Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
28.04.2015.

Кж2 По1 157/15

 
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж2 По1 157/15
Дана 28.04.2015. године
Б Е О Г Р А Д      орг.крим.

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судије Синише Важића, председника већа, Омера Хаџиомеровића и Наде Хаџи-Перић, чланова већа, са судским саветником Иреном Јушковић, као записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА, због кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 4 у вези става 2 у вези члана 33 и 61 КЗ, одлучујући о жалби браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица АА1, адв. АБ, изјављеној против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење ПОИ-По1.бр.3/15, Кв-По1.бр.180/15 од 09.04.2015. године, у седници већа одржаној дана 28. априла 2015. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица АА1, адв. АБ, изјављена против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење ПОИ-По1.бр.3/15, Кв-По1.бр.180/15 од 09.04.2015. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење ПОИ-По1.бр.3/15, Кв-По1.бр.180/15 од 09.04.2015. године, одбијен је као неоснован приговор браниоца окривљеног-власника АА и пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ, изјављен против става I решења судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду ПОИ-По1.бр.3/15 од 16.03.2015. године.

Против наведеног решења жалбу је изјавио бранилац окривљеног АА и пуномоћник трећег лица АА1, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине привремено одузимање имовине и исту врати власницима или да укине оспорено решење и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одржао је седницу већа, на којој је размотрио списе предмета, заједно са побијаним решењем и жалбом, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалба је неоснована.

Правилно је првостепени суд одбио као неоснован приговор браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ, изјављен против решења судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду од 16.03.2015. године.

Наиме, из списа предмета произилази да је оптужницом Тужилаштва за организовани криминал Кто.бр.28/14 од 04.11.2014. године окривљеном АА стављено на терет извршење кривичног дела недозвољен прелаз државне границе и кријумчарење људи из члана 350 став 4 у вези става 2 у вези члана 33 и 61 КЗ.

По оцени овог суда, првостепени суд је правилно нашао да је судија за претходни поступак правилно утврдио да постоји основана сумња да је окривљени АА извршио кривично дело које му је оптужницом стављено на терет, те да из свих доказа наведених у решењу судије за претходни поступак произилази да имовина окривљеног АА и трећег лица АА1 је у очигледној несразмери са њиховим законитим приходима, да вредност предметне имовине прелази 1.500.000,00 динара и да постоје јасни и конкретни разлози који оправдавају потребу за привременим одузимањем исте.

Ово стога што је правилно првостепени суд имао у виду све доказе у списима предмета, као и реч окривљеног АА, трећег лица АА1 и браниоца окривљеног и пуномоћника трећег лица, па је правилно нашао да је неспорно да су окривљени АА и треће лице АА1 сувласници стана "Б“ у стамбено-пословној згради у изградњи, која поседује одобрење за градњу, аа, пословног простора "Б", ламела 1, у стамбено-пословној згради у изградњи, која поседује одобрење за градњу, аа1, у стамбено-пословној згради у изградњи која поседује одобрење за градњу, ламела аа2, у стамбено-пословној згради у изградњи, која поседује одобрење за градњу, ламела аа3, породичне стамбене зграде и две помоћне зграде без одобрења за градњу, земљишта под зградом и уз зграду укупне површине аа4, као и две породичне стамбене зграде, једне помоћне зграде са одобрењем за употребу земљишта под зградом и уз зграду површине аа5, изван ауто-пута према Суботици, што поткрепљују и усмене речи окривљеног власника и трећег лица.

Што се тиче висине прихода окривљеног АА, првостепени суд је узео у обзир то да је у 1983. години за три месеца окривљени АА остварио зараду у износу од 36.000,00 ондашњих динара, да је у 1984. години за 11 месеци остварио зараду у износу од 152.000,00 ондашњих динара, да је у 1985. години за девет месеци и 28 дана остварио зараду у износу од 442.943,00 динара, да је у 1986. години остварио зараду у износу од 741.519,00 динара, да је у 1987. години остварио зараду у износу од 1.435.951,00 динар, да је у 1988. години остварио зараду у износу од 3.875.723,00 динара, да је у 1989. години остварио зараду у износу од 618.000,00 динара, да је у 1990. години остварио зараду у износу од 3.002.000,00 динара, да је у 1991. години остварио зараду у износу од 65.190,00 динара, да је у 1992. години остварио зараду у износу од 333.960,00 динара, да је у 1997. години био запослен 1 месец за који је остварио зараду у износу од 205,00 динара, да је у 2006. години остварио укупан приход од 660,00 динара, у 2007. години у износу од 39,00 динара, затим чињеница да је треће лице АА1 у 2006. години остварила укупне приходе у износу од 1.271,00 динар, чињеница да мајка окривљеног АА, АА2 од 01.01.1970. године није имала приходе из радног односа, односно да није имала приходе ван радног односа, па је правилно узео у обзир трошкове живота окривљеног и трећег лица, те купопродајне цене предметних непокретности и правилно нашао да непокретности које су у првостепеном решењу привремено одузете нису могле бити стечене од законитих прихода, односно да све напред наведене околности указују да је вредност предметних непокретности у очигледној несразмери са законитим приходима окривљеног-власника и трећег лица, те да постоји основана сумња да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела у смислу одредбе члана 3 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

Такође је првостепени суд правилно оценио усмену реч окривљеног и трећег лица, те браниоца да је окривљени успео да уштеди 80.000 ДЕМ од послова конобара и менаџера кафића, да је у периоду од 1999. до 2007. године радио на бувљаку у Сегедину и Суботици, али је правилно нашао да овакве тврдње нису учињене вероватним ниједним доказом, као и тврдња да је АА 1991. године СС позајмио 25.000 ДЕМ, која му је у знак захвалности 1997. године вратила 35.000 ДЕМ, да је сестра АА1, АА3, учествовала у куповини стана од 60 м2, тако што је АА1 послала 24.000 еура, с тим да се стан касније преведе на њу, да је од 1990. до 2005. године сестра АА1, СС1, помагала финансијски АА и АА1, да је АА 2004. године од своје мајке добио 5.000 евра од продаје куће аа6, за које тврдње су приложене писане изјаве СС, АА3, СС1 и СС2, а којима су није поклонио веру.

Дакле, по оцени овога суда правилно је првостепени суд нашао повезивањем свих напред наведених чињеница, а узевши у обзир да постоји основана сумња да је окривљени извршио кривично дело недозвољен прелаз државне границе и кријумчарења људи из члана 350 став 4 у вези става 2 у вези члана 33 и 61 КЗ за које је прописана казна затвора у трајању од 3 године до 12 година, да ове околности могу објективно и значајно утицати на окривљеног и на треће лице, као сувласнике предметних непокретности да до доношења коначне одлуке суда одузимањем, предметном имовином располажу на прикривен начин или да је отуђе савесном купцу и тако отежају или онемогуће њено касније одузимање, а при томе окривљени и треће лице нису пружили доказе да је стечена имовина на основу законитих прихода или добијена на неки други законит начин, што представља реалну и извесну опасност, ако се узме у обзир да се имовина релативно лако може отуђити, како је правилно закључио првостепени суд.

Правилно је првостепени суд узео у обзир да чињеница да су непокретности које су првостепеним решењем судије за претходни поступак привремено одузете су стечене пре временског периода када је према наводима оптужнице ТОК-а, Кто.бр. 28/14 од 04.11.2014. године окривљени основано сумњив да је извршио кривично дело из члана 350 став 4 у вези става 2 у вези члана 33 и 61 КЗ, али у одсуству доказа из којих би се утврдило да су ове непокретности стечене законитим приходима или приходима оствареним на какав други законом дозвољен начин, нашао је да ова околност није од утицаја на доношење другачије одлуке, па је правилно суд оценио закључак судије за претходни поступак да се имовина која је предмет привременог одузимања не везује за конкретно учињено дело.

Имајући у виду наведено, правилно је првостепени суд нашао да нема доказа који би са сигурношћу упућивали на постојање додатних прихода окривљеног, који би послужили као параметар, односно које би суд могао довести у сразмеру и упоређивати их са имовином којом располаже окривљени, а једини конкретан доказ у правцу стицања додатних прихода су писане изјаве СС, АА3, СС1 и СС2, којима суд није поклонио веру, обзиром да нема поузданих доказа да је конкретан новац уопште дат окривљеном, односно трећем лицу. Стога је правилно првостепени суд донео одлуку којом је одбио приговор браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица АА1, изјављен против решења судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду, као неоснован.

Апелациони суд у Београду је ценио жалбене наводе браниоца окривљеног и пуномоћника трећег лица којима се истиче да је првостепени суд пропустио да да разлоге и образложи које су чињенице које указују да постоји опасност да би касније одузимање ове имовине проистекло из кривичног дела било отежано или онемогућено, те се не може видети да ли је било законских услова да јавни тужилац поднесе захтев за привремено одузимање имовине и истиче се да је окривљени стекао имовину много година пре него што је окривљен, а није осуђиван нити је против њега вођен кривични поступак.

Овакве жалбене наводе овај суд је оценио као неосноване, имајући у виду да у односу на све наведене околности постоје очигледно несразмере између имовине која је решењем судије за претходни поступак привремено одузета, и законито стечених прихода окривљеног АА и трећег лица АА1, а што је детаљно и јасно образложено у првостепеном решењу, па како окривљени нити треће лице нису доставили доказе да је наведена имовина стечена на основу законитих прихода или добијена на неки други законит начин, то ни наводи жалбе браниоца окривљеног нису од утицаја на другачију одлуку овога суда, а при том је првостепени суд за своју одлуку дао јасне, образложене и аргументоване разлоге, које је у свему као правилне прихватио и овај суд, због чега жалбеним наводима браниоца окривљеног није доведена у сумњу правилност и законитост побијаног решења.

Са свега напред наведеног, а на основу одредбе члана 467 став 4 Законика о кривичном поступку, овај суд је донео одлуку као у изреци решења.

Записничар,      Председник већа-судија,
Ирена Јушковић, с.р.    Синиша Важић, с.р.

За тачност отправка
Упрвитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)