Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.06.2014.

Кж2 1112/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 1112/14
Дана 10.06.2014. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића и Весне Петровић, чланова већа, са судијским сарадником Иреном Јушковић, као записничарем, у поступку за привремено одузимање имовине од трећег лица, власника АА, одлучујући о жалбама трећег лица АА и њеног пуномоћника, адв. АБ, изјављеним против решења Вишег суда у Београду Пои број 4/13-К број 183/11 од 01.04.2014. године, у седници већа одржаној дана 10. јуна 2014. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе трећег лица АА и њеног пуномоћника, адв. АБ, изјављене против решења Вишег суда у Београду Пои број 4/13-К број 183/11 од 01.04.2014. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду Пои број 4/13-К број 183/11 од 01.04.2014. године, усвојен је приговор ВЈТ у Београду ОИК број 9/12 од 02.09.2013. године, изјављен против решења Вишег суда у Београду Пои број 4/13 (К број 183/11) од 26.08.2013. године, па је одређено привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, тако што је од трећег лица-власника АА, од оца _, рођене _. године у _, са пребивалиштем у _, улица _, ЈМБГ _, као трећег лица, супруге окривљеног АА1, привремено одузето и то стан аа и гаражно место аа1, стечен на основу уговора о купопродаји, закљученим дана 27.01.2006. године, између „АА“ DOO, као продавца и АА, као купца за уговорену цену у износу од 168,689 евра, оверен пред Четвртим општинским судом у Београду дана 27.01.2006. године, под III Ов број 140/06 и путничко возило аа2, година производње 2010. Управљање привремено одузетом имовином поверено је Дирекцији за управљање одузетом имовином у саставу Министарства правде РС, те привремено одузимање имовине по решењу траје до доношења одлуке по захтеву за трајно одузимање имовине или до доношења другачије одлуке суда у овој правној ствари.

Против наведеног решења жалбе су изјавили:

-треће лице, АА, због битне повреде одредаба кривичног поступка и посебног поступка из Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права-Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, са предлогом да другостепени суд закаже рочиште, те да на исто позове власницу имовине и пуномоћника, те да усвоји жалбу и преиначи ожалбено решење и одбије захтев за привремено одузимање имовине као неоснован, обавеже Дирекцију за управљање одузетом имовином да врати привремено одузету имовину власници и предузме мере за деблокаду њене имовине брисањем забрана у јавним регистрима, као и да власници имовине призна трошкове овог спора и обавеже ВЈТ да их надокнади.

-пуномоћник трећег лица АА, адв. АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка и посебног поступка из Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права из Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, са предлогом да након одржаног рочишта на коју би позвао власницу имовине и пуномоћника, другостепени суд усвоји жалбу и преиначи ожалбено решење и одбије захтев за привремено одузимање имовине као неоснован.

Апелациони суд у Београду одржао је седницу већа, о којој у смислу одредбе члана 467 став 2 ЗКП, није обавестио странке, јер је нашао да њихово присуство није од користи за разјашњење ствари, а на којој је размотрио списе предмета, заједно са побијаним решењем и жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалбе су неосноване.

Правилно је првостепени суд у побијаном решењу утврдио да су испуњени сви услови предвиђени чланом 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела: да постоји основана сумња да је окривљени АА1 извршио продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ, да постоји основана сумња да је имовина проистекла из кривичног дела и да постоји опасност да би касније одузимање те имовине било отежано или онемогућено.

Наиме, из списа предмета произилази да је 21.02.2011. године подигнута оптужница против окривљеног АА1, због извршења продуженог кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ и кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ, а поднеском ВЈТ у Београду Кт број 1109/10 од 15.05.2013. године, извршена је измена диспозитива оптужнице и правне квалификације, тако што је окривљеном АА1 стављено на терет да је у периоду од 14.04.2005. године до 01.09.2009. године извршио продужено кривично дело злоупотреба одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ, у вези члана 61 КЗ, у периоду од 09.12.2004. године до 18.09.2006. године, кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ, а даље како из извештаја полицијских службеника Јединице за финансијске истраге, Служба за борбу против организованог криминала, о извршеним проверама и утврђеном чињеничном стању ПО број 409/12 од 20.11.2012. године постоји очигледна несразмера између законитих прихода и имовине коју окривљени АА1 и чланови његове породице, односно његова супруга АА поседује, то постоји основана сумња да је наведена имовина проистекла извршењем кривичних дела, као и основана сумња да би до коначне одлуке суда одузимање имовине проистекле из кривичног дела окривљени, односно његова супруга АА могли отуђити и продати савесном купцу, те да би на тај начин отежали и осујетили његово касније одузимање, па како се окривљеном ставља на терет извршење кривичног дела против привреде, то се у конкретном случају, по правилном закључку првостепеног суда, примењују одредбе Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, сходно одредби члана 2 став 1 тачка 5 и члана 2 став 2 истог закона.

Правилно је првостепени суд закључио да обзиром на врсту, структуру и вредност имовине која се привремено одузима од трећег лица, супруге окривљеног и која прелази износ од 1.500.000,00 динара може се закључити да сва поменута имовина спада у круг добара одредбе члана 3 тачка 1 Закона и да су испуњени услови прописани одредбом члана 25 став 1 тачка 3 истог Закона, јер није спорно да АА, супруга окривљеног, поседује имовину која је означена у изреци, а чија вредност је утврђена у поступку привременог одузимања, те да има статус власника имовине у смислу члана 3 тачка 1 тог закона. Имајући у виду да је АА власник наведених непокретности, то постоји основана сумња да је исте стекла од новчаних средстава и прихода, који су проистекли из кривичног дела, а које се окривљеном АА1 стављају на терет, односно да је та имовина и приходи супружника, овде власника АА и целокупне породице  у очигледној несразмери са њиховим законитим и легалним приходима.

Дакле, правилно је првостепени суд из изјава сведока СС и СС1, изјаве трећег лица АА и писаних доказа и целокупног стања у списима нашао да је АА власник наведених непокретности, који стан је стекла на основу уговора о купопродаји који је закључен дана 27.01.2006. године, између „АА“ DOO, као продавца и АА, као купца, за уговорену цену у износу од 168,689 евра, који је уговор оверен пред Четвртим општинским судом у Београду дана 27.01.2006. године и да је власник путничког возила марке аа2, а имајући у виду да иста није пружила довољно доказа који би поткрепили тврдње и наводе да је имовина стечена из законитих и легалних прихода породице АА, односно прихода које је остварио легалним путем окривљени АА1 и треће лице АА, нити доказе који би говорили о стицању новчаних средстава на неки други законом дозвољен начин, мимо радног односа, то нема доказа који би са сигурношћу упућивали на постојање законитих прихода који би били у сразмери са имовином којом располажу, имајући у виду да је окривљени оправдано сумњив да је извршио горе наведена кривична дела, а постоји основана сумња да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела, сходно одредби члана 3 став 1 тачка 1 Закона, а при томе је правилно првостепени суд узео у обзир фазу кривичног поступка против окривљеног па правилно закључио да у конкретном случају постоји реална опасност да ће треће лице, односно супруга окривљеног располагати предметном имовином и тако спречити или отежати евентуално даље одузимање имовине.

При томе је правилно првостепени суд утврдио да постоји очигледна несразмера између укупног прихода и расхода породице АА за период између 2001. до 2010. године и да та разлика износи 209.670 евра, за коју разлику АА као треће лице, односно власник, није пружила доказ да је та имовина стечена легалним и законитим приходима неког од чланова породице АА, а што је детаљно образложио суд на страни 11 и 12 образложења побијаног решења, ценећи и доказе на околност да је породица АА имала и друге редовне приходе који нису обрачунати у ПИО фонду, али је нашао да и поред тих доказа не произилази да постоји сразмера између прихода и расхода породице АА. Такође је првостепени суд ценио прилив новца који је АА1 остварио у периоду од 01.01.2008. године до 31.12.2008. године као члан Управног одбора у "АА1" који износи 18.327,27 евра, па је нашао да су ти приходи подобни и сматрају се законитим у овој фази поступка, али укључујући те приходе са приходима које је обрачунао ПИО фонд постоји очигледна несразмера између прихода породице АА и расхода породице АА за наведени период. У односу на изјаву трећег лица АА и саслушаног сведока СС1 да је део новчаних средстава за куповину стана и возила обезбедила на тај начин што је мајка трећег лица АА, СС1 продала свој стан који је стекла на основу решења о наслеђивању, а новац дала својој ћерки АА, првостепени суд је правилно закључио да из списа предмета не произилази да је СС1 члан домаћинства породице АА, јер је уговор о купопродаји непокретности којим је СС1 отуђила свој стан закључен 28.10.2003. године, а из уверења МУП-а произилази да СС1 има пребивалиште на адреси аа1, али од 04.05.2009. године, односно након шест година од продаје предметног стана, а увидом у пријаву Пореске управе од 06.06.2006. године, коју је лично поднела и потписала подносилац пријаве АА произилази да чланове домаћинства чине њен супруг АА1 и ћерка АА2. У односу на изјаву трећег лица и сведока СС да део новца је обезбедила породица АА на основу уговора о купопродаји непокретности, коју је продавац АА3, отац окривљеног отуђио, те да је на тај начин породица АА од наведене продаје стана остварила 105.000,00 евра, првостепени суд је на основу увида у уговоре и признанице, које представљају доказ о подизању новца са рачуна АА3 нашао да динамика уплате на име купопродајне цене не одговара у потпуности динамици исплате и подизању новца од продаје стана АА3, а притом је све ово објаснио детаљно и јасно на страни 14 образложења побијаног решења и при томе је јасно нашао да АА није пружила ниједан доказ на околност када је и по ком основу, као и од којих новчаних средстава стекла и за који износ је купила возило, па се не може као законити прилив новца прихватити новац наведеног од продаје возила аа3, како је она навела.

Дакле, правилно је првостепени суд нашао да су испуњени сви услови прописани одредбом члана 23 и 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, имајући у виду да постоји оправдана сумња да је окривљени АА1 извршио продужено кривично дело из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 61 КЗ и једно кривично дело из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ, те постоји основана сумња да је имовина власника трећег лица проистекла из кривичног дела јер је у очигледној несразмери са законитим и легалним приходима породице АА, вредност имовине прелази 1.500,00 динара, постоје разлози који оправдавају потребу за привременим одузимањем, односно постоји опасност да би касније одузимање имовине било отежано и омогућено, те да су испуњени сви услови да се имовина од трећег лица, односно супруге окривљеног привремено одузме и онемогући трећем лицу АА да имовину отуђи и прода савесном купцу и тако осујети евентуално даље касније одузимање.

Првостепени суд је ценио све приложене доказе, па је правилно нашао да исти нису довољни да би учинили сразмеру између свих прихода које породица АА има, а који су услов обрачун ПИО фонда и Пореске управе, укључујући и доказе које је суд ценио као легалне приливе, са свим расходима које породица има у наведеном периоду и правилно је нашао да су испуњени сви услови за доношење одлуке о привременом одузимању имовине од трећег лица, власника АА и усвајање приговора ВЈТ-а који је изјављен против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.4/13 од 26.08.2013. године.

Имајући у виду напред наведене јавне и уверљиве разлоге првостепеног суда, то су супротни жалбени наводи трећег лица АА и њеног пуномоћника оцењени као неосновани и у жалбама се не наводи ни једна околност која би била од утицаја на другачију одлуку овог суда, посебно имајући у виду да је првостепени суд за своју одлуку дао јасне, уверљиве и аргументоване разлоге, које је у свему као правилне прихватио овај суд.

Наиме, наводи жалби су неосновани, имајући у виду да је првостепени суд правилно нашао да су испуњени кумулативно прописани услови из члана 23 и 25 Закона о одузимању имовине, те да је за овакву своју одлуку дао јасне и уверљиве разлоге и узео у обзир све околности, због чега су супротни жалбени наводи оцењени као неосновани.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 467 став 4 Законика о кривичном поступку, донета је одлука као у изреци овог решења.

ЗАПИСНИЧАР     ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Ирена Јушковић, с.р.      Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)