Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.06.2012.

Кж2 По1 238/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 238/12
Дана 19.06.2012. године
Б е о г р а д

 


  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Слободана Рашића, председника већа, Драгољуба Ђорђевића и Наде Зец, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Марине Барбир, као записничара, у поступку за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, према окривљеном АА и трећим лицима - АА1, АА2 и АА3, одлучујући о жалби браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећих лица АА2 и АА3, адвоката АБ, изјављеној против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења, Пои.По1 1/12 од 03.05.2012. године, у седници већа одржаној дана 19.06.2012. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

   ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећих лица АА2 и АА3, адвоката АБ, изјављена против става I решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења, Пои.По1 1/12 од 03.05.2012. године.


О б р а з л о ж е њ е

  Решењем Вишег суда у Београду, Посебног одељења, Пои.По1 1/12 од 03.05.2012. године, и то ставом I, усвојен је захтев Тужиоца за организовани криминал Оик.бр.8/11 од 09.01.2012. године, за привремено одузимање имовине за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела извршеног од стране окривљеног АА и то кривичног дела злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 35 КЗ и кривичног дела давање мита из члана 368 став 1 КЗ, по оптужници ТОК Кт.бр.12/11 од 17.11.2011. године, па је привремено одузета имовина и то:

1. од окривљеног- ванкњижног власника АА

-1/2 пословне зграде аа

-1/2 пословне зграде аа1,

  а које пословне зграде се налазе у Каћу, улица Светосавска, изграђене на катастарској парцели 2815/2, ближе описано у изводу из листа непокретности бр. 1689 КО Каћ, Служба за катастар непокретности Нови Сад.

2. од трећег лица ванкњижног власника АА2 локал аа2, изграђен на кп1, ближе описан у изводу из листа непокретности _ КО Нови Сад 1, Служба за катастар непокретности Нови Сад, као и

-1/2 породичне стамбене аа3,

-1/2 помоћне зграде аа4,

-1/2 помоћне зграде аа5 и ½ земљишта уз зграду објекат површине 500 м2 и једна њива прве класе површине 1 ар 12 м2, који објекти се налазе аа6 и који су изграђени на парцели бр. _, а ближе описан у изводу из листа непокретности бр. _ КО _, Служба за катастар непокретности _.

3. од трећег лица ванкњижног власника АА3 такође ½ објеката аа6 ближе описано у листу непокретности _ КО _, Служба за катастар непокретности _.

  Одређено је да привремено одузимање имовине траје до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине.

  Ставом II побијаног решења, одбијен је захтев Тужиоца за организовани криминал Оик.бр.8/11 од 09.01.2012. године, за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела и то од трећих лица власника АА, АА3 и АА2, а коју имовину представљају непокретности ближе описане у самом ставу II изреке.

  Против наведеног решења жалбу је изјавио бранилац окривљеног АА и пуномоћник трећих лица АА2 и АА3, адвокат АБ, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, уз предлог да Апелациони суд преиначењем побијаног решења одбије захтев ТОК од 09.01.2012. године, за привремено одузимање окривљеном АА и трећим лицима АА2 и АА3, која имовина је означена у ставу I изреке решења, те је тражио да заједно са странкама буде обавештен о седници већа другостепеног суда.

  Разматрајући списе предмета и побијано решење, а по оцени навода изнетих у изјављеној жалби, Апелациони суд у Београду је у седници већа одржаној у смислу одредбе члана 467 став 2 ЗКП, налазећи да присуство странака не би било корисно за даље разјашњење ствари, нашао:

  жалба је неоснована.

  Правилно је првостепени суд, одлучујући о захтеву ТОК-а Оик.бр.8/11 од 09.01.2012. године, закључио да су у конкретном случају испуњени кумулативни услови прописани одредбама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела у односу на непокретности ближе описане у ставу I изреке пресуде, која је привремено и одузета од окривљеног као ванкњижног власника АА, те од трећих лица - ванкњижних власника АА2 и АА3.

  Наиме, поступајући у смислу одредбе члана 3 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, првостепени суд је утврдио да у конкретном случају постоји основ за примену овог закона, будући да се поступак према окривљеном АА води за кривично дело из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 35 КЗ и за кривично дело из члана 368 став 1 КЗ, те да постоје услови за привремено одузимање имовине због постојања очигледне несразмере између вредности имовине, с једне стране и законито стечених прихода, с друге стране, те да у конкретном случају постоји опасност да би касније одузимање те имовине било знатно отежано или онемогућено.

Бранилац окривљеног АА и пуномоћник трећих лица АА2 и АА3, првенствено у жалби оспорава уставност и законитост Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, у које наводе се Апелациони суд није ближе упуштао, будући да није надлежан за оцену уставности и законитости истог. Даље, жалбеним наводима бранилац окривљеног, односно пуномоћник трећих лица, сматра да је побијано решење неизвршиво у делу у ком се односи на половину пословне зграде аа и пословне зграде аа1, за које није наведен број у улици _ у _. Такође, указује да у том делу није идентификован субјект у чију корист се привремено одузима имовина. Међутим, супротно наведеном, у ставу I изреке, у делу у ком је наведено која имовина се одузима од окривљеног ванкњижног власника АА, јасно је наведено да се описани објекти налазе на катастарској парцели бр. _, описаној у листу непокретности _ КО Каћ, па околност да није наведен кућни број, не може представљати околност која би довела до неизвршивости решења, с обзиром да су објекти који су предмет одузимања довољно одређени. Такође, како према одредбама члана 9 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела произилази да се привремено одузета имовина по овом закону додељује Дирекцији за управљање привремено одузетом имовином, као што се наводи у образложењу побијаног решења на страни 19, то су ови жалбени наводи оцењени неоснованим.

  Бранилац окривљеног даље указује да првостепени суд није утврдио, нити дао јасне разлоге који упућују на очигледну несразмеру имовине која се одузима са наводно незаконитим приходима окривљеног АА и трећих лица. Супротно наведеном, на странама 17 и 18 побијаног решења, првостепени суд је јасно навео да су, према подацима државних органа окривљени АА и трећа лица - АА2 и АА3 у периоду од 2001. године, па надаље, остварили укупне законите приходе у износу од 1.346.217,42 динара, док је за куповину имовине ближе описане у ставу I изреке решења, у погледу које је стављен захтев за привремено одузимање, укупно плаћено у готовом новцу 13.812.000,00 динара, из чега јасно произилази да постоји очигледна несразмере између законито стечених прихода окривљеног и трећих лица у односу на вредност имовине чије одузимање је тражено, будући да је вредност имовине која се привремено одузима десетоструко већа од законито стечених прихода ових лица. У погледу жалбених навода који се тичу тезе изнете на рочишту за одузимање имовине, а да је окривљени наведене непокретности купио од новца који су му дали, односно поклонили родитељи од своје уштеђевине, односно од имовине продате у Републици Хрватској, првостепени суд се детаљно упустио у анализу поменуте тезе приликом доношења првостепеног решења и, по налажењу овог суда, правилно нашао да се иста не може прихватити, о чему је дао исцрпно образложење на страници 18 побијаног решења. Из истог разлога Апелациони суд није прихватио жалбене наводе који се тичу рада трећих лица, у конкретном случају АА2 и АА3, према којим наводима произилази да су и они сами доприносили увећању имовине, односно стицању исте, међутим, како су ови наводи супротни писменим доказима у списима предмета, то су правилно оцењени неоснованим и од стране првостепеног суда. Бранилац окривљеног, односно пуномоћник трећих лица, оспорава побијано решење и са техничке стране, наводећи прво да се у образложењу побијаног решења наводи лице ББ, уместо овде окривљени АА, те надаље, сматра да суд није могао да конструише вредност непокретности изражену у еврима, који наводи нису од утицаја на законитост и правилност побијаног решења, будући да је у првом случају у питању очигледна омашка, а у другом случају околност да је првостепени суд прибегао најефикаснијем и најекономичнијем начину утврђивања вредности, будући да се у доказима у списима помињу три различите монете – динари, еури и куне. Такође, неоснован је став жалбе да је чињенично стање непотпуно утврђено, јер првостепени суд уопште није ценио налаз судског вештака од 17.01.2012. године о томе колика је реална вредност објеката који се одузимају, будући да реална вредност објеката који се одузимају није околност која има карактер одлучне чињенице у конкретном случају, с обзиром да је правилно првостепени суд ценио вредност која је плаћена за наведене непокретности у односу на законито стечене приходе окривљеног и трећих лица, при чему накнадно опадање или раст вредности наведене имовине није од утицаја. Околност да је окривљени евентуално стицао додатни легални приход од апарата за игре на срећу, на коју околност нису достављени докази из којих би се могло утврдити колика је висина прихода коју је окривљени на овај начин прибавио, такође не доводи у сумњу правилност закључка првостепеног суда, а према одредбама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, на окривљеном је терет доказивања ове чињенице. Напослетку, Апелациони суд налази да су неосновани жалбени наводи који се тичу околности да првостепени суд није дао јасне разлоге због чега постоји опасност од отуђења ове имовине, јер се у образложењу побијаног решења на страници 19 исцрпно наводе разлози због којих суд сматра да постоји опасност да би касније одузимање те имовине било знатно отежано или онемогућено.

  Приликом одлучивања, Апелациони суд је имао у виду и остале наводе изјављене жалбе, међутим, како се исти не тичу одлучних чињеница у конкретном случају, при заузетом становишту, није их посебно ни образлагао. Иначе, ти наводи и нови докази могу бити предмет оцене у евентуалном поступку за трајно одузимање имовине у складу са означеним Законом.

  Имајући у виду напред наведено, на основу члана 467 став 4 ЗКП одлучено је као у изреци.


Записничар     ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Марина Барбир      Слободан Рашић

МБ/МИ

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)