Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.07.2014.

Кж2 По1 257/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 бр. 257/14
Дана 16.07.2014.године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића и Милене Рашић, чланова већа, уз учешће судијског помоћника Жака Павловића, као записничара, у поступку за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела против трећег лица АА, одлучујући о жалби Тужилаштва за организовани криминал, изјављеној против решења Посебног одељења Вишег суда у Београду Тои.По1 бр. 2/14 од 09.05.2014.године, у седници већа одржаној дана 16.07.2014.године, донео је:


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба Тужилаштва за организовани криминал изјављена против решења Посебног одељења Вишег суда у Београду Тои.По1 бр. 2/14 од 09.05.2014.године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Посебног одељења Вишег суда у Београду Тои.По1 бр. 2/14 од 09.05.2014.године, на основу члана 38 и 44 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, одбијен је захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С.бр. 21/09 од 08.05.2013.године, прецизиран 09.05.2014.године, за трајно одузимање имовине којим је тражено да се од трећег лица АА одузме право својине на једној половини идеалног дела стана аа.

Против наведеног решења жалбу је изјавило Тужилаштво за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се преиначи и усвоји предметни захтев за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа, на којој је размотрио спис, заједно са побијаним решењем и жалбом, па је након оцене жалбених навода и предлога, нашао:

- жалба је неоснована.

  Наиме, супротно жалбеним наводима, првостепено решење не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, нити је донето на основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. По налажењу овог суда, првостепени суд је донео правилно и законито решење када је одбио захтев Тужилаштва за организовани криминал за трајно одузимање имовине од АА, при чему је у образложењу навео јасне разлоге о одлучним чињеницама на којима је засновао своју одлуку.

Тако, према стању у спису, бивши супруг АА, АА1 је Пресудом Посебног одељења Вишег суда у Београду Спк.По1 бр. 54/12 од 06.03.2013.године оглашен кривим због кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 КЗ, два кривична дела неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 2 у вези става 1 КЗ (Службени гласник РС број 85/2005) и кривичног дела недозвољено ношење оружја из члана 348 став 1 КЗ и осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 9 година. Тужилаштво за организовани криминал је након тога, на основу члана 28 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела поднело захтев за трајно одузимање имовине ОИК.С бр. 21/09 од 08.05.2013.године, којим је поред осталог тражено да се од трећег лица АА, као бивше супруге осуђеног АА1, трајно одузме право својине на једној половини идеалног дела стана аа. Решењем Посебног одељења Вишег суда у Београду од 15.10.2013.године од трећег лица АА је трајно одузето право својине на једној половини идеалног дела горе наведене непокретности, али је укинуто решењем Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж2 По1 бр. 537/13 од 05.02.2014.године и предмет је враћен првостепеном суду на поновно одлучивање, док је захтев за трајно одузимање имовине ОИК.С бр. 21/09 од 08.05.2013.године 09.05.2014.године прецизиран.

Поступајући по примедбама Апелационог суда, првостепени суд је поново одржао главно рочиште, на које је позвао сва лица, испитао сведоке, извршио увид у спис и писане доказе, као и у изјаве дате на претходном рочишту 15.10.2013.године (пошто су сва лица остала при раније датим исказима), па је, правилно нашао да је у конкретном случају доказано збирно легално порекло имовине, односно да новчана средства која је треће лице АА користила за куповину наведене непокретности представљају законито остварене приходе, јер је доказано да је имала финансијске могућности да исплати 120.000 еура колико је износила купопродајна цена предметне непокретности; а да са друге стране Тужилаштво није успело да докаже и доведе у везу ни да су новчана средства која су коришћена за куповину те непокретности проистекла из кривичног дела, нити да је у питању имовина који је у очигледној несразмери са законитим приходима власника. Самим тим је правилно закључио да у конкретном случају треба одбити захтев за трајно одузимање имовине Тужилаштва за организовани криминал Оик.С.бр. 21/09 од 08.05.2013.године, прецизиран 09.05.2014.године.

Доносећи предметну одлуку, првостепени суд је правилно анализирао и оценио писане доказе, па је исте прихватио, правилно налазећи да су ваљани и поуздани да се из њих утврде чињенице релевантне за доношење правилне и законите одлуке у овој кривично правној ствари. Притом је, разматрајући доказе везане за приходе које су АА1 и АА остварили радом у иностранству (писану документацију на енглеском језику са овереним преводом и то: потврду социјалног осигурања за АА1 за 2001. и 2003.годину, потврду о радном односу и висини примања Компаније “АА” за АА1 у коме је наведена годишња нето зарада за период од 1995. до 2006.године, шема за израчунавање нето федералног пореза за АА1, те потврде канадске Агенције за царине и приходе за АА за 2000., 2001., 2002., 2003. и 2004.годину са израженом висином опорезоване зараде), правилно нашао да из истих произилази да су именовани провели више година у Канади, да су тамо основали домаћинство и имали редовне приходе и да су с'обзиром на висину истих билу у могућности да стекну уштеђевину у страној валути. Самим тим, првостепени суд је правилно нашао да су наводи АА1 и АА да су део новца за куповину предметне непокретности (60.000 евра) стекли радећи у Канади, потврђени писаним доказима и правилно прихватио да износ од 60.000,00 евра представља законито остварен приход.

Такође, првостепени суд је правилно прихватио наводе да су део новца за куповину те непокретности дали и родитељи осуђеног АА1 и АА. Наиме, ти наводи су потврђени исказом сведока СС1, која је детаљно описала из којих разлога је својој ћерци АА дала 26.000 евра за куповину предметног стана, као и порекло тих средстава, а првостепени суд је правилно прихватио тврдње овог сведока, с обзиром да су аргументовани писаном документацијом, правилно закључивши да је, имајући у виду њене године стажа и живота, те степен блискости сродства, животно реално да ћерки да новац за куповину стана. Даље, и тврдње да су и родитељи АА1 учествовали у куповини предметне непокретности са износом од 30.000,00 евра, су потврђене исказом сведока СС, који је своје наводе аргументовао одговарајућом писаном документацијом (овереним купопродајним уговорима признаницама, извештајима Републичког ПИО фонда и карте социјалног осигурања Сједињених Америчких држава за СС и АА). Наиме, како то првостепени суд правилно закључује, овај сведок је објаснио да је стан који је предмет захтева Тужилаштва за организовани криминал за трајно одузимање у ствари купљен за његовог унука АА2 (АА1 и АА сина), да је исти могла да купи и АА сама својим средствима, пошто су она и АА1 дуго радили у Канади, те да је он, након сазнања да у куповини тог стана учествује и АА мајка СС1, са својом супругом одлучио да и они као израз подршке допринесу куповини, па је у првој половини 2007.године у ту сврху АА дао 30.000,00 евра, објаснивши да је до тог новца дошао продајом плаца и куће у _ (32.000 дем) и продајом стана у _ (2007.године за 17.000 евра), те да је пензионер са пензијом од 660 евра месечно, а да његова супруга на име пензије прима 376 евра месечно. Притом је првостепени суд правилно закључио да је овај сведок био у могућности да снахи стави на располагање наведени новчани износ, пошто је, супротно жалбеним наводима, писаном документацијом доказао своје тврдње како у вези порекла уштеђевине, тако и у вези личних примања које он и супруга имају на месечном нивоу.

Члан 3 став 1 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, у тачки 2 између осталог прописује да се имовином проистеклом из кривичног дела сматра имовина власника који је очигледно у несразмери са његовим законитим приходима, док у тачкама 4 и 8 прописује да се власником сматра окривљени, окривљени сарадник, оставилац, правни следбеник или треће лице, али да се трећим лицем сматра физичко или правно лице на које је имовина проистекла из кривичног дела пренета.

Када се има у виду све напред наведено, жалба Тужилаштва за организовани криминал је оцењена као неоснована.

Наиме, у поступцима за одузимање имовине проистекле из кривичног дела је неопходно да се средства за која власник тврди да су уложена у куповину имовине доведу у сразмеру са имовином и њеним стицањем. У конкретном случају лице које је власник имовине је на ваљан и довољан начин документовало легалност средстава уложених у куповину непокретности, те сразмерност својих законитих прихода са вредношћу непокретности, с'обзиром да је доказано да новчана средства која су коришћена приликом куповине спорне непокретности представљају законите приходе, односно да је АА била у могућности да из легалних и реалних прихода исплати 120.000,00 евра на име купопродајне цене непокретности која је предмет захтева Тужилаштва за организовани криминал. Стога је, по налажењу овога суда, првостепени суд правилно закључио да је треће лице АА, према расположивим законитим приходима, била у могућности да купи непокретност која је предмет захтева за трајно одузимање и да се у конкретном случају не може говорити о очигледној несразмери између њених законитих примања и саме имовине која је стечена, а која је основни услов да би иста била одузета. Самим тим је донео правилну одлуку када је, на основу чланова 38 и 44 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, одбио захтев Тужилаштва за организовани криминал којим је тражено да се од АА одузме једна половина горе наведене непокретности.

Притом су неосновани жалбени наводи да нису изведени докази да је новац који је евентуално стечен радом у Канади пребачен у Србију, јер АА није доказала да је конкретни стан купљен “таквим легалним новчаним средствима”. Наиме, легалност плаћања цене за предметну непокретност се не може условљавати начином пребацивања новца из иностранства у Р. Србију, односно тиме да је било неопходно да новац буде пребачен са рачуна у Канади на рачун у Србији), јер у конкретном случају предмет доказивања није било то да ли је стан плаћен средствима која се налазе на неком од рачуна у банци, већ порекло и сразмерност средстава у односу на реалну вредност непокретности. Не може се закључити да је реч о новцу који је стечен неовлашћеним стављањем у промет опојних дрога, само због тога што у земљу није унет путем банкарске трансакције, пошто пребацивање новца из иностранства путем банкарских трансакција није једини начин да се новац унесе у земљу, посебно што је током предметног поступка и објашњено да је новац слат и преко физичких лица итд.. Притом, легалност самог трансфера новца зарађеног у иностранству у смислу поштовања одредби законских и подзаконских аката који регулишу девизно и банкарско пословање, није од утицаја на правилност закључака првостепеног суда у вези са тим да ли је тај новац стечен законитим радом, да ли представља легалне приходе и да ли је био довољан да се стекне непокретност која је предмет захтева Тужилаштва

Са друге стране, жалбени наводи да постоје докази о несразмерни између легалних прихода АА и имовине чије се трајно одузимање тражи, нису конкретно образложени, већ се истиче ''да их треба сагледати из другог угла''. Даље, у жалби се не наводе ни аргументи у прилог тврдњи да је првостепени суд донео погрешне закључке у вези порекла и сразмерности прихода које су имали АА и АА1 у односу на вредност непокретности која је предмет захтева за трајно одузимање, већ се истиче сопствена анализа захтева за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела и резултата спроведене финансијске истраге, уз уопштене закључке везане за трошкове живота АА и чланова њене породице у периоду који је претходио куповини спорне непокретности и закључак да је првостепени суд погрешно утврдио да нема несразмере између вредности спорног стана са законитим приходима тих лица, јер је окривљени АА1 осуђен да је, као припадник организоване криминалне групе, учествовао у чињењу кривичних дела везаних за промет опојних дрога, да је тиме стекао велику незакониту добит, те да је средства добијена продајом наркотика пренео на треће лице АА и омогућио јој да предметну непокретност исплати у целости.

Супротно овим жалбеним наводима, овај суд налази да је првостепени суд јасно изложио и образложио на основу чега је утврдио да не постоји очигледна несразмера између законитих прихода осуђеног АА1 и трећег лица АА и вредности стечене имовине стана у Београду, те да новчана средства која су коришћена приликом куповине спорне непокретности потичу из законито остварених прихода, односно да је АА била у прилици да из истих исплати 120.000 евра колико је износила цена.

Због свега напред наведеног, Апелациони суд у Београду је, на основу члана 467 став 4 ЗКП, одлучио као у изреци.

Записничар       Председник већа-судија
Жак Павловић, с.р.      Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)