Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.05.2015.

Кж1 По1 7/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж1 По1 7/15
дана 12.05.2015.године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Верољуба Цветковића, председника већа, Драгољуба Ђорђевића, Милимира Лукића, Наде Зец и Бојане Пауновић, чланова већа, уз учешће вишег судијског саветника Жака Павловића, записничара, у кривичном поступку против окривљеног АА, због продуженог кривичног дела разбојништво из члана 206 став 3 у вези става 1 и члана 61 Кривичног законика, одлучујући о жалби браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду, Посебно одељење СПК-По1.бр.9/15 од 20.02.2015.године, у седници већа одржаној дана 12.05.2015.године, у присуству окривљеног АА, а у одсуству уредно обавештених заменика Тужиоца за организовани криминал и браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, донео је:


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, а пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења, СПК-По1.бр.9/15 од 20.02.2015.године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења, СПК-По1.бр.9/15 од 20.02.2015.године, на основу члана 317 став 1 ЗКП, прихваћен је споразум о признању кривичног дела СК.бр.10/15, закључен дана 06.02.2015.године између Тужилаштва за организовани криминал и окривљеног АА, са браниоцем адвокатом АБ, па је окривљени АА оглашен кривим због продуженог кривичног дела разбојништво из члана 206 став 3 у вези става 1 и члана 61 КЗ, и на основу чланова 1, 4, 5, 42, 45 став 1, 54, 56, 57 став 1 тачка 2 и 63 КЗ осуђен на казну затвора у трајању од 4 (четири) године и 6 (шест) месеци, у коју му је урачунато време проведено у притвору почев од 07.04.2014.године, када је лишен слободе, па на даље. Истом пресудом, на основу чланова 91 и 92 КЗ, у вези са чланом 538 ставови 1 и 2 и 541 ЗКП, од окривљеног АА је одузета имовинска корист прибављена кривичним делом и то сат марке “Rolex”, број Е0472131, привремено одузет од ББ по потврди МУП РС, ПУ Ужице, број ЕОП 153/13 од 11.09.2013.године и сат марке “Corum Аdmirals Cup” са натписом на позадини кућишта “Admirals cup Seafinder Chronograph 1.0087 Water resistant Made 2277210”, привремено одузет од СС по потврди ПУ Ужице, ПС Чајетина, КОП број 33/13 од 09.09.2013.године. Такође, на основу члана 87 КЗ, окривљеном АА је изречена мера безбедности одузимања предмета, па су од њега одузети мобилни телефони и СИМ картице који су му привремено одузети по потврди МУП РС, Дирекције полиције, Управе криминалистичке полиције, Службе за борбу против организованог криминала, Одељења за сузбијање организованог општег криминала 03/4-5 број 34/14 од 07.04.2014.године, као и два мобилна телефона и осам СИМ картица који су му привремено одузети по потврди ПУ за град Београд, УКП Друго одељење од 11.09.2013.године (који су ближе наведени у изреци побијане пресуде). На крају, на основу члана 261 до 264 ЗКП, окривљени АА је обавезан да на име трошкова кривичног поступка плати износ од 1.444,00 динара, као и да на име паушала плати 20.000,00 динара, све у року од 15 дана од правноснажности пресуде о прихватању споразума о признању кривице, под претњом принудног извршења.

Против наведене пресуде, жалбу је изјавио бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због разлога из члана 338 став 1 ЗКП, при чему из садржине исте произилази да се побијана пресуда побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење, при чему је тражио да окривљени и он буду обавештени о седници већа.

У поднеску Ктж.бр. 7/15 од 02.04.2015.године заменик Тужиоца за организовани криминал је предложио да се жалба браниоца окривљеног одбије као неоснована, а првостепена пресуда потврди.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је одржао седницу већа у смислу члана 447 ЗКП, у присуствову окривљеног АА, а у одсуству уредно обавештених заменика Тужиоца за организовани криминал и браниоца окривљеног АА - адвоката АБ, на којој је размотрио спис, заједно са побијаном пресудом и жалбом, па је након оцене жалбених навода и предлога, као и предлога заменика Тужиоца за организовани криминал Ктж.бр. 7/15 од 02.04.2015.године, донео одлуку као у изреци ове пресуде.

Наиме, испитујући првостепену пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, овај суд је оценио да је жалба браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, неоснована.

Тако, оптужницом заменика Тужиоца за организовани криминал Кто.бр. 35/14 од 16.10.2014.године, између осталог је окривљеном АА стављено на терет кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 2 КЗ и продужено кривично дело разбојништво из члана 206 став 3 у вези става 1 и члана 61 КЗ. Решењем Посебног одељења Вишег суда у Београду К.По1 бр. 93/14, Кв.По1 бр. 586/14 од 18.11.2014.године (правоснажно 15.01.2015.године), та оптужница је потврђена у делу који се односи на окривљеног АА и продужено кривично дело разбојништво из члана 206 став 3 у вези става 1 и члана 61 КЗ, док је у односу на кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 2 КЗ одлучено да нема места оптужби и кривични поступак је за то дело обустављен.

Решењем Вишег суда у Београду К.По1 бр. 93/14, Кв.По1 бр. 89/15 од 18.02.2015.године, кривични поступак је раздвојен у односу на окривљеног АА, а дана 06.02.2015.године суду је поднет Споразум о признању кривичног дела СК.бр. 10/15, закључен 06.02.2015.године између Тужилаштва за организовани криминал и окривљеног АА у присуству његовог браниоца адвоката АБ, у коме је у члану 1 констатовано да окривљени АА свесно и добровољно признаје да је извршио продужено кривично дело разбојништво из члана 206 став 3 у вези става 1 и члана 61 КЗ; у члану 2 – да су се заменик Тужиоца за организовани криминал Зоран Бабић и окривљени АА сагласили да Посебно одељење Вишег суда у Београду буде стварно и месно надлежно да АА за то кривично дело изрекне казну затвора у трајању од 4 године и 6 месеци и да му у исту урачуна време проведено у притвору од 07.06.2014.године па надаље; у члану 3 - да се од окривљеног на основу чланова 91 и 92 КЗ и 538 ставови 1 и 2 и 541 ЗКП одузму предмети ближе наведени у изреци првостепене пресуде као имовинска корист прибављена кривичним делом; у члану 4 – да су се учесници у поступку сагласили да окривљени АА плати трошкове кривичног поступка чија ће се висина утврдити посебним решењем, а да у року од 15 дана од правоснажности пресуде о прихватању споразума о признању кривице на име паушала плати 50.000 динара; у члану 5 - да се на основу члана 87 КЗ окривљеном изрекне и мера безбедности одузимања предмета ближе наведених у изреци првостепене пресуде; док су се у члану 6 учесници у поступку одрекли права на жалбу против одлуке суда донесене на основу споразума о признању кривичног дела, уколико суд у потпуности усвоји споразум.

На рочишту за одлучивање о споразуму о признању кривице 19.02.2015.године, заменик Тужиоца за организовани криминал је предложио да се исти измени у члану 4 и да се окривљени АА, с обзиром на члан 27 важећег Правилника о накнади трошкова у судским поступцима, обавеже да на име паушала плати 20.000,00 динара, а да суд посебним решењем одреди трошкове кривичног поступка. Окривљени АА се сагласио са предложеним изменама и допунама споразума, пи чему је изјавио да је пре закључења споразума свесно и добровољно признао кривично дело из члана 206 став 3 у вези става 1 и члана 61 КЗ, да је свестан свих последица закљученог споразума, а посебно да се тиме одриче права на суђење и прихвата ограничење права на улагање жалбе против одлуке донесене на основу споразума. На основу сагласних изјава учесника у поступку, предметни споразум је делимично измењен. Притом, првостепени суд је утврдио да постоје и други докази у вези са кривичним делом на које се односи споразум о признању кривичног дела, који нису у супротности са признањем окривљеног (потврда о одузетим предметима, искази сведока, транскрипти телефонских разговора и др.), па је након тога правилно закључио да су испуњени услови из члана 317 ЗКП и донео пресуду о прихватању предметног споразума о признању.

Жалбом браниоца окривљеног се, у суштини, не доводи у сумњу правилност те пресуде, већ се наводи да су њоме повређене одредбе члана 4 ЗКП (који прописује примену начела “ne bis in idem” у ситуацији када се против истог лица паралелно воде два кривична поступка за идентичне противправне радње) и члана 338 став 1 ЗКП (који прописује да ће суд одлучити да нема места оптужби ако постоје околности које трајно искључују кривично гоњење). То се образлаже тиме да из изреке првостепене пресуде произилази да је окривљени АА оглашен кривим да је противправне радње ближе описане у тачкама 1, 2, 3, 4 и 5 изреке првостепене пресуде, предузео у Немачкој заједно са окривљенима АА1 до АА5; да се против њих за те исте радње води кривични поступак у Немачкој; да постоји велика вероватноћа да је и окривљени АА обухваћен тим поступком пред немачким судом; те да је требало прибавити спис немачког суда не би ли се утврдило која лица су процесуирана у кривичном поступком који се води пред надлежним органима те државе; а да је доношењем пресуде о прихватању споразума о признању кривице прекршен принцип “ne bis in idem”, јер се у две државе воде два различита поступка против актера истих радњи, услед чега постоји реална бојазан да би окривљени могао бити два пута оглашен кривим за исто кривично дело.

Овакви жалбени наводи су по оцени Посебног одељења Апелационог суда у Београду неосновани, а ово из следећих разлога:

Према стању у спису, окривљени АА је држављанин Републике Србије и лишен је слободе на територији Републике Србије. Кривично дело које је предмет Споразума о признању кривичног дела СК.бр.10/15, закљученог 06.02.2015.године између ТОК и окривљеног АА, јесте извршено на територији Републике Немачке, али не постоје подаци да се у тој држави против окривљеног уопште води поступак због тих противправних радњи, нити је поуздано утврђено да је због тога правоснажно осуђен, да је потпуно издржао казну на коју је осуђен, или да је правноснажно ослобођен, или да му је казна застарела или опроштена, пошто се у жалби браниоца окривљеног истиче само могућност да је, поред осталих саизвршилаца, и окривљени АА због предметног догађаја процесуиран у иностранству.

У члану 8 КЗ одређено је ''Важење кривичног законодавства Србије за држављанине Србије који учине кривично дело у иностранству'', при чему је у ставу 1 прописано да Кривично законодавство Србије важи за држављанина Србије и кад у иностранству учини кривично дело (осим кривичних дела наведених у члану 7 КЗ), ако се затекне на територији Србије или буде изручен Србији. У члану 10 КЗ су одређени ''Посебни услови за кривично гоњење за кривично дело учињено у иностранству'', при чему је у ставу 1, између осталог, прописано да се у случају из члана 8 КЗ кривично гоњење неће предузети ако је: учинилац потпуно издржао казну на коју је у иностранству осуђен (тачка 1), учинилац у иностранству правноснажном пресудом ослобођен или му је казна застарела или опроштена (тачка 2), према неурачунљивом учиниоцу у иностранству извршена одговарајућа мера безбедности (тачка 3), за кривично дело по страном закону за кривично гоњење потребан захтев оштећеног, а такав захтев није поднет (тачка 4); а у ставу 2 - да ће се у случају из члана 8 КЗ кривично гоњење предузети само кад се за кривично дело кажњава и по закону земље у којој је дело учињено, а да се у супротном (када се по закону земље у којој је дело учињено за то кривично дело не кажњава), кривично гоњење може предузети само по одобрењу Републичког јавног тужиоца.

Даље, Европска конвенција о међународном важењу кривичних пресуда од 28.05.2015.године примену начела “ne bis in idem” регулише готово идентично као и домаће законодавство, с тим што ''поље негоњења'' проширује и на период у коме је току извршење кривичне санкције изречене у иностранству. Такође, Закон о потврђивању Европске конвенције о преносу поступака у кривичним стварима од 05.11.2001.године, у члану 3 прописује да свака држава уговорница, која је према сопственом законодавству надлежна за кривично гоњење осумњиченог лица за конкретно кривично дело, може да се одрекне или уздржи од кривичног гоњења, ако се то лице у другој држави уговорници већ гони, или ће бити гоњен за то исто кривично дело (што значи да прописује могућност, али не и обавезу да се државе потписнице одрекну, или уздрже од гоњења осумњиченог). Поред тога, Европска конвенција о преносу поступака у кривичним стварима, примену начела “ne bis in idem” регулише и у делу V, при чему у члану 35 прописује када осумњичено лице, у односу на које је због истог кривичног дела донета коначна и извршна кривична пресуда, не може бити гоњено, кажњавано, нити подвргнуто извршењу санкције у другој држави уговорници: уколико је ослобођено, уколико је изречена кривична санкција у потпуности извршена или је у току, уколико изречена кривична санкција у потпуности или у неизвршеном делу подлеже ослобађању или амнестији, уколико изречена кривична санкција не може више да буде извршена због застаревања, или уколико је суд лице осуди као учиниоца кривичног дела, али му није изрекао санкцију.

На крају, доношењем првостепене пресуде окривљеном нису повређена права, чак и када би у СР Немачкој због истог кривичног дела био правоснажно осуђен у одсуству. Наиме, Закон о међународној правној помоћи и сарадњи у кривичноправним стварима као једну од претпоставки за пружање међународне правне помоћи прописује и то да за исто кривично дело није правоснажно окончан поступак пред домаћим судом, односно да кривична санкција није у потпуности извршена (члан 7 став 1 тачка 2), док у одељку 4 у коме регулише извршење стране кривичне пресуде, прописује да ће суд решењем одбити замолницу, ако напред наведене претпоставке нису испуњене (члан 63). Стога, уколико би Република Немачка затражила изручење окривљеног због предметног кривичног дела, или ако би га за исто осудила у одсуству и пресуду послала на извршење Републици Србији, међународна правна помоћ јој не би могла бити пружена, пошто то домаћи закон не дозвољава, пошто је окривљени за исто кривично дело правоснажно осуђен у Републици Србији.

С'обзиром на изнето, а имајући у виду како домаћу, тако и међународну кривичноправну регулативу, првостепени суд је у законито спроведеном кривичном поступку, правилно и у потпуности утврдио чињенично стање и правилно применио материјално право када је на основу члана 317 став 1 ЗКП донео првостепену пресуду, прихватајући предметни споразум о признању кривице.

Наиме, конкретни кривични поступак према окривљеном АА је спроведен по тзв. активном персоналном принципу кривичног материјалног права из члана 10 став 1 у вези члана 8 став 1 КЗ, а он је у истом искористио могућност да са надлежним тужилаштвом закључи споразум о признању кривичног дела. Притом је признао кривично дело за које је запрећена казна затвора у трајању од најмање 5 година, а на рочишту је потврдио да је то учинио свесно и добровољно, те да је свестан последица закљученог споразума, да се тиме одриче права на суђење и да је улагање жалбе против одлуке суда донесене на основу споразума ограничено (члан 319 став 3 ЗКП), тако да је искључена могућност да је предметно признање дато у заблуди, а постоје и други докази да је учинио кривично дело који нису у супротности са његовим признањем.

Са друге стране, у спису не постоје докази, нити било каква документација, која би упућивала на закључак да је АА због истих противправних радњи процесуиран и осуђен у СР Немачкој, да је потпуно издржао казну на коју је осуђен, нити да је у тој земљи због тога правноснажно ослобођен, или да је наступила застарелост кривичног гоњења. Стога, претпоставка на којој се у суштини заснива жалба браниоца - да постоји вероватноћа да се у СР Немачкој против окривљеног АА води кривични поступак због кривичног дела које је предмет Споразума о признању закљученим са надлежним тужилаштвом, сама по себи, не може имати за последицу обавезну примену принципа “ne bis in idem” и доношење одбијајуће пресуде, посебно ако нису испуњени услови из члана 10 став 1 КЗ.

Самим тим, првостепени суд је, супротно жалбеним наводима, у конкретном случају имао и право и дужност да одлучи Споразуму о признању кривичног дела који је окривљени склопио са надлежним тужилаштвом, јер обавеза да води одговарајући поступак произилази како из домаћег законодавства (наведених одредби КЗ), тако и из потписаних конвенција. Другачије решење би постојало само у случају да је окривљени у потпуности издржао казну за предметно кривично дело, што би пак нужно изискивало да пре тога буде правоснажно осуђен за исто, што овде није случај
.
Осим тога, нису основани ни жалбени наводи браниоца окривљеног којима се првостепена пресуда побија и у делу у коме је одлучено да му се изрекне мера безбедности и основу члана 87 КЗ одузму предмети који су употребљени за извршење кривичног дела, који се образлажу тиме да за тај део побијане пресује првостепени суд није дао јасне, прихватљиве и на закону засноване разлоге, јер се не ради о предметима који су употребљени или били намењени извршењу кривичних дела у правом смислу те речи, већ о приватним мобилним телефонима или СИМ картицама, преко којих су вођени само неки разговори који се односе на противправне радње. Супротно жалбеним наводима, првостепени суд је правилно поступио када је окривљеном изрекао меру безбедности одузимања предмета и на основу члана 87 од њега одузео три мобилна телефона и 9 СИМ картица који су ближе наведени у изреци побијане пресуде, правилно закључивши да се ради о предметима који су употребљени или били намењени за извршење кривичног дела, при чему је на 10. страни побијане пресуде дао довољне разлоге за такву одлуку, јер мобилни телефон служи као уређај за комуникацију само са одговарајућом СИМ картицом.

  Како је у конкретном случају жалба изјављена у корист окривљеног, овај суд је, у смислу одредби члана 451 став 2 ЗКП, испитао и део првостепене пресуде у коме је садржана одлука о кривичној санкцији, па је нашао да је првостепени суд правилно поступио када је прихватио висину казне која је наведена у Споразуму о признању кривичног дела и окривљеног АА због продуженог кривичног дела разбојништво из члана 206 став 3 у вези става 1 и члана 61 КЗ осудио на казну затвора у трајању од од 4 године и 6 месеци (у коју му је урачунао време проведено у притвору). Притом је узео у обзир све чињенице и околности прописане чланом 54 КЗ, које су од важности да кривична санкција буде правилно изабрана, а њена висина правилно одмерена, па је као олакшавајуће околности на страни окривљеног ценио његово држање након извршеног кривичног дела и признање којим је предметни кривични поступак учинио пре свега ефикасним, те његове личне прилике – да је ожењен, отац једног малолетног детета и неосуђиван, којима је правилно дао значај нарочито олакшавајућих околности.

Када се узму у обзир околности случаја, личност окривљеног као извршиоца и степен повређивања заштићеног добра, управо напред наведена казна затвора одговара тежини и последици извршеног кривичног дела и степену кривице окривљеног. Иста је нужна, али и довољна, да се, у оквиру опште сврхе изрицања кривичних санкција из члана 4 КЗ, постигне сврха кажњавања из члана 42 КЗ, пошто ће се њоме остварити циљеви индивидуалне превенције (у смислу утицаја на окривљеног да убудуће не врши кривична дела), опште превенције (у смислу васпитног утицаја на друге да не испољавају асоцијално понашање и не чине тешка и друштвено опасна кривична дела), те изразити друштвена осуда за предметно кривично дело и поспешити јачање морала и учвршићавање обавезе поштовања закона.

Због свега напред наведеног, Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба браниоца окривљеног неоснована, па је на основу члана 457 ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар       Председник већа-судија
Жак Павловић      Верољуб Цветковић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)