Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.01.2013.

Кж2 По1 2/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж2 По1 2/13
Дана 09.01.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Верољуба Цветковића, председника већа, Надежде Мијатовић и Драгољуба Ђорђевића, чланова већа, са вишим судијским сарадником Александром Симић, записничарем, у кривичном предмету осуђеног АА, због кривичног дела отмица у саизвршилаштву из члана 64 став 4 у вези става 1 КЗ РС у вези члана 22 ОКЗ, одлучујући о жалби осуђеног АА, изјављеној против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К-По1 бр.14/10 – Куо-По1 бр.77/12 од 07.12.2012. године, у седници већа одржаној дана 09. јануара 2013. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба осуђеног АА, изјављена против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К-По1 бр.14/10 – Куо-По1 бр.77/12 од 07.12.2012. године.

О б р а з л о ж е њ е


Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење, К-По1 бр.14/10 – Куо-По1 бр.77/12 од 07.12.2012. године, одбијена је молба за условни отпуст осуђеног АА, као неоснована.

Против наведеног решења жалбу је изјавио осуђени АА, без навођења основа побијања, а из образложења жалбе произилази да се жали због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се жалба уважи.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је одржао седницу већа, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем и жалбом, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалба је неоснована.

По оцени овога суда, правилно је првостепени суд побијаним решењем одбио као неосновану молбу за условни отпуст осуђеног АА, који је правноснажном пресудом Посебног одељења Окружног суда у Београду К.П.бр.8/03 (К-По1 бр.17/10) од 12.07.2004. године, која је преиначена пресудом Врховног суда Србије КжI ОК 1/05 од 29.09.2005. године, оглашен кривим због извршења кривичног дела отмице у саизвршилаштву из члана 64 став 4 у вези става 1 КЗ РС у вези члана 22 КЗ и осуђен на казну затвора у трајању од десет година, у коју му се урачунава време проведено у притвору, почев од 27.03.2003. године, па надаље.

  Наиме, а насупрот изнетим жалбеним наводима осуђеног, правилан је закључак првостепеног суда да у конкретном случају нису испуњени услови за примену института условног отпуста, јер се осуђени у току издржавања казне није тако поправио да се са основом може очекивати да ће се на слободи добро владати, а нарочито да до истека времена на које је изречена казна неће учинити ново кривично дело.

При томе је првостепени суд правилно ценио Извештај о владању осуђеног током издржавања казне Казнено-поправног завода Пожаревац – Забела од 06.11.2012. године у коме је наведено да је осуђени казну почео да издржава дана 27.03.2003. године у КПЗ Сремска Митровица, да је после две године премештен у КПЗ Ниш, а одатле у КПЗ Пожаревац из безбедоносних разлога, где је након обраде у пријемном одељењу разврстан у затворени део завода, смештај седми павиљон, без рада, да му је у новембру 2011. године изречена дисциплинска мера укор, јер се оглушио о наредбе службеног лица, да је по сопственом казивању осуђиван због кривичног дела разбојништва и отмице, да извршење кривичног дела не признаје на начин како је описан у пресуди, негирајући улогу организатора отмице, да сматра да је престрого кажњен, да је током издржавање казне испољио углавном коректно понашање и да је процес ресоцијализације у току, те је правилно нашао да у конкретном случају није постигнута сврха кажњавања прописана одредбом члана 42 КЗ, са аспекта специјалне превенције у смислу утицања на самог осуђеног да убудуће не чини кривична дела, јер се не може са основом очекивати да ће се осуђени на слободи добро владати, а нарочито да до истека времена за који је изречена казна неће учинити ново кривично дело. Такође, суд је ценио и владање осуђеног за време издржавања казне и имао у виду да је испољио углавном коректно понашање и да је једном дисциплински кажњаван, као и да осуђени није радно ангажован, да се налази у затвореном одељењу завода, група Б1, што значи да је процењен висок степен ризика, као и да је по сопственом казивању раније осуђиван због извршења кривичних дела отмице и разбојништва и да је ресоцијализација осуђеног у току.

Следствено томе, супротни жалбени наводи осуђеног да су у конкретном случају испуњени услови за условно отпуштање са издржавања казне затвора, оцењени су као неосновани. Наиме, првостепени суд је за свој закључак да процес ресоцијализације осуђеног није окончан, те да молбу осуђеног за пуштање на условни отпуст треба одбити као неосновану, дао јасне и уверљиве разлоге, који су напред наведени и које у свему као правилне прихвата и овај суд, а у овој жалби не наводи се ни једна околност која би била од утицаја на другачију одлуку суда. Такође, без утицаја су на законитост и правилност побијаног решења наводи жалбе да раније није осуђиван за кривична дела разбојништва и отмицу у Републици Србији, те да није дисциплински кажњен, већ је добио укор-упозорење због неспоразума, јер је за одлуку о условном отпусту првенствено од значаја да ли је процес ресоцијализације окончан, односно да ли се осуђени у току издржавања казне тако поправио да се може са основом очекивати да ће се на слободи добро владати, а нарочито да до истека времена за које је изречена казна неће учинити ново кривично дело, а што није ситуација у конкретном случају, како је то правилно нашао првостепени суд. Овај суд је ценио и остале наводе из жалбе, али је нашао да се истима не доводи у питање правилност и законитост побијаног решења.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 467 став 4 Законика о кривичном поступку, донета је одлука као у изреци решења.

Записничар,      Председник већа-судија,
Александра Симић, с.р.    Верољуб Цветковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)