Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.08.2011.

Кж2 По1 182/11


РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 бр. 182/11
Дана 10.08.2011. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Верољуба Цветковића, председника већа, Мирјане Поповић и Савке Гогић, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Марине Барбир, као записничара, у кривичном предмету окривљеног АА и др., у поступку за привремено одузимање имовине, одлучујући о жалбама Тужиоца за организовани криминал, браниоца окривљеног АА, адвоката АБ и АБ1 као трећег лица изјављеним против решења Вишег суда у Београду ПОИ По1 бр. 18/11 од 14.04.2011. године у седници већа одржаној дана 10.08.2011. године донео је


Р Е Ш Е Њ Е


ОДБИЈА СЕ жалба Тужиоца за организовани криминал изјављена против става III решења Вишег суда у Београду Посебног одељења ПОИ По1 бр. 18/11 од 14.04.2011. године.

УВАЖАВАЊЕМ жалби браниоца окривљеног АА, адвоката АБ и трећег лица ББ, УКИДА се решење Вишег суда у Београду, Посебног одељења Пои По1 бр. 18/11 од 14.04.2011. године у ставу I изреке и у том делу списи враћају првостепеном суду на поновно одлучивање.


О б р а з л о ж е њ е


Решењем Вишег суда у Београду Пои По1 бр. 18/11 од 14.04.2011. године делимично је усвојен је захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК бр. 8/10 од 28.03.2011. године за привремено одузимање имовине па је од окривљеног АА привремено одузета имовина и то стан аа, ставом другим одбијен је део захтева Тужилаштва за организовани криминал у делу под тачком 1 који се односи на мушки ручни сат марке „аа1“, два ручна мушка сата марке „аа2“, мушки ручни сат „аа3“ 1992/2, мушки ручни сат „аа4“, мушки ручни сат „аа5“, мушки ручни сат марке „аа6“, мушки ручни сат „аа7“ и џепни сат са ланцем жуте боје. Ставом трећим решења одбијен је део захтева Тужилаштва за организовани криминал за привремено одузимање имовине у делу под тачком 3 према трећем лицу ВВ односно право својине на путничком моторном возилу марке „аа8“.

Против наведеног решења жалбе су изјавили:

-тужилац за организовани криминал у односу на став трећи изреке, због погрешно утврђеног чињеничног стања, предлажући да Апелациони суд у Београду побијано решење у ставу трећем изреке укине и врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, предлажући да Апелациони суд уважи жалбу, преиначи побијано решење или исту укине у побијаном делу и врати на поновни поступак.

-треће лице, ББ, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да Апелациони суд преиначи побијано решење у делу који се односи на њега или исто укине и донесе решење којим му се стан враћа у власништво.

Поднеском Ктж.бр. 207/11 од 07.07.2011. године Тужилац за организовани криминал предложио је да Апелациони суд одбије жалбе браниоца окривљеног АА и трећег лица, ББ, у односу на тачку 1. изреке, а да уважи жалбу Тужиоца за организовани криминал у односу на одлуку из тачке 3. и у том делу укине решење и врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Разматрајући списе предмета и побијано решење, а по оцени навода изнетих у изјављеним жалбама, као и мишљење надлежног тужиоца, Апелациони суд у Београду је, у седници већа одржаној дана 10.08.2011. године, нашао:

жалбе браниоца окривљеног АА и трећег лица ББ су основане, док је жалба Тужиоца за организовани криминал неоснована.

Наиме, одлучујући о захтеву Тужиоца за организовани криминал за одузимање путничког моторног возила марке „аа8“ од трећег лица, ВВ, првостепени суд је закључио да је ВВ купио предметно возило од ГГ, те да је наведен као власник у регистрационом листу и саобраћајној дозволи, па околност да је возило било у поседу оптуженог АА, јер му је исто возило ВВ позајмио да би га привремено користила супруга АА1, при чему не постоје докази о власништву АА на овом возилу као ни докази да је он раније био власник тог возила, па да је своје право својине пренео на треће лице, у конкретном случају ВВ, по налажењу првостепеног суда, указују да се не ради о имовини проистеклој из кривичног дела у смислу одредбе члана 3 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, па је у том делу захтев тужиоца одбијен.

Тужилац за организовани криминал у изјављеној жалби није спорио да је формални власник путничког возила треће лице, ВВ, међутим сматра да је првостепени суд погрешно закључио да је он и стварни власник наведеног возила и да је то возило купио из сопствених легалних извора прихода, јер је такав закључак у супротности са изведеним доказима, који, по мишљењу тужиоца, указују да је стварни власник возила окривљени АА. Тужилац сматра да из изведених доказа произилази да је ВВ увек остваривао скромне законите приходе који нису били довољни за подмирење његових основних животних потреба, а посебно за куповину моторног возила велике вредности, а поред тога, није могао прецизно да наведе цену по којој је то возило купио од претходног власника, као ни изворе прихода из којих је купио то возило, већ је само навео да је то возило купио од уштеђевине што није у складу са прибављеним доказима у његовим законитим приходима. По мишљењу тужилаштва и околности под којима се путничко возило нашло у поседу окривљеног АА и његове супруге АА1, нису логичне с обзиром да из потврда о одузетим предметима произилази да су од окривљеног АА истовремено одузета још три путничка моторна возила, па није било никакве потребе да предметно возило позајмљује од ВВ. Осим тога, како је у време одузимања возила ВВ био запослен код свог брата ВВ1, у предузећу које је регистровано за промет и сервисирање аутомобила, није било разлога да предметно путничко возило продаје посредством окривљеног АА, како то произилази из њихових исказа. Тужилац сматра да је несумњиво да је предметно путничко возило заправо купљено новцем окривљеног АА јер се против окривљеног води кривични поступак због неовлашћене производње и продаје великих количина опојне дроге марихуане од које се остварује велика нелегална зарада - више него довољно за куповину предметног аутомобила из чега произилази да је окривљени АА стварни власник тог возила, а треће лице ВВ се појављује само као формални власник и купац тог возила на кога је окривљени АА у овом конкретном случају пренео део своје имовине проистекле из кривичног дела, с тим што је ВВ убрзо након куповине возило предао у посед окривљеном АА, као стварном власнику како би овај могао њиме прикривено располагати и вршити своје власничко право у односу на то возило.

По налажењу Апелационог суда, с обзиром на тренутно стање у списима предмета, овакав став тужиоца је неприхватљив будући да за примену законских одредби о одузимању имовине проистекле из кривичног дела од трећег лица није довољно изнети претпоставку да је предметно возило купљено новцем окривљеног АА, јер постоји основана сумња да је извршио кривично дело из члана 246 став 1 КЗ и тиме прибавио противправну имовинску корист. У конкретном случају, када треће лице има законит правни основ управљен на стицање права својине – уговор о продаји и доказ о власништву – регистрациони лист, а тужилац није предложио, нити приложио доказ у прилог својој тези да су средства од којих је купљено предметно возило потичу из имовине проистекле из кривичног дела у смислу члана 3 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, нема места одузимању предметне имовине од трећег лица, како је то правилно и закључио првостепени суд, па је жалба јавног тужиоца у целости оцењена неоснованом.

Разматрајући побијано решење у ставу првом изреке пресуде у делу у коме је од окривљеног АА одузет стан аа, Апелациони суд налази да се основано жалбама браниоца окривљеног адвоката АБ и трећег лица, ББ указује да су разлози које је првостепени суд дао нејасни и произвољни, због чега је првостепено решење у овом делу морало бити укинуто.

Ово стога што према стању у списима предмета произилази да је Тужилаштво за организовани криминал у захтеву ОИК бр. 8/10 од 30.03.2011. године предложило да се предметни стан одузме од трећег лица, ББ као власника, што је супротно изреци побијаног решења према којој се стан одузима од окривљеног АА, кога првостепени суд, према образложењу решења, сматра „стварним власником“.

Наиме, првостепени суд изводи „несумњив“ закључак да је „стварни власник“ предметног стана (аа) окривљени АА јер је у његовом стану пронађен уговор о купопродаји стана и комплетна документација која се односи на уређење ентеријера стана и припадајућег таванског простора на име супруге окривљеног, АА1, која је пројекат уређења и уговорила и у целости исплатила док, иако је према уговору о купопродаји стана, купац треће лице, ББ, он није потписао записник о предаји у посед предметног стана нити се његово име налази на интерфону ни на списку станара нанаведеној адреси код ЈКП Инфостан, па према закључку првостепеног суда он никада није био у поседу предметног стана нити је власник стана.

Као што се основано указује у изјављеним жалбама браниоца окривљеног и трећег лица овакав став првостепеног суда је неприхватљив.

Законом о основама својинскоправних односа, чланом 20 став 1 прописано је да се право својине стиче по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем. Исти Закон у члану 33 прописује да се на основу правног посла право својине на непокретност стиче уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом. Из наведеног произилази да је ББ, као купац, на основу правног посла-уговора о купопродаји, стекао право својине на предметном стану. Околност да ли је окривљени ББ у посредној или непосредној државини стана, није ни од каквог утицаја на његово право својине на стану а постојање права својине на непокретностима се, у сваком случају, не може утврђивати на основу списка станара.

Закон не познаје институте „стварног“ и „формалног“ власника, како то наводи првостепени суд и због тога су Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела јасно опредељена својства и међусобни односи лица од којих се, по одредбама овог закона, може одузети имовина проистекла из кривичног дела.

Стога је првостепени суд био дужан да првенствено утврди ко је власник предметног стана, па, како из списа произилази да је то треће лице, ББ, испита да ли је и на који начин, стан прибављен средствима окривљеног АА односно средствима која проистичу из имовине проистекле из кривичног дела те на који начин је пренет на треће лице, ББ. У случају да остаје при ставу да је окривљени АА власник предметног стана, првостепени суд је био дужан да утврди по ком основу управљеном на стицање права својине је окривљени АА прибавио предметни стан и пренео га на треће лице – ББ, а онда донесе одлуку о основаности захтева Тужиоца за организовани криминал за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела у погледу лица према коме је захтев поднет.

Приликом поновног одлучивања о захтеву Тужиоца за организовани криминал у овом делу, првостепени суд ће, имајући у виду одредбе члана 3 тачка 2, 3, 6 и 7 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, најпре извршити оцену предложених, односно изведених доказа на околност власништва на предметном стану, те да ли је предметни стан прибављен из имовине окривљеног, а затим начин на који је окривљени евентуално пренео ту имовину на треће лице, па ове околности ценити у међусобној повезаности са законитим приходима окривљеног, имајући у виду и остале наводе жалби браниоца окривљеног и трећег лица, након чега ће бити у могућности да донесе закониту и правилну одлуку за коју ће дати јасне и убедљиве разлоге.

Имајући напред наведено Апелациони суд у Београду на основу члана 401 став 3 ЗКП је одлучио као изреци.

Записничар, Председник већа-судија
Марина Барбир Верољуб Цветковић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)