од 22.03.2017. године. На основу члана 92 став 1 у вези са чланом 91 став 1 и 2 КЗ, окривљени АА1 обавезан је да на име имовинске користи коју је прибавио извршењем кривичног дела плати новчани износ од 6.000 (шест хиљада) евра, у динарској противвредности према средњем курсу НБС на дан уплате, у корист буџета Републике Србије, у року од 90 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења. На основу члана 262 и 264 ЗКП обавезани су окривљени АА и окривљени АА1 да плате трошкове поступка и то окривљени АА новчани износ од 20.000,00 динара, на име судског паушала, а окривљени АА1 новчани износ од 32.000,00 динара, од чега 12.000,00 динара на име награде и нужних издатака браниоца по службеној дужности адвоката АБ3 и 20.000,00 динара на име судског паушала, све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.


  Против наведене пресуде благовремено су жалбе изјавили:

  -браниоци окривљеног АА, адвокат АБ и АБ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 и став 2 тачка 1 и 2 ЗКП, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања из члана 440 ЗКП, повреде Кривичног законика из члана 439 ЗКП и неправилне одлуке о кривичној санкцији из члана 441 ЗКП, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, као другостепени суд, уважавајући жалбу бранилаца окривљеног АА, пресуду Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр. 90/17 од 25.10.2018. године преиначи и окривљеног АА ослободи од оптужбе да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ, кривичног дело злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању из члана 359 став 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ и кривично дело фалсификовање исправе у саизвршилаштву у продуженом трајању из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ или уважи жалбу бранилаца окривљеног АА, укине пресуду Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр. 90/17 од 25.10.2018. године и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или уважи жалбу бранилаца окривљеног АА, преиначи ожалбену пресуду у погледу одлуке о кривичној санкцији и окривљеном АА изрекне блажу кривичну санкцију. Браниоци окривљеног АА, адвокат АБ и АБ1 затражиле су да окривљени АА и његови браниоци буду обавештени о седници другостепеног суда, у смислу члана 447 став 2 ЗКП;

-бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ2, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и неправилне одлуке о кривичној санкцији и одузимању имовинске користи, са предлогом да Апелационји суд у Београду уважи жалбу и побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду како би се у поновном поступку отклониле повреде ЗКП и КЗ и како би се правилно и потпуно утврдило чињенично стање или исту преиначи тако што ће окривљеног АА1 ослободити од оптужбе. На основу одредбе члана 511 став 1 ЗКП у вези одредбе члана 447 став 2 ЗКП, бранилац је захтевао да буде обавештен о седници већа другостепеног суда.

  Тужилаштво за организовани криминал је, поднеском Ктж.бр. 6/19 од 01.03.2019. године, предложило да Апелациони суд у Београду одбије као неосноване жалбе бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1 и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2 и потврди пресуду Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал К.По1.бр. 90/17 од 25.10.2018. године.

Апелациoни суд у Београду, Посебно одељење за организовани криминал, одржао је седницу већа, у складу са одредбом члана 447 ЗКП, у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал Саше Радуловића, окривљеног АА, његових бранилаца, адвоката АБ и АБ1 и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2, на којој је размотрио списе предмета, па је након разматрања навода и предлога из изјављених жалби и предлога заменика Тужиоца за организовани криминал, из напред цитираног поднеска, а након што је првостепену пресуду испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, сходно одредби члана 451 став 1 ЗКП, нашао:

Жалбе бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1 и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2, у погледу одлуке о казни, су основане, док су наведене жалбе у преосталом делу неосноване.

По оцени овога суда првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 8, 9 и 11 и став 2 тачка 1 и 2 ЗКП-а, на које се жалбама бранилаца окривљених неосновано указује.

Најпре, жалбом браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2, указује се на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 8 ЗКП, и истиче да првостепени суд у побијаној пресуди није у потпуности решио предмет оптужбе, с обзиром да је окривљеном АА1 оптужним актом тужилаштва под тачком II, радња 3, стављено на терет да је у периоду од 17.10.2015. године до 30.11.2015. године, као саизвршилац, набавио ради употребе лажне, јавне и друге исправе са фотографијом СС а на име СС1, док је првостепени суд, уместо да услед недостатка доказа окривљеног АА1 ослободи од оптужбе да је извршио наведене радње, исте само избацио из чињеничног описа радњи, на који начин је учинио наведену битну повреду.

Међутим, ови жалбени наводи браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2, нису могли бити прихваћени као основани. Наиме, првостепени суд је на основу чињеничног стања утврђеног у току поступка нашао да нема доказа да је окривљени АА1 извршио радње из тачке II радња 3 диспозитива оптужнице, а које радње улазе у састав продуженог кривичног дела фалсификовање исправе из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ, па је стога правилно из чињеничног описа наведеног кривичног дела, описаног под тачком II изреке пресуде, изоставио наведене радње, чиме није учињена битна повреда одредаба кривичног поступка, како се то неосновано истиче у жалби браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2.

Надаље, жалбом бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1, истиче се да је првостeпени суд изменом чињеничних навода у изреци пресуде у погледу места, времена и начина извршења кривичних дела која се окривљеном АА стављају на терет, прекорачио оптужбу.

Међутим, ови жалбени наводи бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1, нису могли бити прихваћени као основани. Наиме, првостепени суд је на основу чињеничног стања утврђеног у току поступка изменио оптужни акт у појединим деловима, крећући се при томе у границама чињеничног описа дела из оптужнице, при чему се ради о незнатним одступањима у погледу чињеница које не ремете предмет оптужбе и чије отклањање има карактер прецизирања и истима по оцени овога суда није прекоречен објективни идентитет оптужбе, будући да окривљеном АА овим изменама није стављена на терет већа криминална количина предузетих радњи од оних које му је оптужним актом ставио Тужилац за организовани криминал. Стога првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 9 ЗКП-а, како се то неосновано истиче у жалби бранилаца окривљеног АА, нити ове измене имају онај значај који им се у жалби придаје.

Ни жалбени наводи бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1, у делу у којем се истиче да је првостепена пресуда донета уз битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 1 ЗКП, нису могли бити прихваћени као основани. Наиме, у жалби се истиче да је првостепени суд побијану пресуду засновао на доказима на којима се према одредбама Законика о кривичном поступку иста не може заснивати, јер је одлуку засновао на исказима окривљених АА2 и АА3, датим у поступку склапања споразума о признању кривичног дела, на основу ког споразума су ови окривљени правноснажно осуђени.

Међутим, ни ови жалбени наводи нису могли бити прихваћени као основани. Наиме, у конкретном случају не ради се о доказима на којима се, у смислу одредбе члана 16 став 1 ЗКП, не може заснивати судска одлука, будући да су записници о саслушању ових окривљених сачињени у складу са одредбама Законика о кривичном поступку које се односе на саслушање окривљених са свим упозорењима, правима и дужностима окривљених у присуству бранилаца, а сама чињеница да саоптуженима и њиховим браниоцима није омогућено у поступку да испитају саслушане окривљене не говори да је наведени доказ, тј.записник о саслушању, незаконит, тим пре што су управо на тим доказима засноване и пресуде о прихватању споразума о признању кривичног дела, а првостeпени суд је правилно исказе осуђених АА2, АА3, АА4, АА5 и АА6, које су дали у својству окривљених, ценио у склопу са другим изведеним доказима, због чега се ови жалбени наводи бранилаца окривљеног АА, оцењују као неосновани.

Жалбама бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1 и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2, првостепена пресуда се оспорава због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 и став 2 тачка 2 ЗКП, наводећи да је изрека пресуде неразумљива, противречна сама себи и датим разлозима, да су у пресуди изостали разлози о чињеницама које су предмет доказивања, при чему постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини писмена и записника о исказима датим у поступку и самих тих писмена и записника, због чега није могуће испитати законитост и правилност ожалбене пресуде. Жалбом бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1, посебно се указује на неразумљивост изреке која се огледа у недостатку описа на који је то начин окривљени АА постао припадник организоване криминалне групе. Жалбом браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2, посебно се указује на нејасноће и противречности изреке које се огледају у томе да се ни једна од радњи описаних под тачком II изреке пресуде не може подвести под радњу извршења кривичног дела за које је овај окривљени оглашен кривим.

Међутим, Апелациoни суд у Београду, Посебно одељење, ове жалбене наводе оцењује неоснованим, јер је, по налажењу овога суда, изречена пресуда јасна и разумљива и садржи све чињенице и околности које представљају обележје кривичних дела за која су окривљени АА и АА1 оглашени кривим, а од којих зависи правилна примена закона и одлука у погледу правне квалификације дела, пресуда не садржи противречности, ни међусобне, ни у односу на садржину изведених доказа, а првостeпени суд је у образложењу ожалбене пресуде дао јасне и довољно аргументоване разлоге за своју одлуку, које као правилне прихвата и овај суд.

Такође, нису могли бити прихваћени ни жалбени наводи бранилаца окривљеног АА, да је изрека пресуде неразумљива, будући да се изреком описује колико је ко од чланове те криминалне групе остварио имовинску корист, а да се нигде не наводи да ли је и колику имовинску корист за наводне радње које је предузимао остварио АА, нити колику је противправну имовинску корист својим радњама прибавио за организовану криминалну групу, што је по ставу одбране у супротности са наводима из изреке ожалбене пресуде, да су сва лица која су постала припадници организоване криминалне групе, укључујући и АА, у оквиру планиране активности криминалне групе за новчану накнаду од 4.000 до 16.000 евра предузимали радње које су описане, а на који начин су за организовану криминалну групу остварили противправну имовинску корист у износу већем од 40.000 евра.

Супротно овим жалбеним наводима, изрека ожалбене пресуде у наведеном делу није неразумљива нити контрадикторна самој себи, будући да је првостепени суд на несумњив начин утврдио да су припадници организоване криминалне групе за новчану надокнаду у износу од 4.000 – 16.000 евра, лицима која су била заинтересована за набавку оригиналних биометријских јавних исправа Републике Србије, предузимали радње које су описане у изреци, а на који начин су за организовану криминалну групу остварили противправну имовинску корист у износу већем од 40.000 евра, при чему се окривљеном АА на терет ставља да је својим радњама за друге прибавио какву корист, а у виду проналажења, прибављања и провере података неопходних за подношење захтева за издавање и добијање оригиналних биометријских исправа са лажним личним подацима, а не да је за себе прибавио противправну имовинску корист, док је питање мотива због којих је окривљени АА те радње предузимао, на чему се такође у жалби његових бранилаца инсистира, и по ставу овога суда, како то правилно закључује првостепени суд, без утицаја, будући да мотив не представља елемент бића кривичних дела која му се стављају на терет.

Жалбама бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1 и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2, првостепена пресуда се оспорава због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, указивањем на погрешну оцену доказа, оспоравајући припадност ових окривљених организованој криминалној групи.

Изнете жалбене наводе овај суд оцењује као неосноване, будући да је првостепени суд на основу изведених и правилно оцењених доказа, а у склопу изнетих одбрана окривљених, које је ценио како појединачно, тако и у њиховој међусобној повезаности, правилно и у потпуности утврдио чињенично стање из изреке побијане пресуде.

Најпре, када је у питању припадништво окривљених АА и АА1 оганизованој криминалној групи, правилно је првостепени суд ову чињеницу утврдио на основу исказа осуђених АА2, АА3, АА5, АА4 и АА6, затим исказа испитаних сведока и осталих изведених и прихваћених доказа, па је тако из наведених доказа утврдио да је осуђени АА2 организовао криминалну групу, чији су чланови постали осуђени АА2, АА5, АА4, АА6 и окривљени АА и АА1 и да је наведена група, својим деловањем, омогућила СС2, СС3, СС, СС4, СС5 и СС6 подношење захтева за издавање оригиналних биометријских јавних исправа Републике Србије – личних карти и путних исправа и издавање оригиналних биометријских јавних исправа Републике Србије – личних карти и путних исправа са лажним личним подацима и тиме остварила противправну имовинску корист у износу већем од 40.000 евра.

Правилно је првостепени суд из наведених доказа утврдио на који начин је започињао поступак, тј. ступањем окривљеног АА1 или осуђеног АА3, а у случају СС6 и осуђеног АА6, у контакт са лицима заинтересованим за добијање оригиналних биометријских исправа са лажним личним подацима, којом приликом би се заинтересована лица изјашњавала да ли желе биометријске исправе са “старим” или са “новим” идентитетом, затим цену по којој је уговарано прибављање оригиналних биометријских исправа са лажним личним подацима, а која се кретала од случаја до случаја и зависила од тога за који се идентитет одлучило заинтересовано лице, али и од односа заинтересованог лица са члановима групе, па се тако цена кретала од 4.000 евра па надаље за “старе” идентитете, а од 16.000 евра па надаље за “нове” идентитете, а по постизању договора о врсти идентитета и цени, окривљени АА1 или осуђени АА3, а у случају СС6 осуђени АА6, су од заинтересованог лица преузимали фотографију, годиште рођења и део новца који се давао приликом “уласка у посао”, након чега су осуђени АА3, а у случају СС6 осуђени АА5, све то преносили и предавали осуђеном АА2, док је даља процедура зависила од тога да ли се ради о “старом” или “новом” идентитету, правилно утврђујући улогу сваког од окривљених, о чему је првостепени суд у образложењу ожалбене пресуде, на странама 88 до 93, дао јасне, детаљне и у довољној мери аргиментоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд.

Стога је правилно првостепени суд, оцењујући напред наведене доказе, несумњиво утврдио да је група коју је организовао осуђени АА2 у свом саставу имала више од три лица, да је постојала одређено време и деловала споразумно у циљу вршења више кривичних дела, за које је прописана казна затвора тежа од четири године, ради непосредног стицања финансијске користи, при чему је та група имала јасно дефинисане улоге својих чланова, континуитет чланства и развијену структуру, а да су окривљени АА и окривљени АА1 били припадници наведене групе, у оквиру које су имали улоге и задужења, како је то наведено у тачки I изреке пресуде, због чега су се, по правилном налажењу првостепеног суда, у њиховим радњама, ближе наведеним у тачки I изреке пресуде, стекли сви елементи бића по једног кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 2 Кривичног законика, док се супротни жалбени наводи бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1 и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2, којима се првостепена пресуда у односу на кривично дело из тачке I изреке првостепепене пресуде оспорава због повреде закона, оцењују као неосновани.

Потом, жалбама бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1, првостепена пресуда се у односу на окривљеног АА оспорава због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, указивањем да радње за које је овај окривљени првостепеном пресудом оглашен кривим, не произлазе ни из једног доказа изведеног током поступка, те да је нејасно из којих чињеница и доказа је првостепени суд закључио да је окривљени АА вршио проверу података за предметна лица, нити постоји доказ да је овај окривљени у означено време користио приступне картице својих колега.

Међутим, по оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, ови жалбени наводи бранилаца окривљеног АА су неосновани.

Наиме, правилно је првостепени суд закључио када није поверовао наводима одбране окривљеног АА да није злоупотребљавао приступне шифре и картице својих колега ради проверавања података за осуђеног АА3, будући да је одбрана окривљеног АА у наведеном делу, и по ставу овога суда, у супротности са изведеним и прихваћеним доказима и то исказима испитаних сведока, исказима осуђених који су дати у својству окривљених, видео снимцима са надзорних камера, видео снимцима сачињеним применом посебне доказне радње тајног праћења и снимања, извештајима са информационог система МУП-а и извештају о ИП адресама рачунара и просторијама у којима се налазе.

Наиме, сведоци ТТ1 до ТТ5 у својим исказима изјавили су да су запослени у ПУ у Ужицу као инспектори и да окривљеног АА познају као колегу из ПУ у Ужицу и да у оквиру свог посла имају могућност приступа одређеним апликацијама у информационом систему МУП-а, у којима могу да врше провере лица и возила, те да тим апликацијама приступају помоћу својих шифри, али да се у пракси често дешава да систему приступају и на туђу шифру, као и да је туђу шифру лако сазнати. Сведоци ТТ6 до ТТ10 у својим исказима изјавиле су да су запослене у ПУ у Ужицу на управним пословима, да свој посао обаљају у канцеларији број 3, у којој се налазе три рачунара који имају приступ програму “примарни ИД”, да тај програм функционише помоћу картица које убаце када дођу на посао и улогују се, након чега раде цео дан, тако да сви који се у тој канцеларији налазе слободно могу да користе тај програм, а да АА познају као колегу који је чешће од осталих долазио у њихову канцеларију и који је тим приликама често седео за једним од рачунара који има приступ “примарном ИД”. Притом је сам окривљени АА у свом исказу потврдио да је на рачунару који се налази у канцеларији управних послова (канцеларија број 3) често сам вршио провере, као и да је на рачунарима у тој канцеларији систем буквално отворен, јер се службенице које у њој раде ујутру улогују и не треба шифра да би се касније приступило.

Из напред наведених доказа правилно је првостепени суд утврдио да је окривљени АА имао могућност и прилику да на овлашћен или неовлашћен начин дође до приступних шифри својих колега, као и да на приступне картице својих колегиница приступи апликацијама информационог система МУП и врши провере, како је то у изреци пресуде наведено.

Када се при том има у виду да је осуђени АА3 у свом исказу навео да је осуђеном АА2 неко из ПУ у Ужицу јављао информације, али да не зна ко, затим да је осуђени АА5 изјавио да му је осуђени АА2 једном приликом рекао да има некога у полицији у Београду и Ужицу, као и то да је сам осуђени АА2 потврдио да је лице које је имао у ПУ у Ужицу управо окривљени АА, кога зна одавно и који му је извршио провере за пасош који је извадио на име СС7, то је правилно првостепени суд извео несумњив закључак да је управо окривљени АА вршио провере за осуђеног АА2, на начин како му је то стављено на терет.

Овако правилан закључак првостепеног суда, по оцени овога суда, насупрот жалбеним наводима бранилаца окривљеног АА, потврђен је и видео снимцима са надзорних камера из ПУ Ужице од 10.08.2015. године и 13.08.2015. године, извештајем са информационог система МУП за наведене датуме и извештајем о ИП адресама рачунара и просторијама у којима се налазе, из којих се види да је окривљени АА био у канцеларији управних послова у ПУ у Ужицу (канцеларија број 3), дана 10.08.2015. године и дана 13.08.2015. године, у тренутку када је на службеним рачунарима који се налазе у наведеној канцеларији, у апликацији “примарни ИД”, на приступне картице ТТ8 и ТТ10 вршена провера личних података СС8 и исхода поступка по поднетим захтевима на име СС8.

Такође, овакав закључак првостепеног суда потврђен је и видео снимцима од 27.10.2015. године и од 11.12.2015. године, сачињеним применом посебне доказне радње тајно праћење и снимање, извештајем са информационог система МУП за наведене датуме, дописом Дирекције за мере и драгоцене метале и извештајем МУП РС, ДП, УКП, Службе за специјалне истражне методе, Одељења за електронски надзор, из којих се непосредно види како окривљени АА дана 27.10.2015. године, у 09:33, 09:34 и 09:37 часова, на приступну картицу ТТ11, у информационом систему МУП РС, апликацији “примарни ИД”, врши провере личних података СС1 и како дана 11.12.2015. године, у периоду од 15:12 часова до 15:13 часова, на приступну картицу ТТ11 врши проверу података лица по матичној књизи рођених (МКР), за лица рођена 1981. године у општини Тител, место Лок, уписаних под редним бројевима 1, 2 и 3.

Надаље, правилно је првостепени суд закључио када није прихватио наводе одбране окривљеног АА да није вршио провере података лица СС7, чије је податке осуђени АА2 користио за вађење биометријске путне исправе са лажним личним подацима, будући да је и по оцени овога суда, насупрот жалбеним наводима браниоца овог окривљеног, његова одбрана у наведеном делу у супротности са извештајима са информационог система МУП из којих се види да је дана 29.04.2012. године, у 08:34 часова, на приступну шифру АА, у информационом систему МУП Републике Србије у апликацији “оперативне претраге”, извршена провера података за лице СС7, рођеног 1983. године, при чему је и сам осуђени АА2 потврдио да му је окривљени АА проверио податке за пасош који је извадио на име СС7.

Коначно, правилно је првостепени суд закључио када није прихватио ни одбрану окривљеног АА да му идентитети ТТ12 и ТТ13 нису познати, будући да је и по оцени овога суда одбрана овог окривљеног у наведеном делу у супротности са изведеним доказима и то извештајима са информационог система МУП, са прилозима везаним за те радње, захтевима за пријаву пребивалишта и захтевима за издавање биометријских исправа на име ТТ12 и ТТ13, са прилозима, а такође је у супротности и са садржином ЦД-а на коме се налазе подаци са рачунара који је привремено одузет од окривљеног АА.

Правилно је првостепени суд из наведених доказа утврдио да је у информационом систему МУП, апликацији “примарни ИД”, на приступну картицу ТТ9, дана 28.09.2016. године, у периоду од 15:41:19 часова до 15:32:20 часова, извршена провера лица рођених у месту Бездан, општина Сомбор, 1978. године, уписаних под редним бројевима 1 и 2, а дана 22.11.2016. године, у периоду од 15:43:47 часова до 15:45:29 часова, провера лица рођених у месту Јакаљ, општина Бајина Башта, 1981. године, под редним бројевима 1, 2 и 3, након чега су се у полицијским станицама појавила лица која до тада нису постојала у евиденцијама државних органа Републике Србије и то дана 01.02.2017. године и дана 09.02.2017. године, у ПС Звездара, НН лице, које се представило као ТТ12, а дана 14.01.2017. године и дана 21.01.2017. године, у ПС Стари град, НН лице, које се представило као ТТ13, при чему су се ова лица идентификовала страним личним картама (Републике Хрватске и Републике Босне и Херцеговине) и поднела захтеве за издавање биометријских исправа, уз које су доставила изводе из матичних књига рођених и уверења о држављанству, која по својој садржини одговарају текстуалним фајловима пронађеним на персоналном рачунару окривљеног АА.

Све наведене чињенице, затим идентичан modus operandi као у случају СС3 и СС4, као и да, и по налажењу овога суда, не постоји могућност да се на други начин објасни поклапање измишљених личних података пронађених у рачунару окривљеног АА и оних који су коришћени приликом подношења захтева за издавање биометријских исправа у овом случају, по правилном налажењу већа првостепеног суда, несумњиво указују да је окривљени АА на приступну картицу ТТ9 у информационом систему МУП РС, апликацији “примарни ИД” извршио провере, како је то напред наведено и на основу података које је том приликом сазнао осмислио нове, непостојеће личне податке у евиденцијама државних органа Републике Србије, на име ТТ12 и ТТ13, након чега је на свом рачунару, у електронској форми, сачинио текстуалне фајлове, са подацима наведених лица, који по начину и редоследу одговарају тексту унапред припремљеном за штампање на бланко изводима из матичне књиге рођених и уверењима о држављанству и податке у тој форми доставио НН лицу, које је користећи систем, сачинило фалсификовану документацију, коју су НН лица искористила приликом подношења захтева за издавање биометријских исправа на име ТТ12 и ТТ13.

При том је и за овај суд неприхватљиво објашњење окривљеног АА да су се лични подаци ТТ12 и ТТ13 у форми бланко извода из матичне књиге рођених и уверења о држављанству нашли на његовом рачунару, јер је у својству полицијског службеника често вршио оперативне провере за одређена лица, па су му у том циљу матичне службе у електронској форми достављале такве изводе и уверења, те да је могуће да је исте пребацио на свој флеш, а касније и на свој рачунар. Овакво објашњење окривљеног АА је и по оцени овога суда нелогично, имајући у виду да је из писаних доказа које је доставила Општина Сомбор и Општина Бајина Башта утврђено да лица ТТ12 и ТТ13 нису уписани у матичне књиге рођених које се воде за подручје тих општина, нити су евидентирани као држављани Републике Србије, па је стога немогуће да је било која општина окривљеном АА доставила податке наведених лица на начин како је он то објаснио, а поред тога, из садржине ЦД на коме се налазе подаци са рачунара који је одузет од окривљеног АА се види да су предметни фајлови креирани управо на овом рачунару.

Имајући у виду све напред наведено, према налажењу овога суда, видео снимцима са надзорних камера ПУ Ужице, доказане су чињенице да је окривљени АА у време када су на компјутеру вршене провере личних података за СС8, боравио у канцеларији број 3, а ти снимци потврђују исказе сведока ТТ6, ТТ7, ТТ8, ТТ9 и ТТ10, да је окривљени АА често боравио у тој канцеларији и вршио провере на компјутеру. Такође, наведени снимци потврђују и исказ осуђеног АА2, да је окривљени АА вршио провере и прибављао податке, а што је у складу и са исказом осуђеног АА5, да му је АА2 рекао да има “некога у МУП Ужице и Београд”, као и са исказом осуђеног АА3 да је осуђеном АА2 "неко из ПУ у Ужицу јављао информације".

Дакле, видео снимцима са надзорних камера ПУ Ужице, исказима саслушаних сведока, исказима осуђених АА2, АА5 и АА3, који су дали у својству окривљених, прегледом извештаја журнала над апликацијом “примарни ID” и извештаја системског журнала ЈИС МУП РС, доказане су чињенице да је окривљени АА прибављао и проверавао податке који су били потребни заинтересованим лицима.

Да је окривљени АА пружао логистичку подршку у смислу присуства у просторијама ПУ Ужице приликом подношења захтева за издавање оригиналних биометријских јавних исправа Републике Србије од стране СС3, доказује и видео снимак од 07.10.2015. године, који се налази на ЦД са ознаком “Република Србија, Министарство унутрашњих послова, акција “Сошка” 07.10.2015. године”, сачињен применом посебне доказне радње тајно праћење и снимање, из кога се утврђује да је окривљени АА стајао на улазу ПУ Ужице, док су осуђени АА3 и СС3 улазили, као и видео снимак од 07.10.2015. године, који се налази на ДВД диску са ознаком “Копија октобар 2015. године, 06.10.2015. године, 07.10.2015. године, 08.10.2015. године, 09.10.2015. године и 10.10.2015. године” у фолдеру 07.10.2015. године, сачињен применом посебне доказне радње тајно праћење и снимање, затим пријава-одјава пребивалишта број 2062 од 07.10.2015. године, налог за уплату од 07.10.2015. године и решење Основног суда у Ужицу О.бр.562/15 од 20.07.2015. године, из којих се утврђује да је окривљени АА у канцеларију управних послова (канцеларију број 3) ПУ у Ужицу ушао у 15:20:46 часова, након чега је за њим у исту канцеларију у 15:36:23 часова ушао и СС3, где је, представљајући се као СС9, поднео захтев за пријаву пребивалишта на адреси _, у прилог достављајући доказ о уплати административне таксе и оставинско решење Основног суда у Ужицу О.бр. 562/15 од 20.07.2015. године, којим је за наследника на заоставштини покојног ПП, коју чини право својине на катастарској парцели _ и право својине на породичној стамбеној згради и помоћној стамбеној згради које су изграђене на катастарској _, оглашено непостојеће лице СС9 са ЈМБГ _, након чега је у 15:38:49 часова изашао из наведене канцеларије, што је учинио и окривљени АА у 15:51:24 часова.

Када се наведено доведе у везу са неспорно утврђеном чињеницом да је СС3, пошто је пријавио пребивалиште на наведеној адреси, представљајући се као СС9 у 16:17 часова поднео захтев за издавање личне карте, по хитној процедури, заведен под бројем 7407977, а у 16:40 часова захтев за издавање путне исправе, по хитној процедури, заведен под бројем 6594157, тим приликама достављајући доказ о уплати административних такси, извод из матичне књиге рођених Општине Тител број - од _. године, под редним бројем 3, на име СС9 и ЈМБГ _, уверење о држављанству Општинске управе општине Тител – МК Вилово од 22.09.2015. године на име СС9 и биометријску личну карту Републике Хрватске са фотографијом СС3 на име СС9, након чега је од њега узет отисак кажипрста леве и десне руке, то је правилно првостепени суд на основу свих напред наведених доказа несумњиво утврдио да је управо окривљени АА дана 22.09.2015. године, у периоду од 16,59,25 часова до 17:01:02 часова, користећи приступну картицу ТТ11, у информационом систему МУП Републике Србије, апликацији “примарни ИД”, апликација матичне књиге рођених, извршио провере лица рођених 1983. године у месту Вилово, општина Тител, уписаних под редним бројевима 2, 3 и 4, док су супротни жалбени наводи бранилаца окривљеног АА, да то не произлази ни из једног доказа, оцењени као неосновани.

Стога, када су у питању видео снимци са надзорних камера ПУ Ужице, као и видео снимци сачињени применом посебне доказне радње тајно праћење и снимање, неосновани су жалбени наводи бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1, да се на истима не види ништа и ништа не утврђује, а што би могло бити у ситуацији да нема других доказа, али у вези са осталим напред наведеним доказима чине потпуну и заокружену слику у доказивању, како је то правилно утврдио првостепени суд у побијаној пресуди приликом оцене доказа и извођења чињеничних закључака који су потпуно јасни и аргументовани и стога у свему као правилни прихваћени од стране овог суда.

На тако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилно је првостепени суд применио закон, када је у односу на радње окривљеног АА, описане под тачкама II, III и IV изреке пресуде, нашао да су се у овим радњама стекли сви елементи бића кривичног дела злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању из члана 359 став 1 КЗ у вези члана 61 КЗ, будући да је из изведених доказа несумњиво утврђено да је окривљени АА, у својству службеног лица, полицијског службеника, искористио службени положај, на тај начин што је информације до којих је у оквиру службе долазио, користио не за потребе службе, већ за потребе других лица и то СС2, СС3, СС, СС4, СС5, СС6, АА2 и НН лица и на тај начин им прибавио корист, у виду проналажења, прибављања и провере података неопходних за подношење захтева за издавање и за добијање оригиналних биометријских исправа са лажним личним подацима.

Такође, правилно је првостепени суд нашао да су се у радњама окривљеног АА, описаним под тачком IV изреке пресуде, остварили и сви битни елементи бића кривичног дела фалсификовање исправе у саизвршилаштву у продуженом трајању из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 у вези члана 61 КЗ, будући да је из изведених доказа несумњиво утврђено да је окривљени АА, по извршеним проверама у информационом систему МУП-а, а на основу података које је том приликом сазнао, осмислио нове, непостојеће личне податке у евиденцијама државних органа, на име ТТ12 и ТТ13, а затим на свом рачунару у електронској форми сачинио текстове – матрице, са личним подацима наведених лица, који по начину и редоследу уписаних података одговарају форми електронске матичне књиге рођених и електронске књиге држављана и те податке доставио НН лицу, које је ове податке штампало на оригинал обрасце извода из матичних књига рођених и оригинал обрасце уверења о држављанству, оверио их фалсификованим потписима матичара и ручно прављеним печатима општина, на основу којих докумената су касније два НН лица, представљајући се као ТТ12 и ТТ13, поднела захтеве и добила биометријске исправе, са лажним личним подацима, којим радњама је окривљени АА са НН лицем, учествовањем у радњи извршења, заједнички направио лажне јавне исправе и то изводе из матичних књига рођених и уверења о држављанству на име непостојећих лица, оверене фалсификованим потписима матичара и фалсификованим печатима општине, а у намери да такве исправе буду употребљене као праве.

Правилно је првостепени суд закључио и да је окривљени АА приликом извршења наведених кривичних дела био урачунљив, будући да његова урачунљивост током поступка није доведена у питање, био је свестан својих дела и забрањености истих, при чему је хтео њихово извршење, дакле, поступао је са директним умишљајем, па како не постоје околности које би искључивале противправност или кривицу, правилно га је првостепени суд огласио кривим, док се супротни жалбени наводи бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1, којима се првостепена пресуда оспорава због повреде Кривичног законика, оцењују као неосновани.

Оспоровајући утврђено чињенично стање у односу на окривљеног АА1, жалбом његовог браниоца, адвоката АБ2 указује се да нема доказа да је окривљени АА1 по налогу АА2 проналазио лица заинтересована за биометријске исправе, већ да је управо супротно, окривљеном АА1 познато да АА2 може да “заврши” добијање исправа и зна колико то кошта, и користећи се овим сазнањем покушава да заради на посредовању између заинтересованог лица и АА2, а преко осуђеног АА3, дакле да окривљени АА1 делује самостално.

Међутим, по оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, ови жалбени наводи браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2, су неосновани.

Најпре, да је окривљени АА1 предузео радње ближе описане под тачком II, радњом 1 изреке пресуде, правилно је првостепени суд утврдио из исказа осуђеног АА2, затим исказа осуђеног АА3, као и разговора који је осуђени А3 обавио са НН “нн” дана 05.11.2015. године у 16:08:20 часова и разговора који је обавио са СС10 (девојком окривљеног АА1) дана 30.09.2015. године, у 21:09:20 часова, из којих доказа је првостепени суд извео правилан закључак да је окривљени АА1, пошто осуђени АА2 није желео непосредно да сарађује са њим, контактирао осуђеног АА3, иначе друга из детињства осуђеног АА2, како би преко њега (осуђеног АА2) завршили биометријска документа са лажним личним подацима за његовог пријатеља СС2, па пошто је осуђени АА2 пристао да то учини, а како је његова цена у овом случају била 4.000 евра, с тим да је пола новца требало да му се да одмах по “уласку у посао”, те чињеницу и да су осуђени АА3 и окривљени АА1 планирали да нешто зараде од овог посла, окривљени АА1 је СС2 рекао да је цена за набавку биометријских исправа са лажним личним подацима (“стари идентитет”) 5.000 евра и да одмах треба да да 2.000 евра, а да остатак од 3.000 евра треба да да по “завршеном послу”, а истовремено са узимањем новца који је давао “по уласку у посао”, окривљени АА1 је од СС2 преузео и фотографију и сазнао његово годиште рођења и све то преко осуђеног АА3 пренео осуђеном АА2. Из исказа осуђеног АА3, као и из захтева за издавање биометријске личне карте број 7179021 од 10.08.2015. године и захтева за издавање путне исправе под бројем 6533326 од 10.08.2015. године, правилно је првостепени суд закључио да је окривљени АА1, заједно са осуђеним АА3, а по налогу осуђеног АА2 организовао одлазак АА3 у ПС Савски венац и подношења захтева за издавање биометријских јавних исправа Републике Србије, којом приликом је на захтевима за издавање биометријских исправа – личне карте и путне исправе био уписан број телефона _, који је припадао окривљеном АА1.

Из потврде о урученој личној карти ПС Савки венац у предмету 7121056 од 14.08.2015. године, потврде о урученој путној исправи МУП РС ПУ за град Београд, ПС Савски венац од 14.08.2015. године, историјата наведених захтева и извештаја о извршеној контроли кретања од 17.08.2015. године, као и из исказа осуђеног АА2, исказа осуђеног А3 и разговора који је осуђени АА3 обавио са СС10 (девојком окривљеног АА1), првостепени суд је извео правилан закључак да је по преузимању биометријских исправа – личне карте и путне исправе са личним подацима СС8, у ПС Савски венац, СС2, окривљеном АА1 исплатио преостали део новца који се давао “по обављеном послу” у износу од 3.000 евра, из ког разлога су се након преузимања тих исправа и одвезли до мењачнице “Парис” која се налази у склопу ТЦ “Сремска” у Сремској улици, од ког износа је окривљени АА1 за себе задржао 600 евра, а остатак у износу од 2.400 евра предао правноснажно осуђеном АА3 који је за себе задржао износ од 400 евра, а остатак у износу од 2.000 евра потом предао правноснажно осуђеном АА2.

Да је окривљени АА1 предузео радње описане под тачком II, радњом 2 изреке пресуде, правилно је првостепени суд утврдио из разговора обављених између осуђеног АА2 и окривљеног АА1 и између осуђеног АА3 и АА7 дана 09.10.2015. године, затим исказа осуђеног АА3 и исказа осуђеног АА2, правилно закључујући да је набављање биометријских исправа са лажним личним подацима са СС3 договорио окривљени АА1, јер су се око цене, како је то навео осуђени АА3, договарали он и осуђени АА2, при чему је у време договорања цене једино окривљени АА1 био у контакту са СС3, будући да је управо он дао број телефона СС3 осуђеном АА3, као и да је том приликом СС3 окривљеном АА1 предао део нова који је дао приликом “уласка у посао”, у неутврђеном износу и своју фотографију коју је окривљени АА1 предао осуђеном АА3, имајући у виду да осуђени АА2 са њим није желео непосредно да сарађује, након чега је осуђени АА3 све то предао осуђеном АА2.

Да је окривљени АА1 предузео радње описане под тачком II, радњом 4 изреке пресуде, правилно је првостепени суд утврдио из исказа осуђеног АА3, затим из разговора обављених између осуђеног АА3 и окривљеног АА1, затим између осуђеног АА3 и НН лица и на крају између осуђеног АА3 и осуђеног АА2, који потврђују наводе оптужбе да је окривљени АА1 постигао договор са СС4 да му за новчани износ од 16.000 евра омогући добијање оригиналних биометријских исправа Републике Србије са лажним личним подацима, а што потврђује и исказ осуђеног АА2 у погледу његове цене у конкретном случају, затим разговор осуђеног АА3 и осуђеног АА2 од 15.11.2015. године у 13:38:13 часова, као и разговор између осуђеног АА2 и окривљеног АА1 од 11.01.2016. године у 16:09:56 часова.

Из извештаја о резултатима примене мере опсервације и документовања МУП РС, ДП, ПУ Краљево, Одељење криминалистичке полиције, Одсек за опсервацију и документовање, табеле лица ОО “Сошка” са фотографијама, правим и лажним идентитетима, ПС која је примила захтев и датумом уручења исправа, разговора и СМС комуникација од 17.02.2016. године у периоду од 11:01:06 часова па до 13:03:40 часова, између АА1 и АА3, захтева за пријаву пребивалишта и издавање биометријским исправа на име СС4 и извештаја са информационог система МУП, правилно је првостепени суд закључио да ови докази јасно потврђују наводе оптужбе да је окривљени АА1 са осуђеним АА3 и СС4, дана 17.02.2016. године, дошао у Чајетину, где је у полицијској станици СС4 поднео захтеве за издавање биометријских исправа.

Да је окривљени АА1 предузео радње описане под тачком II, радњом 5 изреке пресуде, правилно је првостепени суд утврдио из исказа осуђеног АА3 и исказа осуђеног АА2, из којих је правилно првостепени суд закључио да је и у овом случају, као и у претходним, окривљени АА1 био веза између заинтересованог лица за набављање биометријских исправа са лажним личним подацима, СС5 са једне стране и осуђених АА3 и АА2 са друге стране, али и гарант да ће посао проћи како је договорено, те да је управо он, за новчани износ од 8.000 евра, који је поменуо осуђеном АА3, уговорио посао са СС5, а што произлази и из разговора обављеног дана 23.03.2016. године између окривљеног АА1 и осуђеног АА2.

На тако правилно и потпуно утвђено чињенично стање, правилно је првостепени суд применио закон када је у односу на радње окривљеног АА1, описане под тачком II, радњама 1, 2, 4 и 5 изреке пресуде, нашао да су се у овим радњама стекли сви елементи бића кривичног дела фалсификовање исправе у саизвршилаштву, у продуженом трајању из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ, будући да је из изведених доказа несумљиво утврђено да је окривљени АА1, заједно са осуђенима АА2, АА5 и АА3, на начин како је то у изреци пресуде описано, прибавио изводе из матичних књига рођених, уверења о држављанству, старе личне карте Републике Србије и личне карте страних земаља са фотографијама заинтересованих лица (Републике Хрватске и Републике БиХ) и правне акте подобне да се на основу њих промени или пријави пребивалиште на територији Републике Србије (решење о наслеђивању и уговоре о купопродаји непокретности), у којима су били унети подаци непостојећих лица, преминулих лица или лица која се налазе на издржавању дугогодишњих казни затвора, а на основу којих су СС2, СС3, СС4 и СС5 поднели захтеве за издавање биометријских исправа са лажним личним подацима, а на који начин је окривљени АА1 заједнички са АА2, АА5 и АА3, учествовањем у радњи извршења, набавио ради употребе лажне јавне и друге исправе, при чему је био урачунљив, будући да његова урачунљивост у току поступка није доведена у питање, био је свестан својих дела и забрањености истих, и хтео је њихово извршење, дакле поступао је са директним умишљајем, па како не постоје околности које би искључиве противправност или кривицу, правилно га је првостепени суд огласио кривим, док се супротни жалбени наводи браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2, којима се првостепена пресуда оспорава због повреде кривичног закона, оцењују као неосновани.

Наиме, како су се, и по оцени овога суда, у радњама окривљеног АА1, ближе описаним под тачком II, радњама 1, 2, 4 и 5 изреке пресуде, остварила сва законска обележја кривичног дела фалсификовање исправе у саизвршилаштву у продуженом трајању из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ, то су жалбени наводи браниоца овог окривљеног, адвоката АБ2, да се наведеним радњама окривљеног АА1 остварују обележја кривичног дела навођење на оверавање неистинитог садржаја помагањем из члана 358 став 1 КЗ у вези члана 35 КЗ, оцењени као неосновани.

Такође, чињеница да је између окривљеног АА1 и осуђеног АА2 постојала нетрпељивост, да му осуђени АА2 није давао новац, већ се окривљени АА1 сам “уграђивао”, без утицаја је на другачију одлуку, будући да су и по оцени овога суда, а како то правилно налази првостепени суд, од самог почетка осуђени АА2 и окривљени АА1 били свесни међусобног учешћа у групи коју је организовао осуђени АА2 и улога коју су у оквиру исте имали, затим да су и поред постојања анимозитета, а у сврху остваривања циљева тако организоване групе, били у сталној комуникацији, углавном посредно, преко осуђеног АА3, али и непосредно, уз чињеницу да је осуђени АА2 био свестан да се окривљени АА1 и осуђени АА3 “уграђују” на његову цену, али да је и поред тога настављао да ради са њима, на који начин је фактички окривљеном АА1 и осуђеном плаћао за њихов допринос у остваривању задатака групе коју је организовао, па су стога и жалбени наводи браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2, да је окривљени АА1 предметне радње вршио самостално, а не као члан организоване криминалне групе, оцењени као неосновани.

Међутим, по оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, основано се жалбама бранилаца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1 и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2, првостепена пресуда оспорава због одлуке о казни.

Најпре, у односу на окривљеног АА, правилно је првостепени суд ценио све околности из члана 54 КЗ, које утичу да казна буде мања или већа, па је на страни овог окривљеног од отежавајућих околности ценио околности под којима је извршио кривична дела и то исказану безобзирност, будући да је том приликом злоупотребљавао приступне картице и шифре својих колега и упорност која се огледа у броју радњи, које су ушле у конструкцију продуженог кривичног дела за које је оглашен кривим, док је од олакшавајућих околности на страни овог окривљеног ценио његов ранији живот, тј. да се ради о раније неосуђиваном лицу и његове личне и породичне прилике, будући да се ради о лицу без запослења, чија је мајка лошег здравственог стања.

Међутим, овај суд налази да првостепени суд олакшавајућим околностима на страни окривљеног АА није дао адекватан значај, због чега је уважавањем жалби његових бранилаца адвоката АБ и АБ1, првостепену пресуду у односу на окривљеног АА преиначио у погледу одлуке о казни, тако што је овом окривљеном, за кривична дела за која је првостепеном пресудом оглашен кривим, претходно утврдио казне, и то за кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ, казну затвора у трајању од 1 (једне) године, за кривично дело злупотреба службеног положаја у продуженом трајању из члана 359 став 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ, казну затвора у трајању од 2 (две) године и за кривично дело фалсификовање исправе у саизвршилаштву у продуженом трајању из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ, казну затвора у трајању од 8 (осам) месеци, а затим га осудио на јединствену казну затвора у трајању од 3 (три) године, у коју казну му је, применом одредби члана 63 Кривичног законика, урачунао време проведено у притвору, почев од 22.03.2017. године, па до 01.12.2017. године, као и време проведено на мери забране напуштања стана, уз примену електронског надзора, почев од 01.12.2017. године, па до упућивања у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у овој пресуди, оцењујући да је ова казна нужна, али и довољна мера кривичноправне заштите, као и да ће се истом постићи како општа сврха изрицања кривичних санкција, предвиђена чланом 4 став 2 КЗ, тако и сврха кажњавања предвиђена чланом 42 КЗ.

У односу на окривљеног АА1, правилно је првостепени суд ценио све околности из члана 54 КЗ, које утичу да казна буде мања или већа, па је на страни овог окривљеног од отежавајућих околности нашао околности под којима је извршио кривична дела и то значај улоге коју је у организованој криминалној групи имао, затим упорност у вршењу дела, која се огледа у броју радњи које су ушле у састав продуженог кривичног дела и чињеници да се ради о вишеструком повратнику, којом приликом је суд имао у виду природу кривичних дела за која је одговарао, као и врсту и висину кривичних санкција које су му изречене, док олакшавајуће околности на страни овог окривљеног суд није нашао.

Међутим, овај суд налази да је првостепени суд отежавајућим околностима на страни овог окривљеног дао пренаглашен значај, због чега је, уважавањем жалбе његовог браниоца, адвоката АБ2, првостепену пресуду у односу на окривљеног АА1 преиначио у погледу одлуке о казни, тако што је овом окривљеном за кривична дела за која је првостепеном пресудом оглашен кривим претходно утврдио казне, и то за кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 4 у вези става 2 КЗ, казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 6 (шест) месеци, а за кривично дело фалсификовање исправе у саизвршилаштву у продуженом трајању из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ, казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 8 (осам) месеци, а затим га осудио на јединствену казну затвора у трајању од 2 (две) године и 8 (осам) месеци, оцењујући да је ова казна нужна, али и довољна мера кривичноправне заштите, као и да ће се истом постићи како општа сврха изрицања кривичних санкција, предвиђена чланом 4 став 2 КЗ, тако и сврха кажњавања предвиђена чланом 42 КЗ.

По оцени овога суда, правилно је првостепени суд, на основу члана 85 КЗ, окривљеном АА изрекао меру безбедности забране вршења позива за ради делатности и дужности, којом му је забранио вршење позива, делатности и дужности службеног лица у државним органима Републике Србије, у трајању од 5 (пет) година, рачунајући од правноснажности пресуде, с тим да се време проведено у затвору не урачунава у време трајања ове мере, правилно налазећи да би даље вршење ових делатности од стране окривљеног АА у наведеном трајању било опасно, али и да ће се оваквом мером безбедности постићи како општа сврха кривичних санкција предвиђено чланом 4 став 2 КЗ, тако и сврха изрицања мере безбедности, предвиђена чланом 78 КЗ.

Правилно је, по оцени овога суда, првостепени суд, на основу члана 87 КЗ, окривљеном АА изрекао меру безбедности одузимања предмета, ближе наведених у изреци првостепене пресуде, правилно налазећи да се ради о предметима који су били употребљени за извршење кривичног дела или предметима који су били намењени или који су настали извршењем кривичног дела, а који би могли поново бити употребљени за извршење неког другог кривичног дела, и по оцени овога суда оваквом мером безбедности ће се постићи како општа сврха кривичних санкција, предвиђена чланом 4 став 2 КЗ, тако и сврха изрицања мере безбедности предвиђена чланом 78 КЗ.

Такође, како првостепени суд није могао да утврди тачан износ имовинске користи које је извршењем кривичног дела стекао окривљени АА1, а утврђивање тачног износа изазвало би несразмерне тешкоће и знатно би одуговлачило кривични поступак, правилно је првостепени суд, на основу члана 541 став 2 ЗКП, по слободној оцени одмерио тај износ и окривљеног АА1, на основу члана 92 став 1 у вези са чланом 91 став 1 и 2 КЗ, обавезао да на име имовинске користи коју је прибавио извршењем кривичног дела плати новчани износ од 6.000 евра у динарској противвредности према средњем курсу НБС на дан уплате, у корист буџета Републике Србије, у року од 90 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења, док су жалбени наводи браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ2, да је наведени износ сувише високо одмерен, оцењени као неосновани.

Овај суд је имао у виду и остале наводе из изјављених жалби, али је нашао да су исти без утицаја на другачију одлуку, па их није посебно ни образлагао.

Из свих изнетих разлога, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, на основу одредбе члана 459 став 1 ЗКП и члана 457 ЗКП, донео је одлуку као у изреци пресуде.

Записничар        Председник већа-судија
Бранислава Муњић, с.р.      Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)