Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
2.04.2013.

Кж2 По1 104/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж2 По1 104/13
Дана 02.04.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Слободана Рашића, председника већа, Наде Зец и Милимира Лукића, чланова већа, са вишим судијским сарадником Александром Симић, записничарем, у поступку за трајно одузимање имовине АА од трећих лица АА1, АА2, АА3 и привредног друштва "АА", одлучујући о жалбама Тужиоца за организовани криминал, оптуженог АА, бранилаца оптуженог АА, адвоката АБ и адвоката АБ1, трећег лица АА1 и пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ2, изјављеним против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Тои-По1 бр. 10/12 од 29.01.2013. године, у седници већа одржаној дана 02. априла 2013. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужиоца за организовани криминал, оптуженог АА, бранилаца оптуженог АА, адвоката АБ и адвоката АБ1, трећег лица АА1 и пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ2, изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Тои-По1 бр. 10/12 од 29.01.2013. године.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Тои-По1 бр. 10/12 од 29.01.2013. године, у ставу I изреке, усвојен је делимично захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК.бр.17/11 од 11.01.2012. године, па је од трећег лица АА1 трајно одузето: аа, у динарској противвредности 75.778,50 ЕУРА, стан аа1, у динарској противвредности 75.778,50 ЕУРА и путничко возило марке аа2 и одлучено је да ће одузетом имовином до правноснажног окончања поступка за трајно одузимање имовине, на основу члана 34 став 5 Закона управљати Дирекција за управљање одузетом имовином.

Истим решењем у ставу II изреке, одбијен је захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК.бр.17/11 од 11.01.2012. године за трајно одузимање имовине и то од:

1. трећег лица АА2 стана аа3, у динарској противвредности од 150.137,50 ЕУРА,

2. трећег лица АА3 стана аа4, у динарској противвредности 92.000 ЕУРА,

3. трећег лица АА2, стана аа5, са припадајућим подрумом од 4м2, вредности 4.000.000,00 динара и

4. трећег лица – привредног друштва „АА“ ДОО, путничког возила аа6, путничког возила аа7, путничког возила аа8, путничког возила аа9 и путничког возила марке аа10.

Против наведеног решења жалбе су изјавили:

-Тужилац за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи побијано решење у ставу II, којим је одбијен захтев Tужилаштва за организовани криминал за трајно одузимање имовине од АА2 и АА3 и у целости усвоји захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК.бр.17/09 од 11.01.2012. године,

-оптужени АА, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се побијано решење у ставу I преиначи, тако што ће се одбити захтев Тужиоца за организовани криминал у вези имовине која припада АА1 и његовој породици,

-бранилац оптуженог АА – адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног законика, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се побијано решење у ставу I изреке, који се односи на треће лице АА1 укине или преиначи, тако што ће се и у том делу одбити захтев Тужилаштва за организовани криминал у вези одузете имовине,

-бранилац оптуженог АА, адвокат АБ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се првостепено решење у ставу I изреке преиначи и одбије захтев ТОК за одузимање имовине АА1 или да се евентуално преиначи побијано решење, тако што ће се од АА1 одузети један од два купљена стана,

-треће лице АА1, због битних повреда одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се жалба уважи, и

-пуномоћник трећег лица АА1, адвокат АБ2, због битне повреде одредаба кривичног поступка, битне повреде одредаба кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се решење преиначи и одбије захтев Тужилаштва за одузимање имовине АА1.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем и жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалбе су неосноване.

Најпре, овај суд налази да је правилно првостепени суд у ставу I изреке усвојио делимично захтев Тужиоца за организовани криминал, па је од трећег лица АА1 трајно одузео два стана и путничко возило, а који су ближе означени у изреци решења.

Наиме, првостепени суд је на бази документације коју му је доставило тужилаштво несумњиво утврдио повезаност оптуженог АА са трећим лицем АА1, као и то да је приликом куповине предметних станова и возила АА преко АА1 покушао да себе прикрије као правог власника спорне имовине, односно да је имовина која води порекло из кривичних дела АА коришћена приликом куповине два стана и возила на име АА1.

Тако, из документације која је суду достављена од стране тужилаштва и то из дописа Фонда ПИО Реп. Српска – Филијала Источно Сарајево од 01.03.2011. године и уверења о подацима из матичне евиденције осигураника, неспорно је утврђено да је треће лице АА1 у периоду од 01.01.2001. године до 31.05.2004. године и од 01.06.2004. године до 31.12.2005. године, остварио зараду од око 10.000,00 еура, а у прилог остваривања наведене зараде говори и извештај о плати за месец јул 2005. године које је треће лице АА1 предао на рочишту од 29.01.2013. године, у коме је наведено да је месечна плата трећег лица у том периоду око 260 еура. Првостепени суд је извршио увид и у радну књижицу издату у Републици Српској бр. 93090 – рег. број 43/02 из које произилази да је треће лице АА1 у наведеном периоду био запослен у Војној пошти 7590-20 Хан Пијесак и Војној пошти 7599-6 Пале, као и да је пре наведеног периода треће лице имало заснован радни однос и то у Војној пошти број 3001 Београд, у периоду од 01.06.1997. године до 31.12.2001. године, који период је тужилаштво занемарило, и правилно нашао да како је у радној књижици само евидентиран стаж без било којих других података и доказа, то није могла да се утврди зарада у том периоду.

При томе треће лице АА1 суду није доставио податке о својим приходима у спорном периоду, нити се обраћао суду са евентуалним захтевом за прибављање извештаја, па је правилан закључак првостепеног суда да наведено указује на његову пасивну улогу у овом поступку, с обзиром да је поступак привременог одузимања имовине према АА1 започео фебруара 2010. године, те је у периоду дужем од две године АА1 могао и требало, да је заиста имао интерес да оповргне наводе тужилаштва, да прибави све доказе који му иду у корист, а што није учинио. Првостепени суд је увидом у исплате са рачуна банака, ближе означених на страни 18. образложења побијаног решења, несумњиво утврдио да су често подизани мањи износи, а периодично веће суме, па с обзиром на то да је од 31.12.2005. године АА1 незапослено лице, које према сопственом исказу у том периоду живи као подстанар (месечни трошак око 210 еура) и остварује периодичне приходе бавећи се обезбеђењем ресторана и клубова, о чему није приложио доказе, правилно закључио да је новац подизан за задовољавање текућих трошкова живота АА1. При томе су цењене тврдње АА1 да новац који му је слат из иностранства, као и да уштеђевину није држао на рачуну из страха и неповерења у банке, али исте правилно суд није прихватио, јер је увидом у кретање прилива и одлива са рачуна АА1 утврђено да су некада одређена, не мала средства, стајала на рачунима и у дужем временском периоду, као и да поступци АА1 демантују његове тврдње да је новац одмах подизао и штедео, тако што га је држао „у штеку у кући“, јер се из извода код „Reiffeisen banke“ утврђује да је у пар наврата лично АА1 вршио уплате на девизни рачун код „Reiffeisen banke“, што уз чињеницу да је на рачуну константно имао око 10.000 долара, не би чинила особа која нема поверење у банке. Такође, правилно првостепени суд није прихватио ни тврдње АА1 да је приликом куповине спорних станова био помогнут и од стране родитеља са 15.000 еура, јер о наведеној помоћи није пружио ниједан доказ, већ је суду достављен доказ – фотокопија уговора о купопродаји од 18.04.2003. године, из кога произилази да ББ, отац АА1, продаје стан за 30.000 КМ – око 15.000 еура, што би могло представљати основу за позајмицу АА1, али је у доказном поступку изведен као доказ и купопродајни уговор од 13.05.2003. године из кога се види да је АА1 купио стан за 20.000 КМ у Српском Сарајеву, а како је у том тренутку АА1 имао непуних шест година радног стажа, а прва девизна штедна књижица Развојне банке АД Бања Лука је отворена 09.12.2002. године и на њој до тог тренутка није било уплата, правилно закључује првостепени суд да је новац од продаје стана ББ искоришћен за куповину наведеног стана АА1 у Српском Сарајеву.

Дакле, правилно закључује првостепени суд да без обзира на утврђене чињенице да је АА1 имао одређене приходе, ти приходи никако нису могли бити доведени у вези са куповином станова који су предмет захтева тужилаштва, при чему је чињеницу да је стан само фиктивно купљен на име АА1, а да је прави власник заправо АА, првостепени суд несумњиво утврдио из исказа сведока ББ1, особе која је била запослена у фирми „_“ која је вршила изградњу, док је сведок конкретно био задужен за продају спорних станова и који је навео да су код њега дошли АА и његов отац АА2, да су му објаснили да их занима стан за њиховог рођака, те да им је он дао скице како би рођак изабрао стан, да је на потписивање уговора дошао АА1 који је уплатио новац, као и да је у једном периоду средином 2008. године у изградњи станова дошло до застоја, те да се по питању застоја опет једино интересовао АА, који је долазио са својим оцем АА2 да види шта се дешава, да је АА и даље наставио да показује интересовање за станове, па је тако сведок објаснио да је једном приликом срео АА који живи у згради поред самог градилишта и који га је том приликом питао када АА1 може да дође да погледа станове, а што све указује на доследност АА у настојању да прикрије правог власника имовине. Ово посебно имајући у виду чињеницу да је сведок ББ1 навео да се након тог сусрета АА1 није њему јавио, нити је дошао како би погледао станове, имајући при томе у виду и службену белешку која је узета у смислу члана 504ђ, тада важећег ЗКП дана 01.12.2009. године од грађанина ББ1 из које произилази да се АА, након узимања скице, а пре него што је АА1 приступио потписивању уговора, још једном појавио у просторијама фирме МП „_“, да је том приликом њему саопштио које је станове његов рођак одабрао, да ће са њим потписати уговор и да ће АА1 извршити плаћање.

Даље, првостепени суд је неспорно утврдио да су у време куповине станова који се воде на АА1, оптужени АА и треће лице АА1 незапослена лица, без икаквих законитих прихода, а уз реалне трошкове живота, те како новчана средства која је АА1 имао нису довољна за стицање ниједне непокретности, а поготово јер средства која је добијао из иностранства нису доведена у везу са стицањем имовине, то имајући у виду наведено правилно закључује првостепени суд да је између законитих прихода АА1 и вредности имовине постоји више него очигледна несразмера, те да новац за куповину станова води порекло од криминалне делатности АА.

И у погледу возила која се воде на треће лице АА1, чије је одузимање такође тражено захтевом ТОК-а, првостепени суд је несумњиво утврдио да, када се цена предметног возила доведе у узрочно – последичну везу са чињеницом да су у периоду куповине оптужени АА и треће лице АА1 незапослена лица, без икаквих законитих прихода, али са реалним трошковима живота, као и са чињеницом да је куповина обављена непосредно после правноснажно утврђеног периода извршења кривичних дела – оквирни период мај – јул 2009. године, за која је оглашен кривим АА, у недостатку доказа о пореклу новца за куповину возила, односно у недостатку везе између легалних прихода и расхода АА1, све наведено указује на очигледну намеру прикривања АА као правог власника возила и на фиктивну куповину возила на име АА1, због чега је правилно првостепени суд и у овом делу усвојио захтев тужилаштва за трајно одузимање имовине.

Имајући у виду напред наведене јасне и уверљиве разлоге првостепеног суда, то су супротни жалбени наводи оптуженог АА и његових бранилаца, трећег лица АА1 и његовог пуномоћника оцењени као неосновани. Наиме, насупрот изнетим жалбеним наводима, првостепени суд је дао јасне разлоге за свој закључак да се ради о имовини оптуженог АА која је проистекла из кривичног дела, а коју је он пренео на треће лице АА1, па су наводи жалби да је несхватљив закључак првостепеног суда да је прави власник наведених станова и возила АА, пошто је исти показао интересовање за станове, распитујући се око динамике, изградње и завршетка истих, да није наведена ниједна чињеница која би на било какав начин повезала било које кривично дело и предметне станове и аутомобил, те да на основу изведених доказа произилази да у односу на АА није ни требало покренути поступак ни привременог ни трајног одузимања имовине, имајући у виду да он не поседује ништа од имовине, нити се ова одузета имовина могла одузети од трећег лица АА1, јер он нема никакве везе са његовим становима и аутомобилом, оцењују као неосновани и у овим жалбама не наводи се ниједна околност која би била од утицаја на другачију одлуку суда. Такође, првостепени суд је у свему поступио по примедбама на које му ја указано решењем Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж2 По1 428/12 од 31.10.2012. године, па су и у овом делу супротни жалбени наводи оцењени као неосновани.

По оцени овога суда, правилно је првостепени суд у ставу II изреке решења одбио захтев Тужилаштва за организовани криминал за трајно одузимање имовине од трећих лица АА2, АА3 и привредног друштва „Red line rent-a-car“ ДОО, о чему су у образложењу решења дати јасни и уверљиви разлози.

Најпре, у циљу провере навода АА2 да је стан аа стекао из легалних новчаних средстава од новца добијеног продајом куће у _, џипа „_“, теретног комбија, као и од уштеђевине и наследства, а да је стан аа5 купљен од позајмице добијене од СС и СС1, првостепени суд је детаљном анализом навода АА2, навода тужилаштва и свих приложених доказа, а који су ближе означени од 6. до 11. стране образложења решења, несумњиво закључио да су треће лице АА2 и његова супруга СС2 остварили одређене законите приходе из радног односа, који су виши од оних које тужилаштво наводи у захтеву, па је самим тим сума законито стечених средстава која су коришћена за стицање имовине већа, примарно из радног односа, потом купопродаја возила која су могла бити купљена из утврђених легалних прихода, купопродаја куће у _, кредит, које приходе је тужилаштво занемарило, а које чињенице су поткрепљене како тврдњама трећих лица и саслушаних сведока, тако и изведеним писаним доказима (уговорима, потврдама, изводима, радним књижицама ... ). Стога правилно закључује првостепени суд да су новчана средства стечена радом и другим напред наведеним легалним основима коришћена за стицање имовине стана аа1, у погледу стана аа несумњиво је утврђено да је АА2 прави власник наведеног стана, да је стан купљен из легалних и законитих прихода АА2 и његове супруге СС2 који су, поред трошкова живота били довољни за стицање непокретности без икаквих уплива новца АА, па је у том смислу, а у недостатку било какве несразмере између утврђених прихода и вредности имовине, првостепени суд правилно прихватио као апсолутно ваљан основ стицања својине – уговор о купопродаји непокретности који је оверен код Првог општинског суда у Београду и извод из листа непокретности бр. _ КО Нови Београд од 14.10.2009. године, који АА2 означавају као власника непокретности, имајући у виду и да тужилаштво није пружило ниједан доказ да је имовина оптуженог АА пренета на треће лице АА2, те да је предметни стан стечен од имовине оптуженог АА која води порекло од извршења кривичних дела, а због чега је поред чињенице да је АА2 према уверењу суда могао купити непокретност у ул. аау и законитих прихода, правилно одбијен захтев тужилаштва за трајно одузимање. Ово стога што у конкретном случају не постоји несразмера, а поготово не очигледна несразмера између вредности имовине – наведеног стана у улици аау и законито стечених прихода трећег лица, те да нема доказа који би указивали да се до наведеног стана могло доћи само извршењем кривичних дела која се оптуженом АА стављају на терет, као ни извршењем неког другог кривичног дела, а поготово да нема доказа да је имовина пренета са оптуженог АА на треће лице АА2.

Што се тиче стана у улици аа5, правилно закључује првостепени суд да исти није могао бити стечен из легалних и утврђених законитих прихода АА2 и његове супруге СС2. Стога правилно није прихватио наводе АА2 да је стан купио на основу две позајмице од по 25.000 еура који су му дали СС1 и СС, као ни тврдњу да је покриће за позајмице био стан у Источном Сарајеву, са продајом стана у Сарајеву (21.06.2007. године), која је била основ за враћање позајмице према АА2 и трансфер новца у Београд од продаје стана (05.07.2007. године), временски не поклапа са куповином стана у ул. аау (09.06.2006. године), већ са куповином два стана на име АА1 (28.06.2007. године), куповином која је уследила недељу дана после продаје стана АА у Сарајеву. Имајући у виду наведено, правилан је закључак првостепеног суда да за овај стан није неспорно утврђено да је купљен од новца АА2, већ да је купљен из неких других средстава, али да није доказано да та средства воде порекло од оптуженог АА, јер суду нису достављени докази који би га уверили да је оптужени АА имао учешће у куповини предметног стана, односно да се ради о имовини оптуженог која је проистекла из кривичног дела и која је пренета на треће лице АА2, па је правилно и у овом делу суд одбио захтев тужилаштва за трајно одузимање имовине.

По налажењу овога суда, правилно је првостепени суд одбио захтев тужилаштва за трајно одузимање имовине према трећем лицу АА2, јер нису пружени докази да је АА имовину коју је стекао извршењем неког од кривичног дела пренео на свог брата АА3, а сама чињеница да је неко у родбинским везама са оптуженим АА не може значити да је и имовина тог лица прибављена новцем из криминогене сфере, а ценећи при том целокупну документацију, исказе трећег лица АА3 и сведока СС4, СС3 и СС2, које исказе је правилно прихватио као појединачно логичне и међусобно сагласне и из којих се несумњиво закључује да је стан у улици аа4 купљен од личних средстава и позајмице и да у том смислу нема никакве везе са криминалном делатношћу оптуженог АА. При томе је првостепени суд имао у виду и пресуду К-По1 бр. 235/10 којом је правноснажно утврђено да је АА имао велики број контаката са разним лицима како из криминалног миљеа, тако и обичним људима, али да нигде није забележен контакт између њега и брата АА3, па је стога правилно прихватио и тврдњу АА3 да је управо због чињенице да је због свог брата могао да напусти пристојан и сређен живот у Сарајеву почетком 2006. године, био љут на свог брата, те да са њим није имао готово никаквих контаката, а посебно не оних који би указивали да је стан који се води на АА3 прикривено власништво АА.

Такође, правилно је првостепени суд одбио захтев тужилаштва за трајно одузимање имовине према трећем лицу – привредном друштву „АА“ ДОО, јер је утврђујући законите приходе оснивача и власника предузећа СС5, правилно нашао да је очигледно да су новчана средства за куповину возила у највећој мери била обезбеђена и пре отварања фирме и то из сасвим других извора и да се у току трајања поступка на основу приложених доказа несумњиво закључује да су нетачне тврдње СС5 о пореклу новца. Међутим, како суду нису приложени докази из којих би могао донети неспоран закључак одакле води порекло новац који је коришћен за куповину возила, и поред тога што постоји очигледна несразмера између вредности имовине и прихода трећег лица, наведеног привредног друштва, као и његовог власника СС5, те да је новац за куповину возила обезбеђен из неких других средстава, чије је порекло према приложеним доказима суду остало непознато, те да суду није пружен ниједан доказ да је од стране сада осуђеног АА новац прибављен вршењем кривичних дела унет преко невенчане супруге СС5 у треће лице привредно друштво „АА“ ДОО, правилно је првостепени суд захтев тужилаштва за трајно одузимање имовине и у овом делу одбио као неоснован.

Следствено томе, жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал да је побијано решење у ставу II изреке донет уз битне повреде одредаба кривичног поступка и по основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, те да трећа лица нису својим тврдњама оспорила захтев тужилаштва, па је првостепени суд морао прихватити захтев тужилаштва као оправдан и донети решење којим се трајно одузима имовина од трећих лица, оцењују се као неосновани, а имајући у виду напред наведене јасне и уверљиве разлоге првостепеног суда да није пружен ниједан доказ да је од стране сада осуђеног АА новац прибављен вршењем кривичних дела, односно да нема доказа да је АА имовину коју је стекао извршењем неког од кривичних дела пренео на наведена трећа лица.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 467 став 4 Законика о кривичном поступку, донета је одлука као у изреци решења.

Записничар,       Председник већа-судија,
Александра Симић, с.р.     Слободан Рашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)