Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.11.2014.

Кж2 2040/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 2040/14
Дана 03.11.2014. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Милене Рашић, председника већа, Мирјане Поповић и Снежане Димитријевић, чланова већа, са вишим судијским сарадником Јеленом Мијушковић, записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА, због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 КЗ, одлучујући о жалбама јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду и пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ, изјављеним против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 - Кв.бр.1635/14 од 26.08.2014. године, у седници већа одржаној дана 03.11.2014. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УВАЖАВАЊЕМ ЖАЛБИ јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду и пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ, УКИДА СЕ решење Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 - Кв.бр.1635/14 од 26.08.2014. године и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно одлучивање.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 - Кв.бр.1635/14 од 26.08.2014. године, у ставу првом, делимично су усвојени приговор власника трећег лица АА од 25.04.2014. године и приговор пуномоћника власника трећег лица АА1, адвоката АБ од 22.04.2014. године, допуњен дана 02.06.2014. године, изјављени против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 од 03.04.2014. године, па је укинуто привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, и то у делу у ком је од власника трећег лица АА1 привремено одузет стан аа, а чији је ванкњижни власник АА1. У ставу другом истог решења делимично су одбијени приговор власника трећег лица АА1 од 25.04.2014. године и приговор пуномоћника власника трећег лица АА1, адвоката АБ од 22.04.2014. године, допуњен дана 02.06.2014. године, изјављени против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 од 03.04.2014. године, у делу у ком је од власника трећег лица АА1 привремено одузет стан аа1, а чији је ванкњижни власник АА1.

Против наведеног решења жалбе су изјавили:

-јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду, због погрешно утврђеног чињеничног стања, а према садржини жалбе и због битне повреде одредаба кривичног поступка, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине решење Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 - Кв.бр.1635/14 од 26.08.2014. године у делу у ком су усвојени приговор власника трећег лица АА1, од 25.04.2014. године и приговор пуномоћника власника трећег лица АА1, адвоката АБ од 22.04.2014. године, који је допуњен дана 02.06.2014. године и да предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање;

-пуномоћник трећег лица АА1, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да Апелациони суд у Београду жалбу уважи и ожалбено решење у побијаном другом ставу укине и предмет врати на поновни поступак, уз захтев да буде обавештен и позван на седницу на којој се буде одлучивало по жалби.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, у смислу члана 467 став 2 ЗКП, на коју није позивао странке јер је нашао да њихово присуство не би било корисно за разјашњење конкретне ствари, па је размотрио списе предмета, заједно са изјављеним жалбама и побијаним решењем, које је сходно одредби члана 467 став 1 ЗКП испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, те је по оцени жалбених навода и предлога, одлучио као у диспозитиву овог решења.

По налажењу Апелационог суда у Београду, основано се жалбом јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду истиче да је побијано решење у делу у ком су у ставу првом изреке делимично усвојени приговор власника трећег лица АА1 од 25.04.2014. године и приговор њеног пуномоћника, адвоката АБ од 22.04.2014. године, допуњен дана 02.06.2014. године, изјављени против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 од 03.04.2014. године, па је укинуто привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, и то у делу у ком је од власника трећег лица АА1 привремено одузет стан аа, а чији је ванкњижни власник АА1, захваћено битном повредом одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП, обзиром да су дати разлози о одлучним чињеницама нејасни и у знатној мери противречни, те да је с тим у вези и чињенично стање погрешно и непотпуно утврђено.

Истовремено, по налажењу овог суда, основано се жалбом пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ истиче да је доносећи побијано решење у ставу другом изреке, којим су делимично одбијени приговор власника трећег лица АА1 од 25.04.2014. године и приговор њеног пуномоћника, адвоката АБ од 22.04.2014. године, допуњен дана 02.06.2014. године, изјављени против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 од 03.04.2014. године, и то у делу у ком је од власника трећег лица АА1 привремено одузет стан аа1, а чији је ванкњижни власник АА1, кривично ванпретресно веће Вишег суда у Београду учинило битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП, обзиром да су изостали разлози о одлучним чињеницама, а да су дати разлози нејасни и у знатној мери противречни, те да је с тим у вези и чињенично стање погрешно и непотпуно утврђено, због чега се не може несумњиво закључити да ли је оправдано одузимање напред наведене имовине.

Наиме, из писаних доказа приложених списима предмета кривично ванпретресно веће Вишег суда у Београду је утврдило да је АА1, мајка окривљеног АА1, коме се оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт.бр.587/10 ставља на терет извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 КЗ, била у сталном радном односу као дактилограф и административни калкулант од 1947. године до 01.11.1979. године, када је пензионисана и од када је редовно примала пензију, затим да је од 05.11.1984. године остваривала накнаду за туђу негу и помоћ у виду редовних месечних прихода, као и да је остваривала право свог оца на накнаду за национализовано грађевинско земљиште, која је утврђена решењем Петог општинског суда у Београду од 22.12.1980. године, те да је до пунолетства свог сина АА дана 27.04.1972. године примала алиментацију од бившег супруга за његово издржавање, и то од 27.03.1963. године. Осим тога, утврђено је да је на основу Уговора о купопродаји непокретности, закљученог дана 15.05.1995. године, АА1 продала стан аа2 за износ од 70.000 DEM, који износ је примила даном потписивања уговора. Из допунског економско финансијског вештачења Друштва за судско вештачење „ВВ“ ДОО од 18.04.2012. и 11.10.2012. године, као и изјашњења од 20.11.2012. године, утврђено је да је АА1 стан аа1, а да је стан аа платила у целости у износу од 4.683.669,10 динара, што одговара противвредности од 58.000 евра, па да су оба стана, дакле, плаћена укупно 98.000 евра. Имајући у виду све напред наведене приходе које је АА1 остваривала, као и узимајући у обзир новчане износе на штедним књижицама које су имале АА1 и њена мајка АА2, економско финансијским вештачењем утврђено је да је АА1 у периоду од 01.01.1979. до 28.08.2008. године располагала са укупним новчаним средствима од 121.099 еура. Овако дат налаз и мишљење судских вештака суд је прихватио као јасан, детаљан и дат у складу са правилима струке, истовремено наводећи да исти није прихватио само у делу у ком је, узимајући у обзир трошкове социјалних и егзистенцијалних потреба АА1 у минималном износу, утврђено да је за своје издржавање од укупних прихода потрошила износ од 42.665 еура. С тим у вези, суд је оценио да је налаз и мишљење вештака у овом делу непотпун и нејасан, те да је утврђени износ расхода морао бити већи, односно да је исти нереалан, имајући у виду дужину временског периода од готово тридесет година, те егзистенцијалне и социјалне потребе АА1, као и изјашњење судског вештака од 20.11.2012. године, у ком је појаснио да се приликом давања налаза и мишљења изјаснио о одређеним трошковима живота за АА1, али да није у могућности да израчуна њене реалне трошкове живота.

Имајући у виду све наведено, као и наводе АА1 и њеног пуномоћника из поднетих приговора, кривично ванпретресно веће Вишег суда у Београду је закључило да је АА1 располагала законито стеченим приходима у време куповине стана аа, за износ од 40.000 евра, на основу Уговора о купопродаји закљученог између „АА“ ДОО Београд, као продавца и АА1, као купца и овереног дана 27.06.2005. године и нашао да нема довољно доказа о постојању основане сумње да наведена непокретност проистиче из кривичног дела, па је, сходно томе, делимично укинуо привремено одузимање имовине у делу у ком је од трећег лица АА1 одузет наведени стан аа.

Истовремено, кривично ванпретресно веће Вишег суда у Београду је побијаним решењем, у ставу другом, одбило приговоре власника трећег лица АА1 и њеног пуномоћника, адвоката АБ, изјављене против решења Вишег суда у Београду Пои.бр.5/14 од 03.04.2014. године, у делу у ком је од трећег лица АА1 привремено одузет стан аа1, наводећи да су испуњени сви услови из члана 25 став 1 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, односно да постоји основана сумња да је окривљени АА3, син трећег лица АА1, извршио кривично дело из члана 234 став 3 КЗ, које му је у предмету Вишег суда у Београду К.бр.26/14 оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду стављено на терет, затим да постоји основана сумња да је имовина власника проистекла из кривичног дела, конкретно, да је стан аа, власника трећег лица АА1, проистекла из кривичног дела, при чему вредност ове имовине прелази износ од 1.500.000,оо динара, те да постоје разлози који оправдавају потребу за привременим одузимањем исте, а која се огледа у реалној опасности да треће лице АА1 може да отуђи предметну непокретност и тако спречи или отежа њено одузимање.

Међутим, по налажењу Апелационог суда у Београду, основано се жалбом пуномоћника АА1, адвоката АБ, истиче да у побијаном делу ожалбеног решења нису наведени разлози о одлучним чињеницама због којих суд сматра да АА1 има статус трећег лица у смислу одредбе члана 3 став 1 тачка 8 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, затим разлози за закључак да је вредност имовине која је предмет захтева у очигледној несразмери са законитим приходима власника, као ни разлози на основу којих је суд закључио да би треће лице у конкретном случају предметном имовином могло да располаже и на тај начин спречи или отежа њено одузимање.

Такође, основано се жалбом Вишег јавног тужилаштва у Београду указује да је побијано решење у делу у ком је укинуто привремено одузимање од власника АА1 непокретности аа, засновано на битној повреди одредаба кривичног поступка, а с тим у вези и на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању, и то у погледу износа законито стечених прихода и расхода АА1, као и у погледу њиховог односа са вредношћу наведене имовине која је предмет привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела.

У образложењу побијаног решења, по налажењу овог суда, нису дати јасни разлози на основу којих је закључено да АА1, мајка окривљеног АА, има својство трећег лица у смислу одредбе члана 3 став 1 тачка 8 Закона о одузимању имовине.

Наиме, одредбом члана 3 став 1 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, предвиђено је да се имовином проистеклом из кривичног дела сматра имовина власника која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима, док је тачком 4 истог члана прописано да се власником сматра окривљени, окривљени сарадник, оставилац, правни следбеник или треће лице, а тачком 8 да се трећим лицем сматра физичко или правно лице на које је пренета имовина проистекла из кривичног дела.

Имајући у виду цитиране законске одредбе којима се јасно дефинише појам трећег лица, као физичко или правно лице на које је пренета имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела, при чему је, дакле, неопходан услов да је имовина пренета, то је по оцени овог суда нејасно на основу чега је на страни 14 образложења побијаног решења закључено да АА1 има у овом поступку у односу на стан аа1, статус трећег лица, сходно одредби члана 3 став 1 тачка 8 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, обзиром да је полазећи од неспорне чињенице да је АА1 власник спорног стана, на основу Уговора о купопродаји непокретности у изградњи, закљученог између „АА“ ДОО Београд, као продавца и АА1, као купца, а који уговор је оверен од стране Петог општинског суда у Београду Ов.бр.294/07 од 24.09.2007. године, суд пропустио да утврди да ли је и на који начин предметни стан евентуално прибављен средствима окривљеног АА, а која средства проистичу из кривичног дела, као и на који начин је и у ком делу, у том случају, спорна непокретност пренета на АА1, будући да је нужан предуслов да је имовина која се одузима повезана са лицем коме се ставља на терет извршење кривичног дела.

Осим тога, по налажењу Апелационог суда у Београду, у побијаном решењу суд није дао јасне разлоге на основу којих је извео закључак да постоји основана сумња да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела јер постоји очигледна несразмера између те имовине и законито стечених прихода АА1.

Наиме, суд је у побијаном решењу, на страни 14, у ставу трећем, навео да полазећи од доказа приложених у списима предмета у погледу законитих прихода које је АА1 остваривала, затим расхода које је иста имала у виду средстава за обезбеђење животних потреба и егзистенције, као и расходе у виду новчаног износа од 40.000 евра који је искористила за куповину стана аа, нема доказа да је треће лице АА1 након само две године од куповине тог стана купила стан аа1, од законито стечених новчаних средстава, и то за износ од 65.000 евра, колико је то било предвиђено Уговором о купопродаји непокретности.

Побијаним решењем се такође наводи да суд није прихватио налаз и мишљење вештака у погледу расхода АА1 у износу од 42.665 евра, налазећи да исти нису реални, односно да су у наведеном периоду морали бити већи, узимајући у обзир околности под којима је иста живела, односно трошкове егзистенцијалних и социјалних потреба.

Овакви разлози првостепеног суда у погледу постојања несразмере између имовине трећег лица и законито стечених прихода нејасни су, имајући у виду да на чињеницу да је реч о имовини проистеклој из кривичног дела не указује свака несразмера, већ само очигледна несразмера која подразумева изразиту диспропорцију, а да је на основу приложених доказа и прикупљених података утврђено да је АА1 при куповини станова аа и аа1 располагала са укупним средствима од 78.434 евра, при чему су оба стана плаћена укупно 98.000 евра.

Осим тога, по налажењу овог суда, паушални су разлози суда дати у прилог става да расходи АА1 утврђени допунским економско-финансијским вештачењем у износу од 42.665 евра нису реални, односно да су исти морали бити већи, обзиром да суд није навео колико налази да су исти били већи, посебно када се има у виду да вештак није могао да утврди висину примања АА1 од заснивања радног односа до одласка у пензију, а које приходе је она евидентно остварила, при чему суд наведену чињеницу ни на који начин није ценио ни разматрао. Такође, суд је приликом анализе и оцене чињеница везаних за несразмерност легалних прихода и вредности стечене имовине у конкретном случају пропустио да цени и чињеницу да је АА1 живела у породичном домаћинству са својим родитељима до 1985. године, а потом до 1995. године са мајком и сходно томе, са члановима домаћинства који су имали своје приходе делила трошкове живота.

С тим у вези, по налажењу Апелационог суда у Београду, основано се и жалбом јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду истиче да су разлози суда дати у погледу висине законито стечених прихода АА1 са једне стране и утврђених расхода, са друге стране, нејасни и паушални.

Такође, да би се применио институт привременог одузимања имовине, поред осталог, мора да постоји и опасност да би касније одузимање имовине било отежано или онемогућено, а која опасност мора бити конкретно и јасно одређена и поткрепљена реалним чињеницама које морају створити јасно убеђење о постојању те опасности.

У побијаном решењу, међутим, нису на одговарајући начин, по оцени овог суда, образложене одлучне чињенице везане за то да ли би касније одузимање имовине било отежано или онемогућено, будући да је свој закључак у погледу тога, првостепени суд образложио на страни 16 решења само чињеницом да из списа предмета произилази да је АА1 већ закључила 01.04.2011. године предуговор о купопродаји предметне непокретности, на основу чега се, по оцени овог суда, посебно имајући у виду да исти још увек није продат, не може недвосмислено закључити да у конкретном случају постоји опасност да би касније одузимање имовине било евентуално отежано и онемогућено, нити у чему се та опасност састоји.

Имајући у виду да је побијано решење захваћено наведеним битним повредама одредаба кривичног поступка, као и да је исто засновано на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању, веће овог суда је уважавањем жалби јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду и пуномоћника трећег лица АА1, укинуло побијано решење и предмет вратило првостепеном суду на поновно одлучивање.

У поновном поступку, првостепени суд ће отклонити битну повреду одредаба поступка на коју му је указано овим решењем и дати јасне, довољне и аргументоване разлоге о одлучним чињеницама које ће утврдити након поновне детаљне и свестране оцене доказа у списима предмета, након чега ће бити у могућности да донесе правилну и закониту одлуку у погледу оправданости привременог одузимања имовине АА1 која је предмет захтева Вишег јавног тужилаштва у Београду.

Сходно наведеним разлозима, Апелациони суд у Београду је на основу одредбе члана 467 став 4 ЗКП, донео одлуку као у изреци решења.

Записничар      ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Јелена Мијушковић, с.р.    Милена Рашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)