Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.06.2013.

Кж2 По1 226/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж2 По1 226/13
Дана 17.06.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Синише Важића, председника већа, мр Сретка Јанковића и др Миодрага Мајића, чланова већа, са вишим судијским сарадником Игором Рмандићем као записничарем, у поступку трајног одузимања имовине према окр. AA и др., одлучујући о жалби Тужиоца за организовани криминал у Београду Оик.бр.2/11 од 24.05.2013. године, жалби браниоца окривљеног AA, адвоката АБ, изјављеним против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење Тои-По1 бр. 15/12 од 21.03.2013. године, у седници већа одржаној дана 17. јуна 2013. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е


ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване, жалба Тужиоца за организовани криминал и жалба браниоца окривљеног AA, адвоката АБ, изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење Тои-По1 бр. 15/12 од 21.03.2013. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење Тои-По1 бр. 15/12 од 21.03.2013. године, у ставу I делимично се усваја захтев Тужилаштва за организовани криминал Оик.бр.2/11 од 29.11.2012. године за трајно одузимање имовине, па се од окривљеног AA, ЈМБГ _, трајно одузима стан број 11, површине 66м2 у Новом Саду, улица Данила Киша бр. 17, уписана у лист непокретности број 7976, КО Нови Сад II, парцела 1031/1 и одлучено је да ће одузетом имовином до правноснажног окончања поступка за трајно одузимање имовине, управљати Дирекција за управљање одузетом имовином а у складу са чланом 46 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

Истим решењем у ставу II изреке, одбијен је захтев Тужилаштва за организовани криминал Оик.бр.2/11 од 29.11.2012. године за трајно одузимање имовине и то од:

1. Окривљеног AA1 ЈМБГ _ и то стана аа, ванкњижно власништво.

2. Трећег лица АА2 ЈМБГ _, стана аа1 и пословног простора аа2 и

3. Трећег лица АА3 ЈМБГ _ и то пословног простора аа3, ванкњижно власништво.

Против наведеног решења, благовремено су жалбе изјавили:

-Тужилац за организовани криминал и то због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, побијајући решења у ставу II тачка 1 изреке, који део се односи на окривљеног AA1, са предлогом да Апелациони суд у Београду уважи жалбу и побијано решење у том делу укине и предмет упути првостепеном суду на поновни поступак;

-бранилац окривљеног AA, адвокат АБ и то у односу на став I изреке побијаног решења, којим се од окривљеног AA одузима стан ближе описан у изреци првостепеног решења, и то због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде материјалног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине побијано решење и предмет врати првостепеном суду на поновну одлуку, или исто преиначи, тако што ће одбити захтев Тужиоца за организовани криминал за трајно одузимање спорног стана.

Одговор на жалбу Тужиоца за организовани криминал благовремено је поднео бранилац окривљеног AA1, адвокат АБ, са предлогом да се жалба јавног тужиоца изјављена у односу на став II тачка 1 изреке првостепеног решења, који део се односи на окривљеног AA1, одбије као неоснована.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем и жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалбе су неосноване.

Наиме, овај суд налази да је правилно првостепени суд у ставу I изреке, делимично усвојио захтев Тужиоца за организовани криминал, па је од окривљеног AA, трајно одузео стан ближе означен у изреци побијаног решења.

Наиме, жалбом браниоца окривљеног AA, адвоката АБ, првостепено решење се побија у односу на окривљеног AA и то тако што се указује да првостепени суд приликом доношења одлуке у овом поступку није узео у обзир део законито стечених прихода породице ААП, а посебно окривљеног AA коме се одузима стан, јер је неприхватљив закључак првостепеног суда да је зарада окривљеног AA у периоду од 1987. године па до 2002. године, дакле у периоду од 14 година, износила само 3.663,76 еура, будући да је првостепени суд дужан да ову „наводну зараду окривљеног AA“ упореди у најмањем загарантованим личним дохотком чија се вредност увек креће око 200 еура у динарској противвредности, а што по налажењу браниоца окривљеног указује да је суд обрачун законито стечених прихода и вредности имовине упоређивао макар и са најмањом загарантованом зарадом, могао би само доћи до закључка да не постоји знатна несразмера између имовине која му се одузима и законито стечених прихода, као одлучне чињенице у смислу Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. Напред наведено и у контексту одбране окривљеног AA, који је током поступка указао да је од својих личних и пословних пријатеља по потреби позајмљивао веће износе новца, будући и да је био оснивач профитабилних занатских радњи и привредних друштава у којима је остваривао значајне приходе, а да је иза смрти своје супруге наследио значајан износ новца, што све указује да се првостепено решење не може испитати, због чега је и потребно да се од стране Апелационог суда у Београду, Посебно одељење укине и врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да је првостепени суд одлучујући о захтеву Тужилаштва за организовани криминал за трајно одузимање имовине окривљеном AA, правилно донео одлуку као у изреци побијаног решења, за коју је дао јасне и аргументоване разлоге, који произилазе из изведених доказа, на основу којих је и утврдио чињенично стање које је детаљно анализирао и образложио.

Наиме, испитујући постојање формалног услова за примену Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, постојање правноснажне пресуде којом је утврђено да је учињено кривично дело из члана 2 наведеног закона, овај суд је утврдио да је окривљени AA оглашен кривим због извршења кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 2 Кривичног законика за које му је утврђена казна затвора у трајању од 1 (једне) године и због извршења продуженог кривичног дела пореска утаја из члана 229 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 33 и 61 Кривичног законика, за које му је утврђена казна затвора у трајању од 3 (три) године и 6 (шест) месеци и новчана казна у износу од 5.000.000,00 динара, а такође је узета као утврђена казна затвора у трајању од 2 (две) године на коју је AA осуђен по правноснажној пресуди Окружног суда у Београду, Посебно одељење К.П.бр.20/06 од 10.07.2008. године, те је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 6 (шест) година, на новчану казну у износу од 5.000.000,00 динара, коју је дужан да плати у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде, а уколико окривљени изречену новчану казну не плати у наведеном року, иста ће бити замењена казном затвора и то тако што ће се за сваких започетих 1.000,00 динара изречене новчане казне одредити као један дан казне затвора, а која пресуда је донета на основу споразума о признању кривице закљученог између Тужилаштва за организовани криминал, окривљеног и његовог браниоца.

Првостепени суд је приликом оцене законито стечених прихода окривљеног AA, а према подацима Републичког фонда за ПИО за период од 1990 до 2002. године, утврдио да је исти остварио укупну нето зараду у износу од 3.663,76 еура, а ценећи напред наведени доказ као и исказе сведока који су испитани на главном рочишту и то исказ СС2, СС3 и СС4, неспорно утврдио да постоји очигледна несразмера између законитих прихода које је окривљени AA стекао до 23.09.2002. године и вредности имовине – стана у _, за који је, а на име купопродајне цене непокретности дао износ од 3.415.003,60 динара, односно 56.407,62 еура и то одмах по закључењу уговора, а на основу уговора о удруживању средстава за изградњу станова и стамбених инфраструктура од 23.09.2002. године, закљученог између окривљеног АА са Стамбеном задругом "АА",.

Првостепени суд је образлажући ову своју одлуку, навео и да је ценио тврдње окривљеног AA који је оспоравао захтев за трајно одузимање имовине и при томе навео да је у радном односу од 1987. године до 2002. године, да је пет година радио као водоинсталатер у приватној радњи у којој је имао велики промет и остваривао значајне приходе, те да је током 1993 – 1994. године имао орочена новчана средства у Љубљанској и Војвођанској банци, али је исте наводе оценио као неосноване, будући да током поступка окривљени исте наводе није поткрепио нити једним писаним доказом, због чега је правилно првостепени суд овакве тврдње окривљеног о наводно стеченим приходима, а без опредељења износа остварене зараде у наведеном периоду и без доказа да су исти приходи остварени, као и без доказа о постојању наводних штедних улога износа, правилно није прихватио.

Када су у питању наводи браниоца окривљеног AA, у којима се указује да првостепени суд није на адекватан начин ценио наводе окривљеног дате у току првостепеног поступка у коме се наводи да је окривљени од својих личних и пословних пријатеља по потреби позајмљивао веће износа новца, овај суд налази да су неосновани, будући да је у првостепеном поступку ценио исказ сведока СС4 који је објаснио да је у току вишегодишњег дружења са AA често позајмљивао новац од ААП, али и да је позајмљивао новац ААП, да су позајмљивали међусобно и веће суме новца, с тим што наведени сведок није могао са сигурношћу да определи ни време, ни износ новца који су позајмљивали један другом и када су један другом враћали дуг, због чега је исказ наведеног сведока и оцењен без значаја на другачију одлуку суда. Једини доказ који постоји у списима предмета који се тиче новца који је окривљени позајмљивао од сведока СС4 је пресуда на основу признања Основног суда у Суботици 2П.бр.404/11 од 09.02.2012. године из које је утврђено да окривљени AA обавезан да тужиоцу СС4 исплати позајмљени износ од 50.000 еура у динарској противредности и то половину од 25.000 еура до 01.01.2013. године, а другу половину до 01.01.2014. године, али из наведене пресуде произилази да је окривљени AA од сведока СС4 новац позајмио током 2005. године, дакле три године након што је купио спорни стан и у целости га отплатио.

Ценећи наводе браниоца окривљеног да је првостепени суд дужан да утврђену нето зараду окривљеног AA, упореди или увећа са загарантованим личним дохотком, чија се вредност креће око 200 еура у динарској противвредности, чиме би се дошло до закључка да не постоји знатна несразмера између имовине која му се одузима и законито стечених прихода, овај суд налази да је иста неоснована, будући да се ради о периоду од 1990. године до 2002. године, за који период износ на који пледира бранилац окривљеног, се не може узети као несумњиво утврђен као износ по којем је био одређен обрачун загарантоване зараде.

С обзиром на напред наведено, за своју одлуку да у конкретном случају има места трајном одузимању спорног стана описаног ближе у изреци првостепеног решења и то под ставом I, првостепени суд је нашао утемељење у чињеници да у списима предмета постоје докази који говоре у прилог чињеници да је окривљени остварио законите приходе и то зараду из радног односа за окривљеног AA у временском периоду од 1990. године до 2002. године и то у износу од 3.663,76 еура, да укупан износ прихода и имовине породице ААП за период од 1990 – 2010. године износи 440.001,14 еура, да су у периоду од 1990. године па до 2010. године чланови породице ААП остварили приходе у износу од 78.320,39 еура, од чега је AA остварио укупно 22.496,94 еура прихода, те ако се има у виду износ од 3.415.003,60 динара, односно (56.407,62 еура) који представља купопродајну цену спорног стана, те да је целокупна купопродајна цена исплаћена даном закључења уговора, да је уз остварене приходе окривљени AA имао и расходе који се између осталог односе и на трошкове живота и то потрошачка корпа за четворочлану породицу у периоду од 2003. до 2011. године која је износила 38.111,58 евра, то и по налажењу већа Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, несумњиво указује да постоји очигледна несразмера између законито стечених прихода окривљеног AA и вредности стечене имовине, односно да је у конкретном случају реч о несумњиво утврђеној великој диспропорцији, а што све указује да вредност спорне непокретности у вишеструком износу превазилази законито стечене приходе окривљеног, због чега је и правилно првостепени суд донео одлуку као у изреци побијаног решења и то у ставу I.

По налажењу овог суда неосновано се жалбом Тужиоца за организовани криминал оспорава побијано решење и то у делу под ставом II тачка 1 изреке решења и то који се односи на окривљеног AA, а којим ставом се одбија захтев Тужилаштва за организовани криминал за трајно одузимање имовине и то стана површине аа, уписана у Катастру непокретности КО Нови Сад I број парцеле _, број листа непокретности _, ванкњижно власништво.

Испитујући постојање формалног услова за примену Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела у односу на окривљеног AA1, овај суд је утврдио да је окривљени AA1, оглашен пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 83/11 од 06.12.2011. године правноснажна 06.12.2011. године, оглашен кривим због извршења кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 2 Кривичног законика, за које му је утврђена казна затвора у трајању од 1 (једне) године и продужено кривично дело пореска утаја у саизвршилаштву из члана 229 став 3 у вези са ставом 1 КЗ у вези са чланом 33 и чланом 61 КЗ, за које му је утврђена казна затвора у трајању од 2 (две) године и 6 (шест) месеци и новчана казна у износу од 2.000.000,00 динара, након чега је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 3 (три) године и 4 (четири) месеца и новчану казну у износу од 2.000.000,00 динара, коју новчану казну је дужан да плати у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде, а уколико окривљени изречену новчану казну не плати у наведеном року, иста ће бити замењена казном затвора и то тако што ће се сваких започетих 1.000,00 динара изречене новчане казне одредити као један дан затвора, а која пресуда је донета на основу споразума о признању кривице закљученог између Тужиоца за организовани криминал, окривљеног и његовог браниоца.

Наиме, оспоравајући првостепено решење у односу на окривљеног AA1, Тужилац за организовани криминал указује да остаје нејасно на који начин је суд утврдио да постоји очигледна несразмера између имовине окривљеног и законито стечених прихода, будући да из образложења побијаног решења произилази да су приходи окривљеног у периоду од 2003. године до 2009. године 5.566,39 еура, а да је потрошачка корпа за наведени период износила 28.689 еура, те да је првостепени суд неосновано у законите приходе и ценио чињеницу коју је навео окривљени, у којој указује да му је деда који преминуо 2000. године, на самрти оставио 10.000 немачких марака, да је 15.000 еура добио поводом испраћаја у војску 2003. године, а напред наведено у контексту дужег временског периода који је протекао од момента када је окривљени добио наведени новац, јер се ти приходи реално не могу довести у вези са куповином предметне непокретности на којој је окривљени стекао право својине у другој половини 2006. године.

У циљу провере навода суд је саслушао окривљеног AA1 који је у свом изјашњењу пред судом оспорио захтев за трајно одузимање имовине Тужилаштва за организовани криминал, који је навео да је део новца који је уложио у куповину стана добио на име поклона поводом испраћаја у војску који је организовао 2003. године у износу од 15.000 еура, те да је 2008. године правио свадбу на којој је било преко 500 људи, да је добио преко 23.000 еура на име поклона, да су родитељи његове супруге дали око 13.000 еура као поклон за куповину стана, као и да му је 5.000 еура дала мајка приликом организованог испраћаја у војску, као и да му је 10.000 немачких марака дао деда који је преминуо 2000. године. Првостепени суд је детаљном анализом навода окривљеног AA1, те навода Тужилаштва и свих приложених доказа – исказа сведока СС, сведока СС1, пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр. 83/11 од 06.12.2011. године, несумњиво закључио да је окривљени AA1 стекао одређене законите приходе и то не само из радног односа у СУР Келебија, него и из других извора – продаје непокретности – стамбено пословне зграде у Суботици за уговорену купопродајну цену од 2.160.000,00 динара или 25.000,00 евра, а све на основу уговора где се окривљени јавља као продаваца заједно са својим братом АА4, новца који је добио од покојног деде у износу од 10.000 немачких марака, поклона поводом испраћаја у војску 15.000 еура, поклона од мајке за венчање у износу од око 5.000 еура, поклон од таста и таште око 12.000 еура, те поклона који су укупно добили на венчању у износу од 23.000 еура. Стога, правилно је закључио првостепени суд, да су новчана средства стечена на овако различите начине између осталог коришћена и за стицање имовине – стана аа. С тога, правилан је закључак првостепеног суда који у потпуности прихвата и овај суд, да у конкретном случају не постоји несразмера, а нарочито не очигледна несразмера између вредности имовине – наведеног стана у Новом Саду и законито стечених прихода окривљеног AA1, будући да нема доказа који би указали да се до наведеног стана могло доћи само извршењем кривичног дела, а све с обзиром на утврђене бројне изворе законито стечених прихода које је окривљени AA1 имао, и зашта је првостепеном суду приложио адекватне доказе, због чега је и жалба Тужиоца за организовани криминал оцењена као неоснована.

С обзиром на напред наведено, жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал да је побијано решење у ставу II тачка 1 изреке донето услед погрешно утврђеног чињеничног стања, те да окривљени AA није својим тврдњама оспорио захтев тужилаштва, због чега је првостепени суд морао прихватити захтев Тужилаштва као основан и донети решење којим се трајно одузима имовина од окривљеног AA1, оцењују се као неосновани, а имајући у виду напред наведене јасне и уверљиве разлоге првостепеног суда, и јер није пружен нити један доказ да је од стране окривљеног AA1 новац прибављен вршењем кривичних дела, односно да нема доказа да је имовина-стан у Новом Саду описан у изреци решења окривљеног AA1, у очигледној несразмерни са законито стеченим приходима.

Из изнетих разлога, на основу одредби члана 467 став 4 Законика о кривичном поступку, донета је одлука као у изреци решења.


Записничар       Председник већа-судија
Игор Рмандић с,р       Синиша Важић с,р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

СИС

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)