Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
5.05.2015.

Кж2 По1 167/15

 
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 167/15
Дана 05.05.2015. године
Б е о г р а д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Верољуба Цветковића, председника већа, Наде Зец и Бојане Пауновић, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Слађана Лазића, као записничара, у поступку за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела према окривљеном АА – власнику и трећим лицима – власницима АА1, малолетном АА2, кога заступа законски заступник АА1 и АА3, одлучујући о жалби Тужиоца за организовани криминал и браниоца окривљеног АА - пуномоћника АА3, адвоката АБ, изјављеним против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Кв.По1-465/2014 (Пои-По1-1/2014) од 03.03.2015. године, у седници већа одржаној дана 05.05.2015. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужиоца за организовани криминал, браниоца окривљеног АА – пуномоћника АА2, адвоката АБ, изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Кв.По1-465/2014 (Пои-По1-1/2014) од 03.03.2015. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебног одељења, Пои-По1-1/2014 од 12.02.2014. године, усвојен је захтев Тужилаштва за организовани криминал Оик.бр.20/12 од 20.01.2014. године, допуњен дана 31.01.2014. године, а прецизиран дана 11.02.2014. године, за привремено одузимање имовине за коју постоји сумња да је проистекла из кривичног дела извршеног од стране окривљеног АА и ББ, па је привремено одузета имовина и то од: окривљеног АА – путничко моторно возило марке аа; трећих лица – власника АА1 (ванбрачне супруге окривљеног ББ) и малолетног АА2 (сина окривљеног ББ) – стан аа2, ванкњижно власништво АА1 и малолетног АА2, и трећег лица – власника АА2 (сестре окривљеног АА) – стан аа2, у ванкњижном власништву. Наведеним решењем је трећим лицима – АА1 и малолетном АА2 остављен на коришћење, до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине, стан аа1, у ванкњижном власништву АА1 и малолетног АА2.

Решењем Већа из члана 21 став 4 ЗКП-а, Посебног одељења Вишег суда у Београду Пои-По1-1/2014 – Кв.По1 241/2014 од 08.05.2014. године, одбијени су као неосновани приговори браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица АА3, адвоката АБ и пуномоћника трећег лица – АА1 и малолетног АА2, чији је законски заступник мајка АА1, адвоката АБ1, изјављени против решења Вишег суда у Београду – Посебног одељења Пои-По1 1/2014 од 12.02.2014. године. Наведено решење је решењем Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, Кж2 По1 бр.294/14 од 29.07.2014. године, је укинуто и списи предмета враћени на поновно одлучивање.

Поступајући по примедбама Апелационог суда у Београду, првостепени суд је побијаним решењем Пои-По1 1/2014 – Кв.По1 465/2014 од 03.03.2015. године, ставом првим, одбио приговор браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица АА3, адвоката АБ, као неоснован. Ставом два истог решења, усвојен је приговор пуномоћника трећих лица – АА1 и малолетног АА2, чији је законски заступник мајка АА1, адвоката АБ1, те је одлучено да се укида привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, одређено решењем Вишег суда у Београду – Посебног одељења Пои-По1 1/2014 од 12.02.2014. године, којим је од трећих лица – власника АА1 и малолетног АА2, чији је законски заступник мајка АА1, привремено одузета имовина и то стан аа1, у њиховом ванкњижном власништву.

Против побијаног решења из става два, жалбу је изјавио Тужилац за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, преиначи у ставу два побијано решење, тако што ће одбити приговор пуномоћника трећих лица АА1 и малолетног АА2, као неоснован,

-бранилац окривљеног АА и пуномоћник трећег лица АА3, адвокат АБ, за став један побијаног решења, из свих законом прописаних разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијано решење преиначи тако што ће одбити предлог Тужилаштва за организовани криминал за привремено одузимање имовине окривљеном АА и трећем лицу АА3 или пак побијано решење укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Разматрајући списе предмета и побијано решење, а по оцени навода изнетих у изјављеним жалбама, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је нашао:

жалбе су неосноване.

Правилно је првостепени суд у побијаном решењу у ставу два, усвојио приговор пуномоћника трећих лица – АА1 и малолетног АА2, чији је законски заступник мајка АА1, и укинуо привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, одређено решењем Вишег суда у Београду – Посебног одељења Пои-По1 1/2014 од 12.02.2014. године, којим је од трећих лица – власника АА1 и малолетног АА2, чији је законски заступник мајка АА1, привремено одузета имовина и то стан аа1, у њиховом ванкњижном власништву.

Тужилац за организовани криминал у изјављеној жалби оспорава закључак из побијаног решења, указујући да суд није са сигурношћу утврдио постојање додатних прихода који би као такви послужили као параметар, односно да би их суд могао довести у сразмеру, тј. упоређивати их са имовином којом се располаже, указујући на недостатке Уговора о зајму новца, сачињен од 20.06.2012. године, између АА1 као зајмопримца и СС, као зајмодавца, којим је АА1 дат на зајам новац у износу од 5.000.000,оо динара за куповину некретнине, са роком враћања позајмљеног новца и последицом пропуштања, наводећи и податке Пореске управе о приходима које је окривљена АА1 од 2005. до 2011. године остварила, доводећи у везу исте са приходима њеног ванбрачног супруга, окривљеног ББ, за период од 2006. до 2010. године, са закључком да је и погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, јер је првостепени суд пропустио да утврди одлучне чињенице.

Супротно ставу Тужиоца за организовани криминал, веће првостепеног суда је на рочишту испитало поред трећег лица АА1 и сведоке СС1, СС и СС2, на околност порекла новца којим је купљен предметни стан, чије одузимање Тужилаштво за организовани криминал тражи, те имајући у виду да је председник већа у првостепеном решењу утврдио да је треће лице АА1 у радном односу и ван радног односа, према подацима Пореске управе од 2005. до 2011. године остварила укупно 915.517,оо динара, што је знатно изнад просечне годишње нето зараде у Републици Србији у том периоду, имајући у виду и трошкове живота, те да је у то време била мајка једног малолетног детета, па је након оцене и анализе исказа сведока СС1 (оца АА1), сведока СС2 и исказа сведока СС, извео закључак да не постоји несразмера између законито стечених прихода и вредности имовине чије се одузимање тражи, те да је треће лице АА1 пружила довољно доказа о пореклу те имовине и да је лице АА1 обезбедила довољна новчана средства за куповину предметног стана, и то од зајма у износу од 5.000.000,оо динара од куме СС, финансијске помоћи родитеља у износу од 20.000 евра и извођење завршних радова од стране њеног оца, уз уважавање законитих прихода и расхода у посматраном периоду, а посебно што из исказа сведока СС2 (директора "ААА") утврђено да иако је цена стана била 55.000 евра (550 евра по м2), она је укупно платила 30 и нешто хиљада евра, јер јој је од купопродајне цене одузет материјал за завршетак тог стана и то за керамику, столарију, прозоре, врата и санитарије, што по ставу већа значи да је она платила стан мање од износа који је добила од родитеља и на зајам.

Имајући у виду напред наведено, по оцени овога суда, правилно је веће првостепеног суда из свих горе наведених околности извело закључак да Тужилаштво за организовани криминал није пружило довољно доказа о постојању основане сумње да је привремено одузета имовина од трећих лица АА и малолетног АА2, ближе наведена у изреци побијаног решења, проистекла из кривичног дела за које постоји оправдана сумња да га је извршио окривљени ББ (ванбрачни супруг трећег лица АА1 и отац трећег лица малолетног АА2), па је правилно, на основу члана 32 став 3 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, донео одлуку као у ставу два изреке, због чега је жалба Тужиоца за организовани криминал оцењена неоснованом.

Надаље, правилно је првостепени суд побијаним решењем одбио приговоре браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица АА3, а након анализе свих доказа у списима предмета и поступања по примедбама из решења Апелационог суда.

Наиме, неосновано се жалбом браниоца окривљеног указује да у конкретном случају од окривљеног АА одузето наведено возило, а да се уопште не зна ко је власник, већ је првостепени суд прихватио предлог Тужилаштва и дошао до неоснованог закључка да је окривљени АА власник наведеног возила, иако то није, као што то није ни СС3. Међутим, правилно је првостепени суд ценећи наводе из приговора и окривљеног АА, закључио да такви наводи немају основа у изведеним доказима. Наиме, и по оцени овога суда, у конкретном случају из свих изведених доказа и исказа сведока СС3 неспорно произилази да су он и окривљени закључили усмени уговор о продаји путничког возила, да је уговорена обавеза купца, при чему је продавац (сведок СС3) након постигнутог уговора о купопродаји предао возило купцу окривљеном АА, тако што је исто шлеп службом превезао и истоварио код окривљеног, од кога је возило и одузето по потврди о привремено одузетим предметима МУП-а Републике Србије – Полицијске управе у Новом Саду – Одељење криминалистичке полиције од 24.12.2012. године, те да је на горе наведени начин окривљени АА стекао право својине на предметном возилу када му је исто предао у државину сведок СС3, те је окривљени АА стварни и фактички власник истог, без обзира што возило није на њега регистровано, при чему постоји основана сумња да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела у смислу одредбе члана 3 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, а за предметну имовину нема доказа да је стечена на основу законитих прихода и да постоји реална опасност да би окривљени до доношења коначне одлуке суда о одузимању конкретне имовине проистекле из кривичног дела могао располагати имовином лично или преко неког другог, јер се с обзиром на фазу у којој се налази кривични поступак који се води против окривљених не може искључити могућност да иста буде враћена окривљеном, на који начин би се отежало или онемогућило њено касније одузимање.

Такође, неоснован је и навод да је првостепени суд погрешно дошао до закључка да нема доказа који би са сигурношћу упућивали на постојање прихода на страни АА3.

Наиме, правилно је првостепени суд имајући у виду наводе како пуномоћника, тако и трећег лица АА3, имајући у виду и писмену документацију која је достављена, која се налази у списима предмета, након детаљне оцене свих доказа на страни 7 и 8 образложења побијаног решења извео закључак да нису поткрепљени наводи трећег лица АА3, да је остваривала приходе у износима између 3.500 и 5.000 USD, па ни 2.300 USD да би могла да уштеди за куповину стана, због чега њеном исказу није поклоњена вера. Имајући у виду напред наведено, и по налажењу овога суда, правилан је закључак првостепеног суда да у односу на треће лице АА3 постоји реална опасност да до коначне одлуке суда о одузимању наведене имовине проистекле из кривичног дела иста могла располагати имовином и тако отежати или онемогућити њено касније одузимање, за коју нема доказа да је стечена на основу законитих прихода, те је правилно донета одлука да се од трећег лица – власника АА3 привремено одузме предметни стан, наведен у решењу Вишег суда у Београду – Посебног одељења Пои-По1-1/2014 од 12.02.2014. године, а на основу одредби члана 32 став 2 у вези са чланом 33 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

Из изнетих разлога, а на основу одредбе члана 467 став 4 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је донео одлуку као у изреци решења.

Записничар     ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађан Лазић, с.р.     Верољуб Цветковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)