Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.05.2017.

Кж1 По1 8/17

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 8/17
Дана 12.05.2017. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Милене Рашић, Вучка Мирчића, Мирјане Поповић и Бојане Пауновић, чланова већа, уз учешће судијског сарадника Мирјане Новић и записничара Јасне Билић, у кривичном поступку против окривљеног АА, због кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 2 у вези са ставом 1 Кривичног законика, одлучујући о жалбама окривљеног АА и његовог браниоца, адвоката АБ, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр. 152/16 од 06.02.2017. године, у седници већа одржаној у присуству заменика Тужилаштва за организовани криминал Горана Јовића, браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, а у одсуству уредно обавештеног окривљеног АА, дана 12.05.2017. године, већином гласова, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе окривљеног АА и његовог браниоца, адвоката АБ, па се пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр. 152/16 од 06.02.2017. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом остављена је на снази правноснажна пресуда Посебног одељења, Окружног суда у Београду Кп.бр. 4/08 од 10.07.2009. године која је преиначена пресудом Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж1.По1.бр. 5/2010 од 23.04.2010. године, којом је окривљени АА оглашен кривим због извршења кривичног дела невлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 2 у вези са ставом 1 Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од 10 (десет) година у коју казну му је урачунато време лишења слободе и проведено у притвору од 29.11.2007. године па надаље. На основу одредбе члана 63 Кривичног законика у изречену казну затвора окривљеном АА урачунато је време лишења слободе и време проведено у притвору, као и време проведено на издржавању казне затвора по пресуди Окружног суда у Београду, Посебно одељење Кп.бр. 4/08 од 10.07.2009. године, која је преиначена пресудом Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж1.По1.бр. 5/2010 од 23.04.2010. године, почев од 29.11.2007. године када је лишен слободе до 04.11.2016. године када је пуштен на слободу решењем Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр. 152/16 – Кв.По1.бр. 543/16 од 03.11.2016. године о обустави извршења казне затвора. На основу одредбе члана 264 став 4 ЗКП окривљени АА ослобођен је дужности да накнади трошкове кривичног поступка.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

- окривљени АА, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, одлуке о кривичној санкцији и другим одлукама, са предлогом да му другостепени суд изрекне казну затвора у трајању од 8 година у коју казну ће му се урачунати време лишења слободе и проведено у притвору;

- бранилац окрвљеног АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичним санкцијама и другим одлукама, са предлогом да другостепени суд преиначи првостепену пресуду, окривљеног осуди на казну затвора у трајању од 8 година у коју ће му урачунати време лишења слободе и време проведено у притвору или да пресуду укине, а предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Тужилаштво за организовани криминал је у поднеску Ктж.бр. 13/17 од 18.04.2017. године предложило да другостепени суд одбије жалбе окривљеног АА и његовог браниоца адвоката АБ као неосноване и потврди првостепену пресуду.

Апелациони суд у Београду је одржао јавну седницу у одсуству уредно обавештеног окривљеног АА, у присуству заменика Тужилаштва за организовани криминал Горана Јовића и браниоца осуђеног АА, адвоката АБа, на којој је размотрио списе предмета, побијану пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим у жалбама у смислу одредбе члана 451 став 1 ЗКП, па је имајући у виду жалбене наводе и предлоге, нашао:

Жалбе су неосноване.

По налажењу другостепеног суда правилно је првостепени суд донео одлуку да се остави на снази правноснажна пресуда Посебног одељења, Окружног суда у Београду Кп.бр. 4/08 од 10.07.2009. године, која је преиначена пресудом Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж1.По1.бр. 5/2010 од 23.04.2010. године, којом је окривљени АА оглашен кривим због кривичног дела из члана 246 став 2 у вези са ставом 1 Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од 10 (десет) година. Првостепени суд је на главном претресу поступајући на основу одредбе члана 477 став 2 ЗКП у доказном поступку извео само доказе од којих зависи одлука о врсти и мери кривичне санкције, те тако уз сагласност странака прочитао пресуду Окружног суда у Београду, Посебно одељење Кп.бр. 4/08, пресуду Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж1.По1.бр. 5/2010, налаз и мишљење комисије вештака Клиничког центра у Нишу број 24413 од 24.08.2016. године за окривљеног АА и испитао председника комисије вештака ВВ, и на основу наведених доказа, који су од значаја за одлуку о кривичној санкција, које је ценио како појединачно, тако и у међусобној вези, нашао да пресуда којом је окривљени АА осуђен на казну затвора у трајању од 10 (десет) година треба да остане на снази.

Првостепени суд је приликом одлучивања пошао од чињенице да је код окривљеног, након изрицања казне затвора у трајању од 10 година, дошло до погоршања здравственог стања, које се огледа у ампутацији палца леве ноге и променама на десном стопалу, из ког разлога је и према окривљеном дозвољено понављање кривичног поступка, али је истовремено нашао да ове чињенице, односно такво погоршање здравственог стања окривљеног, иако нове у односу на време када су донете и првостепена и другостепена пресуда, нису таквог значаја и интензитета да би, чак и да су постојале у време изрицања казне заједно са осталим олакшавајућим и отежавајућим околностима које су биле предмет оцене приликом избора и врсте казне како првостепеног, тако и другостепеног суда, очигледно довела до блаже кривичне санкције.

С`тим у вези се не могу прихватити наводи браниоца окривљеног да је суд доношењем првостепене пресуде потпуно другачије утврдио чињенице које су већ биле предмет разматрања Вишег суда у Београду и Апелационог суда у Београду приликом доношења одлуке о понављању кривичног поступка. Ово с тога што сама чињеница да је дозвољено понављање поступка, с`обзиром да су предложени нови докази, а да пресуда поводом које је дозвољено понављање није измењена већ је као таква остала на снази, не указује да је донета контрадикторна одлука. Наиме, одредба члана 478 став 3 тачка 1 ЗКП управо предвиђа могућност да у новом поступку суд донесе пресуду којом се оставља на снази ранија пресуда, из којег члана се аналогно изводи закључак да без обзира на постојеће нове доказе првостепени суд ценећи исте може да остави на снази постојећу првостепену пресуду, дакле да такви докази a priori не доводе и до измене првостепене пресуде.

Првостепени суд је у образложењу детаљно анализирао налаз и мишљење комисије вештака Клиничког центра Ниш од 24.08.2016. године, при ком је остао и председник те комисије ВВ приликом саслушања, у ком је детаљно објашњено да с`обзиром на природу основне болести осуђеног све последице представљају хроничне компликације основне болести која има прогресивни карактер, те погоршање здравственог стања окривљеног је очекивано и јавља се у склопу дијабетеса као основне болести, а да су шећерна болест, исхемијска болест срца и болест периферних крвних судова и нерава болесна стања која имају хроничан и прогресиван карактер. Све наведене чињенице и постојање основне болести код окривљеног, првостепени и другостепени суд су приликом доношења одлуке о казни имали у виду и ценили исте. Такође, у налазу и мишљењу комисије вештака констатовано је да лечење окривљеног уз омогућавање контроле од стране лекара, посебног режима исхране, самоконтролне гликемије, спровођења медицинских третмана, није искључиво везано за лечење на слободи, коју чињеницу је првостепени суд правилно ценио приликом доношења одлуке да првостепена пресуда остане на снази.

Осуђени у жалби указује на то да је суд могао да га задржи у притвору све док се не донесе коначна одлука, а не да га пушта да изађе из затвора, али су такви жалбени наводи оцењени као неосновани, с`обзиром на то да је одредбом члана 477 став 5 ЗКП прописано да ће, када решење којим се дозвољава понављање кривичног поступка постане правноснажно, суд обуставити извршење казне, из ког разлога поступање првостепеног суда у конкретном случају није ни доведено у питање јер је у односу на окривљеног у току поступка донето правноснажно решење о понављању поступка.

Жалбени наводи осуђеног, као и његовог браниоца, којима се указује на здравствено стање осуђеног, те на погоршање његовог здравственог стања у односу на доношење првостепене пресуде, се не могу прихватити, јер је све наведене чињенице првостепени суд имао у виду и због истих дозволио понављање поступка, те након спровођења поступка утврдио да такве чињенице, иако нове, нису довеле до блажег кажњавања окривљеног.

Следствено наведеном Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је жалбе осуђеног и његовог браниоца одбио као неосноване, а првостепену пресуду применом одредбе члана 457 ЗКП потврдио у целости.

Записничар        Председник већа-судија
Мирјана Новић,с.р.       Зоран Савић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)