Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
27.05.2011.

Кж2 По1 122/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 122/2011
Дана 27.05.2011.године
Б Е О Г Р А Д, Немањина 9



АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Слободана Рашића, председника већа, Савке Гогић и Драгољуба Ђорђевића, чланова већа, са судијским помоћником Жаком Павловићем, записничарем, у поступку за привремено одузимање имовине према окривљеном АА, а у односу на треће лице ББ, по захтеву Тужилаштва за организовани криминал ОИК. С -21/09 од 04.03.2011.године, одлучујући о жалби браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица ББ, адвоката БА, изјављеној против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Пои По1 бр. 9/11 од 11.03.2011.године, у седници већа одржаној дана 27.05.2011.године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица ББ, адвоката БА, изјављена против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Пои По1 бр. 9/11 од 11.03.2011.године.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Пои По1 бр. 9/11 од 11.03.2011.године, на основу члана 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, усвојен је захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК.21/09 од 04.03.2011.године за привремено одузимање имовине, па је привремено одузета имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела за које је окривљени АА основано сумњив и то: стан број 18, у згради аа ванкњижно власништво бивше супруге окривљеног АА, трећег лица ББ.

При том је одређено да привремено одузимање горе наведене непокретности траје до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине, а да ће предметном имовином, сходно одредбама члана 37 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичних дела, управљати Дирекција за управљање одузетом имовином. Такође је одређено да се предметна непокретност оставља на коришћење ванкњижном власнику трећем лицу ББ, до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине.

Против наведеног решења жалбу је благовремено изјавио бранилац окривљеног АА и пуномоћник трећег лица ББ адвокат БА, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду “усвоји” жалбу и преиначи првостепено решење, те одбије захтев Тужилаштва за организовани криминал као неоснован, или да се побијано решење укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Првостепено решење не садржи битну повреду одредаба кривичног поступка, на коју се у жалби браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица ББ, указује. Изрека побијаног решења је разумљива, није противречна сама себи, нити стању у списима, док су релевантне чињенице и околности правилно утврђене, јасно изложене у изреци и адекватно образложене у даљем делу одлуке. Првостепено решење садржи разлоге о одлучним чињеницама, као и о томе који докази потврђују одлучне чињенице, при чему је јасно и недвосмислено изложено због чега треба привремено одузети имовину од трећег лица ББ. Првостепени суд је своју одлуку базирао на одговарајућим разлозима о чињеничним закључцима, а овај суд исте прихвата као ваљане и разумљиве.

Даље, нису основани ни наводи из жалбе да је чињенично стање погрешно и непотпуно утврђено. По налажењу овог суда, чињенично стање у конкретном случају је правилно, свестрано и потпуно утврђено, јер је првостепени суд одржао рочиште, на коме је извео све потребне доказе и на основу тога извео правилне закључке, при чему је поуздано утврдио све чињенице релевантне за доношење законите и правилне одлуке, из којих се за сада произилази закључак о постојању основане сумње да имовина - у конкретном случају описана непокретност, представља имовину из члана 3 става 1 тачке 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичних дела. У првостепеној одлуци су наведени подаци о власницима, кривичним делима за које је окривљени АА основано сумњив (два тешка кривична дела за која су прописане затворске казне са дугим трајањем), јасно су изложени подаци о имовини која се привремено одузима, тврдње које су о својим пријављеним и ''непријављеним'' приходима истакла заинтересована лица, као и околности из који произилази основана сумња да је вредност конкретне имовине у очигледној несразмери са законитим приходима, а јасно су изложени и разлози који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине и време на које се иста привремено одузима, све сходно одредбама члана 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичних дела. Уз то, првостепени суд је у довољној мери утврдио чињенице из којих произилази основана сумња у чијем је фактичком власништву била горе наведена имовина, као и о томе да ли треће лице само формално фигурира као ванкњижни власник.

Наиме, када је у питању имовина која је одузета од трећег лица ББ, ванкњижног власника и бивше супруге окривљеног АА, првостепени суд у довољној мери учинио вероватним чињенице да постоји несразмера између званичних прихода које су остваривали окривљени АА и његова бивша супруга ББ уназад неколико година и онога колико предметна непокретност вреди, те и претпоставку да је иста стечена средствима која су проистекла из криминалних активности. Тако, из списа предмета произилази да је предметна непокретност у моменту стицања вредела око 17 милиона динара (16.922.596,00 динара по уговору о купопродаји), што далеко превазилази куповну моћ просечног грађанина, али и укупне приходе које су у време када је дата непокретност прибављена, имали окривљени и његова сада бивша супруга треће лице ББ. Наиме, окривљени АА у периоду током 2003.године и 2004.године није имао пријављене порезе на приход грађана, док је у периоду од 2005.године до 2008.године (када је предметни стан и купљен), имао укупан приход од 6.590.580,00 динара, односно месечне приходе у износу од 137.304,00 динара. Са друге стране, треће лице ББ у периоду од 2003.године до 2006.године није имала пријављене порезе на приход грађана, док је током 2007.године и 2008.године имала укупан приход од 331.733,00 динара, односно месечне приходе у износу од 13.822,00 динара. Стога је закључак првостепеног суда да су приходи које су окривљени и његова тадашња супруга, треће лице ББ пријавили, били далеко нижи од потребних за куповину стана у горе наведеном износу. Уз то, окривљени и његова бивша супруга су у периоду од 2003.године стекли још једну непокретност, а из списа предмета (записника о главној расправи од 09.07.2009.године, у бракоразводној парници П 1646/09) произилази да је окривљени, и поред велике несразмере у приходима које је остваривао у односу на приходе трећег лица ББ, приликом развода и поделе имовине стечене у браку, споразумно пристао да предметна непокретност припадне бившој супрузи, а њему други стан (такође у Београду. у улици вв), који је плаћен знатно мање. Уз све то, првостепени суд је правилно и посебно анализирао наводе везане за друге приходе (поклоне, средства стечена наводним радом у иностранству и сл.) која су наводно такође коришћена за куповину предметног стана. Тако је правилно утврдио да не постоје докази да је извршен трансфер 150.000 америчких долара са рачуна у Русији на било који рачун окривљеног у Србији, да нема доказа да су новчана средства родитеља окривљеног, добијена продајом других непокретности, припала окривљеном, ни да су коришћења приликом куповине предметног стана, као ни доказа везаних за наводни свадбени поклон од укупно 50.000,00 евра и поклон од 45.000,00 евра од стране родитеља трећег лица ББ, ни да су ти износи употребљени за куповину наведене непокретности. Обзиром на све то, правилан је закључак првостепеног суда да окривљени и треће лице за сада нису учинили вероватним да средства, која су употребљена за куповину предметног стана, заиста потичу од њихових законитих прихода. Наиме, и поред чињенице да су били обавезници годишњег прихода на доходак грађана, средствима које су легално стицали, нису могли купити предметни стан. Поред тога, правилни су и закључци првостепеног суда везани за опасност да предметни стан буде предмет отуђења и да тако евентуално касније одузимање истог буде отежано, или онемогућено.

Стога је веће овог суда нашло да наводи из жалбе браниоца окривљеног и пуномоћника трећег лица нису основани. Наиме, чињеница је да је треће лице ББ формално постала једини (ванкњижни) власник предметног стана на основу ''правноснажне и извршне судске одлуке'''. Међутим, ради се о пресуди Четвртог општинског суда у Београду П. 1646/09 којом је подељена имовина стечена у брачној заједници (и којом је утврђено да је ББ, по основу стицања у брачној заједници, постала власник наведеног стана). Стога, наведени стан није од тада у власништву ББ, већ се ради о непокретности која је, као имовина, стечена пре окончања брачне заједнице у којој је била са окривљеним. То фактички значи да се ради о подели имовине која се већ има у власништву, а не о стицању исте, па је логично и то да окривљени АА није формално пренео право својине над предметним станом на своју бившу супругу. Самим тим, околност да је ББ постала искључиви власник предметног стана судском одлуком, у конкретном случају не значи априори да се ради о имовини која је стечена средствима до којих се дошло легалним путем, поготову што се ради о споразумној подели брачне тековине и што је окривљени трећем лицу ББ препустио непокретност знатно веће вредности, иако је у куповини тог стана учествовао са знатно више средстава. Даље, предметни стан није трајно, већ привремено одузет, тако да решење о привременом одузимању не поништава раније правноснажне и извршне судске одлуке. Бранилац није аргументовао своје тврдње да су приходи супружника АА1 у време куповине предметног стана били такви да су они имали материјалних могућности да себи то приуште. У жалби се наводи да је окривљени може ''доказати папиролошки'' порекло новца и да је исти хронолошки објаснио чиме се бавио и шта је све имао у свом власништву у периоду када је стекао предметну непокретност. Међутим, још увек нису изведени материјални докази довољни да оповргну чињеницу да за сада постоји основана сумња да је предметна непокретност стечена нелегалним средствима проистеклим из извршења кривичних дела. Наиме, у списима не постоје докази да је окривљени новчана средстава, која је наводно стекао радом у Русији, уложио у куповину предметног стана. Са друге стране, из списа предмета и изведених доказа за сада произилази довољан степен вероватноће о томе ко је фактички власник предметне непокретности и да је вредност истог у очигледној несразмери са законитим и пријављеним приходима како окривљеног, тако и његове бивше супруге ББ. Обзиром на старосну доб АА и ББ, те временски момент када је предметна непокретност прибављена, нису јасне тврдње везане за “године рада и штедње”. Обзиром на наведено, предметна жалба је у целини оцењена као неоснована.

У конкретном случају се ради о превентивном одузимању имовине, при чему нису повређена уставна права никог од именованих лица, јер и Устав дозвољава могућност да право својине буде ограничено, или одузето у јавном интересу који је утврђен на основу закона. За привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, довољно је учинити вероватним одређене претпоставке везане за несразмерност између исте и законитих прихода окривљеног, односно трећег лица. Притом, у поступку привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела није потребно да се поуздано и дефинитивно утврде све релевантне чињенице, већ се суд који одлучује у конкретном случају, бави само основаном сумњом да је имовина у очигледној несразмери са законитим приходима окривљеног, или трећих лица, док се све остало утврђује у поступку трајног одузимања имовине, ако до њега дође. Са друге стране, лица од којих је привремено одузета имовина могу и после одлуке о привременом одузимању имовине суду достављати доказе који оповргавају оно на чему се одлука о привременом одузимању заснива. Побијано решење има карактер привремене мере чији је циљ да спречи да евентуално одузимање дате имовине буде отежано или онемогућено (јер ће се у поступку трајног одузимања извести сви потребни и неопходни докази, из којих ће се јасно и недвосмислено утврдити све чињенице и околности везане за власништво над горе таксативно наведеном имовином).

Због напред наведених разлога, Апелациони суд у Београду је на основу члана 401 став 3 ЗКП-а, донео одлуку као у изреци решења.

Записничар Председник већа-судија
Жак Павловић Слободан Рашић

ЖП

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)