Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.04.2012.

Кж2 По1 124/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 124/12
Дана 04.04.2012. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судије Верољуба Цветковића, председника већа и судија Надежде Мијатовић и Драгољуба Ђорђевића, чланова већа, са вишим судијским сарадником Зорицом Аврамовић, записничарем, у поступку за привремено одузимање имовине према окривљеном АА и трећем лицу АА1, одлучујући о жалби Тужиоца за организовани криминал, изјављеној против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења – Пои По1 бр. 7/12 од 31.01.2012. године, у седници већа одржаној дана 04.04.2012. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба Тужиоца за организовани криминал, изјављена против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења, Пои-По1 бр. 7/12 од 31.01.2012. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебног одељења, Пои-По1 бр. 7/12 од 31.01.2012. године, одбијен је захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК. бр. 10/11 од 24.01.2012. године, за привремено одузимање имовине и то од:

1. Окривљеног АА, од оца _, рођеног _. године у _, Општина Чачак, ЈМБГ 1910959782830, са пребивалиштем у Београду, Општина Савски венац, ул. бб,

-стан број аа2 уписан у лист непокретности број _ КО Савки венац,

-гаража – паркинг место број _ у сутерену 1, површине 24 м2, која се налази у стамбеној згради у аа2 (нови назив улица _), на кат.парцели број _, уписане у лист непокретности број _ КО _.

2.Трећем лица АА1– сина окривљеног, рођеног _. године у _, Општина _, ЈМБГ _, са пребивалиштем у Београду, Општина _, улица _,

-стан аа,

-гаража ааа1, уписана у лист непокретности број _ КО _.

Против наведеног решења, благовремено је жалбу изјавио Тужилац за организовани криминал, због битне повреде одредаба поступка из члана 437 тачка 1 у вези члана 438 став 2 тачка 2 Законика о кривичном поступку, због повреде Кривичног закона из члана 437 тачка 2 у вези члана 439 тачка 2 Законика о кривичном поступку, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања из члана 437 тачка 3 у вези члана 440 Законика о кривичном поступку, са предлогом да Апелациони суд у Београду, укине решење Вишег суда у Београду, Посебног одељења Пои-По1 бр. 7/12 од 31.01.2012. године и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Апелациони суд у Београду, одржао је седницу већа, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем и жалбом Тужиоца за организовани криминал, па је по оцени жалбених навода и предлога нашао:

-Жалба Тужиоца за организовани криминал је неоснована.

По налажењу Апелационог суда у Београду, правилно је првостепени суд одлучујући о захтеву Тужилаштва за организовани криминал, у смислу одредбе члана 21 и члана 24 став 2 и 3 Законика о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, након утврђивања ко су власници имовине која је предмет поднетог захтева, као и да ли постоји основана сумња да је имовина проистекла из кривичног дела и да ли уколико се утврди да је имовина проистекла из кривичног дела постоји опасност да би касније одузимање те имовине било отежано или онемогућено закључио:

Да се под имовином проистеклом из кривичног дела подразумева имовина окривљеног – сведока сарадника или оставиоца која је у очигледној несразмери са његовим законито стеченим приходима (члан 3 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела), укључујући ту и имовину пренету на треће лице као власника (члан 3 тачка 6 и 7 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела), према којим одредбама није од значаја да ли је у питању кривично дело које је већ предмет одређеног кривичног поступка или неко друго кривично дело, већ је довољно да очигледна несразмера између имовине са једне стране и законито стечених прихода са друге стране сама по себи указује на основану сумњу да се до такве и толике имовине могло доћи само извршењем кривичног дела. Наиме, по налажењу овог суда одлучујући да ли у конкретном случају постоји очигледна несразмера између имовине која је предмет захтева са једне стране и законито стечених прихода окривљеног и трећег лица са друге стране, правилно се првостепени суд упустио у оцену законито стечених прихода окривљеног АА и трећег лица АА1, као и законито стечених прихода трећих лица према којима је спроведена финансијска истрага и то прихода ББ, ББ1 и ББ2 утврђујући да је у самом захтеву тужилаштва наведено да је окривљени АА у периоду од 1997. године, до 2010. године, остварио законите приходе од 751.154 евра, што је потврђено изведеним доказима предложеним од стране тужилаштва (документацијом достављеном од стране Министарства финансија – пореске управе број 43-001150-04/2011-18 и 23.08.2011. И.бр. 4700543/2011 – 30 од 28.06.2011. године), као и да законите приходи трећег лица АА1, који су наведени у захтеву и лица према којима је вођена финансијска истрага – приходи ББ, ББ1 и ББ2у наведеном периоду, па је по одбијању трошкова живота од законитог прихода свих наведених лица укључујући и приходе окривљеног, Тужилаштво извело тврдњу да су остварили законит приход од 777.405 евра, који износ се са становишта Тужилаштва може сматрати као неспоран законит приход лица према којима је спроведена финансијска истрага, а који износ је суд прихватио као неспоран законит приход, те се упуштајући у утврђивање постојања висине и других законитих прихода одлучујући о захтеву упустио у утврђивање других законитих прихода који су у захтеву тужилаштва занемарени.

Наиме, правилно је првостепени суд приликом утврђивања законитих прихода имао у виду одређене приходе чије се постојање види из доказа које је суду доставило тужилаштво као и из навода захтева у ком су евидентиране одређене трансакције (кредити продаје непокретности и поклон), а што све није узето у обзир од стране тужилаштва приликом образлагања законитих прихода, те узимајући све трансакције које су поткрепљене изведеним доказима, правилно је првостепени суд закључио да су у погледу прихода окривљеног АА захтевом тужилаштва занемарани приходи из радног односа које је окривљени остварио пре 1997. године, будући да из документације Републичког фонда ПИО 01 број:181-3636/11 од 01.06.2011. године конкретно из уверења – подаци о осигурању и подаци о стажу осигурања зарадама, накнадама зарада и висини уплаћених доприноса (М-4), за окривљеног АА произилази да је окривљени остваривао одређене приходе и пре 1997. године и то почев од 1988. године, дакле 10 година пре тренутка које тужилаштво узима у обзир при утврђивању законитости прихода окривљеног, што је иста ситуација и код прихода из радног односа бивше супруге окривљеног, ББ, у ком случају је занемарен период од 1987. године, па до 1996. године, док је код сестре окривљеног ББ1 занемарен период од 1995. године, па до 1997. године, што све укупно представља изостављени период остварених прихода кроз 20 година радног стажа наведених лица као и чињеница да су приходи бивше супруге окривљеног, ББ2 цењени само у периоду од 2009. године, па до 2010. године, док из уверења ПИО фонда произилази да је ББ2 била запослена и у периоду од 1981 до 1986. године, као и да је пријављена од 1999. године у “Prive kafe”, што све указује да тужилаштво у свом захтеву није узело у обзир све законите приходе лица према којима је спроведена финансијска истрага, које све чињенице указују да су окривљени АА и претходно наведена лица ББ, ББ1 и ББ2 остварили законите приходе из радног односа који су виши од оних које тужилаштво наводи у свом захтеву, па самим тим и сума законито стечених прихода је засигурно већа од 777.405 евра.

Даље, приликом процене прихода окривљеног АА и лица према којима је спроведена финансијска истрага, правилно је првостепени суд имао у виду и приходе који су остварени од продаје непокретности, а које тужилаштво такође занемарује, наводећи одређене продаје непокретности, али не узимајући новац добијен реализацијом тих продаја као приход, нити уводећи исти као основ који би могла послужити за стицање друге имовине и не ценећи чињеницу да су одређене непокретности купљене од средстава која су добијена из дугорочних кредита иако у свом захтеву наводи постојање тих кредита, које чињенице се по правилном налажењу првостепеног суда морају узети у обзир приликом оцене захтева тужилаштва и доношења одлуке по захтеву, па је правилно првостепени суд утврдио да је у односу на окривљеног АА занемарен приход од 525.876,40 евра, у односу на треће лице ББ износ од 1.000.000,00 динара, у односу на ББ1 износ од 75.000 евра, из чега према правилном закључивању првостепеног суда несумњиво произилази да је окривљени АА имао вишеструко више приходе од оних који су наведени у захтеву тужилаштва, као и да су два стана према изведеним доказима купљена путем кредита који се и даље отплаћује, што указује да су два стана требала бити изузета из приказане сумарне вредности евидентиране целокупне имовине, а да је новац добијен путем кредита требало уврстити у активу окривљеног, односно у новац који представља основ за законито стицање те имовине.

Имајући у виду све напред наведене разлоге које је дао првостепени суд, односно имајући у виду износе који су изостављени у захтеву тужилаштва за организовани криминал, током поступка првостепени суд је правилно утврдио да разлика између прихода који су представљени од стране тужилаштва и стварних прихода који су окривљени и трећа лица имала као стварно остварене приходе, представља износ од 651.216,40 евра, који износ је и занемарен од стране тужилаштва, односно сабирајући занемарени износ са износом од 777.405 евра, правилно је првостепени суд дошао до суме од 1.428.621,40 евра, који износ представља стварне приходе које су окривљени и трећа лица остварили.

Потом, правилно је првостепени суд упуштајући се у процену целокупне вредности имовине лица према којима је спроведена финансијска истрага, у односу на два стана, стан аа2, и стан број аа са по једним гаражним местом, приликом утврђивања вредности непокретности узимао као меродавне оне износе који су наведени у решењима пореских органа и то у решењима у којима је одређиван порез на пренос апсолутних права, правилно закључујући да су иста издата од стране надлежног државног органа, чија је надлежност управо процена вредности објеката, и поред примедби које је износило тужилаштво у пар наврата, наводећи да су нереални са реалним стањем ствари, те иста прихватио, будући да наведена решења представљају званичну документацију надлежног државног органа, која су донета у тренутку када су купопродаје обављене, узимајући у обзир у том тренутку тржишне услове на локацијама непокретности и фазе у којима су се објекти налазили приликом купопродаје, као и када је прихватио оверене купопродајне уговоре у случајевима у којима није било процене Пореске управе, будући да они представљају једине релевантне понуђене и изведене доказе.

Ценећи законито стечене приходе окривљеног и трећих лица према којима је спровођења финансијска истрага, затим утвђујући критеријуме за процену вредности имовина, доказе које су предложили тужилаштво, одбрана и пуномоћник трећег лица, правилно је суд након утврђивања појединачних вредности имовине која је била предмет финансијске истраге као и основ односно начин на који је имовина стечена, а о којој вредности непокретности је првостепени суд детаљније изложио на 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15 и 16 страни образложења побијаног решења, узимајући при том вредност целокупне имовине свих лица према којима је спровођена финансијска истрага, с обзиром да вредност имовине представља реалан трошак која су наведена лица имала за стицање имовине, док вредност стана који је ББ1 добила на поклон није узет у обзир јер се ради о безтеретном стицању, као ни вредност имовине за коју је утврђено да више није у власништву окривљеног АА (стан аа3) стечен по основу уговора о поклону, који је потом раскинут дана 17.07.2010. године, јасно произилази да је приликом доношења одлуке суд имао у виду поред имовине чије се одузимање тражи и имовину за коју није тражено одузимање, ценећи при том и чињенице да је тужилаштво у свом захтеву занемарило приходе које је утврдио суд, а који нису наведени у захтеву тужилаштва као неспорни, покушавајући на тај начин да прикаже што већу диспропорцију између вредности имовине и законитих прихода и укаже на основаност свог захтева. Такође, по налажењу Апелационог суда у Београду, правилно је првостепени суд имајући у виду све напред наведене доказе као и чињенице на којима је засновано првостепено решење утврдио укупну вредност целокупне имовине у износу од 1.444.535 евра, која имовина представља законит приход окривљеног АА и лица према којима је спроведена финансијска истрага док је како је већ претходно образложено утврђено да је законит приход АА и лица према којима је спроведена финансијска истрага 1.428.621,40 евра, што даје разлику у вредности имовине и законитих прихода од 15.913,60 евра, која сума представља нешто више од 1% укупно утврђених законитих прихода, и као таква се по правилном налажењу првостепеног суда не може подвести под несразмеру између законито остварених прихода и вредности имовине која би учинила захтев тужилаштва основаним, посебно када се има у виду да закон тражи много већи степен несразмере – очигледна несразмера.

Потом, правилно је првостепени суд приликом доношења одлуке имао у виду и да тужилаштво како је већ образложено не узима у обзир целокупне приходе остварене из радног односа лица према којима је спроведена финансијска истрага, јер је у захтеву тужилаштва занемарено преко 20 година радног стажа и прихода остварених тим радом, што би да је узето у обзир уз претходно неспорно утврђене приходе довело до суме законских прихода која је виша од утврђене вредности имовине, али се правилно првостепени суд није упуштао у прецизно утврђивање прихода из радног односа који су занемарени од стране тужилаштва иако је то неповољније по окривљеног, јер је поред напред наведеног утврђеног чињеничног стања, захтев тужилаштва оцењен као неоснован.

Да постоји још већи степен неоснованости захтева Тужилаштва за организовани криминал по правилном налажењу првостепеног суда види се и у случају када би били цењени само приходи и имовина АА и АА1 – лица према коме је уперен захтев тужилаштва, чиме би се дошло до рачунице да је вредност целокупне њихове имовине 865.728 евра (од чега је 675.781 евро вредност имовине која се води на АА, а 189.947 евра вредност имовине која се води на АА1), имајући у виду да су утврђени законити приходи само окривљеног АА из којих је могао стећи имовину вредну 1.277.031 евро (збир 751.155 евра из захтева, 129.249,40 евра и 15.374 евра утврђени приходи од продаје стана, као и 131.253 евра и 250.000 евра по основу кредита), несумњиво произилази да су законити приходи окривљеног АА виши за 411.303,40 евра од утврђене вредности целокупне имовине окривљеног и његовог сина, а који су једино означени као странке у овом поступку привременог одузимања имовине.

Још драстичнији пример неоснованости захтева тужилаштва би било када би се узела у обзир само имовина која је предмет захтева тужилаштва за привремено одузимање имовине, коју чине заправо два стана у улици аа2, чија је утврђена вредност 110.000 евра са гаражним местом број _ у сутерену, чија је утврђена вредност 10.000 евра, чије је одузимање од окривљеног АА тражено и стан аа1, са гаражним местом број _ чија је утврђена вредност 164.000 евра чије је одузимање тражено од трећег лица АА1, дошло би се до чињенице да укупно утврђена вредност имовине чије се одузимање тражи је 284.000 евра, те ако би се тај износ упоредио са законито стеченим приходима од 751.154 евра (неспорни наводи ТОК-а), могло би се закључити до које мере је захтев тужилаштва неоснован.

Имајући у виду све напред наведено, правилно је првостепени суд закључио да у конкретном случају на основу изведених доказа и утврђеног чињеничног стања не постоји несразмера, а поготово не очигледна несразмера између имовине која је предмет захтева Тужилаштва за организовани криминал и законито стечених прихода окривљеног и трећег лица, и да нема доказа који би указивали на основану сумњу да се до такве и толике имовине могло доћи само извршењем кривичног дела, те како тужилаштво у свом предлогу није пружило ниједан доказ којим би доказало да постоји и опасност да би имовина могла бити пренета на трећа лица, то је захтев тужилаштва одбио као неоснован у целости.

Имајући у виду напред наведено, жалбене наводе тужилаштва којима се решење побија због битних повреда одредаба Законика о кривичном поступку , због повреде Кривичног законика, као и због погрешно утврђеног чињеничног стања, а који се суштински своде на оспоравање навода из образложења побијаног решења, односно у којима се истиче да првостепени суд није извео правилан закључак јер није правилно утврдио вредност законито стечених прихода окривљеног и лица према којима је била спроведена финансијска истрага, са стварном вредношћу имовине, као и да није правилно утврдио стварну вредност имовине, будући да се у неким случајевима јавља разлика између стварне вредности стана, као и вредности по којој је суд вршио процену, исти су по налажењу Апелационог суда у Београду неосновани, из разлога што је првостепени суд доносећи побијано решење дао јасне и у свему прихватљиве разлоге за овај суд, на којима је засновао своју одлуку, а које као правилно утврђене у потпуности прихвата и овај суд и налази да истима правилност, а ни законитост побијаног решења није доведено у питање, будући да је током поступка првостепени суд правилно утврдио све одлучне чињенице које су од значаја за доношење правилне и законите одлуке, односно правилно утврдио законито стечене приходе како окривљеног, тако и трећих лица према којима је била усмерена финансијска истрага, као и вредност имовине, те упоређивањем стварно стечених прихода и вредности имовине, правилно закључио да не постоји несразмера између законитих прихода и стечене имовине.

Са изнетих разлога, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је у смислу члана 467 став 4 Законика о кривичном поступку, одлучио као у изреци решења.


Записничар       Председник већа-судија
Зорица Аврамовић, с.р.     Верољуб Цветковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)