Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
28.03.2014.

Кж2 По1 119/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж2 По1 119/14
Дана: 28.03.2014. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића и Мирјане Поповић, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Александра Багаша као записничара у поступку за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела према оптуженом – власнику АА и трећим лицима власницима АА2 и АА1, одлучујући о жалбама браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, као и браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећих лица АА2 и АА1, адвоката АБ1, изјављеним против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои.По1 бр.1/13 (Кв.По1 бр.57/14) од 19.02.2014. године, у седници већа одржаној дана 28. марта 2014. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е


ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, као и браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећих лица АА2 и АА1, адвоката АБ1, изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои.По1 бр.1/13 (Кв.По1 бр.57/14) од 19.02.2014. године.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои.По1 бр.1/13 (Кв.По1 бр.57/14) од 19.02.2014. године, делимичним уважавањем приговора браниоца оптуженог АА, адвоката АБ, преиначено је решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои.По1 бр.1/13 од 09.04.2013. године, па је одбијен захтев Тужилаштва за организовани криминал Оик.бр.2/12 од 08.02.2013. године за привремено одузимање имовине од оптуженог АА у делу који се односи на гаражно место аа, док су у преосталом делу приговори браниоца оптуженог АА, адвоката АБ, пуномоћника трећих лица АА и АА2, адвоката АБ1 и пуномоћника трећих лица АА2, адвоката АБ2, изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои.По1 бр.1/13 од 09.04.2013. године, су одбијени као неосновани.

Против означеног решења, жалбе су изјавили:

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да се жалба уважи, побијано решење преиначи и у целости одбије захтев ТОК-а за привремено одузимање имовине;

-бранилац окривљеног АА и пуномоћних трећих лица АА2 и АА1, адвоката АБ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешне примене материјалног права, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се побијано решење преиначи и привремено одузимање замени мером забраном располагања привремено одузетом имовином.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одржао је седницу већа, на којој је размотрио списе предмета, па испитујући побијано решење у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, нашао:

Жалбе су неосноване.

Правилни су разлози које је дао првостепени суд приликом доношења решења Пои.По1 бр. 1/13 (Кв.По1 бр.57/14) од 19.02.2014. године, којим је делимичним уважавањем приговора браниоца оптуженог АА, адвоката АБ преиначено решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои.По1 бр.1/13 од 09.04.2013. године, па је одбијен захтев тужилаштва за организовани криминал Оик.бр.2/12 од 08.02.2013. године за привремено одузимање имовине од оптуженог АА у делу који се односи на гаражно место аа, док су у преосталом делу приговори браниоца оптуженог АА, адвоката АБ, пуномоћника трећих лица АА1 и АА2, адвоката АБ1 и пуномоћника трећих лица АА2, адвоката АБ2, изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои.По1 бр. 1/13 од 09.04.2013. године, одбијени као неосновани, због чега су и супротни жалбени наводи браниоца окривљеног, као и пуномоћника трећих лица оцењени као неосновани.

Побијајући првостепено решење због битних повреда одредаба кривичног поступка, браниоци окривљеног и пуномоћник трећих лица у изјављеним жалбама указују да је првостепени суд битну повреду одредаба кривичног поступка учинио тако што у решењу није навео опис кривичног дела, чијим је наводним извршењем окривљени стекао имовину која се од њега привремено одузима побијаним решењем.

Жалбени наводи бранилаца окривљеног и пуномоћника трећих лица су оцењени као неосновани, с обзиром да по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, првостепени суд приликом доношења одлуке у поступку за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, није дужан да наводи опис кривичног дела које се окривљеном ставља на терет, нити се опис дела наводи у овој фази поступка привременог одузимања имовине, те самим тим овај суд налази да првостепено решење насупрот жалбеним наводима није захваћено битним повредама одредаба кривичног поступка истакнутим у жалбама.

У изјављеним жалбама се даље указује да је нејасно како је првостепени суд закључио да постоји основана сумња да се у конкретном случају ради о имовини проистеклој из кривичног дела, посебно при чињеници да уопште у побијаном решењу није наведено из ког кривичног дела је наведена имовина проистекла.

И овај жалбени навод је оцењен као неоснован, с обзиром да је првостепени суд правилно приликом доношења одлуке ценио несразмеру законито стечених прихода окривљеног и вредности имовине која се одузима за коју је несразмеру неспорно утврђено да у конкретном случају постоји с обзиром да окривљени суду није пружио ваљане доказе на основу којих би се евентуално могло закључити да је имовину која је предмет побијаног решења стекао на законит начин, односно суду достављени подаци који се односе на легално стечене приходе су у очигледној несразмери са имовином која се привремено одузима.

У изјављеним жалбама се такође оспорава закључак првостепеног суда да су средства која је окривљени имао на штедним књижицама, незаконито стечени приходи.

Међутим, и овај жалбени навод је оцењен као неоснован, с обзиром да је првостепени суд правилно закључио да оверене фотокопије штедних књижица различитих банака које су издате на име оптуженог АА не могу представљати доказ да је оптужени остваривао регуларну зараду коју је улагао на штедњу, обзиром да се на основу саме штедне књижице не може утврдити порекло новчаних средстава и начин њиховог стицања, односно да та новчана средства проистичу из регистрованих на закону заснованих делатности, због чега се штедна књижица може само третирати као доказ о поседовању новца, али не и постојању законитих прихода стечених обављањем одређених законом допуштених делатности, при чему се у списима предмета не налазе ни докази који би указивали да су та средства са штедне књижице уложена у изградњу предметних објеката, посебно ако се има у виду чињеница која се односи на протек времена од када су та средства била депонована на штедној књижици до момента изградње предметних објеката.

У изјављеним жалбама се даље указује да је погрешан закључак суда да непокретности које је окривљени продао трећим лицима као купцима такође треба привремено одузети од окривљеног као власника, јер не постоји ваљани правни основ ни начин стицања права својине трећих лица на тим непокретностима, при чему је првостепени суд по налажењу жалбе олако прешао преко одредбе члана 4 став 3 Закона о промету непокретности, којом је предвиђено да суд може да призна правно дејство уговора о промету непокретности који је закључен у писаном облику, на коме потписи уговарача нису оверени од стране суда под условом да је уговор испуњен у целини или претежним делом, те да није повређено право прече куповине и да није повређен принудни пропис.

И овај жалбени навод је оцењен као неоснован, јер је по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебно одељење првостепени суд правилно ценио да околност да је евентуално исплаћен одређени износ новца на име купопродајне цене, или да су трећа лица ступила у посед непокретности, није у конкретном случају од утицаја, нити се суд у овом поступку може упуштати у питање испуњености услова за евентуално конвалидацију тих уговора, већ наведена питања могу бити предмет посебног поступка, чији би предмет био решавање грађанско правног односа између оптуженог АА и трећих лица.

Бранилац окривљеног и пуномоћник трећих лица, адвокат АБ1, у изјављеној жалби указује да је првостепени суд био дужан да у изреци побијаног решења утврди вредност имовине која се одузима.

И овај жалбени навод је оцењен као неоснован, с обзиром да је првостепени суд правилно полазећи од одредбе члана 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела („Службени гласник РС“ бр. 97/08) који је био на снази у време доношења првостепеног решења, а којим је било прописано да решење о привременом одузимању имовине садржи између осталог податке о имовини која се одузима, а не и вредност имовине, па је правилно закључио да суд није дужан да егзактно утврђује вредност привремено одузете имовине и да исту унесе у изреку решења, при чему је правилно ценио и околност да је чланом 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела („Службени гласник РС“ бр. 32/13) који је ступио на снагу 16.04.2013. године прописано као један од услова који морају бити испуњени за привремено одузимање имовине и то да вредност имовине прелази износ од 1.500.000,00 динара, па је првостепени суд правилно закључио да обзиром да су предмет привременог одузимања три стамбено пословне зграде у Новом Саду, да је вредност имовине свакако преко 1.500.000,00 динара, због чега није неопходно ангажовати судског вештака у циљу утврђивања те чињенице.

У жалби браниоца окривљеног и пуномоћника трећих лица, адвоката АБ1 се даље указује да је нејасно зашто је суд пружио заштиту неким од савесних стицалаца али не и АА1, који има такође оверен уговор, као и решење Пореске управе о порезу на имовину и пријављено пребивалиште на адреси где се непокретност налази.

И овај жалбени навод је оцењен као неоснован, с обзиром да је првостепени суд правилно из потврде Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање утврдио да треће лице АА1 на територији Републике Србије, до сада није био у радном односу и да није остварио никакву зараду, те да његов отац АА3 није доказао да је заиста исплатио оптуженом АА износ од 41.000 евра на име купопродајне цене, нити да је уопште располагао тим новчаним износу по било ком законитом основу у време када је закључен уговор о купопродаји стана, при чему околност да је у току поступка приложена штедна књижица издата на име АА3, из које произилази да се на истој на дан 05.06.1992. године, налазило 68.219,25 швајцарских франака, по правилном налажењу првостепеног суда није од утицаја на другачију одлуку, имајући између осталог у виду и временски период од скоро 20 година од момента када су та средства била депонована на штедној књижици до момента куповине стана, као и околност да не постоји ниједан други доказ који би указивао да су та средства искоришћена управо за куповину предметног стана.

Адвокат АБ1 даље у изјављеној жалби указује да дрога означена у захтеву и решењу као марихуана, без утврђивања заступљености нивоа тетрахидроканабинола више од 0,3% сходно члану 58 Закона о психоактивним контролисаним супстанцама не представља дрогу.

И овај жалбени навод је оцењен као неоснован и Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да при чињеници да се ради о марихуани која може да произведе супстанцу ТХЦ више од 0,3%, није неопходно у сваком конкретном случају утврђивати ниво ТХЦ, а управо сходно Закону о психоактивним контролисаним супстанцама на које се позвао бранилац окривљеног и пуномоћник трећих лица у изјављеној жалби.

У изјављеној жалби се даље указује да је нејасно на основу чега је првостепени суд донео предметну одлуку, при чињеници да је СС као суинвеститор предала оптуженом износ од 1.500.000 евра ради куповине непокретности у ново изграђеним објектима.

И овај жалбени навод је оцењен као неоснован и насупрот тим жалбеним наводима, Апелациони суд у Београду налази да је првостепени суд правилно нашао да је закључење вансудског поравнања 22.03.2013. године од стране СС са СС2 – супругом оптуженог АА, као и покретање парничног поступка у коме је АА признао тужбени захтев СС да је стекла право својине на два стана и једном пословном простору по основу инвестирања и који је окончан доношењем пресуде на основу признања, посебно имајући у виду моменат закључења вансудског поравнања, односно покретање парничног поступка, управљен на то да се умањи имовина која припада оптуженом АА и по том основу онемогући привремено одузимање те имовине, за шта је првостепени суд на страни 12 образложења побијаног решења дао јасне разлоге који су у свему прихватљиви и за овај суд.

Имајући у виду напред наведено, жалбени наводи бранилаца окривљеног и пуномоћника трећих лица којим се првостепено решење побија уз истицање да у суштини нису испуњени услови за доношење побијаног решења су оцењени као неосновани и овај су налази да управо разлози који су наведени у побијаном решењу, несумњиво указују да је првостепени суд донео правилну и на закону засновану одлуку за коју је дао јасне разлоге који су у свему прихватљиви и за овај суд.

Са свега напред изнетог, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донео одлуку као у диспозитиву решења на основу одредбе члана 467 став 4 ЗКП.

Записничар       Председник већа-судија
Александар Багаш      Зоран Савић

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)