Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.01.2014.

Кж2 По1 18/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 18/14
Дана 24.01.2014. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Вучка Мирчића, председника већа, Милене Рашић и председника Апелационог суда у Београду Душка Миленковића, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Александра Багаша, као записничара, у поступку за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела према оптуженом-власнику АА и трећим лицима-власницима АА1 и АА2, одлучујући о жалбама Тужиоца за организовани криминал, браниоца оптуженог АА2, адвоката АБ2, браниоца оптуженог АА и пуномоћника трећих лица АА1 и АА2, адвоката АБ, изјављеним против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Пои.По1.бр. 1/13 (Кв.По1.бр.702/13) од 18.11.2013. године, у седници већа одржаној дана 24. јануара 2014. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УВАЖАВАЊЕМ жалби Тужиоца за организовани криминал, браниоца оптуженог АА, адвоката АБ2, као и браниоца оптуженог АА и пуномоћника трећих лица АА1 и АА2, адвоката АБ, УКИДА СЕ решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Пои.По1.бр. 1/13 (Кв.По1.бр.702/13) од 18.11.2013. године и предмет се враћа првостепеном суду на поновно одлучивање.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Пои.По1.бр. 1/13 (Кв.По1.бр.702/13) од 18.11.2013. године, преиначено је решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Пои.По1.бр. 1/13 од 09.04.2013. године, па је одбијен захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК.бр. 2/12 од 08.02.2013. године за привремено одузимање имовине од оптуженог АА и трећих лица АА1 и АА2, у делу који се односи на имовину која је ближе наведена у изреци ожалбеног решења, док је у преосталом делу приговор браниоца оптуженог АА, адвоката АБ2 одбијен као неоснован.

Против означеног решења жалбе су изјавили:

-Тужилац за организовани криминал, због погрешно утврђеног чињеничног стања, а из садржине жалбе произилази да се жали и због битних повреда одредаба кривичног поступка са предлогом да се побијано решење преиначи и одреди привремено одузимање од оптуженог АА и трећег лица АА1 имовина проистекла из кривичних дела, која је наведена у овој жалби, а да се одбију приговори пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ и адвоката АБ1, као и приговор браниоца оптужног АА, адвоката АБ2 или да се наведено решење укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање,

-бранилац оптуженог АА, адвокат АБ2, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да се побијано решење преиначи, тако што ће се у целости одбити захтев ТОК-а за привремено одузимање имовине или да се побијано решење укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање,

-бранилац оптуженог АА и пуномоћник трећих лица АА1 и АА2, адвокат АБ2, због битне повреде одредаба ЗКП-а, погрешне примене материјалног права, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде одредаба кривичног закона, са предлогом да се побијано решење укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или преиначи тако што ће се решење о привременом одузимање имовине заменити мером забране располагања привремено одузетом имовином у погледу дела непокретности којим је приговор одбијен, односно донето решење којим се преиначава ожалбено решење, тако што ће се приговори усвојити и у целини укинути привремено одузимање имовине.

Одговор на жалбу Тужиоца за организовани криминал доставио је бранилац оптуженог АА и пуномоћник трећих лица АА1 и АА2, адвокат АБ, у ком је предложио да се жалба тужиоца одбије као неоснована.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је одржао седницу већа, на којој је размотрио списе предмета, па је испитујући побијано решење у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, нашао:

Жалбе су основане.

Основано се изјављеним жалбама указује да је првостепено решење у суштини захваћено битном повредом одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП-а која се огледа у томе да првостепени суд у побијаном решењу у погледу одлучних чињеница није дао јасне разлоге, због чега побијано решење није могло бити испитано.

На страни 10 образложења побијаног решења првостепени суд дајући разлоге за свој закључак наводи да се не може прихватити став председника већа из решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Пои.По1.бр. 1/13 од 09.04.2013. године да оверене фотокопије штедних књижица различитих банака које су издате на име оптуженог АА не представљају доказ да је оптужени АА остваривао регуларне приходе које је улагао у штедњу, те да по налажењу првостепеног суда постоји претпоставка законитости новчаних средстава депонованих на штедним књижицама.

Међутим, овако дати разлози првостепеног суда нису прихватљиви и за Апелациони суд у Београду, Посебно одељење. Наиме, износ новца који је уписан у штедној књижици и штедна књижица сама за себе не указује да је новац који је депонован на штедним књижицама легалан, односно да је стечен на законит начин, с обзиром да штедна књижица као банкарски документ потврђује само износ депонованих средстава, а не и основ по ком су та средства стечена, те како оптужени АА у погледу основа стицања наведених средстава није доставио суду доказе, то је закључак првостепеног суда да се ради о легалним средствима само на основу чињенице да су иста депонована на штедним књижицама за Апелациони суд у Београду посебно одељење, нејасан. Апелациони суд у Београду је приликом доношења овог решења имао у виду да се из доказа који се налазе у предмету не може закључити да је окривљени АА износ новца који је депонован на штедним књижицама стекао законито, на шта не указује ни чињеница да је окривљени доставио податке да је боравио у иностранству јер се само на основу те чињенице не може закључити на који начин је он стекао средства на штедним књижицама, при чему је овај суд имао у виду да се не ради о дужем временском периоду боравка у иностранству у ком је евентуално реално на законит начин стећи толики новац нити је суду достављен било какав доказ који би указивао да се окривљени бавио законитим послом те да је на законит начин зарадио прилично велику суму новца. У том смислу у предмету не постоји ниједан доказ који би указивао на законито стицање средстава из штедних књижица ни основ стицања истих посебно ако се има у виду чињеница да је плаћање пореза на законито стечене приходе у земљи у којој окривљени тврди да је исте стекао, законска обавеза.

Даље првостепени суд на страни 11 образложења побијаног решења наводи да је приликом доношења одлуке у односу на део у ком је одбијен захтев тужиоца за одузимање имовине проистекле из кривичног дела, кривично већа имало у виду да захтевом ТОК-а није било предложено привремено одузимање целокупног стамбено-пословног објекта који је оптужени АА саградио у аа, већ само гаражних места локала и станова чији је оптужени АА књижни власник, те да је првостепени суд када је у питању зграда у улици аа од оптуженог АА привремено одузео 4 гаражна места, 2 пословна простора и 1 стан, због чега је по оцени првостепеног суда, веће у првостепеном поступку било дужно ценити да ли је имовина оптуженог АА, која се састоји управо од 4 гаражна места, 2 пословна простора и 1 стана у очигледној несразмери са његовим законитим приходима.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да су овако дати разлози првостепеног суда су нејасни и недовољни. Наиме, првостепени суд приликом доношења побијаног решења није могао приликом утврђивања постојања очигледне несразмере између законито стечених прихода и имовине коју поседује оптужени да цени само имовину на коју се односи предлог тужиоца, односно имовину која је привремено одузета првостепеним решењем, већ је приликом оцене постојања очигледне несразмере између законито стечених прихода и имовине коју поседује окривљени у овом конкретном случају био дужан да цени вредност целокупног објекта у аа, без обзира што је оптужени у међувремену одређене јединице продавао савесним купцима. Наиме, околност да је окривљени одређене стамбено-пословне јединице продао савесним купцима не искључује право суда да цени да је и та имовина несразмерна приходима и стечена на незаконит начин у смислу овог Закона без обзира што таква имовина не може бити одузета од савесних купаца.

Основано се изјављеним жалбама бранилаца окривљеног и пуномоћника трећих лица указује да је образложење побијаног решења противречно. Наиме, првостепени суд је ценио као легалан приход износ новца који се налази на штедним књижицама који је оптужени користио за изградњу стамбеног објекта у улици аа. Међутим основано се изјављеним жалбама бранилаца окр. и пуномоћника трећих лица указује да првостепени суд није дао јасне разлоге у погледу навода окривљеног да је од продаје јединица у згради у аа зарадио одређени износ новца те да је та средства инвестирао у изградњу објеката које је градио након тога, због чега и овај суд налази да су разлози које је првостепени суд дао приликом закључивања да средства уложена у изградњу објекта у аа нису у несразмери са приходима окривљеног те да се практично ради о законитим средствима, противречни разлозима на основу којих првостепени суд закључује да средства уложена у изградњу објеката који су касније изграђени су у очигледној несразмери са приходима окривљеног.

Основано се жалбом тужиоца такође указује да су нејасни разлози које је првостепени суд дао приликом одлучивања и прихватања вансудског поравнања закљученог између СС1, по пуномоћју оптуженог АА и СС, којим је констатовано да је СС као суинвеститору утврђено право власништва на пословном простору аа1, у поткровљу стамбена зграда аа2 у поткровљу стамбене зграде аа3. Ово стога што се из приложених доказа – рачуна не може неспорно утврдити да су СС и њен супруг СС2 дали било каква новчана средства оптуженом АА по основу заједничког улагања у изградњу стамбено пословних објеката у Новом Саду, имајући у виду да не постоји било какав уговор о заједничкој изградњи зграда или било који други уговор којим би била регулисана међусобна права и обавезе уговарача, односно опредељено шта ће којем уговарачу припасти након завршетка изградње, при чему је за Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, у најмању руку необично да инвестирање толиких срдстава није пратило било какво правно регулисање међусобних односа, које би пре свега представљало сигурност за уложена средства свих уговарача.

Побијано решење је укинуто у целости, имајући у виду да се ради о јединственом догађају и јединственим околностима које су од значаја за утврђивање прихода.

Са свега напред изнетог, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донео одлуку као у диспозитиву решења на основу одредбе члана 467 став 4 ЗКП-а.

Записничар,      Председник већа-судија,
Александар Багаш     Вучко Мирчић

ГМ

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)