Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.03.2015.

Кж2 2525/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 2525/14
Дана 03.03.2015. године
Б Е О Г Р А Д

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судије Соње Манојловић, председника већа, судија Драгана Ћесаровића и Миленка Цвијовића, чланова већа, са вишим судијском сарадником Кристином Вуковић, записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА и др, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ и др, одлучујући о жалбама Вишег јавног тужилаштва у Београду, окривљене АА1 и окривљеног АА, изјављеним против решења Вишег суда у Београду Ки.бр.512/13- Пои.бр.10/12 – Кв.бр.2722/14 од 07.10.2014. године, на рочишту у смислу члана 30 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, донео је дана 03.03.2015. године


Р Е Ш Е Њ Е

УВАЖАВА СЕ жалба окривљене АА1, па се ПРЕИНАЧАВА решење Вишег суда у Београду Ки.бр.512/13 – Пои.бр.10/12 – Кв.бр.2722/14 од 07.10.2014. године, и то тако што се ОДБИЈА захтев за привремено одузимање имовине Вишег јавног тужилаштва у Београду ОИК бр.11/11 од 20.09.2012.године у делу у коме је тражено да се од окривљене АА1 одузме градско грађевинско земљиште у потезу аа, на којем је као сувласник у делу од ½ уписана окривљена АА1 и аа1 (за које је Министарство животне средине и просторног планирања РС издало решење о грађевинској дозволи број 351-03-01998/10-07 од 02.12.2010. године), на коме је окривљена АА1 ванкњижни власник по основу уговора о купопродаји непокретности стана број БГ011-45 од 27.12.2010. године, оверен у Првом основном суду у Београду под бројем Ов I бр.1900/11 од 11.01.2011. године, док се жалба Вишег јавног тужилаштва у Београду и жалба окривљеног АА ОДБИЈАЈУ као неосноване, а ожалбено решење Вишег суда у Београду Ки.бр.512/13 Пои.бр.10/12 – Кв.бр.2722/14 од 07.10.2014. године, у преосталом делу, у ставовима I, III и V остаје неизмењено.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду Ки.бр.512/13 – Пои.бр. 10/12 – Кв.бр.2722/14 од 07.10.2014. године усвојен је приговор Вишег јавног тужилаштва у Београду ОИК.бр.11/11 од 21.10.2013. године, изјављен на решење истражног судије Вишег суда у Београду Пои.бр.10/12 од 27.09.2013. године, исправљено дана 06.12.2013. године у односу на окривљеног АА, па је одређено привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, тако што се од - окривљеног – власника АА привремено одузима грађевинског земљиште изван грађевинског подручја, аа2, са грађевинским објектима изграђеним без грађевинске дозволе на наведеној парцели, уписане у Б листу први део, под редним бројем зграда од 1-20, док је одбијен као неоснован приговор Вишег јавног тужилаштва у Београду ОИК.бр.11/11 од 21.10.2013. године, изјављен на решење истражног судије Вишег суда у Београду Пои.бр.10/12 од 27.09.2013. године, исправљено дана 06.12.2013. године, у делу где је одбијен предлог Вишег јавног тужилаштва у Београду да се од окривљене – власника АА1 привремено одузме стан аа3, а који се у листу Б2 део као власник наводи окривљена АА1 са обимом удела 1/1 као посебни део стамбене зграде за колективно становaње изграђене на катастарској парцели број аа3 описан у В листу први део. Истим решењем, одбијен је као неоснован приговор браниоца окривљене АА1, адвоката АБ, изјављен против решења истражног судије Вишег суда у Београду Пои.бр. 10/12 од 27.09.2013. године, исправљено дана 06.12.2013. године и то у делу где је од окривљене АА1 привремено одузет стан аа4 (за које Министарство животне средине и просторног планирања РС издало решење о грађевинској дозволи број 351-03-01998/10-07 од 02.12.2010. године), на коме је окривљена АА1 ванкњижни власник по основу уговора о купопродаји непокретности стана број БГ011-45 од 27.12.2010. године, оверен у Првом основном суду у Београду под бројем Ов.I бр. 1900/11 од 11.01.2011. године. Даље, усвојен је приговор браниоца окривљене АА1, адвоката АБ изјављен против решења истражног судије Вишег суда у Београду Пои.бр.10/12 од 27.09.2013. године, исправљеног дана 06.12.2013. године, па је укинуто привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела и то у делу којим је од окривљене АА1 привремено одузето градско грађевинско земљиште у потезу аа, на којем је као сувласник у делу од ½ уписана окривљена АА1 и стан број аа1. Истим решењем одбијен је приговор Вишег јавног тужилаштва у Београду ОИК.бр.11/11 од 21.10.2013. године, изјављен на решење истражног судије Вишег суда у Београду Пои.бр. 10/12 од 27.09.2013. године, исправљено дана 06.12.2013. године у односу на треће лице ББ, у делу где је одбијен предлог ВЈТа у Београду да се од трећег лица – власника ББ и то од друштва за трговину, туризам и услуге „АА“ ДОО са седиштем у _, улица _, матични број _, чији је оснивач са 100 % капитала, са свом припадајућом имовином и непокретностима и то стан аа5, чији је начин коришћења дефинисан као пословни простор угоститељства, књижно власништво ДОО „АА2“ Зрењанин, а чији је ванкњижни власник „АА“ ДОО Зрењанин, на основу одлуке о измени и допуни одлуке о основању друштва са ограниченом одговорношћу „АА“ ДОО, Зрењанин, оверене у Општинском суду у Тителу под Ов.бр. 3916/08; приземна зграда _ обележена бројем _ површине _ ари и _м2, земљишно-књижно власништво ДОО „АА2“ Зрењанин и приземни стан обележен бројем 2 у власништву Републике Србије, за које је као носилац права коришћења уписан ДОО „АА2“ Зрењанин, као и право коришћења земљишта површине аа1, све на аа6, а која права су на основу одлуке о измени и допуни одлуке о оснивању друштва са ограниченом одговорношћу „АА“ ДОО Зрењанин, оверене у Општинском суду у Тителу под Ов.бр. 3916/08, пренета на „АА“ ДОО Зрењанин; стамбена зграда аа7, власништво „АА“ ДОО Зрењанин, аа8; зграда трговине површине _ м2 власништво „АА“ ДОО Зрењанин и право коришћења земљишта аа9 и зграда трговине површине _ м2 власништво „АА“ ДОО Зрењанин и право коришћења земљишта аа10. Истим решењем одређено је да ће се одлука којом је усвојен захтев за привремено одузимање имовине извршити по одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу, управљање привремено одузетом имовином је поверено Дирекцији за управљање одузетом имовином у саставу Министарства правде Републике Србије а привремено одузимање имовине по наведеном решењу траје до доношења одлуке по захтеву за трајно одузимање имовине или до другачије одлуке суда.

Против наведеног решења благовремено су жалбе изјавили:

-Више јавно тужилаштво у Београду због битне повреде одредаба поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да Апелациони суд у Београду ожалбено решење преиначи тако што ће одбити приговор браниоца окривљене АА1, адвоката АБ изјављен против решења истражног судије Вишег суда у Београду Пои. бр. 10/12 од 27.09.2013. године, исправљеног дана 06.12.2013. године, у делу којим се од окривљене АА1 привремено одузима градско грађевинско земљиште у потезу аа, на које као сувласник у делу од ½ уписана окривљена АА1, усвојити приговор ВЈТа у Београду ОИК. бр.11/11 од 21.10.2013. године, изјављен на решење истражног судије Вишег суда у Београду ПОИ.бр. 10/12 од 27.09.2013. године, исправљеног дана 06.12.2013. године, у односу на треће лице ББ, којим је одбијен предлог ВЈТа да се од трећег лица – власника ББ привремено одузме имовина, те одредити привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, тако што се од трећег лица власника ББ одузима друштво за трговину, туризам и услуге „АА“ ДОО са седиштем у Зрењанину, улица _, матични број _, чији је он оснивач са 100% капитала, са свом припадајућом имовином и покретностима и то двособан стан аа6, чији је начин коришћења дефинисан као пословни простор угоститељства, књижно власништво ДОО „АА2“ Зрењанин, а чији је ванкњижни власник „АА“ ДОО Зрењанин, на основу одлуке о измени и допуни одлуке о основању друштва са ограниченом одговорношћу „АА“ ДОО, Зрењанин, оверене у Општинском суду у Тителу под Ов.бр. 3916/08; приземна зграда _ обележена бројем 1 површине 5 ари и 13м2, земљишно-књижно власништво ДОО „АА2“ Зрењанин и приземни стан обележен бројем 2 у власништву Републике Србије, за које је као носилац права коришћења уписан ДОО „АА2“ Зрењанин, као и право коришћења земљишта површине аа11, а која права су на основу одлуке о измени и допуни одлуке о оснивању друштва са ограниченом одговорношћу „АА“ ДОО Зрењанин, оверене у Општинском суду у Тителу под Ов.бр. 3916/08, пренета на „АА“ ДОО Зрењанин; стамбена зграда аа7; зграда аа12 власништво „АА“ ДОО Зрењанин и право коришћења земљишта површине аа9 1 и зграда аа13 власништво „АА“ ДОО Зрењанин и право коришћења земљишта аа10.

-Окривљена АА1 због битне повреде одредаба поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела и одлуке о одбијању као неоснованог приговора о привременом одузимању стана са предлогом да Апелациони суд у Београду закаже рочиште и позове окривљену АА1 и њеног браниоца и пуномоћника адвоката АБ, са предлогом да се уважи изјављена жалба и преиначи решење Вишег суда и укине привремено одузимање имовине проистекло из кривичног дела којим је од окривљене АА1 одузет двособан стан аа1, на коме је АА1 ванкњижни власник по основу уговора о купопродаји непокретности стана број Бг 011-45 од 27.12.2010. године, оверен у Првом основном суду у Београду под Ов.бр. I бр. 1900/11 од 11.01.2011. године или да суд у допуни доказног поступка нареди вештачење по вештаку економско финансијске струке којим би се утврдили законити приходи и расходи окривљене и њене породице и стечена имовина и потом донело правилно и законито решење.

-Окривљени АА без навођења законског основа побијања ожалбеног решења, али из садржине жалбе произилази да је иста изјављена због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи ожалбено решење и одбије предлог за привремено одузимање имовине.

Апелациони суд у Београду одржао је рочиште у смислу члана 30 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, а у присуству окривљеног АА са пуномоћником АБ1 и окривљене АА1, са пуномоћником АБ, а у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужилаштва у Београду, на коме је размотрио списе предмета, заједно са побијаним решењем, у смислу одредбе члана 467 став 1 Законика о кривичном поступку, испитујући решење у оквиру основа, дела и правца побијана истакнутим у жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога, одлучио као у диспозитиву решења.

У изјављеној жалби окривљени АА, наводи да је првостепени суд погрешно и непотпуно утврдио да је имовина у очигледној несразмерни са приходима окривљеног, с обзиром да је нелогично да окривљени и чланови домаћинства у периоду од 2000. до 2010. године нису имали приходе, а да су имали расходе од 103.446 еура, док резултати финансијске истраге који су апсолутно нетачни никада нису презентовани окривљеном, нити се он о њима изјашњавао при чему окривљени истиче да не постоји основана сумња да је извршио кривично дело које му се ставља на терет, а да је имовину стекао на јавном надметању, платио кредитом, а кредит вратио новцем који је позајмио од пријатеља коме дуг још увек није вратио, дакле на легалан начин.

Насупрот изнетим жалбеним наводима, по налажењу Апелационог суда у Београду, правилно је првостепени суд нашао да су испуњени законом предвиђени услови из члана 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела да се од окривљеног АА привремено одузме имовина и то грађевинско земљиште изван грађевинског подручја парцела аа2, са грађевинским објектима изграђеним без грађевинске дозволе на наведеној парцели, уписане у Б листу први део, под редним бројем зграда од 1-20, чији је он књижни власник.

Увидом у извештај јединице за финансијске истраге од 26.03.2012. године, утврђено да у периоду од 2001. до 2010. године окривљени АА, укључујући и чланове његове породице, није остваривао законите приходе, док су расходи ове породице у овом периоду износили 103.446 еура, док је вредност предметне непокретност износила 20.200.000,00 динара, што је утврђено из записника Министарства о финансијама, Пореска управа Алексинац од 18.10.2005. године, коју је окривљени АА стекао управо у том периоду и то 2005. године отплаћујући кредит у року од 6 месеци, који му је одобрен у износу од 212.699 еура са каматном стопом од 6,50% годишње и ефективном каматном стопом 10,02%.

И по налажењу већа овог суда, како то правилно налази првостепени суд, наведено чињенично стање, као и садржина писмених доказа који су приложени у списима предмета указују на основану сумњу да је предметна имовина окривљеног АА у очигледној несразмери са његовим законитим приходима, посебно код чињенице да исти у периоду када је стекао наведену непокретност, као и у време извршења дела које му је стављено на терет, уопште није остваривао законите приходе. Наиме, окривљени у време отплате наменског кредита није имао средстава да исти отплаћује у тако кратком временском року, посебно ценећи при том висину укупне суме кредита, висину ануитета кредита за отплату, те висину каматне стопе и временски период отплате истог и то 6 месеци, за коју отплату окривљени није имао законитих прихода, при чему окривљени АА ни једним доказом, ни лично ни преко свог браниоца, није учинио вероватним да је имао средства да исплати наменски кредит којим је ову непокретност стекао, нити је поднео доказе да је исти отплатио из прихода које је остварио по другим правним основима мимо редовних и званичних прихода који су евидентирани код надлежних државних органа.

По налажењу већа Апелационог суда у Београду, а како то правилно налази првостепени суд, иако се стечена имовина не везује директно за конкретно учињено дело и период који је обухваћен захтевом за спровођење истраге, то је без значаја у конкретном случају јер за разлику од института одузимања имовинске користи проистекле из кривичног дела где је потребно доказати узрочно последичну везу између конкретног кривичног дела и стечене имовинске користи, у поступку привременог одузимања имовине то није неопходно.

Наиме, према одредбама Закона о одузимању имовинске користи проистекле из кривичног дела, где је у члану 2 поменутог закона прописано да се одредбе наведеног закона примењују за кривична дела за која су таксативно побројана, између осталог и за кривично дело које се окривљеном ставља на терет, постојање доказа о имовини, законитим приходима и очигледној несразмери између законитих прихода и вредности предметне непокретности који непосредно указују да окривљени власник не поседује имовину која потиче из законитих прихода, представља довољан основ да се ова имовина привремено одузме од окривљеног. Имајући у виду фазу кривичног поступка који се води према окривљеном, а која у конкретном случају указује на реалну опасност да ће окривљени располагати предметном имовином и тиме спречити или отежати поступак одузимањем имовине, правилан је закључак првостепеног суда да постоји основана сумња да је предметна непокретност чија вредност превазилази износ од 1.500.000,00 динара управо простекла из кривичног дела, а не из законитих прихода окривљеног, због чега су и по налажењу већа овог суда испуњени сви законом предвиђени услови да се иста од окривљеног АА привремено одузме, због чега су супротни жалбени наводи окривљеног оцењени као неосновани.

Даље, у односу на ББ, правилно је првостепени суд нашао да нису испуњени услови из члана 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела да се од ББ привремено одузме имовина описана у изреци решења.

У изјављеној жалби Више јавно тужилаштво у Београду, истиче да првостепени суд неправилно налази да је јавно тужилаштво погрешно одредило као треће лице ББ, с обзиром да је ББ 100% власник фирме “АА”, при чему је неоснован закључак првостепеног суда да нема доказа за основану сумњу да су непокретности, ближе описане у изреци решења стечене из кривичног дела, с обзиром да су исте стечене 1999. године, као и да је првостепени суд приликом доношења одлуке, морао да има у виду да према захтеву за спровођење истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду, постоји основана сумња да је ББ1 извршио кривично дело као власник и директор предузећа „АА2“ и то управо тако што је 2007.године манипулисао имовином предузећа „АА2“ у намери како би се фиктивно повећала имовина предузећа „АА4“ и тако омогућило избегавање Пореске управе и онемогућавање намирење пореских обавеза.

Насупрот изнетим жалбеним наводима, по налажењу већа овог суда, имајући у виду чињеницу да је имовина која је предмет одузимања од трећег лица ББ, власништво фирме “АА” ДОО Зрењанин, те да је књижни и ванкњижни власник наведених непокретности описаних у изреци првостепеног решења управо “АА” ДОО Зрењанин, правилан је закључак првостепеног суда да ББ није власник предметне имовине, нити се он може сматрати трећим лицем на које је пренета имовина која је предмет одузимања, иако се у захтеву за предметно одузимање имовине као треће лице означава ББ. Даље, из списа предмета и приложених доказа несумњиво произилази да је сва непокретност стечена од стране фирме “АА1” ДОО Зрењанин, у којој је окривљени ББ1 био заступник – директор, а власник 100% удела и по закону овлашћен за располагање имовином је био ББ2, оснивач, као и да је предметна непокретност која је у власништву Републике Србије стечена уговором о купопродаји непокретности, закључен у Житишту дана 29.07.1999. године између продавца “АА3”, кога заступа директор ВВ и купца Предузећа за трговину и услуге “АА1” ДОО Зрењанин, кога заступа директор ББ1. Све непокретности “АА1” ДОО Зрењанин, касније статусно промењен одлуком Агенције за привредне регистре у “АА1" ДОО Зрењанин, унете су као оснивачки капитал у “АА2” ДОО Зрењанин и тиме је извршена докапитализација ове фирме, док је део тог капитала и то она која се односи на имовину описану у изреци решења “АА2” ДОО Зрењанин, унета у “АА” ДОО, а што произилази из приложених доказа у списима предмета.

Имајући у виду напред наведено, те чињеницу да су предметне непокретности које су описане у изреци решења стечене 1999. године од стране “АА1” ДОО Зрењанин, чији је оснивач био ББ3, док је окривљени ББ1 био директор који је заступао наведено предузеће, све у вези са чињеницом да се окривљеном ББ1 ставља на терет да је радње кривичног дела преузео знатно пре стицања ових непокретности од стране правног лица “АА1” ДОО Зрењанин које је касније прешло као удео у предузеће “АА” ДОО чији је власник треће лице ББ, то по правилној оцени већа првостепеног суда нема доказа за основану сумњу да су предметне непокретности ближе описане у изреци решења стечене из кривичног дела, због чега нису испуњени услови предвиђени чланом 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, па су супротни жалбени наводи Вишег јавног тужилаштва у Београду оцењени као неосновани.

Даље у изјављеној жалби Више јавно тужилаштво у Београду наводи да је неприхватљив став првостепеног суда да нема основа сумње да је окривљена АА1, плац на аа, стекла из нелегалних средстава, као и да не постоји несразмера између законитих прихода окривљене и вредности наведене непокретности, с обзиром да коначна анализа прихода и расхода трочлане породице АА1, како је то наведено у финансијском извештају јединице за финансијске истраге, упућује на једини исправни закључак да је та имовина такође стечена из нелегалних средстава, с обзиром да су у периоду од 2001. до 2011. године укупни расходи породице премашивали приходе за 86.716,00 еура.

Насупрот изнетим жалбеним наводима, по налажењу Апелационог суда у Београду, правилно је првостепени суд закључио да нису испуњени услови прописани одредбом члана 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела да се од окривљене АА1 одузме градско грађевинско земљиште у потезу аа, који је окривљена стекла 2010. године по основу уговора о купопродаји закљученог у Ваљеву дана 27.08.2010. године између СС и СС1 и АА1, којим је на купце СС1 и АА1 пренето по 1/2 непокретности аа, за укупан износ од 180.000,00 динара.

Наиме, увидом у извештај МУП-а, Управе криминалистичке полиције, Јединице за финансијске истраге 26.03.2012. године, утврђено је да је у 2010. години породица АА1 остварила приходе по основу зараде у укупном износу од 19.960,00 еура, да је просечна потрошачка корпа за наведену годину износила 3.527,00 еура, а да је породица АА1 купила аутомобил из средстава кредита у износу од 8.295,00 еура.

Имајући у виду да је породица АА1 просечно месечно остваривала приход за годину 2010. од око 1.600,00 еура, као и да осим аутомобила у 2010. години није имала других расхода, а да је у претходној 2009. години остварила разлику између прихода и расхода, на име куповине и продаје стана, све у вези са ценом плаца у износу од око 90.000,00 динара, то је правилан закључак већа првостепеног суда да нема основане сумње да је напред наведену непокретност – плац, окривљена стекла из нелегалних средстава, нити да постоји несразмера између законитих прихода окривљене и вредности наведене непокретности, па су супротни жалбени наводи вишег јавног тужилаштва оцењени као неосновани.

Међутим, по налажењу већа Апелационог суда у Београду, основано се у жалби окривљене АА1, истиче да је првостепени суд одлучну чињеницу, у погледу законитих прихода и расхода и трошкова живота, породице АА1, погрешно утврдио. Првостепени суд је утврдио да је породица АА1 у периоду од 2001. до 2011. године имала укупне приходе од 189.444,00 еура (зарада 121.542,00 еура, продаја стана 56.500,00 еура, кредит 11.402,00 еура), као и укупне расходе од 102.728,00еура (куповина стана у износу од 28.250,00 еура, у износу од 11.097,00 еура, стана у износу 51.000,00 еура, део за стан у износу од 3.148,00 еура, плац у износу од 938,00 еура, аутомобил у износу од 8.295,00 еура), које још чини и потрошачка корпа за исти период у износу од 29.701,00 еуро (укупно 132.428,00 еура).

Имајући у виду наведено, односно да је према финансијском извештају, породица АА1 у периоду од 2001. до 2011.године, остварила приходе веће од расхода за 86.716 еура, при чињеници да су и окривљена АА1 и њен супружник АА1А и током 2011. године били пензионери, и остваривали приходе по основу пензије, имајући у виду да је АА1А отишао у пензију 2001. године, као и да је висина пензије износила 84.000,00 динара, о чему постоје докази у списима предмета, док је окривљена запослена у ЈП “_”, где остварује зараду, као и да се у списима предмета налазе и подаци о законитим и евидентираним примањима АА1А у периоду од 2001. до 2011. године и то за плату _ од 01.08.2001. године (7 месеци), када је отишао у пензију, затим извештај Поштанске штедионице од 24.10.2013. године о месечним износима пензије за период од 01.01.2002. године до 31.12.2011. године, које првостепени суд није ценио, затим законити приходи по ванредном ангажовању у _ по уговору о делу 6 месеци у 2002. години и по 3 решења о пријему у радни однос на одређено време почев од 01.04.2003. године до краја маја 2004. године, то је Апелациони суд у Београду нашао да нису испуњени услови прописани одредбом члана 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела да се од окривљене АА1 привремено одузме двособан стан аа1, ближе описан у изреци решења, с обзиром да нема основане сумње да је напред наведену непокретност – стан окривљена стекла из нелегалних средстава, нити постоји несразмера између законитих прихода окривљене и вредности наведене непокретност.

На основу одредбе члана 467 став 4 Законика о кривичном поступку, Апелациони суд у Београду донео је одлуку као у изреци решења.

ЗАПИСНИЧАР     ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Кристина Вуковић     Соња Манојловић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)