Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
11.07.2014.

Кж2 По1 270/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 270/14
дана 11.07.2014.године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића председника већа, Мирјане Поповић и Душка Миленковића, чланова већа, са судијским помоћником Жаком Павловићем као записничарем, у кривичном поступку против окривљених АА и др., одлучујући о жалби пуномоћника заинтересованог лица ББ, адвоката АБ, изјављеној против решења Посебног одељења Вишег суда у Београду Пои По1 бр. 2/14, Кв.По1 бр. 332/14 од 25.06.2014. године, у седници већа одржаној дана 11.07.2014.године, донео је:


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба пуномоћника заинтересованог лица ББ, адвоката АБ, изјављене против решења Посебног одељења Вишег суда у Београду Пои По1 бр. 2/14, Кв.По1 бр. 332/14 од 25.06.2014.године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Посебног одељења Вишег суда у Београду Пои По1 бр. 2/14, Кв.По1 бр. 332/14 од 25.06.2014.године, на основу члана 475 тачка 6 ЗКП, а у вези са чланом 26 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, одбачен је захтев пуномоћника заинтересованог лица ББ, адвоката АБ од 19.06.2014.године.

Против наведеног решења жалбу је изјавио пуномоћник заинтересованог лица ББ, адвокат АБ, без навођења разлога, са предлогом да се преиначи и од одузимања изузме потраживање ББ, као савесног стицаоца.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа на којој је размотрио спис, заједно са побијаним решењем и жалбом, па је након оцене жалбених навода и предлога, нашао:

- жалба је неоснована.

Првостепени суд је донео правилно и законито решење када је, сходно члану 475 став 1 тачка 6 ЗКП, одбацио захтев пуномоћника заинтересованог лица ББ, адвоката АБ од 19.06.2014.године.

Наиме, према стању у спису, решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои По1 бр. 2/14 од 26.03.2014.године, које је постало правоснажно 05.06.2014.године, усвојен је захтев Тужилаштва за организовани криминал Оик.бр.13/12 од 18.03.2014.године, па је, између осталог, од трећег лица АА1 привремено одузета породична стамбена зграда аа.

Пуномоћник заинтересован лица ББ, адвокат АБ је, у поднеску од 19.06.2014.године, предложио да се, сходно члану 26 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, донесе одлука о изузимању предметне непокретности од одузимања у односу на његову странку, са образложењем да је ББ хипотекарни поверилац, јер је са трећим лицем АА1 30.11.2012.године закључила уговор о зајму и истој, као зајмопримцу, исплатила 60.000 евра на 2 године, уз месечну камату од 1%, при чему је, као средство обезбеђења тог зајма требала да буде уписана хипотека на горе наведеној непокретности, због чега је у Основном суду у Новом Саду оверена хипотекарна изјава трећег лица АА1 под бројем Ов. 49709/12 од 30.11.2012.године, при чему је у прилог предметним наводима доставио фотокопије уговора о зајму, признанице о промопредаји новца и хипотекарне изјаве АА1.

Кривично ванпретресно веће првостепеног суда је поднесак пуномоћника заинтересованог лица ББ, адвоката АБ од 19.06.2014.године, третирао као захтев за понављање поступка у смислу члана 472 ЗКП, јер је поступак одлучивања о захтеву за привремено одузимање предметне имовине од трећег лица правоснажно окончан, па је на седници већа одржаној дана 25.06.2014.године, размотрило тај поднесак заједно са списима Пои По1 бр. 2/14 и одлучило да исти треба одбацити сходно члану 475 тачка 6 ЗКП. Закључак да чињенице и докази наведени у предметном поднеску нису подобни да се на основу њих дозволи понављање поступка, је образложен тиме да решењем о привременом одузимању горе наведене породичне стамбене зграде у власништву трећег лица АА1, није дирано у право хипотекарних повериоца, јер из одговарајућег извода у спису произилази да у моменту доношења те одлуке на истој није било терета, а да је са друге стране пуномоћник заинтересованог лица суду доставио фотокопије доказа да је између ББ и АА1 закључен уговор о зајму и да је треће лице АА1, као зајмопримац, потписала и оверила хипотекарну изјаву, али не и доказе да је ББ стекла својство хипотекарног повериоца на начин предвиђен законом, пошто се исто може стећи само формалним уписом у одговарајуће јавне регистре, те да, пошто није доказано да је у том својству уписана у земљишне књиге, није доказано ни да има својство излучног повериоца које омогућава коришћење права из члана 26 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела и изузимање имовине од привременог одузимања применом правила о заштити савесног стицаоца.

С обзиром на наведено, жалба пуномоћника заинтересованог лица је оцењена као неоснована. По налажењу овог суда, првостепени суд је правилно закључио да у конкретном случају суду треба поступити сходно члану 475 став 1 тачка 6 ЗКП, јер чињенице и докази наведени у предметном поднеску нису подобни да се на основу њих дозволи понављање поступка, пошто нису достављени докази на основу којих би се заинтересовано лице ББ, могла сматрати савесним стицаоцем и сами тим користити могућност из члана 26 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. Наиме, из доказа који су приложени уз поднесак од 19.06.2014.године може се утврдити основ за конституисање хипотеке, доказ о исплати зајма и сагласност дужника да се хипотека упише (оверена хипотекарна изјава). Али, и по налажењу овог суда, то није довољно да би се ББ сматрала хипотекарним повериоцем, тако да нису испуњени сви услови потребни да горе наведена непокретност буде изузета од привременог одузимања, без обзира што се ради о правном послу који је настао пре правоснажности решења о привременом одузимању имовине, што је треће лице на име зајма примило износ који треба да се обезбеди хипотеком и што је поднет захтев за упис у хипотеку. Поред тога, решење на које се односи поднесак пуномоћника заинтересованог лица од 19.06.2014.године је правоснажно, па нема ни процесних могућности, нити правних инструмената да се његово правно дејство оспори, посебно што одлука да се одређена имовина привремено одузме, у суштини представља меру привременог карактера, а не коначну одлуку о одузимању имовине (која може проистећи само из поступка трајног одузимања), па нема ни места примени института понављања поступка као ванредног правног лека.

Због свега напред наведеног, Апелациони суд у Београду је, на основу члана 467 став 4 ЗКП, одлучио као у изреци.

Записничар        Председник већа-судија
Жак Павловић       Зоран Савић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)