Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
11.06.2013.

Кж2 По1 190/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 190/13
Дана 11.06.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судије Зорана Савића, председника већа, судија Вучка Мирчића и Милене Рашић, чланова већа, са вишим судијским сарадником Зорицом Аврамовић, као записничарем, у поступку за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела према окривљеном-власнику АА и трећим лицима власницима АА1 и АА2, одлучујући о жалбама браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ2 и пуномоћника трећег лица АА1 и АА као и предлагача ББ, адвоката АБ1, изјављеним против решења Посебног одељења, Вишег суда у Београду, Пои.По1.бр.1/13 од 09.04.2013.године, у седници већа одржаној дана 11. јуна 2013.године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ2 и пуномоћника трећег лица АА1 и АА и предлагача ББ, адвоката АБ1, изјављене против решења Посебног одељења, Вишег суда у Београду Пои.По1.бр.1/13 од 09.04.2013.године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Посебног одељења Вишег суда у Београду, Пои.По1.бр.1/13 од 09.04.2013.године делимично је усвојен захтев Тужилаштва за организовани криминал Оик.бр.2/12 од 08.02.2013.године за привремено одузимање имовине, за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела извршеног од стране окривљеног АА па је привремено одузета имовина од окривљеног АА, трећег лица АА1 и трећег лица АА2, а која је ближе наведена у изреци ожалбеног решења, док је одређено да привремено одузимање имовине траје до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине.


Истим решењем одбијен је захтев Тужилаштва за организовани криминал Оик.бр.2/12 од 08.02.2013.године за привремено одузимање имовине од окривљеног АА, а која имовина је такође наведена у изреци ожалбеног решења.

Против наведеног решења жалбе су изјавили:

-Бранилац окривљеног АА, адвокат АБ због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона са предлогом да Апелациони суд у Београду уважи жалбу браниоца окривљеног АА и да преиначи побијано решење тако што ће у целости одбити захтев ТОК-а за привремено одузимање имовине или да побијано решење укине и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и одлуку,

-Пуномоћник трећег лица АА1, адвокат АБ2 без навођења законских разлога због којих побија ожалбено решење а са предлогом да се преиначи решење Вишег суда у Београду-Посебно одељење Пои.По1.бр.1/13 од 09.04.2013.године којим је делимично усвојен захтев Тужилаштва за организовани криминал Оик.бр.2/12 од 08.02.2013.године за привремено одузимање имовине за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела извршеног од стране окривљеног АА па се привремено одузима имовина од трећег лица АА1 и то стан аа1, па се овај захтев одбија као неоснована, па се описани стан оставља у својину и посед трећем лицу АА1 на несметано коришћење и располагање или да се укине решење Вишег суда у Београду-Посебно одељење Пои.По1.бр.1/13 од 09.04.2013.године у делу где се привремено одузима имовина од АА1 као трећег лица и то стана број аа1 и предмет враћа првостепеном суду на поновни поступак и одлуку,

-Пуномоћник трећих лица АА1 и АА2 и ББ, адвокат АБ1 због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешне примене материјалног права из Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања са предлогом да Апелациони суд донесе решење којим ће жалбу усвојити и ожалбено решење преиначити тако што ће усвојити предлоге трећих лица и ББ и захтев Тужилаштва у овом делу о одузимању имовине одбити.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење одржао је седницу већа, о којој није обавештавао странке у смислу одредбе члана 467 став 2 Законика о кривичном поступку јер није нашао да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари, а на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем и жалбама, које решење је испитао у смислу одредбе члана 467 став 1 Законика о кривичном поступку, испитујући решење у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим у жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалбе су неосноване.

По налажењу Апелационог суда у Београду, првостепено решење о привременом одузимању имовине садржи у изреци и образложењу све податке који су по закону потребни, те исто није донето уз битне повреде одредаба кривичног поступка како се то неосновано истиче изјављеним жалбама. Пре свега у изјављеној жалби браниоца окривљеног АА, адвоката АБ наводи се да је битне повреде одредаба кривичног поступка првостепени суд учинио на тај начин што није навео опис кривичног дела чијим наводним извршењем је окривљени стекао имовинску корист већ само наводи називе кривичних дела која су му стављена на терет, а који жалбени наводи нису од утицаја на другачију одлуку, као ни на правилност и законитост исте, будући да је првостепени суд у ожалбеном решењу навео законске називе кривичних дела која се окривљеном стављају на терет, док се детаљан опис кривичних дела која су окривљеном стављена на терет наводи у захтеву Тужиоца за организовани криминал.

У изјављеној жалби пуномоћника трећег лица АА1 и АА и ББ адвоката АБ1 наводи се да је побијано решење донето уз битне повреде одредаба кривичног поступка имајући у виду да првостепени суд мериторно не одлучује о поднетом захтеву ББ суинвеститора због чега је по ставу одбране изрека решења неразумљива. Изнети жалбени наводи пуномоћника трећег лица и ББ адвоката АБ1 оцењени су као неосновани имајући у виду да како је поступак покренут и води се по предлогу Тужилаштва за организовани криминал за привремено одузимање имовине, то по налажењу Апелационог суда у Београду првостепени суд није био дужан односно није био у обавези да у изреци решења одлучи о наведеном предлогу, будући да је у образложењу ожалбеног решења навео који су предлози, а између осталог и предлог ББ неосновани, о чему су у образложењу ожалбеног решења дати разлози.

  У изјављеној жалби наводи се да се битна повреда одредаба кривичног поступка огледа у томе што првостепени суд наводи да „не располаже егзактним подацима о укупном новчаном износу који је окривљеном АА био потребан за изградњу сва три објекта“ али је потпуно произвољно ван своје струке утврдио да се неспорно ради о непокретностима чија је вредност више десетина милиона динара, па се по ставу одбране поставља питање на који начин и на основу чега је првостепени суд извео овакав закључак, а који жалбени наводи су оцењени као неосновани имајући у виду пре свега да је првостепени суд ценио вредност закупа градског грађевинског земљишта, те цену планираних радова, према предрачуну радова и на основу тога правилно закључио да се у конкретном случају ради имовини велике вредности која је у очигледној несразмери са законито стеченим приходима.

Имајући у виду напред наведено, те да ожалбено решење није донето уз битне повреде одредаба кривичног поступка на које се указује изјављеним жалбама, то су супротни жалбени наводи како браниоца окривљеног, тако и пуномоћника трећег лица и предлагача оцењени као неосновани.

По налажењу Апелационог суда у Београду, правилно је првостепени суд одлучујући о захтеву Тужилаштва за организовани криминал утврдио ко су власници имовине која је предмет поднетог захтева, као и да ли постој основана сумња да је имовина проистекла из кривичног дела и да ли уколико се утврди да имовина проистиче из кривичног дела постоји опасност да би касније одузимање те имовине било отежано или онемогућено, при чему је имао у виду да је у конкретном случају довољно да постоји очигледна несразмера између имовине с једне стране и законито стечених прихода с друге стране.

Апелациони суд у Београду налази да је првостепени суд ценећи пре свега изјаву окривљеног АА, те његових бранилаца и пуномоћника трећих лица, као и ценећи све доказе изведене на рочишту који су наведени на странама 15-28 образложења првостепеног решења, донео правилну одлуку за коју је дао јасне и довољне разлоге које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду.

По налажењу Апелационог суда у Београду правилно је првостепени суд ценећи основаност захтева Тужилаштва за организовани криминал у погледу имовине која је према захтеву везана за окривљеног АА и трећа лица АА1 и АА2 на основу документације приложене уз захтев тужилаштва као и документације приложене од стране окривљеног и бранилаца утврдио да је окривљени у својству инвеститора као физичко лице саградио вишестамбену зграду аа5, као и временски период градње, те утврдио да је окривљени АА дана 01.03.2007.године од закуподавца ЈП „Завода за изградњу грана“ Нови Сад ради стамбене изградње закупио на рок од 70 година одређене кат.парцеле од којих је формирана једна кат.парцела аа6 након чега је на тој кат.парцели у ул. _ као физичко лице изградио пословно-стамбену зграду, док из преписа листа непокретности од 10.03.2012.године правилно је суд утврдио да је окривљени АА 06.06.2008.године од закуподавца ЈП „Завод за изградњу града“ Нови Сад ради стамбене изградње закупио на рок од 70 година кат. парцелу број _ након чега на тој кат. парцели у _ као физичко лице без грађевинске дозволе изградио пословно-стамбену зграду. Дакле, правилно је првостепени суд утврдио да је окривљени АА по основу грађена као оригинарног начина стицања права својине постао власник стамбених зграда и свих станова, локала-пословних просторија и гаража у наведеним зградама као посебних делова тих зграда.

Надаље првостепени суд је на странама 29, 30, 31, 32 на основу увида у препис лица непокретности од 10.03.2012.године везано за пословно-стамбену зграду аа4 у _ утврдио којих гаражних места пословног простора и станова је власник АА, те на основу увида у препис листа непокретности од 10.03.2012.године везано за стамбено-пословну зграду аа3 суд утврдио којих је гаража пословних простора и станова власник окривљени АА, при чему је и утврдио којих станова пословног простора и гаража је власник АА и у стамбено-пословној згради аа2 а која је изграђена без одобрења за градњу те да у листу непокретности не постоје подаци о носиоцима права на пословним деловима зграде. Поред тога суд је утврдио да је окривљен АА искључиви власник градског грађевинског земљишта аа, а које право својине је стекао закључењем уговора о куповини и продаји некретнине са продавцем СС као продавцем 25.09.2008.године а који је оверен у Општинском суду у Новом Саду 25.09.2008.године под Ов1.бр.46213/08 чији су предмет све некретнине саграђене на кат.парцели аа за купопродајну цену од 5.000.000,00 (петмилиона) динара коју је купац исплатио продавцу у целости те да је након закључења уговора и испуњења уговорних обавеза окривљени АА уписан као власник наведеног земљишта и зграде у лист непокретности број _ КО Стари град Служба за катастар непокретности Суботица.

Правилно је првостепени суд утврдио да је АА искључиви власник стана аа1, као и да је треће лице АА2 искључиви власник стана аа2 те да је право својине на том стану стекао по основу уговора о куповини и продају стана закљученог између окривљеног АА као продавца и трећег лица АА2 као купца овереног у Основном суду у Новом Саду дана 05.08.2011.године под Ов3.бр.7000/2011 из кога произилази да је АА2 те истом купио од продавца окривљеног АА2 за износ од 41.000 евра у динарској противвредности.

Наиме, по налажењу Апелационог суда у Београду правилно је првостепени суд утврдио власништво над објектима који су изреком ожалбеног решења привремено одузети.

Када је у питању несразмера између законито стечених прихода и имовине која се одузима суд је пре свега правилно имао у виду висину законитих прихода које је окривљени АА остварио у периоду од 2003 до 2009.године у радном односу и ван радног односа и који према подацима Пореске управе Филијала Нови Сад укупно износи 634.433,00 динара имајући у виду да је окривљени АА остварио нето приход ван радног односа 2003.године у износу од 102.601,00 динар, 2004.године у износу од 28.103,00 динара, 2005.године у износу од 4.331,00 динар, 2006.године у износу од 6.742,00 динара, 2007.године у износу од 21.349,00 динара, 2008.године у износу од 48.986,00 динара, 2009.године у износу од 299.323,00 динара и 2010.године у износу од 122.953,00 динара, док према подацима Фонда ПИО у периоду од 2008 до 2010.године остварио нето зараду у износу од 461.117,70 динара. Поред тога суд је имао у виду да у финансијској истрази нису прибављени подаци о укупној грађевинској вредности стамбено-пословних зграда саграђених у ул. _, _ и _ у _ међутим из доказа достављених од стране Тужилаштва за организовани криминал произилази да је укупна цена закупа грађевинског земљишта на коме је изграђена стамбено-пословна зграда у ул. _ износила 31.686.261,20 динара те закупа на коме је изграђена стамбено-пословна зграда у ул. _ 5.666.999,43 динара при чему из премера и прерачуна радова као саставног дела архитектонског пројекта стамбено-пословног објекта у ул. _ произилази да је цена планираних радова овог објекта у септембру ´99 године износи 14.718.905,40 динара док је укупна цена изградње склоништа испод овог дела објекта износи 492.570,00 динара.

Имајући у виду све напред наведено те да првостепени суд није располагао егзактним подацима о укупном новчаном износу који је окривљеном АА био потребан за изградњу сва три објекта, али је правилно имајући у виду податке о ценама закупа земљишта на коме су саграђени објекти, цене планираних радова на изградњи, корисну површину објекта, број квадратуре станова и локала који се налазе у објектима и локацију објеката нашао да је неспорно да се ради о непокретностима чија вредност прелази више десетина милиона динара, при чему према подацима Пореске управе Филијала Нови Сад окривљени АА пре и у току изградње објекта аа5 није уопште остваривао законите приходе ни у радном односу ни ван радног односа, док је у периоду изградње објекта аа3 и _ те куповине земљишта и зграде у ул. _ у _ остварио законите приходе у износу од 634.433,00 динара. Имајући у виду све напред наведено правилно је првостепени суд утврдио да постоји очигледна несразмера између вредности имовине која је стечена на напред описан начин и законито стечених прихода окривљеног АА, а додатно имајући у виду и трошкове живота које је окривљени заједно са својом породицом морао имати због чега је суд правилно утврдио да сви изведени докази у довољној мери указују на врло очигледну и изразиту диспропорцију између законитих прихода и вредности имовине окривљеног АА односно на постојање основане сумње да је окривљени незаконито прибављена новчана средства искористио за стицање непокретности које су описане у ожалбеном решењу.

Првостепени суд је у образложењу ожалбеног решења ценио наводе окривљеног да је имовину зарадио односно новчана средства током боравка у иностранству, те да је обављао различите послове држао барове и дискотеке, продавао половне аутомобиле, откупљивао новац и злато и зарађивао на разлици у цени, реализовао трансфер фудбалера у Швајцарској, купио покер апарате, продавао текстил, а које наводе првостепени суд правилно није прихватио будући да окривљени и његов бранилац на рочишту нити у накнадно остављеном року од стране суда нису доставили ниједан доказ којима би поткрепили тврдње окривљеног да је наведене послове заиста и обављао због чега суд није могао да прихвати његове тврдње да је радио наведене послове и на тај начин остваривао законите приходе. Поред тога правилно је првостепени суд имао у виду фотокопије штедних књижица различитих банака али исте није прихватио будући да је правилно закључио да штедне књижице представљају легитимациони папир на коме се евидентирају депонована средства улагача код банке али се из истих не може утврдити порекло тих средстава. Поред тога првостепени суд је током поступка ценио оверене изјаве _, _ АА2 и АА3 и исте правилно није прихватио о чему је у образложењу ожалбеног решења дао разлоге, те дао разлоге због чега није прихватио ни изјаву ББ.

Правилно је првостепени суд што се тиче стана који је ожалбеним решењем одузет од трећег лица АА1 утврдио да је она власник тог стана, те имао у виду да суду није приложен правни основ стицања стана од стране АА1, а да је сам окривљени истакао да је наведени стан поклонио својој кћерки па је суд донео одлуку да се од АА1 као власника стана којој је окривљени АА као првобитни власник пренео стан у својину без накнаде односно уговором о поклону стан привремено и одузме.

На крају што се тиче стана који је одузет од трећег лица АА2 правилно је првостепени суд утврдио да из уговора о куповини и продаји стана закљученог између окривљеног АА као продавца и трећег лица АА2 као купца овереног пред Основним судом у Новом Саду произилази да је треће лице тај стан купио од продавца односно окривљеног за износ од 41.000 евра у динарској противвредности и тиме постао власник тог стана, али међутим како из потврде Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање Дирекције фонда у Београду од 23.03.2012.године произилази да треће лице АА2 на територији Републике Србије до сада није био у радном односу и да није остварио никакву зараду, док је његов отац АА5 доставио суду изјаву у којој тврди да је он од свог брата купио једнособан стан али ту своју тврдњу није ни на који начин поткрепио па је суд имајући у виду да треће лице АА2 није доказао да је заиста исплатио окривљеном износ од 41.000 евра на име купопродајне цене нити да је он или његов отац уопште располагао тим новчаним износом по било ком основу правилно донео одлуку да се и наведени стан одузме.

Поред свега напред наведеног, а имајући у виду да су предмет захтева за привремено одузимање имовине пре свега станови, пословни простори и гараже као посебни делови пословно-стамбених објеката које је окривљени АА саградио, те градско-грађевинско земљишта и зграда у ул. _ у насељу _ у _ који је окривљени стекао закључењем уговора о куповини и продаји некретнине са продавцем, као и станови трећих лица АА1 и АА2 којима је исто власништво пренео окривљени, да наведене непокретности имају неспорно значајну тржишну и употребну вредност, чињеницу да је основна сврха улагања у изградњу објеката од стране окривљеног остварење зараде управо кроз продају станова, пословних простора и гаража заинтересованим купцима то је правилно првостепени су нашао да би окривљени и трећа лица непокретности које су предмет захтева могли отуђити тим пре што је против њих покренут поступак за одузимање имовине, због чега је без одређивања мере привременог одузимања предметне имовине њихово евентуално трајно одузимање било у знатној мери отежано или чак и онемогућено. Дакле, овде је реч о привременом одузимању имовине као превентивне мере, с обзиром да постоји опасност да би касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела било отежано или онемогућено.

У изјављеној жалби браниоца окривљеног АА адвоката АБ понављају се наводи окривљеног АА и бранилаца са рочишта те наводи да је окривљени предметну имовину стекао током 2001, 2007 и 2008.године, а дело које му се ставља на терет је извршено током 2011 и 20012.године, при чему се надаље наводи да је суд погрешно утврдио чињенично стање јер није имао у виду доказе које је приложила одбрана који се тичу штедних књижица, те његовог рада у иностранству, као и вансудског поравнања закљученог са ББ од 22.05.2013.године, а који жалбени наводи су по налажењу Апелационог суда у Београду оцењени као неосновани имајући у виду да је првостепени суд у образложењу ожалбеног решења дао разлоге због чега је донео такву одлуку, те све доказе који су презентовани суду је ценио и дао разлоге за њихову оцену, а што је и образложио у образложењу ожалбеног решења.

У изјављеној жалби пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ2 као и пуномоћника трећег лица АА1 и АА2 и ББ, адвоката АБ1 наводи се да је суд погрешио када је навео да би АА1 у сваком случају могла да располаже некретнином, те да постоји реална опасност да отуђе савесним купцима или поклоне предметну имовину и тиме отежају или онемогуће њено касније одузимање, да је наведена констатација суда лишена било каквог основа по ставу одбране јер за овај стан већ постоји забрана располагања која је наведена у земљишним књигама, да ниједан савестан купац не може да стекне својину на истом након наводног и могућег отуђења од стране окривљеног или трећег лица, а што све наводи и у жалби пуномоћника трећег лица АА1 и АА и ББ, адвоката АБ1 те да је забележбом привремене мере отклоњена опасност да ће трећа лица располагати имовином. Изнете жалбене наводе Апелациони суд у Београду оцењује као неосноване имајући у виду да је одредбом члана 22 Закона о одузимању имовине прописано да ако постоји опасност да ће власник располагати имовином проистеклом из кривичног дела пре него што суд одлучи о захтеву из члана 21 став 1 овог закона, јавни тужилац може донети наредбу о забрани располагања имовином која може трајати до доношења одлуке суда о захтеву јавног тужиоца, при чему из садржине наведене одредбе недвосмислено произилази да је трајање мере коју јавни тужилац наложи у вези са имовином за коју у том моменту постоје основи сумње да проистиче из кривичног дела временски ограничено и то до ношења одлуке суда о захтеву јавног тужиоца за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела. Дакле мера забране располагања имовином на основу наредбе јавног тужиоца и решење суда о привременом одузимању имовине, иако за сврху имају отклањање опасности да власник располаже имовином, нису у колизији и међусобно се не искључују јер се односе на различите фазе поступка одузимања имовине, при чему наредба јавног тужиоца управо има за циљ обезбеђење имовине од располагања до доношење одлуке суда.

У изјављеној жалби пуномоћника трећег лице АА1, адвоката АБ2 наводи се да је она савесни стицалац те да је имовину стекла пре него што је извршено било какво кривично дело од стране њеног оца, док се у изјављеној жалби пуномоћника трећег лица АА1 и АА2 и ББ наводи да што се тиче стана који је одузет од АА2 постоје уговори, да је исплаћена цена стана окривљеном пре овере уговора, а приложене су и потврде о исплати као и коначни рачун, а који жалбени наводи су оцењени као неосновани имајући у виду да је првостепени суд у образложењу ожалбеног решења дао јасне и довољне разлоге због чега је одузео станове од трећих лица односно АА1 и АА, а које разлоге у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду.

У изјављеној жалби пуномоћника, адвоката АБ1 наводи се да у односу на учесника ББ првостепени суд није имао у виду вансудско поравнање, као и да је она пружила доказе суду да је као суинвеститор још 2007.године исплатила окривљеном одређени новчани износ, а да суд није имао у виду да је њој признато право власништва на привремено одузетим непокретностима који жалбени наводи по налажењу Апелационог суда у Београду нису могли бити прихваћени. Ово стога што правилно првостепени суд није прихватио изјаву ББ да је она била суинвеститор, те да је у више наврата давала новац у готовини окривљеном, будући да о томе није достављен било какав уговор нити доказ, а првостепени суд је имао у виду и вансудско поравнање закључено 22.03.2013.године од стране ББ са АА4 супругом окривљеног у коме је констатовано да је ББ као суинвеститор предала АА у готовом новцу 1.500.000 евра и да је заузврат договорено да јој након изградње припадне одговарајућа површина стамбених односно пословних објеката али наведени документ правилно првостепени суд није прихватио налазећи да је исти, посебно имајући у виду моменат његовог закључења, управљен на то да се умањи имовина која припада окривљеном АА, а која је предмет захтева за привремено одузимање, тим пре јер из доказа приложених уз вансудско поравнање не произилази да је ББ заиста инвестирала новац у обиму у коме тврди у изградњи објекта окривљеног АА. Имајући у виду напред наведено, те разлоге првостепеног суда које у свему као правилно прихвата и Апелациони суд у Београду то су супротни жалбени наводи пуномоћника оцењени као неосновани.

Апелациони суд у Београду имао је у виду и остале наводе из изјављених жалби, али како исти нису од утицаја на доношење другачије одлуке није их посебно ни образлагао.

Имајући у виду све напред наведено, супротни жалбени наводи браниоца и пуномоћника трећих лица у којима се оспорава законитост и правилност побијаног решења, оцењени су као неосновани имајући у виду да је суд у образложењу решења дао јасне и правилне разлоге на којима је засновао своју одлуку, а коју у потпуности прихвата и Апелациони суд у Београду и налази да жалбеним наводима правилност одлуке првостепеног суда као и законитост побијаног решења нису доведени у питање.

Са изнетих разлога, на основу одредбе члана 467 став 4 Законика о кривичном поступку, Апелациони суд у Београду донео је одлуку као у изреци решења.

Записничар       Председник већа-судија
Зорица Аврамовић, с.р.       Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)