Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.10.2011.

Кж2 По1 256/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 256/11
дана 04.10.2011.године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Александре Златић и Мирјане Поповић, чланова већа, са судијским помоћником Жаком Павловићем као записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА, због кривичног дела из члана 246 став 1 КЗ и др., одлучујући о жалби тужиоца Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С. 17/09 од 12.09.2011.године, изјављеној против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои-По1 бр.41/11 од 02.09.2011.године, у седници већа одржаној дана 04. октобра 2011.године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужиоца Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С. 17/09 од 12.09.2011.године, изјављена против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Пои-По1 бр.41/11 од 02.09.2011.године.


О б р а з л о ж е њ е

Виши суд у Београду, Посебно одељење, се решењем Пои-По1 бр.41/11 од 02.09.2011.године, огласио стварно ненадлежним за поступање по захтеву тужиоца Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С. 17/09 од 25.08.2011.године за привремено одузимање имовине од окривљеног АА.

Против наведеног решења жалбу је благовремено изјавио тужилац Тужилаштва за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка и повреде кривичног закона, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине решење Посебног одељења Вишег суда у Београду Пои-По1 бр. 41/11 од 02.09.2011.године и предмет врати на даље поступање, или исто преиначи, тако што ће огласити Посебно одељење Вишег суда у Београду стварно надлежним за поступање у наведеном предмету.

Тужилац Тужилаштва за организовани криминал је, у поднеску Ктж.бр.286/11 од 21.09.2011.године, предложио да Апелациони суд у Београду уважи жалбу Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С. 17/09 од 12.09.2001.године, која је изјављена против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои-По1 бр. 41/11 од 02.09.2011.године.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је одржао седницу већа, на којој је размотрио целокупне списе предмета заједно са побијаним решењем (које је испитао по службеној дужности у смислу члана 401 став 5 ЗКП) и жалбом, па је по оцени жалбених навода и предлога, као и предлога тужиоца Тужилаштва за организовани криминал из поднеска Ктж.бр.286/11 од 21.09.2011.године, нашао:

- жалба је неоснована.

Првостепени суд је, тумачећи одредбе Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, Конвенције Уједињених нација против транс-националног и организованог криминала и Конвенције Савета Европе о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених криминалом и финансирању тероризма, правилно поступио када се у конкретном случају огласио стварно ненадлежним. Притом је ценио све чињенице које су релевантне за доношење предметне одлуке, па је за исту дао јасне и разумљиве разлоге, које је на правилан начин изложио и образложио, а исте, као такве, у свему прихвата и овај суд.

Тако, из списа предмета произилази да је тужилац Тужилаштва за организовани криминал 25.08.2011.године Вишем суду у Београду – Посебном одељењу, поднео захтев ОИК.С.17/09 за привремено одузимање имовине од окривљеног АА, у коме је предложио да се од истог привремено одузме 138.748 акција Предузећа "ББ" (30,0023% укупне вредности капитала тог предузећа), са образложењем да постоји основана сумња да је та имовина проистекла из кривичног дела. Притом се позвао на неправноснажну пресуду Вишег суда у Београду К.По1 бр. 235/10 од 26.11.2010.године, којом је окривљени АА оглашен кривим да је, заједно са окривљенима ВВ и ГГ, извршио кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 2 у вези става 1 КЗ. У предметном захтеву су изнете имовинске и друге прилике окривљеног АА и истакнуто је да постоји очигледна несразмера између вредности имовине коју окривљени поседује и његових законитих прихода, као и да постоји опасност да окривљени АА, до доношења коначне одлуке суда о одузимању имовине, наведене акције отуђи савесном купцу и тако отежа и онемогући њихово касније евентуално одузимање. Након рочишта које је одржао дана 02.09.2011.године, у смислу члана 24 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела Републике Србије, те разматрања целокупних списа предмета, заједно са наводима из захтева тужиоца и браниоца окривљеног, првостепени суд је донео одлуку да се огласи стварно ненадлежним за поступање по предметном захтеву за привремено одузимање имовине. Притом је своју одлуку да се огласи стварно ненадлежним за поступање по предметном захтеву за привремено одузимање предметне имовине, правилно објаснио тиме да је тај поступак, пошто се имовина која је предмет захтева налази у иностранству, требало покренути пред надлежним органима државе на чијој се територији иста налази.

Наиме, према важећим прописима, суд је дужан да у току целог поступка пази да ли решавање неког конкретног правног питања спада у његову надлежност. Како су, у конкретном случају, предмет захтева за привремено одузимање имовине акције предузећа чије је седиште на територији друге државе, односно имовина која се налази у иностранству (Републици Српској – БиХ), првостепени суд је правилно закључио да, пре него што се упусти у мериторно одлучивање по предметном захтеву ТОК-а, фактички прво треба размотрити питања везана за надлежност за поступање по датом захтеву, обзиром на међународни елемент који је евидентно присутан.

Закон о одузимању имовине проистекле из кривичних дела Републике Србије, у одредбама чланова 50 до 60, регулише нека питања везана за међународну сарадњу у овој области. Обзиром да те одредбе конкретније регулишу управо случајеве са елементом иностраности, исте фактички представљају lex specialis у односу на одредбе члана 21 предметног закона које регулишу и стварну, месну и функционалну надлежност у поступку за привремено одузимање имовине у тзв. редовним ситуацијама. Тако, у члану 50 је прописано да се међународна сарадња, у циљу одузимања имовине проистекле из кривичног дела (у случајевима са ''елементом иностраности''), остварује ''на основу међународног уговора'', а то значи сходно ратификованим међународним уговорима и конвенцијама, те да се одредбе закона примењују тек ако међународног споразума нема, или ако нека питања нису уређена међународним споразумом. Даље, у ставу 1 члана 51 истог закона, прописано је да међународна сарадња, подразумева, поред осталог и забрану располагања и привремено или трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела, а у ставу 2 да се надлежност домаћег органа – тужилаштава или судова, одређује сходном применом одговарајућих законских одредби о међународној правној помоћи и извршењу међународних уговора у кривично-правним стварима. Члан 53 Закон о одузимању имовине проистекле из кривичних дела прописује да се молба иностраног органа за сарадњу, надлежном домаћем тужилаштву, или суду доставља преко министарства надлежног за правосуђе, те да се на исти начин одлуке домаћих органа – тужилаштва или суда, достављају иностраним органима. На крају, у члану 54 предметног закона садржане су одредбе о молби за сарадњу, при чему се у ставу 3 дефинише ''молба за забрану располагања, односно привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела'' и прописује да иста, поред општих података прописаних у ставу 2 датог члана, садржи и одлуку о покретању кривичног поступка, или захтев за покретање поступка за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела.

Даље, Република Србија је потписница неколико конвенција и међународних уговора који се тичу управо сарадње у борби против организованог криминала на међудржавном нивоу, међу којима се, као значајне за питање имовине проистекле из кривичног дела, могу навести управо акти на које се у својој одлуци позвао првостепени суд - Конвенција Уједињених нација против транс-националног организованог криминала (у даљем тексту Конвенција УН) и Конвенција Савета Европе о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених криминалом и о финансирању тероризма (у даљем тексту Варшавска конвенција). Из одредби тих конвенција произилази да постоји могућност да државе потписнице остваре одређене ингеренције у вези привременог одузимања имовине, за коју постоји основана сумња да је проистекла из криминалне делатности, а налази се на територији друге државе потписнице. Наиме, исте предвиђају одређене институте путем којих, на захтев једне стране уговорнице, друга страна уговорница може да предузме одређене мере привременог карактера, у циљу спречавања промета, преноса или располагања таквом имовином која се налази на њеној територији. Тако, Конвенција УН, у члану 2ф, између осталог прописује мере ''претреса, заплене и замрзавања'' које представљају привремене мере забране преноса, претварања, располагања или преметања имовине, или привремено чување, или контролу над истом, а у члану 18 тачка 3ц предвиђа и узајамну правну помоћ између држава потписница по питању тих мера. Варшавска конвенција (Конвенција Савета Европе), у члановима 21, 22 и 23, поред осталог, предвиђа могућност да се, по захтеву државе молиље привремено забрани располагање имовином, путем мера ''замрзавања'' или ''заплене'' исте, што у ствари представља привремену забрану трансфера уништења, конверзије, располагања, или кретања имовине, или привремено преузимање старања, или контроле над имовином. Притом је прописано да се сарадња по питању тих мера привременог карактера, фактички врши преко одговарајућег захтева који органи државе молиље упућују надлежним органима замољене државе, при чему се не тражи да том захтеву предходи било каква одлука. То значи да је тај захтев, по својој суштини, иницијални акт за покретање одговарајућег поступка и да у себи не садржи никакву мериторну одлуку по питању конкретне имовине, пошто иста тек треба да проистекне из поступка који се покреће (а који је, по логици ствари, у надлежности замољене државе, јер се на њеној територији налази конкретна имовина).

Уз све то, поменутим конвенцијама се истовремено штити и суверенитет држава потписница, па тако Конвенција УН прописује да се обавезе из тог акта извршавају у складу са начелима суверене равноправности, територијалног интегритета и немешања у унутрашње ствари држава потписница, док Варшавска конвенција, у својим начелима међународне сарадње, прописује и да се помоћ у доношењу привремених мера у циљу одузимања имовине стечене криминалом, спроводи према одредбама унутрашњег права замољене државе. Стога је првостепени суд правилно, приликом доношења побијане одлуке, имао у виду и одредбе одговарајућег закона државе на чијој се територији налази конкретна имовина, тачније начин на који је поступак привременог одузимања имовине у случајевима са елементом иностраности регулисан Законом о одузимању имовине стечене извршењем кривичног дјела Републике Српске

Обзиром на изнето, јасно је да одредбе Закона о одузимању имовине проистекле из кривичних дела Републике Србије у конкретном случају пружају оквир за међудржавну сарадњу по датим питањима, пошто у члановима 50 и 51 директно упућују на норме међународног права у случајевима са ''елементом иностраности'', а у члановима 53 и 54 став 3, предвиђају молбу за забрану располагања, односно привремено одузимање, као иницијални акт - захтев за покретање одговарајућег поступка међудржавне сарадње, те начин на који се тај поступак покреће – упућивањем молбе преко министарства правде надлежном органу у замољеној држави. Даље, постоје и конвенције које се тичу дате правне ситуације, које су потписале и ратификовале како Република Србија - као заинтересована страна, тако и БиХ - на чијој се територији налази имовина која је предмет захтева ТОК-а. Одредбе тих међународних аката су фактички постале интегрални део њиховог унутрашњег права, јер када се акти међународног јавног права – конвенције, међународни уговори и др., потпишу и ратификују од стране једне државе, оне постају део њеног унутрашњег законодавства. Из свега тога произилази да државни органи Републике Србије имају могућност да, у оквирима процедуралних могућности које предвиђа Закон о одузимању имовине проистекле из кривичних дела Републике Србије, путем института предвиђених горе наведеним конвенцијама, траже предузимање одређених мера у односу на имовину која се налази у БиХ.

Стога се поставља само питање који би то државни орган Републике Србије, као државе молиље, било овлашћен да упути молбу, односно захтев органима БиХ - Републике Српске, као замољене државе, како би се предузеле одговарајуће мере привременог карактера у односу на имовину која је предмет датог захтева ТОК-а (а које би биле еквивалентне мерама које подразумева институт привременог одузимања имовине у домаћем праву). Када се поменуте конвенције посматрају у контексту једног од циљева због кога су донете - да се државним органима земаља потписница олакша приступ имовини која потиче из криминалне делатности, а налази се на територији других држава потписница, најлогичније је да је то орган државе молиље који је иначе овлашћен да покрене такав поступак у редовној процедури пред домаћим органима, како би се сам поступак скратио у највећој могућој мери и тако омогућило остварење сврхе датог института – да се онемогући да се предметна имовина отуђи савесном купцу и тако отежа, или спречи евентуално касније одузимање исте. Према Закону о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, за покретање поступка за привремено одузимање имовине пред домаћим судом, надлежан је тужилац ТОК-а. Стога је, по налажењу овог суда, исти овлашћен да, као домаћи орган, у складу са оним што је прописано у поменутим међународним актима, а у вези са одредбама чланова 50, 51. 53 и 54 став 3 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичних дела, на прописани начин упути молбу за забрану располагања органима државе на чијој се територији имовина налази и тако покрене поступак за привремено одузимање исте пред надлежним органима (односно да дипломатским путем упути одговарајући захтев органима у БиХ - Републици Српској да предузму одређене мере привременог карактера према конкретној имовини окривљеног АА, како би исти тај захтев спровели и исте применили). На такав став упућују и одредбе Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, јер се у члану 54 став 3 прописује да молба за забрану располагања, односно привремено одузимање, садржи одлуку о покретању кривичног поступка, или захтев за покретање поступка за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела, а не одлуку која би се тицала било каквог одузимања имовине.

Имајући у виду напред наведено, првостепени суд је, по налажењу овог суда, правилно поступио када се у конкретно случају, сходно одредбама члана 37 ЗКП, огласио стварно ненадлежним. Притом је правилно нашао да доношење мериторне одлуке од стране домаћег суда у форми решења о привременом одузимању имовине која се налази у иностранству, не би било у духу међудржавне сарадње, али ни у складу са важећим одредбама међународног права које конкретније регулишу управо питања везана за имовину проистеклу из криминалних активности. Наиме, према поменутим конвенцијама, сарадња између држава потписница по питању мера привременог карактера, фактички се врши преко захтева, који је иницијални акт за покретање одговарајућег поступка, при чему се не тражи да том захтеву предходи било каква мериторна одлука у вези имовине, јер иста тек треба да проистекне из поступка пред органима замољене државе на чијој се територији имовина налази. Уз то, поменутим конвенцијама се истовремено штити и суверенитет држава потписница, јер се прописује да се обавезе из истих, па и помоћ у доношењу привремених мера у циљу одузимања имовине стечене криминалом, спроводе према одредбама унутрашњег права замољене државе, са објашњењем да ниједна одредба из тог акта не даје право некој од држава потписница да, на територији друге државе потписнице, врши надлежности и функције које су искључиво резервисане за њене органе власти. Доношењем решења о привременом одузимању имовине која се налази у иностранству од стране домаћег суда, на одређен начин би се залазило у један од домена суверенитета државе на чијој се територији та имовина налази. Наиме, то решење би представљало акт којим једна држава доноси одлуку у вези са имовином која се налази на територији друге државе, иако над истом ни формално, ни фактички нема непосредне ингеренције по било ком питању и тако државу на чијој се територији налази имовина, доводи пред ''свршен чин''. Стога, такво решење не може фактички да представља ''само'' иницијални акт на основу кога се покреће неки од поступака предвиђених међународно-правном регулативом, јер у себи већ садржи и мериторну одлуку која се тиче одређене имовине, иако конкретне акте према имовини може предузимати само држава на чијој се територији иста налази.

Поред свега тога, поставља се и питање потенцијалне (не)могућности да се такво решење изврши. Наиме, исто се не може спровести путем ''захтева'' које државе потписнице упућују другим држава потписницама, пошто се тим захтевом покреће поступак у коме мериторна одлука тек треба да се донесе, а предметно решење исту већ садржи. Са друге стране, иако садржи мериторну одлуку, такво решење се не би могло спровести и извршити ни кроз ''налог'' које државе потписнице упућују другим држава потписницама, пошто се то тиче другог института – конфискације, односно трајног одузимања имовине (за коју је неопходно да постоји правоснажна одлука о одузимању имовине коју је, по спроведеном поступку, изрекао суд). Стога, као једина опција да се такво решење, којим се привремено одузима имовина која се налази у иностранству, спроведе и изврши, остаје поступак међународне правне помоћи и признања правоснажне судске одлуке. Али, за евентуално спровођење и извршење решења кроз такав поступак потребно је дуже време, јер тај поступак изискује извесно трајање целокупне процедуре, пошто подразумева и одговарајућа процесна права заинтересованих учесника, као и право на правне лекове. То је пак у колизији са самом суштином овог института - привремено предупређење потенцијалног отуђења конкретне имовине, како би се обезбедило евентуално одузимање исте. Поред свега тога, замољена држава, односно њен надлежни орган има могућност и да одбије сарадњу и да не изврши одлуку суда државе молиље који се односи на имовину која се налази на њеној територији, уколико сматра да ће тиме бити угрожен њен суверенитет, или да то не би било у складу са начелима суверене равноправности, територијалног интегритета и немешања у унутрашње ствари других држава (Конвенција УН), односно уколико је тражена мера у супротности са осталим начелима њеног правног система, или би извршење захтева вероватно наштетило њеном суверенитету, безбедности, јавном реду, или другим, суштинским интересима (Варшавска конвенција).

Обзиром на изнето, жалбени наводи тужиоца ТОК-а су оцењени као неосновани. Наиме, том жалбом се, у суштини, не доводи у сумњу правилност и законитост првостепеног решења, нити се у истој истиче било која релевантна чињеница или околност која би евентуално могла да доведе до другачије одлуке суда у конкретном случају, већ се даје сопствено, шире тумачење одредби закона и конвенција које је првостепени суд правилно применио. У побијаном решењу првостепени суд не даје ''своје'' значење израза ''имовина'', већ само наводи да су једини законски услови за њено привремено одузимање, у смислу Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, да је у очигледној несразмери са званичним, или законито стеченим приходима лица на које се захтев односи (пошто то указује на постојање основане сумње да се могла стећи чињењем кривичних дела), уз констатацију да у том закону није експлицитно одређено да ли се исти односи на сву имовину конкретног лица (па и ону која се евентуално налази у иностранству), или само на имовину која се налази у земљи. Самим тим, у првостепеном решењу није садржан ''додатни услов'' за поступање по предметном захтеву ТОК-а – да се имовина која је предмет захтева мора налазити на територији Републике Србије, нити закључци да постоје основи за различит правни третман имовине, зависно од тога да ли се налази у земљи, или у иностранству. Даље, принцип ''ко може више, може и мање'' се не може тумачити на начин како се то чини у предметној жалби, јер институт привременог одузимања имовине није идентичан институту трајног одузимања исте. Наиме, постоји разлика у правној природи тих института, као и у условима који се траже за примену истих, независно од тога да ли се имовина налази на територији Републике Србије, или у иностранству. Привремено одузимање такве имовине је суштински скуп мера привременог карактера (иако представља део целине у поступању које би могло да води трајном одузимању имовине), а поступци међудржавне сарадње за предузимање таквих мера (тзв.мере ''заплене'' и ''замрзавања'', прописане горе наведеним конвенцијама), покрећу се одговарајућим ''захтевом'', при чему се као услов не тражи постојање судске одлуке везане за ту имовину. Са друге стране, када је у питању трајно одузимање такве имовине (тзв.''конфискација'' по наведеним актима међународног права), поступак међудржавне сарадње се покреће ''налогом'', коме мора да претходи правноснажна одлука (јер је ''конфискација'' фактички, по правној природи, пенална мера којом се трајно одузима имовина, а коју изриче суд, по спроведеном поступку, па тако Конвенција УН изричито предвиђа да држава потписница, за кривична дела наведена у члановима 2 и 3 конвенције, може захтевати од друге државе потписнице да изврши конфискацију имовине која се налази на њеној територији, тек пошто њени органи донесу одговарајућу одлуку, чије би се извршење тражило у поступку међународне правне помоћи). Стога, када је у питању међудржавна сарадња, односно случајеви са међународним елементом, одузимању права својине на имовини по налогу суда, или другог надлежног органа државе молиље мора да предходи доношење одлуке о трајном одузимању имовине од стране суда државе молиље, што за привремено одузимање није потребно, јер се само тражи да постоји одговарајући захтев од стране надлежног органа државе молиље. Ово веће је ценило и остале наводе из предметне жалбе, али исте није посебно излагало и образлагало, јер је нашло да нису од утицаја да одлука суда у конкретном случају евентуално буде другачија. Обзиром на наведено, предметна жалба је у целости оцењена као неоснована.

Због напред наведеног, на основу члана 401 став 3 ЗКП, одлучено је као у изреци овог решења.

Записничар, ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА,
Жак Павловић Зоран Савић

ЖП

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)