Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.10.2011.

Кж2 По1 272/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 272/11
Дана 21.10.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 


  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Зорана Савића, председника већа, Александре Златић и Душка Миленковића, чланова већа, са вишим судијским сарадником-записничарем Тањом Славковић, у поступку за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, поднет према окривљеном АА, због кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 КЗ-а и др., решавајући по жалби Тужилаштва за организовани криминал, изјављеној против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои-По1 бр.26/11 од 16.09.2011. године, а које је исправљено решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои-По1 бр.26/11 од 16.09.2011. године, дана 21.10.2011. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

  ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба Тужилаштва за организовани криминал, изјављена против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои-По1 бр.26/11 од 16.09.2011. године, које је исправљено решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои-По1 бр.26/11 од 20.09.2011. године.


О б р а з л о ж е њ е

  Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои-По1 бр.26/11 од 16.09.2011. године, које је исправљено решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои-По1 бр.26/11 од 20.09.2011. године, Виши суд у Београду, Посебно одељење, огласио се стварно ненадлежним за поступање по захтеву Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С-21/09 од 17.01.2011. године, за привремено одузимање имовине од оптуженог АА.

  Против наведеног решења жалбу је изјавило Тужилаштво за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, побијано решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои-По1 бр.26/11 од 16.09.2011. године преиначи, тако што ће се Виши суд у Београду, Посебно одељење, огласити стварно надлежним за поступање у наведеном предмету или пак да побијано решење укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

  Пуномоћник окривљеног АА – адвокат АБ је суду доставио одговор на жалбу Тужиоца за организовани криминал, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одбије као неосновану жалбу, уз предлог браниоца окривљеног да Апелациони суд у Београду својом преиначујућом одлуком уреди диспозитив првостепене одлуке и стави тачку на овај предмет.

  Тужилаштво за организовани криминал је у писменом поднеску Ктж.бр.303/11 од 05.10.2011. године предложио да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, уважи као основану жалбу Тужилаштва за организовани криминал, те да донесе одлуку, а сходно тужиочевом жалбеном предлогу.

  Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је одржао седницу већа, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем, које је испитао у смислу члана 401 став 5 ЗКП-а и жалбом, одговором на жалбу, па је по оцени жалбених навода и предлога, те става Тужилаштва за организовани криминал датог у напред наведеном поднеску, нашао:

  Жалба је неоснована.

  Жалбом Тужилаштва за организовани криминал побија се првостепено решење, тако што се истиче да је суд у конкретном случају погрешно утврдио чињенично стање, као и да је повредио закон, тако што је применио закон који није смео бити примењен у конкретном случају. Поред тога, суд није у образложењу решења навео разлоге о одлучним чињеницама на којима заснива своју одлуку, а при чему су дати разлози потпуно нејасни. У жалби се такође истиче да није спорна одредба члана 4 Конвенције Уједињених нација против транснационалног организованог криминала, али је спорно то што суд није интегрално тумачио све одредбе те Конвенције, већ се позвао само на члан 4, чиме је повредио један од основних принципа кривичног права – принцип интегралног тумачења закона. Суд се пре свега у својој одлуци није уопште осврнуо на цитирани члан 13 став 1 Конвенције Уједињених нација против транснационалног организованог криминала, као ни на члан 18 став 21 тачка 6 Конвенције, која каже да се узајамна правна помоћ може одбити ако замољена држава сматра да би извршење захтева вероватно штетило њеном суверенитету, безбедности, јавном реду или другим битним интересима те државе. Уколико би другостепени суд прихватио став да достава одлуке нашег суда другој држави потписници Конвенција представља аутоматску повреду њеног суверенитета, тиме би не само закон био погрешно примењен, већ би се Република Србија лишила могућности да брзо и ефикасно поступа при одузимању имовине стечене криминалом пред својим судовима, пребацујући и комплетан терет доношења одлуке пред надлежне органе других држава, па се сходно наведеном и предлаже као у жалби.

  Насупрот овим жалбеним наводима, Апелациони суд налази да је првостепени суд правилно поступио када је донео одлуку као у изреци ожалбеног решења и огласио се стварно ненадлежним за поступање по захтеву Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С-21/09 од 17.01.2011. године, за привремено одузимање имовине од оптуженог АА.


  Тужилаштво за организовани криминал је на основу члана 21 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела поднело захтев за привремено одузимање имовине под бројем ОИК.21/09 дана 17.01.2011. године, којим је тражило да се привремено одузме имовина коју поседује оптужени АА и то стан аа, стан аа1.

  Наиме, на рочишту одржаном дана 24.01.2011. године, на коме су присуствовали заменик Тужиоца за организовани криминал – Саша Иванић, те пуномоћник окривљеног, адвокат из Београда – АБ, Тужилац је изнео доказе о имовини, чије се привремено одузимање тражи, околности и основаност сумње да та имовина проистиче из кривичног дела, као и околности које указују на опасност да би њено касније одузимање било отежано или онемогућено.

  Пуномоћник оптуженог АА, адвокат АБ, је оспорио наводе Тужилаштва, па је у том правцу предложио да се одбије као неоснован захтев поступајућег заменика Тужиоца за организовани криминал за одузимање имовине у односу на окривљеног АА, наводећи да када су у питању права на непокретностима искључива надлежност судова одређена је местом где се непокретност налази, да је према нашим прописима који се сходно примењују у овом поступку, суд у току целог поступка дужан да пази да ли решавање неког правног питања спада у судску надлежност и да се у конкретном случају отвара питање ненадлежности домаћег суда. Даље је навео да Тужилаштво у свом захтеву није дало образложење по ком основу и на основу ког закона или међународног споразума сматра да је домаћи суд надлежан у овој правној ствари, да је правно несумњиво да домаћи суд није надлежан за решавање по захтеву Тужилаштва, као и да је свака одлука суда по наведеном захтеву неизвршива, да Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела Републике Србије у одељку 5 прописује међународну сарадњу, те да се у члану 50 наведеног закона надлежност домаћег Тужилаштва и суда одређује у складу са међународним уговорима, да се одредбом члана 52 уређују претпоставке за пружање помоћи у смислу члана 51 Закона, односно на случајеве када домаћи правосудни органи поступају по замолници стране државе, а да је Тужилаштво прибављало доказе о имовини АА по сопственој замолници од стране државе, те позвао суд да води рачуна о својој надлежности и да одбаци захтев Тужилаштва, обзиром да је наш суд апсолутно ненадлежан.

  Суд је на истом рочишту извршио увид у доказе предложене од стране Тужилаштва за организовани криминал и то извештај Провинцијалног тужилаштва у вв бр. 49/10 од 24.11.2010. године, допис Министарства унутрашњих послова – Генералне дирекције полиције Провинцијалног комесеријата у вв од 12.11.2010. године, извештај Пореске агенције Филијале у вв од 03.11.2010. године, налог Провинцијалног тужилаштва у вв у предмету бр. 49/10 од 06.10.2010. године, те извод из власничког регистра у вв1 и замолницу Тужилаштва за организовани криминал Кт.С.бр.17/09 од 03.06.2010. године.


  Разматрајући поднети захтев Тужилаштва, суд је пошао од појма имовине и утврдио да Закон под имовином проистеклом из кривичног дела подразумева имовину окривљеног, сведока сарадника или оставиоца, које је у очигледној несразмери са његовим законито стеченим приходима (члан 3 тачка 2), укључујући ту и имовину пренету на треће лице као власника (члан 3 тачка 6 и 7 Закона). Према овим одредбама није од значаја да ли је у питању кривично дело које је већ предмет одређеног кривичног поступка или неко друго кривично дело, јер је довољно да очигледна несразмера између имовине с једне стране и законито стечених прихода с друге стране само по себи указује на основану сумњу да се до такве и толике имовине могло доћи само извршењем кривичног дела.

  Првостепени суд је имао у виду напред цитирану одредбу Закона којом је дефинисан појам имовине, па је из наведене одредбе правилно закључио да није одређено на коју имовину се односи примена цитираног Закона, односно да ли под удар Закона долази имовина која се налази у иностранству, због чега се претходно пре мериторног разматрања захтева суд упустио управо у процену своје надлежности за поступање у конкретном случају, обзиром на то да је предмет поднетог захтева за привремено одузимање имовине, имовина која се налази у иностранству, у држави _, провинција вв, општина вв1, односно на територији која је ван стварне надлежности судова Републике Србије.

  Првостепени суд је имао у виду Конвенцију Уједињених нација против транснационалног организованог криминала, Конвенцију Савета Европе о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених криминалом и о финансирању тероризма, Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела – Републике Србије. Закон јасно предвиђа начин на који се спроводи поступак привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела, односно да се поступак покреће молбом за сарадњу коју држава молиља упућује замољеној држави.

  Конкретно, чланом 4 Конвенције Уједињених нација, ставом првим, прописано је да су државе потписнице дужне да своје обавезе по Конвенцији извршавају на начин који је у складу са начелима суверене равноправности и територијалног интегритета држава, као и начелима немешања у унутрашње ствари других држава, док је ставом два прописано да ниједна одредба Конвенције не даје право некој од држава потписница да на територији друге државе врши надлежности и функције које су искључиво резервисане за органе власти те друге државе на основу њених закона.

  Цитирану одредбу Конвенције Уједињених нација суд је довео у везу са Законом о одузимању имовине стечене извршењем кривичних дела – Републике Србије, којим је детаљно регулисана процедура и поступак одузимања имовине и то тако што је чланом 53 предвиђено да се молба иностраног органа за сарадњу у смислу одредбе овог закона доставља домаћем Јавном тужилаштву, односно суду преко Министарства надлежног за правосуђе, као и да се на исти начин иностраном органу доставља молба, односно одлука домаћег Јавног тужилаштва, како то правилно закључује првостепени суд, у овом случају, суду надлежном органу државе _.

  Имајући у виду напред наведено, по налажењу Апелационог суда, првостепени суд је приликом доношења одлуке имао у виду аргументацију Тужилаштва које је надлежност Посебног одељења Вишег суда у Београду изводила из члана 21 Закона, међутим, првостепени суд је правилно у конкретном случају закључио да је у обавези да пази на своју стварну и месну надлежност током читавог поступка, због чега је и по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, правилно првостепени суд донео одлуку као у изреци решења, сходно члану 37 ЗКП-а, док се супротни жалбени наводи Тужилаштва за организовани криминал, којима се указује да је суд у конкретном случају погрешно утврдио чињенично стање, као и да је повредио закон тако што је применио закон који није смео бити примењен у конкретном случају, при чему суд у образложењу решења није навео разлоге о одлучним чињеницама, оцењују као неосновани, из већ напред јасних и аргументованих разлога датих од стране првостепеног суда, које као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду, Посебно одељење.

  Према начелима међународне сарадње прописаним Конвенцијом о прању, тражењу, заплени и конфискацији прихода стечених криминалом и о финансирању тероризма (тзв.Варшавска конвенција), помоћ у доношењу привремених мера у циљу одузимања ове имовине спроводи се према одредбама унутрашњег права замољене државе, што је у складу и са потребом хитног поступања у циљу спровођења ових мера. И Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела у глави V регулише међународну сарадњу у овој области и надлежност домаћег јавног тужилаштва, односно суда, а одредбом члана 54 став 3 овог Закона се дефинише да молба за забрану располагања, односно привремено одузимање ове имовине садржи и одлуку о покретању кривичног поступка или захтев за покретање поступка за трајно одузимање (дакле не и одлуку о одузимању, која је очигледно у надлежности органа замољене државе) за разлику од става 4 истог члана, који, у случају подношења молбе за трајно одузимање треба да садржи и одлуку о трајном одузимању ове имовине – дакле одлуку државе молиље која и тада, мора бити у складу са међусобним уговорима држава у питању или одредбама одговарајућих конвенција.

  Стога је правилан закључак првостепеног суда да није надлежан за поступање по захтеву за привремено одузимање наведене непокретне имовине у иностранству, те је Тужилаштво за организовани криминал овлашћено да пред надлежним органима Краљевине _ покрене замолним путем поступак за привремено одузимање ове имовине. При томе, неоснован је навод пуномоћника власника имовине, адвоката АБ, да захтев Тужилаштва за организовани криминал треба одбацити, а ово јер је захтев поднет од надлежног органа, али не пред надлежним судом, те исти није недозвољен, већ је суд Републике Србије ненадлежан за доношење такве одлуке. Обзиром на присутан међународни елемент, немогуће је побијаним решењем одређивати надлежност ма ког органа Краљевине _, јер би то, такође представљало мешање у унутрашње ствари друге државе, те би свакако било у супротности са међународним конвенцијама, тим пре што је начин комуникације у међународном праву подношење замолнице, а не захтева (конкретно захтева за привремено одузимање имовине).

  Са свега напред изложеног, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је донео одлуку као у изреци решења, сходно одредби члана 401 став 3 ЗКП-а.

Записничар     ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Тања Славковић, с.р.     Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

ТС/МИ
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)