Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.10.2013.

Кж1 По1 9/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 9/13
Дана 04.10.2013. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр. 9


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, и чланова већа Милене Рашић, Мирјане Поповић, Душка Миленковића и Надежде Мијатовић, уз учешће вишег судијског сарадника Јелене Каличанин Војновић, као записничара, у кривичном предмету окривљеног АА и др, због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ и др., одлучујући о жалби јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал КТ.С.бр.11/08 од 27.03.2013. године, жалби окривљеног АА1, те жалби браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1, изјављених против пресуде Посебног одељења, Вишег суда у Београду К-По1.бр.191/10 од 01.11.2012. године, у седници већа одржаној 03.10. и 04.10.2013. године у присуству заменика Тужилаштва за организовани криминал Драгослава Марковића, те присуству окривљеног АА, окривљеног АА2, окривљеног АА3 и њихових бранилаца адвоката АБ2 и АБ3, присуству окривљеног АА4 и његових бранилаца адвоката АБ4 и АБ5, одсуству уредно обавештеног окривљеног АА1 и присуству његовог браниоца адвоката АБ1, одсуству уредно обавештених окривљених АА5 и АА6, и присуству њиховог браниоца адвоката АБ6, присуству окривљених АА7 и његовог браниоца адвоката АБ7, присуству окривљеног АА8 и његових бранилаца адвоката АБ8 и АБ9, присуству браниоца окривљеног АА9, адвоката БА, присуству окривљеног ББ и његовог браниоца адвоката БА1, те присуству браниоца окривљеног ББ1, адвоката БА2, донео је дана 04.10.2013. године следећу

П Р Е С У Д У

I ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал у делу у коме се побија ослобађајући део пресуде па се пресуда Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.191/10 од 01.11.2012. године у ослобађајућем делу ПОТВРЂУЈЕ.

II Усвајањем жалбе јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал у делу у коме се побија првостепена пресуда у осуђујућем делу, жалбе окривљеног АА1, те жалбе браниоца окривљеног АА1 адвоката АБ1, УКИДА СЕ пресуда Посебног одељења Вишег суда у Београду К-По1.бр.191/10 од 01.11.2012. године и предмет се у том делу ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Посебног одељења, Вишег суда у Београду К-По1.бр.191/10 од 01.11.2012. године, окривљени АА је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ-а, продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ-а у вези члана 33 и члана 61 КЗ-а, кривично дело злоупотреба службеног положаја у покушају у саизвршилаштву из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ-а у вези члана 30 КЗ-а и 33 КЗ-а, кривично дело злоупотреба службеног положаја у подстрекавању из члана 359 став 2 у вези става 1 КЗ-а у вези члана 34 КЗ-а и кривично дело примање мита из члана 367 став 2 КЗ-а. Окривљени АА4 је ослобођен оптужбе да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 КЗ-а и продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ-а у вези члана 33 КЗ-а и члана 61 КЗ-а, окривљени АА1 да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 КЗ-а и кривично дело примање мита из члана 367 став 1 КЗ-а, окривљени АА5 да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 КЗ-а, продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359 став 3 у вези става 1 и 4 КЗ-а у вези члана 33 КЗ-а и члана 61 КЗ-а, те кривично дело злоупотреба службеног положаја у покушају и саизвршилаштву из члана 359 став 3 у вези става 1 и 4 КЗ-а у вези члана 30 КЗ-а и 33 КЗ-а, окривљени ББ6 да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 КЗ-а, кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359 став 2 у вези става 1 у вези члана 33 КЗ-а, те кривично дело злоупотреба службеног положаја у покушају у саизвршилаштву из члана 359 став 3 у вези става 1 и 4 КЗ-а у вези члана 30 КЗ-а и 33 КЗ-а, окривљени ББ7 да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 КЗ-а и продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359 став 3 у вези става 1 и 4 КЗ-а у вези члана 33 и 61 КЗ-а, окривљени АА2 да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 КЗ-а и продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ-а у вези члана 33 КЗ-а и 61 КЗ-а, окривљена ББ2 да је извршила кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 КЗ-а и продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359 став 3 у вези става 1 и 4 КЗ-а у вези члана 35 и 61 КЗ-а, окривљени ББ3 да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у подстрекавању из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ-а у вези члана 34 КЗ-а, окривљени АА3 да је извршио продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359 став 3 у вези става 1 и 4 КЗ-а у вези члана 33 и 61 КЗ-а, окривљени АА7 да је извршио продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359 став 3 у вези става 1 и 4 КЗ-а у вези члана 33 и 61 КЗ-а, окривљени АА8 да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359 став 3 у вези става 1 и 4 КЗ-а у вези члана 33 КЗ-а, окривљени АА9 да је извршио продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359 став 3 у вези става 1 и 4 КЗ-а у вези члана 35 и 61 КЗ-а, окривљени АА6 да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359 став 3 у вези става 1 и 4 КЗ-а у вези члана 35 КЗ-а, окривљени ББ да је извршио кривично дело давање мита из члана 368 став 1 КЗ-а, окривљени ББ8 да је извршио кривично дело давање мита из члана 368 став 1 КЗ-а, окривљени ББ9 да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у подстрекавању из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ-а у вези члана 34 КЗ-а, окривљени ББ10 да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у подстрекавању из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ-а у вези члана 34 КЗ-а, окривљени ББ1 да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у подстрекавању из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ-а у вези члана 34 КЗ-а и окривљени ББ5 да је извршио кривично дело давање мита из члана 368 став 2 КЗ-а. Одлучено је да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.

Истом пресудом окривљени АА1 је оглашен кривим због извршења једног кривичног дела примање мита из члана 367 став 4 у вези става 2 КЗ-а за које кривично дело је осуђен на казну затвора у трајању од 1 (једне) године у коју је урачунато време проведено у притвору. Од окривљеног АА1 је на основу одредбе члана 367 став 7 КЗ-а одузет примљени поклон и то новац у износу од 10.000 евра, на тај начин што је окривљени обавезан да овај износ уплати на рачун буџета Републике Србије у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде. Окривљени АА1 је обавезан на плаћање судског паушала.

Против ове пресуде благовремене жалбе су изјавили:

-јавни тужилац Тужилаштва за организовани криминал КТ.С.бр.11/08 од 27.03.2013. године, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 437 став 1 тачка 1 у вези члана 438 став 1 тачка 11 ЗКП-а и члана 438 став 2 тачка 1 и 2 ЗКП-а и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања из члана 437 став 1 тачка 3 у вези члана 440 став 1 ЗКП-а, са предлогом да Апелациони суд у Београду у односу на окривљеног АА, АА4, АА1, АА5, ББ6, ББ7, АА2, ББ2, ББ3, АА3, АА7, АА8, АА9, АА6, ББ, ББ8, ББ9, ББ10, ББ1 и ББ11, усвоји жалбу и укине пресуду Вишег суда у Београду, Посебно одељење К-По1.бр.191/10 од 01.11.2012. године и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење;

-окривљени АА1 у осуђујућем делу пресуде, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи пресуду и окривљеног ослободи од оптужбе у целости или пак побијану пресуду укине у осуђујућем делу као и у делу у коме је окривљени истакао да пресудом није решен оптужни акт у односу на њега;

-бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ1, у осуђујућем делу пресуде, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, одлуке о одузимању поклона, одлуке о кривичној санкцији и одлуке о плаћању паушала, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи пресуду на тај начин што ће окривљеног АА1 ослободити од оптужбе да је извршио кривична дела која су му стављена на терет или да пресуду укине у делу у коме је окривљени АА1 оглашен кривим због извршења кривичног дела примање мита из члана 367 став 4 у вези става 2 КЗ-а, и предмет у том делу врати првостепеном суду на поновно суђење;

Јавни тужилац Тужилаштва за организовани криминал је у поднеску Ктж.бр.11/13 од 16.05.2013. године изнео предлог да Апелациони суд у Београду одбије као неосноване жалбе окривљеног АА1 и његовог браниоца адвоката АБ1 а да жалбу Тужилаштва за организовани криминал усвоји као основану.

Одговор на жалбу јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, су Апелационом суду у Београду доставили:

-браниоци окривљеног АА, АА2 и АА3, адвокати АБ2 и АБ3,

-бранилац окривљеног АА4 адвокат АБ4;

-бранилац окривљеног АА4, адвокат АБ5;

-бранилац окривљеног АА1, адвокат АБ1;

-бранилац окривљеног АА5, адвокат АБ6;

-бранилац окривљеног АА7, адвокат АБ7;

-бранилац окривљеног АА8, адвокати АБ8 и АБ9;

-бранилац окривљеног АА9, адвокат БА;

-бранилац окривљеног АА6, адвокат АБ6;

-бранилац окривљеног ББ, адвокат БА1;

-бранилац окривљеног ББ1, адвокат БА2;

а у којим одговорима на жалбу су оспорени жалбени наводи јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал и Апелационом суду у Београду је предложено да ту жалбу одбије као неосновану.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је одржао седницу већа у присуству заменика Тужилаштва за организовани криминал Драгослава Марковића, те присуству окривљеног АА, окривљеног АА2, окривљеног АА3 и њихових бранилаца адвоката АБ2 и АБ3, присуству окривљеног АА4 и његових бранилаца адвоката АБ4 и адвоката АБ5, одсуству уредно обавештеног окривљеног АА1 и присуству његовог браниоца адвоката АБ1, одсуству уредно обавештних окривљених АА5 и АА6 и присуству њиховог браниоца, адвоката АБ6, присуству окривљених АА7 и његовог браниоца адвоката АБ7, присуству окривљеног АА8 и његових бранилаца адвоката АБ8 и АБ9, присуству браниоца окривљеног АА9, адвоката БА, присуству окривљеног ББ и његовог браниоца адвоката БА1, те присуству браниоца окривљеног ББ1, адвоката БА2, на којој је размотрио списе заједно са првостепеном пресудом коју је испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, сходно одредби члана 451 став 1 ЗКП-а, па је по оцени жалбених навода и предлога, те речи окривљених и њихових браниоца на седници одржаној пред другостепеним судом, а имајући у виду предлог јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, нашао:

-Жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал која се односи на осуђујући део пресуде, те жалба окривљеног АА1 и његовог браниоца адвоката АБ1, су основане, док је у преосталом делу жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал којом се побија правилност и законитост пресуде у ослобађајућем делу, је неоснована.

Апелациони суд у Београду је најпре као неосноване ценио наводе одговора на жалбу браниоца окривљених АА, АА2 и АА3, адвоката АБ2 и АБ3, браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1, бранилаца окривљеног АА8, адвоката АБ8 и АБ9, те браниоца окривљеног ББ, адвоката БА1, о томе да је жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал неблаговремена јер је поднета после истека рока у коме се жалба могла изјавити. Наиме, у овим наводима изјављених одговора на жалбу се инсистира на чињеници да тужилац није сходно одредби члана 432 ЗКП-а захтевао продужење рока за изјављивање жалбе одмах по објављивању пресуде, већ је то учинио накнадно актом од 11.02.2013. године, а што је према наводима цитираних одговора на жалбу незаконито, и изјављену жалбу чини неблаговременом.

Међутим, како је Апелациони суд у Београду слушањем тонског снимка тока главног претреса, утврдио да је председник већа приликом усменог објављивања пресуде навела да је рок за изјављивање жалбе 30 дана, а како је жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал изјављена у оквиру тог рока, то је од стране овог суда жалба оцењена као благовремена. Наиме, председник већа је сагласно одредби члана 426 ЗКП-а, правилно по објављивању пресуде, поучила странке о праву на жалбу, као и о праву на одговор на жалбу, при том изричито наводећи да је рок за изјављивање жалбе тридесет дана од дана пријема писменог отправка пресуде. Дакле, како је председник већа након усменог објављивања пресуде у смислу одредбе члана 432 ЗКП-а, продужила рок за изјављивање жалбе тако што је одредила да се жалба може изјавити у року од 30 дана од пријема писменог отправка пресуде, то није било ни потребе да јавни тужилац одмах након објављивања пресуде тражи продужење рока за изјављивање жалбе, а како се то неосновано истиче у цитираним одговорима на жалбу јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал.

У жалби јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал се износи теза о томе да је ожалбена пресуда у ослобађајућем делу донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 11 ЗКП-а и члана 438 став 2 тачка 1 и 2 ЗКП-а, јер је изрека пресуде неразумљива, противречна самој себи а разлози су противречни изреци, при чему разлози о чињеницама који су предмет доказивања јесу потпуно нејасни, а о чињеницама које су предмет доказивања постоји знатна противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде и доказа у списима.

Насупрот жалбеним наводима, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, налази да је првостепена пресуда у ослобађајућем делу, како у изреци тако и у образложењу јасна и разумљива, те да је првостепени суд о свим чињеницама важним за доношење пресуде, дао довољно јасне и аргументоване разлоге који не садрже никакве противречности нити нејасноће, а из којих се поуздано закључује да нема доказа да су окривљени извршили кривична дела за која се терете оптужницом јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, а које разлоге у свему као правилне прихвата и овај суд.

Такође, супротно жалбеним наводима јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, према налажењу Апелационог суда у Београду, првостепени суд је у образложењу пресуде правилно прво цитирао одбране окривљених само у погледу одлучних чињеница и то у њиховим коначним верзијама, а затим је суд правилно јасно назначио који су докази изведени на главном претресу, док је садржина изведених доказа правилно у пресуди цитирана само у делу и обиму који је релевантан за утврђење чињеничног стања – у битном су цитирани искази испитаних сведока, налази и мишљења судских вештака, садржина одлука и решења, транскрипти пресретнутих разговора и порука, као и садржина других изведених доказа који су релевантни за пресуђење, а након чега је суд, правилно сходно одредби члана 428 став 8 ЗКП-а изнео чињенице које је утврдио у кривичном поступку, наводећи из којих разлога их је узео као доказане или недоказане, при чему је правилно дата нарочита оцена веродостојности противречних доказа, те је изведен јасан закључак о извесности постојања чињеница, при чему су докази правилно цењени како појединачно тако и у вези са осталим изведеним доказима.

Спорећи правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања у ослобађајућем делу пресуде, жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал износи тезу о томе да је суд приликом оцене изведених доказа извео погрешан закључак у погледу одлучних чињеница јер је погрешно закључио да нема доказа да су окривљени извршили кривична дела за која се терете.

Како је су оптужница и ожалбена пресуде “подељене” на више целина у оквиру различитих поднаслова, жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, правилност утврђеног чињеничног стања спори наводима којима се суштински оспорава оцена доказа извршена од стране првостепеног суда и износи се сопствена оцена тих истих доказа, а то све кроз целине које прате методологију оптужнице и начин на који је и писмени отправак ожалбене пресуде израђен, а следом чега и овај суд оцењује правилност и законитост ожалбене пресуде у погледу дела, правца и основа побијања истакнутих у жалби, кроз исте целине и у оквиру истих поднаслова:

1. Додела грађевинског земљишта у закуп инвеститорима у индустријским зонама “Багљаш аеродром”, “Југо-исток” и “Северо-запад” (оптужница глава II тачка 1 (1.1-1.10))

Спорећи правилност првостепене пресуде у овом делу, жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал се заснива на тези о томе да је првостепени суд погрешно и неправилно утврдио чињенично стање те извео погрешан закључак да нема доказа да су окривљени АА, АА4, АА3 и АА7 извршили радње из продуженог кривичног дела злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359 став 3 у вези става 1 и 4 КЗ-а у вези члана 33 и 61 КЗ-а, које су описане у глави II тачка 1, односно да није доказано да је окривљени АА8 извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359 став 3 у вези става 1 и 4 КЗ-а у вези члана 33, описано у глави II тачка 1 (1.4.).

Наиме, жалба спори оцену доказа извршену од стране првостепеног суда, те понавља наводе који су били предмет оцене првостепеног суда. У овом делу, жалба инсистира на тези о томе да су наводи оптужбе током поступка доказани јер из изведених доказа следи да је земљиште додељивано у закуп инвеститорима у три индустријске зоне “Багљаш аеродром”, “Северо-запад”, “Југо-исток”, непосредном погодбом без јавног наметања, а што је супротно Закону о планирању и изградњи РС који предвиђа да се остало неизграђено земљиште у државној својини може дати у закуп ради изградње јавним надметањем или прикупљањем понуда јавним огласом, те да се земљиште даје у закуп лицу које понуди најповољније услове, односно највећи износ закупнине. У јавном огласу би морала бити наведена, између осталог, бруто површина објекта који се мора изградити, а након чега би, по правилној примени закона, градоначелник града Зрењанин донео решење којим би град дао земљиште у закуп најповољнијем понуђачу, у ком решењу би морали бити наведени разлози давања земљишта у закуп и бруто површина објекта који се мора изградити. Према наводима изјављене жалбе, да су окривљени АА, АА4 и АА1 поступили по одредбама Закона о планирању и изградњи, била би примењена Одлука о критеријумима и мерилима за утврђивање закупнине и накнаде за уређивање грађевинског земљишта, којом је прописано да се закупнина за грађевинско земљиште обрачунава и плаћа према метру квадратном површине земљишта које се даје у закуп а накнада за уређивање грађевинског земљишта се обрачунава и уговара према метру квадратном бруто површине објекта чија је изградња предвиђена планским документом односно пројектом, а следом чега би закупци којима је земљиште радњама окривљених дато у закуп (од којих ниједан није саградио објекат којим је искористио предвиђени степен изграђености земљишта које је добио у закуп, јер на то закупци нису ни били обавезани закљученим Уговорима), били у обавези да изграде објекат у одређеној површини и тако плате више новца него што су то заиста и учинили, а на који начин је начињена штета Општини Зрењанин и Дирекцији за уређење и изградњу Града Зрењанина.

Такође, како је Одлуком о критеријумима и мерилима за утврђивање закупнине и накнаде за уређивање грађевинског земљишта општине Зрењанин, обухваћено и земљиште које је дато у закуп, а које се према овој Одлуци налази у четвртој и петој зони, то према наводима жалбе јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, није било потребе да Управни одбор ЈП “Дирекције за уређење и изградњу града Зрењанина” донесе Одлуку о вредновању локалитета осталог неизграђеног грађевинског земљишта у државној својини корисништво Општине Зрењанин за 2006 годину. Будући да је том одлуком Управног одбора, утврђена цена закупа у износу од 6 еура, а која цена је требало да представља стварни трошак уређења грађевинског земљишта, при чему је тај износ вишеструко мањи од реалног (и вишеструко је мањи од надокнаде која би се плаћала на име уређивања земљишта, да је примењена Одлука о критеријумима и мерилима за утврђивање закупнине и накнаде за уређивање грађевинског земљишта општине Зрењанин), то је ова чињеница, према ставу жалбе, други разлог настанка штете за град Зрењанин.

Међутим, према налажењу Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, овакви жалбени наводи су цењени као неосновани а ово из следећих разлога:

Окривљени АА, АА4, АА3, АА7 и АА8 су током поступка износили своју одбрану на тај начин што су негирали извршење предметних кривичних дела наводећи да су у свему поступали по закону и у интересу града. Према ставу овог суда, првостепени суд је правилно прихватио одбране окривљених обзиром на чињеницу да су исте потврђене писаним доказима односно донетим одлукама и решењима у процедури која је законом прописана, те исказима саслушаних сведока – пре свега представника предузећа инвеститора (сведока СС1 до СС6), који су пред судом били сагласни и изричити у тврдњи да никоме од оптужених нису давали било какав новац, већ напротив, да су се писмом о намерама обраћали надлежним органима града, након чега су закључили уговоре и свих десет фирми инвеститора јесу извршили уплате укупних цена за закуп земљишта у складу са закљученим уговорима на рачун буџета Града Зрењанина.

Као неоснован је цењен жалбени навод јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал о томе да је у конкретном случају поступљено противно Закону о планирању и изградњи Републике Србије, те Одлуци о критеријумима и мерилима за утврђивање закупнине и накнаде за уређење грађевинског земљишта, а ово због тога што је првостепени суд правилно закључио да члан 13 цитиране Одлуке предвиђа да се изузетно накнада за уређење земљишта може обрачунавати и у висини стварних трошкова и то на основу Елабората о вредновању, па из сагласних одбрана окривљених и писаних доказа изведених пред првостепеним судом, је током првостепеног поступка неспорно утврђено да су у ЈКП "Дирекција за изградњу и уређење Града Зрењанина" у више наврата израђивани Елаборати о вредновању локалитета и то на основу стварних трошкова уређења земљишта, а које Елаборате је усвајао Управни одбор ЈКП "Дирекција за изградњу и уређење Града Зрењанина", па је тако у 2005 години усвојен Елаборат о вредновању локалитета “Блок 2 радна зона 7 Багљаш аеродром”, у 2006. години за (висина закупнине и стварни трошкови уређивања градског грађевисног земљишта је прецизирана на износ од 6 Еура), за локалитет “Северо-запад” (4,4 Еура) и за локалитет “Југо-исток” (6 Еура), и у 2007. години за локалитет “Радна зона 7 – Багљаш аеродром” (7 Еура), а одређене су нове цене за локалитете “Северо-запад” и “Југо-исток”. Из исказа сведока СС7, првостепени суд је правилно утврдио да су ове цене формиране од стране стручног тима које су чинили машински инжењер, грађевински инжењер, електро инжењер и инжењер хидро градње, те да су цене формиране на тај начин што су од цене закупа (превиђене Одлуком о критеријумима и мерилима за утврђивање закупнине и накнаде за уређење грађевинског земљишта) одбијени трошкови уређења земљишта (изградње инфраструктуре).

Првостепени суд правилно закључује да је описано поступање било "правно могуће" јер су се цене накнаде за уређење грађевинског земљишта одређене Одлуком о критеријумима и мерилима за утврђивање закупнине и накнаде за уређење грађевинског земљишта, односиле само на уређене локалитете у урбаној средини, а у конкретном случају је правилно примењена одредба члана 13 Одлуке јер предметни локалитети или нису били уређени и нису имали никакву инфраструктуру те нису биле у програму уређења Зрењанина (локалитет “Багљаш аеродром”) или се нису налазили у границама генералног урбанистичког плана Зрењанина, односно биле су ван граница градског грађевинског земљишта (локализација "Северо-запад" и локализација "Југо-исток") услед чега се на њих није могла применити Одлука о мерилима и критеријумима за утврђење закупнине и накнаде за уређење грађевинског земљишта, а која чињеница је утврђене из сагласних одбрана окривљених, исказа сведока СС7 и сведока СС8 те из налаза и мишљења судског вештака грађевинске струке ВВ.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је као неоснован ценио жалбени навод јавног тужилаштва за организовани криминал, о томе да је поступањем на изнети начин настала штете за Општину Зрењанин и Дирекцију за уређење и изградњу Града Зрењанина, јер је првостепени суд и према ставу овог суда правилно из налаза и мишљења судског вештака ВВ утврдио да, да је примењена Одлука о мерилима и критеријумима за утврђивање закупнине и накнаде за уређење грађевинског земљишта СО Зрењанин,

-привредно друштво “_” ДОО би према површини изграђеног објекта од 10.720 метра квадратна, платила укупну цену од 415.000 еура, а у конкретном случају по цени предвиђеној Елаборатом тј. по цени од 6 Еура по метру квадратном, ова фирма је платила укупно 480.000 Еура, што је за 65.000 еура више него што би платили да је примењена цена из Одлуке;

-за фирму “_” ДОО из Зрењанина, је према Елаборату а у складу и са закљученим уговором платило укупну цену закупа земљишта од 48.000 еура, а да су примењене цене из Одлуке, ова фирма би платила мање, то јест 41.399,48 еура, што је за 6.000 Еура мање од плаћеног износа;

-фирма “_” је плативши цену од 6 еура по метру квадратном закупљеног земљишта, тј. укупну цену од 360.000 еура која је била у складу са Елаборатима, платила за 182.769,30 Еура више него што би платила да је примењена просечна цена предвиђена Одлуком;

-фирма “_” плативши укупну суму од 120.000 еура у складу са Елаборатом за закуп земљишта је платила већи износ за 29.286 Еура од износа који би платила да су примењене просечне цене предвиђене Одлуком;

-плативши укупну цену од 92.400 Еура у складу са Елаборатом, фирма “_” је платила 61.792 Еура више него што би платила да је примењена Одлука;

-фирма “_” је платила укупан износ од 150.000 еура, односно више него што би платила да је примењена Одлука СО Зрењанин и то за износ од 22.270 еура;

-фирма “_” DOO Зрењанин је имала уговорену обавезу на основу примењених цена из елабората од 420.000 еура а да су примењене цене закупа и накнаде за уређење предвиђене Одлуком о мерилима и критеријумима за утврђење закупнине и накнаде за уређивање градског грађевинског земљишта СО Зрењанин укупна обавеза фирме “_” без попуста би износила 403.183,90 еура;

Жалбе јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал износи тезу о томе да није требало прихватити налаз и мишљење судског вештака финанасије струке ВВ у цитираном делу јер су цене рачунате према површини изграђених објеката а не према површини објеката према коефицијенту изграђености од 50 односно 60% (а на какву градњу је требало обавезати инвеститоре). Наиме, према ставу изнетом у жалби, у конкретном случају штета за Дирекцију за изградњу и уређење Града Зрењанина и Град Зрењанин, настала је услед чињенице да инвеститори закљученим уговорима нису обавезани да изграде објекте у одређеној површини, него су градили објекте који су мањи од максималног процента дозвољености изграђености објекта. Међутим овакви жалбени наводи су од стране овог суда оцењени као неосновани о ово из следећих разлога:

Првостепени суд правилно утврђује да максимални коефицијент изграђеног земљишта обавезује инвеститора да изгради објекат чија површина не сме прећи уговорени коефицијент али да се инвеститор не може, према важећој законској регулативи, обавезати да изгради објекат већи него што је инвеститор то и намерио, јер коефицијент изграђености прописује само горњу границу дозвољености површине објекта, али не и доњу.

Апелациони суд у Београду је као неоснован ценио и жалбени навод јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал о томе да Министарство финансија РС дописом од 26.12.2006. године није дало сагласност за проширење зоне на подручје које не чини функционалну целину са постојећим подручјем слободне зоне Зрењанина из чега произилази да није могла бити донета Одлука о приступању оснивања слободне подзоне у Зрењанину, а коју је донела Скупштина општине Зрењанин 5.12.2006. године, а следом чега није било могуће основати ни слободу подзону, а како је то учињено. Ово зато што је прама ставу овог суда, правилно првостепени суд закључио да цитирани наводи (који представљају поновљене наводе јавног тужиоца из првостепеног поступка) не могу бити у вези са ценама по којима је земљиште давано у закуп инвеститорима јер су цене биле прописане Елаборатима о вредновању локалитета “Багљаш аеродром”, "Северо-запад" и “Југо-исток”.

Првостепени суд је правилно прихватио одбрану окривљеног АА који је навео да је као председник Општине Зрењанин желео да на локалном нивоу спроведе државну политику привлачења страних инвеститора а што је економски корисно и за град и за његове становнике. Како Град Зрењанин није атрактиван за стране инвеститоре јер нема аеродром, није на Дунаву, није на раскрсници најважнијих путева итд., једино што се могло понудити инвеститорима су повољне цене и поједностављена процедура доделе земљишта у закуп, али само у формираним индустријским зонама “Багљаш аеродром”, “Северо-запад” и “Југо-исток”. Детаље око те поједностављене процедуре доделе земљишта препустио је стручним службама општине, наводећи да су пре критичног периода два страна инвеститора одустала од идеје да у Зрењанину закупе земљиште и изграде фабрике када су обавештени да морају учестовати на јавним надметањима. Према сагласним одбранама окривљених АА, АА4, АА3, АА7 и АА8, поједностављена процедура је била резултат жеље да се привуку страни инвеститори и да Град Зрењанин привредно напредује.

Овакве одбране окривљених су у складу и са исказима сведока _ (министра финансија у влади РС) и _ (директора Агенције за страна улагања и промоцију извоза РС) који су пред судом посведочили о постојању тадашње државне стратегија привлачења страних и домаћих инвеститора, која је предвиђала један систем подстицаја за све инвеститоре који отворе нова радна места у Србији. У складу са таквом политиком предлагано је локалним самоуправама да се инвеститорима снизе локалне таксе, да се земљиште даје чак и бесплатно ради изградње фабрика за тзв. “грифинг” период, као и да се смањи односно поједностави административна процедура везана за прибављање радних дозвола, одобравање пројеката и сл. У инкриминисаном периоду у Град Зрењанин је дошло доста страних инвеститора, индустријска зона која је формирана у том периоду у Зрењанину је била једна од најмодернијих у Србији па су у међувремену по угледу на Зрењанин и други градови по Србији направили сличне индустријске зоне. Агенција за страна улагања и промоцију извоза Републике Србије је предметни пројекат Града Зрењанина представила на највећем сајму инвестиције и некретнина који се одржава у Немачкој, где је Општина Зрењанин промовисала своју понуду а што је резултирало тиме да се у град Зрењанин дође највише инвеститора.

Ако се при изнетом има у виду и чињеница да из изведених доказа следи да су многи уговори са инвеститорима потписивани на тај начин да је то било медијски пропраћено и приказивано на државној телевизији, да је о предметним правним пословима био обавештаван и јавни правобранилац Зрењанина, те чињеница да је окривљени АА добио награду привредне коморе Србије за развој локалне заједнице док је Град Зрењанин добио награду за концепт индустријских зона, при чему је финална презентација Општине Зрењанин урађена је у октобру 2005. године на међународном сајму у Минхену и то у присуству државне делегације Србије коју је предводио председник државе Борис Тадић, то је следом свега реченог, првостепени суд и према налажењу овог суда на несумњив начин утврдио да је окривљени АА заједно са својим сарадницима – окривљенима АА4, АА3, АА7 и АА8, спроводи државну политику на локалном нивоу – привлачење страних инвеститора и отварање нових радних места у Зрењанину.

Окривљени АА4 је пред судом изричито тврдио да ниједан инвеститор који је добио земљиште у зони за производне капацитете није земљиште комерцијализовао нити га је отуђио препродајом нити на било који други начин променио намену, већ је земљиште искључиво употребљено за изградњу производних капацитета, те да је пет од десет инвеститора наведених у оптужници већ завршило изградњу својих погона у којима су запослени преко 700 радника из Зрењанина а још троје инвеститора су пред завршетком својих погона и запослиће још 450 радника, те да је због доласка инвеститора у Зрењанину повећана спољно-трговинска размена 8,5 пута, услед чега је повећан и спољнотрговински суфицит за 22 пута.

Код изнетог, према налажењу овог суда, првостепени суд је правилно коначно закључио да код чињенице да је према изведеним доказима процедуре без јавног надметања била унапред утврђена и важила је једнако за све инвеститоре за све три индустријске зоне, те да су услови били објављени на сајту града, средствима јавног информисања и у разним брошурама, те како ниједним од изведених доказа није потврђена теза оптужнице да је процедура без јавног надметања договорена и спроведена у намери прибављања имовинске користи оптуженима, нити је било којим од изведених доказа потврђено да је било ко од оптужених због овакве процедуре прибавио имовинску корист, нити је доказано да је нанета штета Граду Зрењанину, односно ЈКП Дирекцији за изградњу и уређење Града Зрењанина, то су, према ставу овог суда окривљени АА, АА4, АА1, АА3, АА7 и АА8, правилно ослобођени од оптужбе да су извршили кривична дела описана у оптужници став II тачка 1 (1 тачка 1; 1 тачка 2; 1 тачка 3; 1 тачка 4; 1 тачка 5; 1 тачка 6; 1 тачка 7; 1 тачка 8; 1 тачка 9 и 1 тачка 10).

2. Додела земљишта у закуп непосредном погодбом, ради исправке граница суседних парцела (оптужница став II тачка 3 и став III тачка 2, 3, 4 и 5)

Изјављеном жалбом јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал се правилност и законитост пресуде у овом делу спори наводима о томе да је пресуда донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП-а, те да је суд у односу на ослобађајући део пресуде који се односи на доделу земљишта у закуп непосредном погодбом ради исправке границе суседних парцела, приликом оцене доказа у погледу одлучних чињеница, извео погрешан закључак да је у конкретном случају било дозвољено давање осталог неизграђеног грађевинског земљишта у закуп непосредном погодбом у случају исправке граница у смислу одредбе члана 81 Закона о планирању и изградњи. Према ставу изјављене жалбе, под исправком граница подразумева се само исправка и корекција граница, при чему и даље остају две парцеле а давањем у закуп непосредном погодбом ради исправке граница суседних парцела градског грађевинског земљишта у Зрењанину, на начин како су то радили окривљени, је према наводима жалбе, овај институт је фактички злоупотребљен како би било избегнуто да се ове парцеле дају у закуп јавним надметањем ради изградње објекта са наменама предвиђеним генералним урбанистичким планом. Наиме, да је земљиште које је у форми исправке граница суседних парцела радњама окривљених дато у закуп окривљеном ББ3 и покојном ББ4, дато у закуп јавним надметањем са наменом за изградњу пословно комерцијалног објекта, изграђености 60% тј површине 440 метара квадратних у екстра зони, окривљеном ББ4 и покојном ББ3 не би била прибављена имовинска корист у износу од 6.580.368,00 динара, а који износ преставља разлику између уговорене цене закупа од 270.404,00 динара и почетне цене закупа од 964.628,00 динара и накнаде за уређивање градског грађевинског земљишта од 5.886.144,00 динара, а на штету ЈП “Дирекција за изградњу и уређење Града Зрењанина”. Према ставу жалбе, на исти начин је окривљеном ББ9 је омогућено да избегне плаћање накнаде за уређење грађевинског земљишта од 5.973.422,00 динара у ком износу му је прибављена имовинска корист на штету ЈП “Дирекције за изградњу Зрењанина”, окривљеном ББ1 је омогућено да избегне плаћање накнаде за уређивање градског грађевинског земљишта у износу од 2.260.518 динара у ком износу му је прибављена имовинска корист на штету ЈП “Дирекција за изградњу и уређење Града Зрењанина”, окривљеном ББ10 је омогућено да избегне плаћање накнаде за уређење градског грађевинског земљишта у износу од 2.152.738,00 динара, у ком износу му је прибављена имовинска корист на штету ЈП “Дирекције за изградњу и уређење Града Зрењанина”, а окривљеном ББ12 је омогућено да избегне плаћање накнаде за уређивање градског грађевинског земљишта у износу од 1.478.526,00 динара у ком износу му је прибављена имовинска корист на штету ЈП “Дирекције за изградњу и уређење Града Зрењанина”.

Међутим, према налажењу Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, цитирани жалбени наводи представљају понављање навода тужилаштва из првостепеног поступка, а који наводи су већ били предмет правилне оцене првостепеног суда. Наиме, прама ставу овог суда, првостепени суд је правилно прихватио одбране окривљених АА, АА1, пок.ББ4, ББ3, ББ9, ББ1, ББ10 и ББ12, из којих произилази да је давање у закуп осталог неизграђеног грађевинског земљишта непосредном погодбом у случају исправке граница суседних катастарских односно грађевинских парцела, учињено у свему у складу са законом и подзаконским актима. Ово због тога што су одбране окривљених међусобно сагласне те потврђене исказима саслушаних сведока и писаном документацијом у списима, као и налазом и мишљењем судског вештака ВВ, па је првостепени суд правилном и свестраном оценом свих изведених доказа, како појединачно тако и у њиховој међусобној вези, правилно утврдио чињенично стање.

Дакле, Апелациони суд у Београду је као неосноване оценио жалбене наводе јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал о томе да је предметно земљиште које је у форми исправке граница суседних парцела додељено у закуп окривљеним ББ3 и покојном ББ4, окривљеном ББ9, окривљеном ББ1, окривљеном ББ10, морало, сходно Закону о планирању и изградњи бити дато у закуп ради изградње јавним надметањем, те да је институт исправке граница нешто друго од онога како су га тумачили и примењивали окривљени, а ово из следећих разлога:

Првостепени суд је правилно из одбране окривљеног АА1 утврдио да је након доношења Закона о планирању и изградњи 2003. године процедура за примену института доделе земљишта у закуп ради исправке граница суседних парцела, усаглашена на радним састанцима одржаваним 2004. године, између представника ЈП “Дирекције за изградњу и уређење Зрењанина” и представника Одељења за послове урбанизма Општине Зрењанин, а које састанке су организовали председник општине АА и начелник општинске управе покојни ПП који су се сагласили са договореном процедуром. На тим састанцима је заузет став да се у форми исправке граница земљиште које је у корисништву општине може дати у закуп ради проширења суседне грађевинске парцеле која је у приватном власништву а ради проширења производње.

Из изведених доказа, првостепени суд је правилно утврдио да је у свих пет случајева наведених у оптужници земљиште додељивано у закуп ради проширења производње и то: пок.ББ4 и окривљеном ББ3, ради изградње пратећих садржаја пумпе коју су зидали на свом (суседном) земљишту, окривљеном ББ9 ради изградње новог пословног објекта тј магацина (на суседној парцели која је у његовом власништву је већ имао саграђен производни објекат површине 430 метара квадратних), окривљеном ББ1 је дато у закуп суседно земљиште ради складиштења камених блокова које прерађује на својој парцели, окривљеном ББ12 је додељено земљиште у закуп ради проширења комплекса пословно комерцијалног објекта изграђеног на суседном земљишту окривљеног док је окривљеном ББ10 земљиште дато у закуп ради изградње објекта који би се наслањао на постојећи објекат изграђен на земљишту у његовом власништву (бивше самопослуге).

Првостепени суд такође према ставу овог суда, правилно закључује да Закон о планирању и изградњи предвиђа да се остало неизграђено земљиште може дати у закуп ради изградње јавним надметањем, као и да се остало неизграђено земљиште може дати у закуп и непосредном погодбом у случају исправке граница суседних катастарских односно грађевинских парцела. Овај закон није лимитирао површину парцеле која се може припојити постојећој парцели.

Исправка граница подразумева да се граница једне катастарске парцеле помера на суседну парцелу и тако се формира нова парцела која мора да испуњава услове који су потребни да би та нова парцела била грађевинска парцела. Суседна парцела чије припајање је тражено а која је у корисништву Општине Зрењанин није морала по површини да буде мања од основне катастарске парцеле којој се врши припајање, али она није могла да буде самостално дата у закуп јер није испуњавала услове да се за њу неко самостално јави јер или није имала приступ саобраћајници, или јој се није могло прићи осим преко земљиште које већ припада инвеститору или уколико на тој парцели не може да се обезбеди инфраструктура без сагласности неког трећег лица и сл., а о којим својствима те општинске парцеле се изјашњавала Комисија за планове пре давања позитивног мишљења о пројекту препарцелације.

Првостепени суд правилно из налаза и мишљења судског вештака ВВ утврђује да:

у погледу земљишта која је дато у закуп окривљеном ББ3 и пок.ББ4 - на катастарској парцели у корисништву Општине Зрењанин број 5742 се није могло градити ништа док се претходно не изврши цепање, а како би се одвојио простор потребан за израду планиране саобраћајнице (кат.парц.5742/2) од парцеле на којој је у складу са генералним урбанистичким планом могла да се гради стамбена зграда као и пратећи објекти као што су пратећи садржаји бензинске пумпе (кат.парц 5742/1), а што је на захев окривљеног пок.ББ4 и учињено прдметним Урбанистичким пројектом;
у погледу земљишта које је дато у закуп окривљеном ББ9 - једини приступ тим парцелама је био преко три плаца, од којих је један у власништву ББ9. Парцеле које су додељене у закуп ББ9 имају значајно ограничење за изградњу јер преко њих пролазе два паралелна далековода а попречно преко парцела пролази кишни колектор из улице Лазе Лазаревић до одводног Багљаш канала поред ког се мора обезбедити сервисни пут ради чишћења и одржавања канала па се додељене парцеле могу користити са знатно мањим могућностима изградње објекта;
окривљени ББ1 на својој катастарској парцели 13279/11 није имао излаз на улицу Милутина Суботина, због чега је као пролаз користио део општинске парцеле кат.бр.13279/12 која је у депресији у односу на његов плац, па је урбанистичким пројектом од кат.парц. 13279/11, 13279/12 и део 13279/6, формирана једна грађевинска парцела којој је омогућен приступ из улица Милутина Суботина и улице Драгутиновачког одреда;
окривљени ББ12 је пре него што му је општинско земљиште дато у закуп, био корисник суседне кат.парц.9535/12 али због регулације улице Жарка Туринског је спроведен поступак изузимања дела ове његове парцеле у површини од 110 метара квадратних која површина је прешла у јавно грађевинско земљиште што окривљеном ББ12 није надокнађено, па је због те чињенице постојао основ да се окривљеном да на коришћење земљиште у површини од 110 метара квадратних на кат.парц 9535/29 у форми замене права коришћења а остатак непосредном погодбом, јер преостало замљиште ове катастарске парцеле не би испуњавало услове потребне да би парцела била грађевинска;
окривљени ББ10 је као корисник кат.парц.14577/220 и као власник објекта – бивше самопослуге, поднео молбу да му се додели суседно земљиште јер планира да изгради још један објекат који би се наслањао на постојећи а остатак проширења земљишта користи би као прилазни пут.

Надаље, правилно је првостепени суд из изведених доказа (пре свега писаних доказа, сагласних изјава окривљених те исказа испитаних сведока СС8, СС9, СС10 те сведока чланова Комисије за планове) утврдио да је додела земљишта у закуп непосредном погодбом ради исправке граница суседних парцела, вршена по следећој процедури:

Захтев је заинтересовано лице подносило Одељењу за послове урбанизма (чији је начелник окривљени АА1), а о поднетом захтеву је ово одељење прво обавештавало председника општине окривљеног АА а затим и давало Предлог закључка да се одобри израда урбанистичког пројекта. Након тога је председник општине окривљени АА доносио Закључак којим се прихвата израда урбанистичког пројекта – препарцелације две катастарске парцеле, од којих је једна у корисништву Општине Зрењанин а друга у приватној својини. Затим је сачињаван урбанистички пројекат препарцелације који је давао могућност да се формира нова грађевинска парцела и одређивао је површину нове грађевинске парцеле која обухвата парцелу власника који тражи доделу суседног земљишта у закуп и парцелу која је корисништво општине Зрењанин. Урбанистички пројекат препарцелације су израђивали овлашћени урбанисти ЈП “Дирекције за изградњу Зрењанина”, а након чега је Комисија за планове, састављена од девет чланова, у одређеној процедури и након извршених провера, усвајала Урбанистички пројекат препарцелације после чега је вршена јавна презентација. Након тога је Одељење за послове урбанизма тражило од ЈП “Дирекције за изградњу и уређење Града Зрењанина” да се изјасни да ли се по усвојеним Урбанистичким пројектима може дати земљиште у закуп непосредном погодбом, а по добијању позитивног одговора је у истом одељењу сачињавано Решење о додели земљишта у закуп и то по налогу окривљеног АА1, начелника тог одељења.

Дакле, према налажењу овог суда, а супротно жалбеним наводима јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, из свих изведених доказа а пре свега из налаза и мишљења судског вештака ВВ првостепени суд је правилно закључио да су окривљени у потпуности испоштовали процедуру, те као што је напред детаљно објашњено, поступали су у свему по Закону о планирању и изградњи РС, који у ставу 81 дозвољава да се остало неизграђено грађевинско земљиште може дати у закуп и непосредном погодбом у случају исправке граница суседних катастарских односно грађевинских парцела, па како закон не дефинише површину парцеле која се даје у закуп непосредном погодбом ради исправке граница, а постојала је јасно прописана процедура обраде захтева за давање парцеле чији је корисник био Град Зрењанин ради исправке граница, у чијој процедури је учествовао велики број људи, између осталих и Комисија за планове која је проверавала да ли парцела која треба да се припоји може самостално да буде дата у закуп, односно да ли она сама испуњава услове да се за њу неко самостално јави (о чему су добијане информације од стручне службе Дирекције за изградњу и уређење града Зрењанина), при чему је у сваком појединачном случају сагледавана и потреба инвеститора за повећањем површине земљишта у циљу проширења производње, то је следом свега реченог, према ставу овог суда, првостепени суд и у предметном делу ожалбене пресуде донео правилну и закониту одлуку за коју је дао јасне и логичне разлоге које у свему прихвата и овај суд.

Због свега изнетог, као неосновани су цењени и жалбени наводи јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал о томе да при доношењу ослобађајуће пресуде у делу који се односи на доделу земљишта у закуп непосредном погодбом ради исправке граница суседних парцела, суд није дао довољно уверљиве разлоге за своју одлуку, те при доношењу одлуке није имао у виду чињенице које су садржане у списима а које на другачији начин указују на делатност окривљених.

Као што је напред речено, жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал у изјављеној жалби понавља и тврдњу оптужнице да је радњама окривљених начињена штета за ЈП “Дирекција за изградњу Зрењанина” а у ком износу је прибављена имовинска корист покојном ББ4 и окривљенима ББ3, ББ9, ББ1, ББ10 и ББ12 и из разлога што је избегнуто да се ове парцеле дају у закуп јавним надметањем ради изградње објекта са наменама предвиђеним генералним урбанистичким планом.

Међутим, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је и ове жалбене наводе ценио као неосноване а ово из следећих разлога:

Судски вештак ВВ је својим допунским налазом од 13.06.2011. године и објашњењима датим на главном претресу, изменио претходно дат налаз и мишљење, посебно објашњавајући да је приликом израде основног налаза направио грешку када је накнаду за уређивање земљишта обрачунавао према прописаном индексу изграђености јер тај индекс дефинише само највећу могућу површину објекта која се на овом земљишту може изградити а не и обавезу инвеститора да изгради објекат те површине. Инвеститор има могућност да гради мањи објекат, а накнада за уређење градског грађевинског земљишта се обрачунава према бруто површини објекта чија изградња се планира, а што је у складу са Одлуком о критеријумима и мерилима за утврђење закупнине и накнаде за уређење грађевинског земљишта. Такође, та накнада за уређење грађевинског земљишта не може обрачунати уколико нема пројекта за објекат чија изградња се планира већ се у таквим ситуацијама уговори о накнади за уређење грађевинског земљишта сачињавају накнадно, у ком контексту је првостепени суд правилно закључио да изведеним доказима нису потврђени наводи оптужнице да су окривљени АА1 и АА радњама наведеним у оптужници омогућили да окривљени ББ3, ББ9, ББ1, ББ10 и ББ12 избегну плаћање накнаде за уређење грађевинског земљишта у висини како је то ближе описано оптужницом (а која накнада се прама ставу јавног тужиоца мора обрачунавати спрам објекта максималне површине према индексу изграђености).

  Такође, код чињенице да се у решењу председника општине Зрењанин АА не дефинише у којој зони града се налази земљиште које је дато у закуп покојном ББ4 и окривљеном ББ3 нити је дефинисана цена закупа земљишта, већ је то дефинисано тек каснијим Уговором о закупу, при чему из налаза и мишљења судског вештака ВВ следи да је у предметном смислу укупна закупнина правилно обрачуната у складу са ценом закупа која је важила за другу зону као што је правилно и обрачунато умањење овог износа у проценту од 30% уколико се плаћање изврши у року од 8 дана, што износи 270.404,00 динара, то жалбеним наводима јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал у делу у коме се наводи да је радњама окривљених АА и АА1 омогућено пок. ББ4 и окривљеном ББ3, да прибаве имовинску корист која се састоји у разлици између уговорене цене закупа и цене закупа без попуста који важи за екстра зону, према ставу овог суда, није основано доведена у питање правилност и законитост ожалбене пресуде.

Каква је улога окривљеног АА1 била у куповини земље окривљеног ББ4 од ВВ1, није предмет оптужења, и стога такви жалбени наводи нису могли имати утицаја на другачију одлуку суда у овој кривично-правној ствари.

Такође, како је из налаза и мишљења судског вештака грађевинске струке ВВ и докумената у списима, произилази да је простор који је дат у закуп ББ1 неуређен простор за који се у сваком случају не плаћа накнада за уређивање грађевинског земљишта, из ког разлога је у образложењу решења председника општине окривљеног АА од 06.11.2006. године наведено да је на основу Записника комисије за излагање података о непокретностима утврђено да је наведена парцела неизграђена, то је првостепени суд правилно закључио да ниједним од изведених доказа није потврђена тврдња из оптужнице да је у конкретном случају давањем земљишта у закуп без јавног надметања окривљеном ББ1 омогућено да избегне плаћање накнаде за уређивање грађевинског земљишта, те да му је у том износу и прибављена имовинска корист на штету “Дирекције за изградњу и уређење Града Зрењанина”, обзиром на то да је Одлуком СО Зрењанин о грађевинском земљишту од 26.09.2013. године прописано да се неизграђено грађевинско земљиште даје у закуп као уређено, а изузетно као и неуређено, с тим да лице коме се оно даје у закуп преузима обавезу да о свом трошку изврши радове потребне за уређење земљишта, те се жалбени наводи јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал у предметном смислу (страна 23, последњи пасус жалбе), оцењују као неосновани.

3. Туристичка организација Општине Зрењанин – ангажовање Агенције “_” (оптужница став II тачка 3)

Жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал правилност и законитост ослобађајуће пресуде у овом делу, оспорава тезом о томе да је првостепени суд погрешно закључио да је у конкретном случају било могуће спровести поступак јавних набавки мале вредности, тачније суд је погрешно закључио да је постојала законска могућност да се не спроведе поступак јавног оглашавања приликом спровођења поступка јавних набавки за вршење услуга обезбеђења, а што је према ставу жалбе, имало за резултат погрешан закључак суда да није доказано да су окривљени АА, АА2, ББ7, АА5, ББ2, АА6 и АА9 извршили кривична дела која су наведена у диспозитиву оптужнице из главе II тачка 3.

Наиме, жалба сматра да је суд погрешно оценио изведене доказе јер из њих јасно произилази да су се окривљени АА, АА5 и ББ7 договорили да избегну јавно оглашавање приликом спровођења поступка јавних набавки за вршење услуга обезбеђења локалитета “Шумице”, купалиште “Пескара” и излетиште “Тиса”, а за потребе туристичке организације Општине Зрењанин.

Међутим, овакви жалбени наводи су од стране Апелационог суда оцењени као неосновани, а ово из следећих разлога:

Будући да је, према ставу овог суда, првостепени суд правилно утврдио, и то из садржине налаза и мишљења судског вештака ВВ2, да током 2006. и 2008. године износ плаћених услуга агенцији “_” за обезбеђење локалитета “Шумице”, “Тиса” и “Пескара”, није прелазио лимит одређен Законом у буџету РС, то је супротно цитираним жалбеним наводима, првостепени суд правилно закључио да се за ове две године није ни морао спроводити поступак јавног оглашавања у предметном смислу, већ је напротив, правилно спровођен поступак јавне набавке мале вредности.

Такође, према ставу овог суда, правилно првостепени суд закључује да у току 2007. године лимит одређен законом износио 2.500.000,00 динара, а износ плаћених услуга агенцији “_” је без ПДВ-а износио 5.263.386,00 динара, што би спадало у набавку велике вредности, али само уколико су радници агенције “_” обављали искључиво послове обезбеђења. Међутим, како из одбрана окривљеног АА5, окривљеног ББ7, те исказа саслушаних сведока радника агенције “_” СС11, СС12 и СС13, те из анкетног листа који је агенција “_” доставила Туристичкој организацији Зрењанин са упитником о оцени рада, следи да су радници агенције “_” поред послова обезбеђења радили и друге додатне послове и то наплату еколошких такси у спортском центру “Шумице”, вршење спасилачких послова на купалишту “Пескара”, те послове чишћења обале на излетишту “Тиса” (а што није посебно специфицирано у њиховим фактурама), то је првостепени суд правилном оценом цитираних доказа, правилно закључио да је агенција “_” осим послова обезбеђења радила и додатне послове. Надаље, имајући у виду да за сваку од описаних делатности важи одвојен законски лимит од 2.500.000,00 динара, то је првостепени суд извео правилан закључак да тај лимит током 2007. године није пробијен, а из чега следи правилност закључка о томе да није доказана тврдња из оптужнице да су окривљени АА, АА5 и ББ7 договорили да избегну јавно оглашавање приликом спровођења поступка јавних набавки за вршење услуга обезбеђења локалитета “Шумице”, “Пескара” и “Тиса”, супротно одредбама Закона о јавним набавкама, односно да није доказано да је ово била набавка велике вредности за коју је било обавезно јавно оглашавање.

Према ставу овог суда, а супротно жалбеним наводима јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, правилно је првостепени суд закључио да у конкретном случају није доказана ни тврдња из оптужнице да су се окривљени АА, АА5 и ББ7 договорили да ће окривљени АА5 доставити Туристичкој организацији Општине Зрењанин три понуде само за обезбеђење локалитета “Шумица” а не и за локалитете “Тиса” и “Пескара”, а да ће вршење услуга обезбеђења за последња два локалитета регулисати анексима уговора, како не би прекорачили законски лимит за спровођење поступка јавне набавке мале вредности. Ово због тога што, прво, а као што је напред речено, из изведених доказа произилази да законски лимит фактични није ни пробијен, а друго, првостепени суд правилно констатује да током поступка није било спорно да је, супротно наводима оптужбе, окривљени АА5 доставио Туристичкој организацији Општине Зрењанин по три понуде не само за локалитет “Шумица” већ и за друга два локалитета.

Такође, како из налаза и мишљења судског вештака ВВ1 произилази да током 2006. и 2008. године износ плаћених услуга агенције “_” за обезбеђење локалитета “Шумице”, “Тисе” и “Пескара” није прелазио лимит одређен Законом о буџету РС, а као што је напред речено првостепени суд је правилно закључио да тај лимит није пређен ни у току 2007. године, то је следом реченог, према ставу Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, правилан закључак првостепеног суда о томе да изведеним доказима није доказана тврдња оптужнице да је између оптужених постојао договор да уместо уговора закључују анексе уговора а како се не би прекорачио предметни законски лимит, а супротно жалбеним наводима изјављене жалбе.

Апелациони суд у Београду је као неоснован ценио и жалбени навод јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал да је првостепена пресуда донета у ожалбеном делу уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 1 ЗКП-а, јер се заснива на доказу на коме се по одредбама ЗКП-а не може заснивати, тј. на доказу изведеном читањем анкетног листа, који представља једну врсту књиге утисака, које је агенција “_” доставила Туристичкој организацији Града Зрењанина. Међутим, овакви жалбени наводи су такође цењени као неосновани обзиром на то да је одлучну чињеницу – да је агенција “_” за потребе Туристичке организације Зрењанина током 2007. године вршила и друге услуге а не само услуге обезбеђења, првостепени суд правилно утврдио из одбрана окривљених и исказа саслушаних сведока, а у прилог оваквом закључку суд се правилно позвао и на садржај анкетног листа (у коме је наведено да је Туристичка организација Зрењанин навела примедбе на рад агенције “_” који се састојао у томе да радници агенције треба да буду љубазнији при наплати еколошке таксе, да на излетишту “Тиса” треба брже да реагују на промену нивоа реке како би боље очистили терен, а да спасиоци на “Пескари” треба чешће да седе не уздигнутим спасилачким клупама да би имали већу прегледност над обалом).

Као неоснован је цењен жалбени навод јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал да предметни додатни послови нису били специфицирани, те да су се понуда и Уговор који је закључен са Туристичком организацијом Града Зрењанина, односио само на послове обезбеђења, те да је суд погрешно прихватио налаз и мишљење вештака који је заснован само на одбрани окривљеног АА5. Ово због тога што је, као што је напред речено, чињеницу да је и других послова, а не само послова обезбеђења од стране агенције “_”, било, првостепени суд утврдио не само из одбране окривљеног АА5 и налаза и мишљења судског вештака, већ и из других доказа, пре свега исказа многобројних саслушаних сведока.

Тврдња жалбе о томе да је правни посао између Туристичке организације Зрењанин и агенције “_” престао да постоји 30.03.2008. године када је отказан уговор, те да самим тим није било правног основа за вршење услуга од стране агенције “_” Туристичкој организацији Општине Зрењанин, те да је агенција “_” обављала послове без правног основа, а затим је захтевала да се изврши плаћање тих послова, због чега је 09.05.2008. године дошло до закључења Уговора о преузимању дуга (на основу ког је обавеза Туристичке организације Зрењанина настала према агенцији “_” преузела Општина Зрењанин и то не само обавезу насталу до 09.05. већ и будуће обавезе које би настале до 30.09.2008. године) такође су цењени као неосновани. Ово због тога што је, према ставу овог суда, првостепени суд из изведених доказа правилно утврдио да је агенција “_” након истека Уговора о обезбеђењу закљученог са Туристичком организацијом Зрењанин, тј. након 31.01.2008. године наставила да обавља послове обезбеђења локалитета “Шумице”, “Тисе” и Пескаре” и те послове обављала до 30.09.2008. године, управо по тројном уговору закљученог између агенције “_”, Туристичке организације Зрењанин и Града Зрењанина, а услед чега је првостепени суд правилно закључио да није доказана тврдња из оптужнице да је окривљени АА2 као начелник Одељења за финансије одобравао исплате по рачунима агенције “_” без правног основа, јер је тај правни основ био управо закључени тројни уговор.

Такође, према налажењу Апелационог суда у Београду, а супротно жалбеним наводима изјављене жалбе јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, првостепени суд је правилно утврдио да нема доказа да је након извршених уплата од стране Туристичке организације Општине Зрењанин и Општине Зрењанин, на рачун Агенције за пословне услуге “_”, окривљени АА5 путем симулованих правних послова и наводних службених путовања радника Агенције за пословне услуге “_”, са рачуна агенције подизао готов новац, у чему су му са умишљајем помогли окривљена ББ2 и АА9, на тај начин што је окривљени АА5 обавештавао окривљену ББ2 о извршеним уплатама и новчаним износима на рачун Агенције, након чега је окривљена ББ2 ступала у контакт са окривљеним АА9, који јој је давао податке везано за предузеће на чије рачуне је агенција “_” вршила уплате, а након чега је окривљени АА9 доносио окривљеној ББ2 готов новац умањен за провизију од 10% и који је окривљена ББ2 предавала окривљеном АА5.

Наиме, првостепени суд је правилно из допунског налаза и мишљења вештака ВВ1 (који је по налогу суда у просторијама агенције “_” у Новом Саду извршио увид у документацију) утврдио да за сваку фактуру прецизиране оптужнице постоји пратећа документација и да су по наведеним фактурама агенцији “_” испоручена роба или услуге, а о чему постоји евиденција као и документација о уласку и изласку робе из магацина. Наиме, фактуре по којима је према прецизираној оптужници ББ2 вршила уплате и то две фактуре предузећа “_”, фактура предузећа “_”, две фактуре предузећа “_”, фактура предузећа “_”, две фактуре предузећа “_”, фактура предузећа “_” и фактура предузећа “_”, јесу фактуре за које у агенцији “_” постоји документација о испорученој роби и услугама, као и документација о уласку и изласку робе из магацина као и сва друга пратећа оригинална финансијска документација, коју је судски вештак ВВ1 приложио уз свој налаз.

Ово тим пре што из извештаја Пореске управе Нови Сад – Одељење теренске контроле од 05.08.2012. године, произилази да је Пореска управа у поступку спроведене контроле обрачунавала и плаћања пореза, није утврдила неправилности везано за пословање агенције “_” са предузећима “_”,“Гаус”, “_”,“_”,“_” и “_”.

Као неосновани су цењени и жалбени наводи јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал о томе да је предметна финансијска документација накнадно сачињена и да као таква не може служити као доказ у поступку, јер су према наводима жалбе и окривљени АА5 и окривљена ББ2 у својим одбранама навели да су у више наврата по бланко фактурама фирми које је доносио окривљени АА9 са рачуна агенције “_” вршили плаћање за робу која није испоручена или за услуге које нису учињене Агенцији, те да је после тих плаћања окривљени АА9 доносио готов новац умањен за износ провизије од 10%. Ово због тога што је јавни тужилац Тужилаштва за организовани криминал био сагласан са извођењем доказа допунским финансијским вештачењем, а како суду нису презентовани докази за тврдњу о томе да је предметна финансијска документација накнадно сачињена, то цитирани жалбени наводи нису могли имати утицаја на другачију одлуку суда у овој кривично-правној ствари.

Такође, ово и због тога што је првостепени суд правилно закључио да из одбрана окривљених АА5 и ББ2 у делу у коме су они навели да су у више наврата по бланко фактурама разних фирми које им је доносио АА9 са рачуна агенције “_” вршили плаћања за робу која није испоручена, али да су окривљена ББ2 и окривљени АА5 објаснили да подизање новца у готовини није вршено преко фактура наведених у оптужници, те да је по фиктивним фактурама вршена уплата током 2004. и 2005. године, а што нема никакве везе са уплатама извршеним од стране Туристичке организације Општине Зрењанин.

Првостепени суд је према налажењу Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, правилно оценом изведених доказа и то како из одбране окривљеног АА5 тако и из исказа саслушаних сведока СС14 до СС18, те сведоке СС19 до СС28, закључио да су радници агенције “_” често путовали у друга места, те да су поред плата добијали и накнаду за ванредне смене управо због ових путовања, те како из налаза и мишљења судског вештака ВВ1 произилази да је агенција “_” током 2007. године остварила добит услед чега је постојала законска могућност да се свакодневно подиже новац у готовини од 99.000,00 динара без доказивања правног основа по коме се подиже готовина, то је првостепени суд правилно закључио да је готовина која је подизана са рачуна агенције “_” по основу путних трошкова и аконтације за службена путовања коришћена за исплате зарада непријављених радника за реалне трошкове свакодневних путовања радника, а следом чега је правилно закључивање првостепеног суда да није доказано да је окривљени АА5 готовину коју је подизао са рачуна агенције “_” на име аконтације за службена путовања радника подизао да би је могао поделити са окривљеним АА, АА2 и ББ7, а супротни жалбени наводи јавног тужиоца су оцењени као неосновани.

Даље, жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал је оцењена као неоснована и у делу у коме се спори правилност закључка првостепеног суда да окривљени АА6 однео у предузеће “Новус” на печатирање сачињену фиктивну понуду у име фирме “Новус” за послове обезбеђења објекта Туристичке организације Зрењанин, на који начин је учествовао помагањем у извршењу кривичног дела злоупотребе службеног положаја.

Наиме, према ставу овог суда, супротно жалбеним наводима јавног тужиоца, правилан је закључак првостепеног суда да ниједним изведеним доказом није потврђена оваква тврдња оптужбе, јер се окривљени АА6 бранио на тај начин што је негирано извршење кривичног дела, при чему је окривљена ББ2 у својој одбрани навела да су на бланко меморандумима фирме “Новус” увек постојали отисци печата те фирме, а сведок СС14 која је сачинила фиктивну понуду фирме “Новус” је пред судом навела да нема сазнања да ли их је АА6 носио на печатирање.

Дакле, према ставу овог суда, првостепени суд је у предметном делу ослобађајућег дела пресуде, а следом свега реченог, правилном и свестраном оценом свих изведених доказа правилно и потпуно утврдио чињенично стање, а затим донео правилан закључак када је окривљене АА, АА2, ББ7, АА5, АА6, ББ2 и АА9 ослободио од оптужба да су извршили предметно кривично дело, а самим тим су као неосновани цењени жалбени наводи јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал да су разлози о одлучним чињеницама – оцена одбране окривљених и оцена исказа саслушаних сведока потпуно изостављени и нејасни, те да постоји битна повреда одредаба кривичног поступка, јер је према ставу овог суд првостепени суд за своје чињеничне и правне закључке дао јане и аргументоване разлоге на странама од 161-177 образложења пресуде, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду, Посебно одељење.


4. ЈКП “_” Зрењанина – ангажовање агенције “_” (став II тачка 4 оптужнице)

Жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, у односу на предметни део првостепене пресуде - везано за ангажовање агенције “_” за потребе ЈКП “_”, који се односи на окривљене АА, ББ6 и АА5, износи тврдњу о томе да је суд погрешно утврдио чињенично стање, тј. приликом оцене изведених доказа је извео погрешан закључак - да су радници агенције “_” за потребе ЈКП “_” обавили услуге контроле и надзора објекта ЈКП “_”, за пружање којих услуга је агенција “_” плаћена. Жалбом се спори закључак суда о томе да нема доказа да су фактуре које су од стране агенције “_” испостављене ЈКП “_” за услуге обезбеђења, биле фактурисане са неистинитим садржајем.

Надаље, жалба инсистира на одбрани окривљеног АА5 датој у истражном поступку, те окривљеног ББ6 и окривљене ББ2, као и исказима испитаних сведока СС29 до СС32. Тако се у жалби цитира део одбране окривљеног АА5 у делу у коме је навео да су његови радници по неки пут обишли постројење “_” тамо где је било проблема, али да је цена која је фактурисана “надувана”, при чему је окривљени АА5 објаснио да је увек био спреман да на захтев директора ангажује онолико људи колико он захтева али да никад такав захтев није добио, те да је у овом послу постојало пасивно ангажовање. Затим се цитира део одбране окривљеног ББ6 у делу у коме је навео да агенција “_” није класично вршила обезбеђење објеката у смислу дежурства, већ у смислу обилазака објекта, те да се радници те агенције никоме нису јављали када започну радно време и када исто завршавају јер је остављено њима по слободном избору да иду када хоће. Сведоци СС33 до СС37 су пред судом објаснили да нису видели раднике обезбеђења из агенције за пословне услуге “_” на извориштима, односно постројењима ЈКП “_ и канализација”.

Међутим, према налажењу Апелационог суда у Београду, овакви жалбени наводи су цењени као неосновани а ово из следећих разлога:

Првостепени суд је правилно пресуду у предметном делу засновао пре свега на одбрани окривљеног ББ6, који је објаснио да је у априлу 2006. године Република Србија прогласила ванредно стање у општинама Зрењанин, Жабаљ и Тител, због високог водостаја реке Тисе и опасности од њеног изливања, те да је због ванредног стања и ангажовања запослених на одржавању насипа према реци Тиси било недовољно људи за чување основних објеката на којима су се готово свакодневно дешавале крађе, а које објекте је требало обилазити и обезбеђивати. Уз консултацију са својим сарадницима, ангажовао је агенцију “_” како би се ови објекти обилазили, обезбеђивали и контролисали, пошто ЈКП “_” није имао сопствену службу обезбеђења већ само портирску службу. Окривљени ББ6 је био изричит у изјави да су, након ангажовања, радници агенције “_” обавили све послове предвиђене Уговором, односно вршили су обилазак и чување објекта у периоду од укупно 4 месеца.

Одбрана окривљеног ББ6 је у сагласности са одбраном окривљеног АА5, који је на главном претресу објаснио да су његови радници вршили контролу и надзор објеката и то тако што су редовно обилазили све објекте како би се спречиле евентуалне саботаже, те да је и он лично обилазио објекте “_” и то у просеку два пута недељно.

Сведок СС38 је сведочио да је у време закључења предметног уговора био заменик директора ЈКП “_”, те је потврдио да је било проблема због учесталих крађа у Зрењанину у време ванредног стања, па се наметнула потреба увођења одређених појачаних мера, из ког разлога му је познато да је директор “_” ББ6 ангажовао људе и то агенцију “_” која је обавила послове због којих је ангажована.

Ако се при изнетом, има у виду и да је сведок СС57 пред судом објаснио да је са радницима агенције “_” одлазио до једног од објеката “_” те да зна да су људи из агенције и следећег дана сами отишли у овај објекат, где им је објашњен начин на који треба да се спроведе контрола због које су били ангажовани, а сведок СС39 је у свом исказу истакла да су радници агенције “_” обилазили између осталог и бунаре, те да су добијали посебна пуномоћја која је она лично израђивала и заводила у деловодник “_”, док сведоци СС39 до СС44 пред судом говоре о томе да имају сазнања о томе да су у време ванредног стања били ангажовани радници на пословима обезбеђења објекта “_” и то од стране агенције “_”, при чему је сведок СС43 био изричит у тврдњи да се сећа дана када је двоје људи из ове агенције дошло на портирницу колима на којима је била ознака агенције, па је он изашао, разговарао са њима и затим ангажовао једног од радника који познаје терен да изађе са њима и покаже им положаје свих бунара, док сведок СС44 објашњава да је као радник агенције “_” лично вршио обиласке свих шахтова, као што су то урадили и сведоци СС45 и сведок СС20, то је супротно цитираним наводима жалбе, а следом свега реченог, према ставу овог суда, првостепени суд правилно закључио да цитиране одбране окривљених ББ6 и окривљеног АА5, поред тога што су међусобно сагласне, јесу потврђене и исказима саслушаних сведока, па је правилно првостепени суд, пресуду у предметном делу засновао управо на овим доказима.

Супротно жалбеним наводима јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, према ставу овог суда, правилно је првостепени суд закључио да треба прихватити и одбрану окривљеног АА који је пред судом навео да му ништа није познато везано за ангажовање агенције “_” за ЈКП “_”, а обзиром на то да је, као што је напред речено, првостепени суд правилно прихватио одбране окривљених ББ6 и АА5 који су пред судом били изричити у тврдњи да никакав новац нису делили нити међусобно, нити са окривљеним АА, већ да је по закљученом уговору агенција “_” извршила све планиране послове контроле и надзора објекта ЈКП “_” у периоду од 20.04. до 20.08.2006. године, а за које послове је агенцији “_” уредно и плаћено.

Будући да из налаза и мишљења судског вештака финансијско-економско струке ВВ произилази да је уговор закључен између ЈКП “_” и “Зрењанина” и агенције “_” о пружању услуга контроле и надзора објекта заведен у пословним књигама “_” као и анекс уговора, те да је од ЈКП “_” током 2005. године МУП-у Србије предато осам кривичних пријава због извршених крађа, то је следом свега реченог, према налажењу овог суда првостепени суд правилно ценећи све изведене доказе како појединачно тако и у њиховој међусобној вези, чињенично стање у потпуности расветлио и правилно утврдио те је донео правилан закључак да није доказана тврдња оптужбе да су окривљени АА, окривљени ББ6 и окривљени АА5 по претходном договору, у оквиру плана организоване групе, искоришћавањем својих службених положаја, прибавили имовинску корист која прелази износ од 450.000,00 динара, а што су битни елементи кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359 став 2 ЗКП-а, па су цитирани жалбени наводи јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал оцењени као неосновани.

5. Поступак јавне набавке за услугу у пољочуварске службе у Зрењанину (оптужница став II тачка 5)

Правилност и законитост пресуде Посебног одељења Вишег суда у Београду се у предметном делу оспорава жалбом јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал наводима о томе да је првостепени суд погрешно закључио да ниједним од изведених доказа није потврђена тврдња из оптужнице да је оптужени АА донео одлуку о одустанку од јавног позива за пољочуварску службу по договору са АА5 а како би се избегло ангажовање предузећа “_”, а све у намери да се накнадно омогући да агенција “_” добије ове послове.

Према налажењу Апелационог суда у Београду, цитирани жалбени наводи су оцењени као неосновани, а ово из следећих разлога:

Током поступка није било спорно да је 09.10.2007. године Привремени орган Општине Зрењанин на својој седници донео одлуку о заштити пољопривредног земљишта, те да ради обезбеђења овакве заштите, на територији Општине Зрењанин треба организовати пољочуварску службу. Дана 08.12.2007. године је у “Службеном гласнику Републике Србије” оглашен јавни позив за прикупљање понуда за услугу пољочуварске службе.

Поред агенције “_” понуду су Комисији за услугу пољочуварске службе доставили и фирма “_” из Новог Сада и предузеће “_” из Београда. Комисија о оцени поднетих понуда за пољочуварску службу, је оценила да је понуда фирме “_” најповољнија, па је упућен председнику општине, окривљеном АА, као наручиоцу посла, предлог да уговор за јавну набавку додели фирми “_”.

Окривљени АА је усвојио извештај Комисије и као наручилац посла је доделио Уговор о јавној набавци фирми “_” из Београда, чија је понуда економски најповољнија. Након тога је окривљени АА одбио као неоснован захтев агенције “_” за заштиту права понуђача коју је окривљени АА5 поднео окривљеном АА.

  Према налажењу Апелационог суда у Београду правилно првостепени суд закључује да нису доказани наводи оптужнице да су се окривљени договорили да спрече да Комисија за јавне набавке донесе одлуку да је понуда предузећа “_” најповољнија, јер би и према налажењу овог суда, у противном, да је окривљени АА поступао у међусобном договору са окривљеним ББ6 и окривљеним АА5 у намери прибављања противправне имовинске користи, доносио одлуке другачије садржине којима би били остварени циљеви договарања описаног оптужницом.

Чињеница на којој инсистира жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал – да је предметни тендер поништен, а након чега је окривљени АА донео одлуку о одустанку од избора најповољнијег понуђача, није имала утицаја на другачију одлуку Апелационог суда у Београду у овој кривично-правној ствари а ово из следећих разлога:

Пре свега, окривљени АА5 је у име своје агенције, након што је окривљени АА донео Решење којим је у целости одбијен његов захтев за заштиту права понуђача као неоснован, исти захтев упутио Републичкој комисији за заштиту права. Ова комисија, рапубличког ранга, је донела Решење којим је усвојен захтев агенције “_” и делимично је поништен поступак за доделу предметног уговора о ангажовању пољочувараске службе, и то у делу стручне оцене приспелих понуда и у делу доношења одлука о додели уговора. Дакле, захтев агенције “_” је усвојен не од стране окривљеног АА, већ од стране Републичке комисије.

Након тога је Комисија за услугу пољочуварске службе из Зрењанина поновила стручну оцену поднетих понуда и поново закључила да фирма “_” има најповољнију понуду.

Надаље, из одбране окривљеног АА, те исказа саслушаних сведока СС46 – вршиоца дужности начелника Управе Зрењанин, сведока СС47 и сведока СС48, првостепени суд је, према ставу овог суда, правилно закључио да је одлука о одустанку од избора најповољнијег понуђача у поступку јавне набавке услуге пољочуварске службе од 29.04.2008. године, донета тек након одржаног састанка са председником тендерске комисије СС49 и вршиоцем дужности начелника управе СС50. На овом састанку је договорено и да СС49 у року од два дана позове представнике месних заједница и формира пољочуварску службу на нивоу месних заједница. Ове чињенице је пред судом поновио и сведок СС49, председник Тендерске комисије за пољочуварске послове, наводећи да мисли да је пре донетог Решења од стране окривљеног АА, заиста претходио састанак на коме је најављен одустанак од јавног позива за пољочуварску службу.

Окривљени АА је пред судом објаснио на, и према ставу овог суда, логичан и уверљив начин, разлоге доношења предметне одлуке: локални избори су били заказани за 12.05.2008. године и постојала је процена да неће успети да формирају пољочуварску службу до окончања избора, при чему је, због дуге процедуре везане за тендер и чињенице да су радови у међувремену већ почели, пољочуварска служба губила у ефикасности.

Дакле, иако је у једном моменту након спроведене процедуре те протека више од пола године од момента доношења одлуке да се објави тендер ради ангажовања пољочуварске службе, окривљени АА као председник општине, одустао о тендера (посао није добила ни агенција “_”, власништво окривљеног АА5), правилно је закључивање првостепеног суда да, на основу свега реченог, током поступка нису изведени докази на основу којих би се могло утврдити да је одлуку о одустанку од јавног позива окривљени АА донео у складу са претходним договором са окривљеним АА5, а како би се избегло ангажовање предузећа “_” и све у намери да се накнадно омогући да агенција “_” добије ове послове.

Жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал цитира комуникацију путем порука и телефонске разговоре између окривљених АА и ББ6, те окривљеног АА и окривљеног АА5, али како првостепени суд у пресуди на страни 191, 192, 193 и 194 образложења интерпретира садржину тих истих порука и телефонских разговора, те правилно закључује да ни у једном од наведених телефонских разговора окривљени АА не саопштава окривљеном АА5, а како је то наведено у оптужници, податке потребне да понуда агенције “_” на конкурсу за добијање пољочуварске службе буде повољнија од понуде других понуђача, нити се то може закључити из телефонског разговора који је водио окривљени ББ6 са АА, наводи жалбе јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, којима се понавља цитирана теза оптуже и врши се другачија оцена предметних доказа, није могла имати утицаја на другачију одлуку овог суда.

Навод жалбе јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал да је сертификат о ИСО стандарду “нешто што су окривљени АА5 и окривљени АА смислили да би АА5 прошао на тендеру, јер то није уобичајени услов који се поставља на тендерима, већ су уобичајени услови број запослених радника, број аутомобила, оружја и углавном други услови који недискриминишу остале понуђаче“, Апалациони суд у Београду, Посебно одељење, је такође оценио као неоснован а ово из следећих разлога:

Иако је током поступка на несумњив начин утврђено да су окривљени АА и АА5 разговарали о наведеним сертификатима – ИСО стандардима (доказ квалитета услуга који може да пруже привредни субјекат који их поседује и то по међународним стандардима за квалитет услуга), и да је окривљени АА саопштио АА5 да ће такви сертификати бити уврштени у услове за добијање овог посла, и према ставу овог суда, а супротно жалбеним наводима, то није доказ навода оптужнице да су окривљени АА и ББ6, по претходном договору, у оквиру плана организоване групе, прибављали податке и услове потребне да понуда агенције “_” буде најповољнија. Наиме, постављање услова тендера који се састоји у поседовању предметног међународног сертификата, према ставу овог суда, а супротно жалбеним наводима јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, не представљају никакву необичност која дисквалификује остале потенцијалне учеснике на тендеру, а како би агенција “_” успела на тендеру, јер коначно чињеница да се на конкурс јавио и други понуђач који поседује предметне сертификате (дакле, два од укупно три понуђача) јесте доказ супротном – реч је о услову конкурса који није давао предност агенцији окривљеног АА5, јер поседовање међународних сертификата није ексклузивно својство само његове агенције, већ и многих других.

Следом свега реченог, према налажењу овог суда, правилно је првостепени суд закључио да нема доказа да су окривљени АА, ББ6 и АА5 извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја у покушају из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 30 и 33 КЗ-а које је описано у глави II тачка 5 оптужнице, а следом свега реченог, другачији жалбени наводи јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал су цењени као неосновани.

6 Адаптација објекта у улици Јеврејској бр. 3 у Зрењанину (оптужница став III тачка 1)

Према налажењу Апелационог суда у Београду првостепени суд је и у предметном делу пресуде, правилно и потпуно утврдио чињенично стање а затим правилно применио закон, те закључио да током поступка није доказано да су окривљени ББ8, окривљени ББ и окривљени АА1 извршили кривична дела описана у глави III тачка 1 оптужнице јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал и то окривљени АА1 кривично дело примање мита из члана 367 став 1 КЗ-а а окривљени ББ и окривљени ББ8 по једно кривично дело давање мита из члана 368 став 1 КЗ-а.

Жалбом јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал се побија правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања и у овом делу пресуде, те наводи да је првостепени суд извео погрешан закључак да ниједним од изведених доказа нису потврђени наводи оптужбе да је окривљени ББ8 предао 500 еура свом адвокату окривљеном ББ да би их окривљени ББ предао окривљеном АА1 ради овере идејног пројекта којим је била предвиђена изградња поткровља на објекту у ул. Јеврејска бр. 3 у Зрењанину.

Овакви жалбени наводи су од стране Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, оцењени као неосновани а ово из следећег разлога:

Према налажењу овог суда, правилно закључује првостепени суд да је окривљени АА1, као начелник Одељења за послове урбанизма, потврдио идејни архитектонско-грађевински пројекат по ком пројекту је била предвиђена изградња два спрата и поткровља у ул. Јеврејској бр. 3, а што није било у складу са изводом из Урбанистичког плана којим је била дозвољена изградња само два спрата без поткровља а затим је донео и Решење о одобрењу за изградњу. Међутим, окривљени АА1 је предметни идејни пројекат оверио печатом Одељења за послове урбанизма СО Зрењанин, те својим потписом, с тим што је уз отисак печата руком написана примедба „поткровље се не изводи“. Такође, у Решењу број 351-338/08-IV-05-02 окривљени АА1 је инвеститору ББ8 издао одобрење за реконструкцију и надоградњу постојећег пословног објекта спратности сутерен+приземље+два спрата (дакле без поткровља). Након доношења овог решења Биро за пројектовање и инжињеринг “Студио 1” из Новог Сада је израдио и главни пројекат конструкције, адаптације и надоградње за предметни објекат у ул. Јеврејска бр. 3 спратности сутерен, приземље и два спрата, а који главни пројекат је печатом Одељења за послове урбанизма, стамбене и комуналне послове и заштиту животне средине и потписом начелника окривљеног АА1, заједно са осталом техничком документацијом примљен, те је израђен и писмени отправак потврде о пријему техничке документације за почетак извођења радова.

Иако је основано изјављеном жалбом јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, указано овом суда да из налаза и мишљења судског вештака грађевинске струке ВВ произилази да у конкретном случају Одељење за урбанизам, није требало да одобри Идејни пројекат уз примедбу да се поткровље не изводи, већ је било потребно да се тај пројекат врати ради израде другог пројекта, то није имало утицаја на другачију одлуку суда у овој кривично правној ствари. Наиме, и поред чињенице да би “правно перфектна” била одлука на коју се вештак грађевинске струке ВВ позива, чињеница да је окривљени АА1 одобрио идејни пројекат уз примедбу да се поткровље не изводи, након чега је и донето решење у коме је наведено да се адаптира објекат без изградње поткровља, јестe и према ставу овог суда довољна за доношење несумњивог закључка о релевантној чињеници - окривљени АА1 није издао документацију на основу које би окривљени ББ6 изградио објекат какав је желео - са поткровљем, а у ком смислу су наводи оптужнице о томе да је окривљени АА1 примио новац у износу од 500 Еура ради овере Идејног пројекта којом је била предвиђена изградња поткровља, и према ставу овог суда, недоказани.

Такође, током предметног кривичног поступка је утврђено да је окривљени АА1 примио 500 еура од окривљеног ББ, адвоката окривљеног ББ6, али је првостепени суд, према ставу овог суда, правилно закључио да из исказа саслушаних сведока, те преслушаних телефонских разговора оптужених, као и ни из једног другог доказа не следи потврда навода оптужнице да је ББ8 предао 500 еура свом адвокату ББ како би их он предао АА1 ради овере идејног пројекта. Наиме, и према налажењу овог суда, будући да су окривљени ББ и окривљени АА1 изнели одбране које су логичне и уверљиве, а из којих следи да је окривљени ББ окривљеном АА1 предао новац у износу од 500 еура, како би АА1 ангажовао геометра који би извршио мерење објекта у Јеврејској улици бр. 3, те како из исказа саслушаног сведока СС51, геометра, следи да је новац у износу од 300 еура окривљени АА1 њему и предао на основу извршеног посла, то је првостепени суд правилно закључио да је окривљени АА1 новац у износу од 300 еура предао геометру, а да је остатак новца од 200 еура, окривљени АА1 вратио окривљеном ББ како би исти био потрошен на заједнички ручак.

  Жалбени навод Тужилаштва за организовани криминал о томе да је нелогично закључивање првостепеног суда да је управо окривљени АА1 тражио геометра да изврши снимање објекта у ул. Јеврејској, те да је нелогично да управо он плаћа геометра када је то могао да уради неко из адвокатске канцеларије окривљеног ББ која је водила све послове и потребна плаћања, оцењени су као неосновани. Ово због тога што из сагласних одбрана окривљеног АА1 и окривљеног ББ произилази да су били добри пријатељи 20 година пре предметних догађање, те да је због постојања таквог пријатељства окривљени АА1 желео да помогне окривљеном ББ8 око прибављања и сређивања грађевинске документације потребне за адаптацију објекта који је купио у ул. Јеврејској, а у ком смислу је и ангажовао геометра за новац који му је окривљени ББ предао.

Следом свега реченог, према ставу овог суда, првостепени суд је и у овом делу своје пресуде, донео правилну и на закону засновану пресуду, за коју је дао јасне и логичне разлоге, које и овај суд у свему прихвата.

7 AД “Ауто Банат”- донације дате Једриличарско-наутичком клубу “Спортал” (оптужница глава III тачка 6)

Према налажењу Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, супротно жалбеним наводима јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, првостепени суд је правилном и свестраном оценом свих изведених доказа правилно утврдио да није доказано да је окривљени ББ11 извршио кривично дело давање мита из члана 368 став 2 КЗ а окривљени АА, кривично дело примање мита из члана 367 став 2 КЗ, тј није доказано да донације у износу од 1.500.000,00 динара које су дате спортском клубу “_” од стране предузећа AД “_” и предузећу “_”, власништво окривљеног ББ11, јесу повезане са радњама које је окривљени АА као председник општине морао извршити - радњом расписивања конкурса од 24.07.2007. године за прикупљање понуде за обављање комуналних делатности јавног превоза и доношењем решења од 29.08.2007. године којим је AД “_” изабран као најповољнији понуђач по наведеном конкурсу, односно да није доказано да је окривљени АА као суоснивач спортског клуба “_” примио поклон да би као председник Општине Зрењанин у оквиру свог службеног овлашћења извршио службену радњу коју би морао извршити на начин напред описан, а ово из следећих разлога:

Према налажењу Апелационог суда у Београду, правилно је првостепени суд, свестраном оценом изведених доказа утврдио да је предузеће AД “Ауто Банат” власништво ББ11, на територији Зрењанина обављало тридесет година комуналну делатност - линијски превоз путника у градском и приградском саобраћају, па је тако и на конкурсима из 1997. и из 2002. године за обављање те услуге било једини понуђач, као што је било једини понуђач и на конкурсу објављеном 24.07.2007. године. Надаље, као ово предузеће има 32 аутобуса, од чега 11 за превоз по граду и 21 за превоз из приградских насеља као и потребне радионице и гараже те запослене механичаре, то се, и према ставу овог суда, радња окривљеног АА – доношење Решења којим се на основу извештаја конкурсне комисије утврђује да је AД “_” изабран као најповољнији понуђач по наведеном конкурсу, показује као логична и једино могућа одлука.

Чињеница да су предузећа окривљеног ББ11 AД “_” и “_” донирала новчана средства у износу од укупно 1.500.000,00 динара спортском клубу “_”, и то у времену које је коинцидирало са моментом расписивања конкурса и доношења предметних одлука, а на којој чињеници инсистира жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, није могла имати утицаја ни на другачију одлуку овог суда у овој кривично-правној ствари, обзиром на то да је правилно закључивање првостепеног суда да је предузеће AД “_”од 2006. године спонзор многих спортских клубова и многих манифестација, да су им свакодневно стизали захтеви за донације, за бесплатне карте, за помоћ болеснима и сл., те да су помагали и многе друге спортске клубове са територије Општине Зрењанин и били су донатори разних других манифестација у Зрењанину, па се следом реченог показује као логична и донација спортском клубу “_”, и то без обзира на време у коме је учињена, а посебно код чињенице да је AД “_”, а као што је напред објашњено, био једини пријављени понуђач на расписаном конкурсу.

Такође, чињеница је да је окривљени АА један од оснивача спортског клуба “_”, али је такође чињеница и то да је СС52, други оснивач спортског клуба, једини имао депонован потпис за располагање новчаним средствима клуба, па се и према ставу овог суда, као уверљива и логична намеће и одбрана окривљеног ББ11 да донацијом клубу “_” није желео било кога да подмити, јер у супротном, да је то желео, новац не би давао по Уговору о донаторству, већ би га дао непосредно “на руке”. Тачније, из изведених доказа произилази да и да је окривљени ББ11 одбио понуђени Уговор о донаторству, окривљени АА не би имао услова да донесе било коју одлуку која је другачија од оне коју је фактички и донео.

Жалбени навод јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал да Једриличарско-наутички клуб “_” нема својих сталних чланова и нема активности на које би се потрошио новац од донација, такође су цењене као неосновани, обзиром на то да је из исказа сведока СС52 утврђено да је он закључио уговоре са предузећем “_” о закупу воденог земљишта и уговоре о закупу неких објеката, а поред тога је израдио пројекат за изградњу марине и успео од неких приватних предузећа да обезбеди донације које су биле потребне спортском клубу, па из реченог произлази да је, супротно жалбеним наводима, спортско друштво имало активности на које је могло да потроши предметну донацију.

На основу свега реченог, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је жалбу јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал и у предметног делу оценио као неосновану, а пресуду у погледу дела, правца и обима побијања као правилну и закониту.

8 Едукативни центар за рурални развој Зрењанина – додела новчаних средстава Једриличарско-наутичком клубу “_” (оптужница став III тачка 7)

Жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал износи тезу о томе да је неправилно закључивање првостепеног суда да ниједним од изведених доказа нису потврђени наводи из оптужнице да су окривљени АА2 и АА искоришћавањем својих службених положаја прибавили имовинску корист окривљеном АА и сведоку СС52 односно да је погрешно закључивање суда о томе да ниједним од изведених доказа нису потврђени наводи оптужнице да су се окривљени АА и АА2 договорили да из буџета Општине Зрењанин, противно намени, пребаце 1.000.000,00 динара на рачун Једриличарско-наутичког клуба “_” и то тако што је окривљени АА, на основу Уговора који је на дан 26.12.2007. године закључен између Едукативног центра за рурални развој и спортског клуба “_”, као председник општине, одобрио да се из буџетских средстава Општине Зрењанин предвиђених за реализацију донаторских програма – Мега програм за 2008. годину, изврши пренос 1.000.000,00 динара на рачун Едукативног центра, па је окривљени АА2 извршио пренос ових средстава противно намени а по налогу окривљеног АА.

Овакви жалбени наводи су од стране Апелационог суда у Београду цењени као неосновани, а ово из следећих разлога:

Према налажењу овог суда, првостепени суд је оценом изведених доказа правилно закључио да је једино овлашћено лице за заступање Једриличарско-наутичког клуба “_” био сведок СС52, те да је тај клуб као инвеститор имао пројекат изградње марине у Перлезу, услед чега је СС52 поднео Едукативном центру за рурални развој захтев за доделу средстава у оквиру програма “Проширење туристичке понуде насељеног места Перлез”. Управни одбор Едукативног центра је одобрио доделу средстава клубу “_”за реконструкцију објекта – чуварице, па како су у буџету Града Зрењанина за 2007. годину, била предвиђена средства у износу од 10.000.000,00 динара за пројекте које усваја Едукативни центар за рурални развој, то је свота од 1.000.000,00 динара која је уплаћена на рачун клуба “_” исплаћена у складу са одлуком Управног одбора Едукативног центра и у оквиру планираних буџетских средстава за 2007. годину.

Из исказа саслушаних сведока – чланова Управног одбора Едукативног центра Зрењанин – сведока СС53, сведока СС54, сведока СС55 и сведока СС56, произилази да ниједном од ових сведока није било познато да је АА суоснивач спортског клуба. Такође, из одбране окривљеног АА произилази да Управни одбор Едукативног центра потпуно независтан од органа општине. Из одбране окривљеног АА2 произилази да је пројекте за које је Едукативни центар доделио новчана средства одобрава искључиво Управни одбор Едукативног центра који о томе расписује и конкурсе а обавеза је локалне самоуправе да свој део партиципације пребаци Центру како би се могли финансирати пројекти.

Такође, из сагласне одбране окривљеног АА2 и окривљеног АА произилази да пре него што је извршено пребацивање ових новчаних средстава на рачун Едукативног центра, никакав разговор окривљени о томе нису водили, нити је окривљени АА питао окривљеног АА2 има ли средстава у Фонду за Мега пројекте.

Као неосновани су цењени жалбени наводи јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал којима се поставља питање какве везе има Једриличарско-наутички клуб “_” са развојем туризма, јер је овај клуб регистрован као спортска организација коју је основало удружење грађана а чији оснивачи су АА и СС52 са циљевима омасовљења популаризације једриличарског и наутичког спорта (а што према ставу жалбе све указује да је ово један спортски клуб чији циљ није развој туризма из чега следи да је Едукативни центар за рурални развој Зрењанина неосновано доделио новчани износ од 1.000.000,00 динара Једриличарско-наутичком клубу). Овакви жалбени наводи, су као што је већ речено, оцењени као неосновани, јер је сведок СС53 пред судом била изричита у тврдњи да је у току спровођења анкета мештана села, у циљу одлучивања која врста едукације ће се радити у тим местима, са њом у контакт ступио окривљени СС52 рекавши да гради марину у близини Перлеза, те да ће то бити место где ће бити туриста, да постоји могућност запошљавања људи из Перлеза, те да ће становници Перлеза моћи да се укључе на различите начине у посао и то издавањем својих објеката, кућа, продајом домаћих производа, продајом сувенира и сл. Такође, из исказа сведока СС54, СС56 и СС55 следи да након што је у Едукативни центар стигао захтев наутичког клуба “_” чланови Управног одбора јесу констатовали да би то било добро за Перлез јер је наутички туризам ушао у један од девет приоритета дугорочног привредног развоја Аутономне Покрајине Војводине, а услед чега је Управни одбор једногласно донео одлуку о додели средстава Једриличарско-наутичком клубу “_”.

Такође је као неоснована цењена теза жалбе јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал и у делу у ком се поставља питање зашто Једриличарско-наутички клуб “_” није искористио одобрена средства већ су иста враћена крајем 2008. године и то након лишења слободе окривљеног АА 01.10.2008. године, а што према наводима жалбе указује да средства и нису била тражена да би се искористила за потребе клуба “_” већ да су окривљени АА2 и АА извршили кривично дело за које су оптужени.

Међутим, овакви жалбени наводи су такође оцењени као неосновани јер је првостепени суд правилно закључио да у Уговору о финансирању и спровођењу пројекта закљученог између Едукативног центра за рурални развој Зрењанин и Једриличарско-наутичког клуба “_” постоји уговорна обавеза да клуб “_” до 30.09.2008. године достави Едукативном центру завршни извештај са спецификацијом трошкова везаних за реконструкцију поменутих објеката, те да је по истеку овог рока Едукативни центар за рурални развој упутио захтев Једриличарско-наутичком клубу “_”, тј. заступнику СС52 да до 31.10.2008. године изврши уговорену обавезу јер ће у противном захтевати повраћај уплаћених средстава. Како је из сагласних исказа сведока СС55, СС56, СС54 и СС53 утврђено да Једриличарско-наутички клуб “_” у уговореном року није реализовао пројекат за који је дат новац, то је извршен повраћај новчаних средстава. Дакле, самим уговором је предвиђена обавеза “_”-a да до 30.09.2008. године достави извештај, па чињеница да је окривљени АА лишен слободе 01.10.2008. године, односно један дан након истека тог рока, према налажењу Апелационог суда у Београду, не доказује тврдњу оптужбе, да пошто је новац враћен након лишења слободе окривљеног АА то значи да новац није ни добијен за потребе Једриличарско-наутичког клуба, већ за потребе његових оснивача.

Такође, према налажењу Апелационог суда у Београду, а имајући све напред речено, првостепени суд је правилно закључио да није доказано да је окривљени АА организовао криминалну групу, а да су окривљени АА4, АА1, АА5, ББ7, ББ6, АА2 и ББ2, постали чланови организоване криминалне групе, која је имала за циљ вршење кривичних дела против службене дужности, а све ради стицања добити, те да су у оквиру плана организоване криминалне групе злоупотребом својих службених овлашћења прибављали имовинску корист организованој групи незаконитим давањем у закуп грађевинског земљишта у државној својини на територији Општине Зрењанин, домаћим и страним инвеститорима, као и да су чланови ове групе ББ6, ББ7 и АА5 извршавајући налоге организатора криминалне групе – АА, путем уговора закључиваних супротно одредбама Закона о јавним набавкама, омогућавали агенцији “_” добијање послова, вршењем услуга обезбеђења за потребе Општине Зрењанин и потребе јавних предузећа чији је оснивач општина, по којим уговорима је оптужени АА2 одобравао исплате из буџета Општине Зрењанин на рачун агенције “_”, са ког рачуна је окривљени АА5 овај новац подизао у готовини на основу документације са неистинитим садржајем и тако прибављали имовинску корист организованој криминалној групи на штету буџета Града Зрењанина у чему им је помогла окривљена ББ2 сачињавањем документације са неистинитим садржајем, а како је то наведено у ставу I оптужнице, због чега је суд правилно окривљеног АА ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ-а, а окривљене АА4, АА1, АА5, ББ6, ББ7, АА2 и ББ2, ослободио од оптужбе да су извршили кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 2 КЗ-а.

Међутим, према налажењу Апелационог суда у Београду, основана је жалба јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал у делу у коме се побија правилност првостепене пресуда у осуђујућем делу, као и жалбе окривљеног АА1 и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1, а ово из следећих разлога:

Изјављеним жалбама је основано указано Апелационом суду у Београду да је првостепени суд повредио границе постављене оптужењем, када је окривљеног АА1, који се оптужницом терети због извршења продуженог кривичног дела злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359 став 3 у вези става 1 у вези члана 33 КЗ-а и члана 61 КЗ-а, огласио кривим због извршења једног кривичног дела примање мита из члана 367 став 4 у вези става 2 КЗ-а (став II тачка 2 оптужнице).

Наиме, према налажењу Апелационог суда у Београду, како је првостепени суд закључио да је од свих кривичних дела која су ушла у конструкцију једног продуженог кривичног дела злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359 став 3 у вези става 1 у вези члана 33 КЗ-а и члана 61 КЗ-а, за које је окривљени АА1 терећен оптужницом јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, окривљени АА1 извршио само једно, то је суд правилно окривљени АА1 огласио кривим за извршење тог једног кривичног дела, при чему правилно окривљеног није ослободио од оптужбе за извршење осталих кривичних дела. Такође, првостепени суд је у разлозима пресуде дао јасне и логичне разлоге о томе зашто окривљеног АА1 није огласио кривим за сва кривична дела за које је терећен а која су саставни део једног продуженог кривичног дела које му је оптужницом стављано на терет. У изнетом смислу, према ставу Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, неме места приговору да на овај начин није у потпуности решен предмет оптужбе. При том, према ставу овог суда, првостепени суд није могао име окривљеног АА1 и радње за које је он терећен оптужницом, издвојити из чињеничног описа ослобађајућег дела пресуде који се односи на друге окривљене, који су, као што је напред речено, правилно ослобођени од оптужбе да су извршили то исто кривично дело, јер то није могло бити учињено а да при том изрека ослобађајућег дела пресуде, остане логична, јасна и разумљива. Другим речима, име и радње окривљеног АА1 из чињеничног описа ослобађајућег дела пресуде, првостепени суд није могао изоставити а да то не буде на штету осталих окривљених за предметно кривично дело, односно саокривљених АА1, јер је суд у контексту објашњења кривично правних радњи кривичних дела за која су они ослобођени од оптужбе, морао описати и радње окривљеног АА1, који је оптужниоцом означен као саизвршилац.

Међутим, као је првостепени суд је на главном претресу, проверавајући наводе оптужбе и одбране окривљених, дозволио извођење доказа само у оквиру тврдњи изнетих у оптужби, то се основано изјављеним жалбама указује овом суду да докази о томе да је окривљени АА1, као службено лице, после извршене службене радње коју је морао извршити (давање налога да се у Одељењу за послове урбанизма, комуналне и стамбене послеве, изради решење којим Општина Зрењанин даје у закуп пок.ББ4 и окривљеном ББ3 земљиште у закуп), у вези са том радњом примио поклон од пок. ББ4 и то новац у износу од 10.000,00 Еура, нису ни извођени. Наиме, суд је имао обавезу да омогући окривљеном да се, приликом изношења своје одбране, изјасни о свим околостима које га терете и изнесе све чињенице које му иду у корист, а како је суд предметном пресудом, изменио чињенични опис оптужнице, и то у погледу битних чињеница, то је на описани начин, првостепени суд изашао из граница постављених оптужниоцом и тиме је учинио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 1 тачка 9 ЗКП-а, на који начин је повређен и закон на штету окривљеног АА1, а што је довело до нужног укидања првостепене пресуде у осуђујућем делу.

Дакле, првостепени суд је био овлашћен да изврши преквалификацију кривичног дела али по закону није био овлашћен да измени опис кривичног дела и то у погледу битних чињеница које представљају елементе кривичног дела за које је окривљени АА1 оптужницом терећен. Сходно одредби члана 420 ЗКП-а, пресуда се може односити само на дело које је предмет оптужбе садржане у поднесеној или на главном претресу измењеној или проширеној оптужници, а окривљени АА1 је оглашен кривим за радње за које није оптужен. На описани начин првостепени суд је изменио чињенични опис дела у изреци пресуде на начин који превазилази границе чињеничног основа оптужбе, односно на начин који превазилази границе чињеница и околности на којима се оптужба заснива. Како се суд током целог поступка држао оптужнице, како у погледу предмета оптужења, тако и у погледу доказа који су предлагани и извођени, у том смислу нису извођени докази како у току истражног поступка тако и на главном претресу у погледу доказивања примања мита од стране окривљеног АА1, а како је то основано указано овом суду изјављеним жалбама.

Како је на изнети начин првостепени суд прекорачио оптужницу, то је уважавањем изјављених жалби јавног тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, окривљеног АА1 и браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1, првостепена пресуда у осуђујућем делу укинута и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење.

Следом реченог, овај суд не чини осврт на жалбене наводе браниоца окривљеног АА1, адвоката АБ1, којим се побија правилност пресуде у делу одлуке о кривичној санкцији, обзиром да су такви жалбени наводи за сада беспредметни, али ће првостепени суд приликом доношења својих чињеничних и правних закључивања у поновљеном суђењу имати у виду и те жалбене наводе.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је ценио и дуге наводе изјављених жалби али их посебно не образлаже, налазећи да они немају утицаја на другачију одлуку суда у овој кривично правној ствари.

Из свих изнетих разлога, на основу одредбе члана 457 и 458 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донео одлуку као у изреци.


Записничар,       Председник већа-судија,
Јелена Каличанин Војновић     Зоран Савић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)