Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
26.03.2012.

Кж2 По1 123/2012

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 123/2012
Дана 26.03.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Зорана Савића, председника већа, Душка Миленковића и Вучка Мирчића, чланова већа, са вишим судијским сарадником Александром Симић, записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА и др., због кривичног дела из члана 346 став 5 Кривичног законика и др., одлучујући о жалби браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица ББ, адвоката БА, изјављеној против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Пои-По1 бр.5/12 – К-По1 бр.249/11 од 01.02.2012. године, у седници већа одржаној дана 26.03.2012. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е


  УВАЖАВА СЕ жалба браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица АА, адвоката БА, па се УКИДА решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Пои-По1 бр.5/12 – К-По1 бр.249/11 од 01.02.2012. године и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно одлучивање.

О б р а з л о ж е њ е


  Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Пои-По1 бр.5/12 – К-По1 бр.249/11 од 01.02.2012. године, усвојен је захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК.27/11 од 27.11.2011. године за привремено одузимање имовине, па се имовина, за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела, извршеног од стране окривљеног АА, привремено одузима и то:

-од трећег лица, власника, ББ, ЈМБГ _, од оца _, рођеног _ године у _, Република Црна Гора, држављанина Републике Црне Горе, са пријављеним пребивалиштем у Пљевљима, ул. _, Република Црна Гора,

-стан аа, у Београду, површине _ м2, изграђен на катастарској парцели _ КО Вождовац.

Истим решењем одлучено је да привремено одузимање траје до доношења одлуке по захтеву за трајно одузимање имовине, а имовином ће сходно одредбама члана 37 Закона управљати Дирекција за управљање одузетом имовином, до доношења одлуке по захтеву за трајно одузимање имовине.

Против наведеног решења жалбу је изјавио бранилац окривљеног АА и пуномоћник трећег лица ББ, адвокат БА, због битне повреде одредаба поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да се побијано решење преиначи и одбије захтев Тужиоца за организовани криминал за привремено одузимање предметне непокретности или да се побијано решење укине и предмет врати на поновни поступак.

  Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем и жалбом, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:
     
  Жалба је основана.

Првостепено решење је донето уз битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП-а, на које се наводима изјављене жалбе основано указује.

Наведене битне повреде одредаба кривичног поступка састоје се у томе што у побијаном решењу нису дати разлози о одлучним чињеницама, а они који су дати су нејасни и противречни, па је укидање првостепеног решења било нужно.

Наиме, првостепени суд је побијаним решењем усвојио захтев Тужилаштва за организовани криминал од 27.11.2011. године за привремено одузимање имовине, па је имовину за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела, извршеног од стране окривљеног АА, привремено одузео од трећег лица, власника ББ, и то стан аа.

Дајући у образложењу решења разлоге за свој закључак, првостепени суд наводи да у конкретном случају постоји очигледна несразмера између имовине која је предмет захтева Тужилаштва за организовани криминал и законито стечених прихода, како окривљеног АА, тако и трећег лица ББ, као и да постоје докази који би указивали на постојање основане сумње да се до те и толике имовине могло доћи само извршењем кривичног дела. Наиме, првостепени суд наводи да разлози којима се руководио када је свој захтев Тужилаштва за привремено одузимање имовине од трећег лица ББ, рођеног брата окривљеног АА, произлазе из околности да постоји оправдана сумња да је окривљени АА, који се и поред свих предузетих мера домаћих и иностраних органа откривања и гоњења, да се обезбеди његово присуство, налази у бекству дуже од две године, извршио два тешка кривична дела која се односе и на продају опојне дроге кокаин, чијом продајом се остварују енормне зараде, а за која кривична дела су законом прописане затворске казне са дугим трајањем, те да те чињенице, објективно и значајно могу утицати на њега као фактичког власника имовине, која се од његовог рођеног брата – трећег лица ББ овим поступком привремено одузима, да њоме располаже и да на такав начин спречи или отежа одузимање исте, а за коју нису пружени докази да је стечена на основу законитих прихода, односно да је добијена на неки други законит начин.

Даље, првостепени суд наводи да вредност имовине чије се привремено одузимање захтевом тражи јесте знатна и у очигледној несразмери са законитим приходима власника, јер је утврђена вредност предметног стана према закљученом уговору о купопродаји, у моменту купопродаје била 86.240 еура, а да ни окривљени АА, нити треће лице ББ, нису обвезници пореза на доходак на територији Републике Србије, те да ББ, као власник имовине која се привремено одузима, суду није пружио доказе да су средства која су употребљена за куповину предметне непокретности, стечена законитим путем.

Међутим, основано се у изјављеној жалби истиче да првостепени суд у побијаном решењу није дао разлоге о одлучним чињеницама, а оне које је дао су нејасни, као и да првостепени суд није поступио по налогу из решења Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, Кж2 По1 369/11 од 04.01.2012. године.

Наиме, осим што је испоштовао процедуру у смислу члана 23 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, а којом је прописано да се позив доставља на познату адресу, односно седиште лица од којег се имовина може одузети, уз упозорење да ће се рочиште одржати и у случају њиховог недоласка, као и да ако је позив достављен непосредно власнику или његовом браниоцу, односно пуномоћнику, сматра се да је тиме достављање власнику уредно извршено, првостепени суд није поступио по осталим налозима из наведеног решења овог суда, а који је укинуто претходно првостепено решење, те није отклонио остале неправилности на које му је тим решењем указано.

Тако, првостепени суд поново наводи да је приликом одлучивања имао у виду и доказе које је овом суду доставио бранилац окривљеног АА и пуномоћник трећег лица ББ, али је нашао да нису од утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари, обзиром да исти не пружају податке о законито стеченим приходима окривљеног АА, нити трећег лица ББ, на основу којих је треће лице ББ могао постати власник напред описане непокретности. Међутим, првостепени суд не поступа по налогу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, и поново не даје разлоге на основу којих је донео такав закључак, нити образлаже зашто и које доказе приложене од стране пуномоћника не прихвата.

Такође, основани су жалбени наводи да у образложењу побијаног решења нису дати разлози о одлучним чињеницама, а они који су дати су нејасни и противречни. Тако, првостепени суд закључује да из уговора о купопродаји произлази да је треће лице ББ, као купац, на основу правног посла – уговора о купопродаји, стекао право својине на предметном стану, а затим наводи да разлози којима се руководио када је усвојио захтев тужилаштва за привремено одузимање имовине од трећег лица ББ, рођеног брата окривљеног АА произилазе из околности да постоји оправдана сумња да је окривљени АА, који се и поред свих предузетих мера домаћих и иностраних органа откривања и гоњења, да се обезбеди његово присуство, налази у бекству дуже од две године, извршио два тешка кривична дела која се односе и на продају опојне дроге кокаин, чијом продајом се остварују енормне зараде, а за која кривична дела су законом прописане затворске казне са дугим трајањем, те да те чињенице, објективно и значајно могу утицати на њега као фактичког власника имовине, која се од његовог рођеног брата – трећег лица ББ овим поступком привремено одузима, да њоме располаже и да на такав начин спречи или отежа одузимање исте, а за коју нису пружени докази да је стечена на основу законитих прихода, односно да је добијена на неки други законит начин. Имајући у виду напред наведено, нејасни су дати разлози првостепеног суда како је окривљени АА могао да пренесе предметни стан на треће лице, ББ, имајући у виду одредбу члана 3 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. Наведеном законском одредбом прописано је да се имовином проистеклом из кривичног дела сматра имовина окривљеног, сведока сарадника или оставиоца, која је у очигледној несразмери са његовим законитим примањима, укључујући у то и имовину пренету на треће лице, као власника. Како се, дакле, у смислу наведене законске одредбе, имовина проистекла из кривичног дела може одузети само од лица које је учинилац кривичног дела или од физичког или правног лица на које је пренета имовина проистекла из кривичног дела, те како ББ од кога је побијаним решењем привремено одузет предметни стан, а за кога првостепени суд у побијаном решењу утврђује да је власник истог и то, како то суд наводи, на основу Уговора о купопродаји непокретности, закљученог дана 30.06.2008. године у Београду између ВВ као продавца и ББ као купца, признаница које су сачињене приликом предаје новца на име купопродајне цене, које је сачинио ВВ и које су потписали ВВ и ББ, као и изјаве сведока ВВ дате на рочишту одржаном дана 30.11.2011. године који децидирано објашњава коме је (трећем лицу) и на који начин продао стан и исти наплатио, није учинилац било ког кривичног дела, нити је утврђено од стране првостепеног суда да је на њега пренета имовина проистекла из кривичног дела, то су нејасни дати разлози првостепеног суда да су у конкретном случају испуњени законски услови за привремено одузимање имовине од трећег лица.

Основано се у жалби истиче да се за сада не могу прихватити ни наводи из побијаног решења да је приликом процене законито стечених прихода окривљеног и трећег лица, суд утврдио да окривљени АА, као и треће лице ББ, нису обвезници пореза на доходак грађана на територији Републике Србије, а имајући у виду извештај Министарства унутрашњих послова, Дирекције полиције, Управе криминалистичке полиције, Службе за борбу против организованог криминала, Јединице за финансијске истраге од 09.03.2011. године. Наиме, првостепени суд при том није ценио документацију коју је доставио пуномоћник окривљеног АА и трећег лица ББ везану за законита примања ББ и то да ББ уредно плаћа све своје законом прописане обавезе, али у Црној Гори, јер је за Републику Србију он страни држављанин, а да је са својом уштеђевином коју је имао у црногорској „Комерцијалној банци“ у Подгорици дана 26.07.2007. године, у Централном регистру Привредног суда у Подгорици регистровао једночлано друштво са ограниченом одговорношћу "АА", да је једини оснивач и лице овлашћено за заступање истог ББ из Пљеваља, те да је на основу наведене регистрације привредног друштва ББ пријављен на осигурање и обвезник је плаћања доприноса. Такође, нису цењени ни наводи да је ББ у 2008. години добио на лутрији Црне Горе износ од 31.000 евра, о чему су радници исте, С1 и С2, обоје из Пљеваља, дали изјаве да су исплатили ББ на руке, горе наведени износ, а званичном провером у сваком тренутку може се утврдити, јер је премија добијена од званичне Државне лутрије Црне Горе. Дакле, ови докази, који су проверљиви, нису цењени од стране првостепеног суда, нити су о њима дати разлози.

По оцени овог суда, основани су и жалбени наводи да је да би се могло одлучивати о привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела, потребно да буду испуњени одређени материјални и формални услови, односно од материјалних услова мора да постоји основана сумња о постојању имовине проистекле из кривичног дела и опасност да ће касније одузимање такве имовине бити отежано или онемогућено, а о којим одлучним чињеницама првостепени суд није дао јасне разлоге и то на основу чега је закључио да постоји опасност да ће касније одузимање такве имовине бити отежано, односно онемогућено, већ је само навео да постоји таква опасност, не образлажући у чему се иста састоји, а што је било наложено суду од стране Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, у напред наведеном решењу.

Имајући у виду све напред наведено, овај суд уважио жалбу браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица ББ, адвоката БА, укинуо побијано решење и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање.

У поновном поступку првостепени суд ће отклонити наведене битне повреде одредаба кривичног поступка на које му је указано овим решењем, тако што ће дати јасне и уверљиве разлоге о свим одлучним чињеницама, будући да из списа предмета произлази да је треће лице АА власник предметног стана, да ли је и на који начин предметни стан прибављен средствима окривљеног АА која проистичу из имовине проистекле из кривичног дела, као и на који начин је пренет на треће лице ББ, као и разлоге на основу којих је закључио да би остављањем имовине у посед трећем лицу ББ касније одузимање било онемогућено, односно отежано, након чега ће бити у могућности да донесе правилну и на закону засновану одлуку.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 467 став 4 Законика о кривичном поступку, донета је одлука као у изреци решења.

Записничар,       Председник већа-судија,
Александра Симић, с.р.     Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

АС/МИ

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)