Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
2.08.2012.

Кж2 По1 334/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 334/2012
Дана 02.08.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судије Вучка Мирчића, председника већа, Душка Миленковића и Верољуба Цветковића, чланова већа, са вишим судијским сарадником Слађаном Лазићем, записничарем, у кривичном предмету окривљеног АА и др., због кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 Кривичног законика и др., одлучујући о жалби браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица АА1, адв. АБ, изјављеној против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење ПОИ-По1.бр.17/12 – К-По1.бр.249/11 од 11.07.2012. године, у седници већа одржаној дана 02.08.2012. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е


УВАЖАВА СЕ жалба браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица АА1, адв. АБ, па се УКИДА решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење ПОИ-По1.бр.17/12 – К-По1.бр.249/11 од 11.07.2012. године и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно одлучивање.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење ПОИ-По1.бр.17/12 – К-По1.бр.249/11 од 11.07.2012. године, усвојен је захтев Тужилаштва за органзовани криминал ОИК.27/11 од 27.11.2011. године за привремено одузимање имовине, па се имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела, извршеног од стране окривљеног АА, привремено одузима и то од трећег лица власника, АА1, ЈМБГ _, од оца _, рођеног _. године у _, Република _, држављанина Републике _, са пријављеним пребивалиштем у _, улица _, Република _, стан број _, у улици _ број _ у _, површине _ м2, изграђен на катастарској парцели _ КО _.

Осим тога, истим решењем одлучено је да привремено одузимање траје до доношења одлуке по захтеву за трајно одузимање имовине, а имовином ће сходно одредбама члана 37 Закона управљати Дирекција за управљање одузетом имовином, до доношења одлуке по захтеву за трајно одузимање имовине.

Против наведеног решења жалбу је изјавио бранилац окривљеног АА и пуномоћник трећег лица АА1, адв. АБ, због битне повреде одредаба поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да се побијано решење преиначи и одбије захтев јавног тужиоца за привремено одузимање предметне непокретности или да исто укине и предмет врати на поновни поступак.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одржао је седницу већа, без позивања странака, у смислу члана 467 став 2 ЗКП, јер није нашао да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем и жалбом, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалба је основана.

Првостепено решење је донето уз битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП, на које се наводима изјављене жалбе основано указује.

Наведене битне повреде одредаба кривичног поступка састоје се у томе што у побијаном решењу нису дати разлози о одлучним чињеницама, а они који су дати су нејасни и противречни, па је укидање првостепеног решења било нужно.

Првостепени суд у побијаном решењу усвојио је захтев Тужилаштва за организовани криминал од 27.11.2011. године за привремено одузимање имовине, па је имовину за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела, извршеног од стране окривљеног АА привремено одузео од трећег лица, власника АА1, и то стан аа.

У образложењу побијаног решења као разлоге за свој закључак, првостепени суд наводи да имовина чије се привремено одузимање захтевом тражи јесте знатна и да је у очигледној несразмери са законитим приходима власника, образлажући појмове “знатне имовине” и очигледне несразмере, у смислу да према досадашњој судској пракси је усвојено правно схватање по којем се имовином већег обима сматра имовина чија вредност прелази износ од 1.200.000,00 динара, а према одредби члана 2 став 2 Закона када су у питању кривична дела чије је законско обележје висина прибављене имовинске користи односно вредност предмета прелази износ од 1.500.000,00 динара, појам знатне имовине не би смео бити мањи од тог износа и када су у питању друга кривична дела, закључујући да је вредност имовине чије се одузимање тражи у тренутку стицања јесте прелазила горе наведени имовински цензус. Наиме, првостепени суд даље наводи да разлози којима се руководио када је усвојио захтев тужилаштва за привремено одузимање имовине од трећег лица АА1, рођеног брата окривљеног АА произилази из околности да је постоји оправдана сумња да је окривљени АА, који се поред свих предузетих мера домаћих и иностраних органа откривања и гоњења, да се обезбеди његово присуство, налази у бекству дуже од две године, извршио два кривична дела која се односе и на продају опојне дроге кокаин, чијом продајом се остварују енормне зараде, а за која кривична дела су законом прописане затворске казне са дугим трајањем, те да чињенице објективно и значајно могу утицати на њега као фактичког власника имовине, која се од његовог рођеног брата – трећег лица АА1 овим поступком привремено одузима, да њоме располаже и да на такав начин спречи или отежа одузимање исте, а за коју нису пружени докази да је стечена на основу законитих прихода, односно да је добијена на неки други законит начин.

Даље, првостепени суд наводи да је утврђена вредност предметног стана чије се привремено одузимање захтевом тражи, према закљученом уговору о купопродаји, у моменту купопродаје била 86.240 еура, а да ни окривљени АА, нити треће лице АА1 нису обвезници пореза на доходак на територији Републике Србије, те да АА1, као власник имовине није пружио доказе да су средства која су употребљена за куповину предметне непокретности, стечена законитим путем.

Међутим, и по оцени овога суда у изјављеној жалби основано се истиче да првостепени суд у побијаном решењу није дао разлоге о одлучним чињеницама, а они разлози које је дао су нејасни, као и да првостепени суд није поступио по налогу из решења Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж2 По1-201/12 од 25.05.2012. године.

Пре свега, првостепени суд је донео побијано решење, без заказивања рочишта на које би позвао власника, његовог браниоца, односно пуномоћника, ако га има и јавног тужиоца, те је на тај начин поступио супротно одредби члана 23 став 1 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, којом је прописано да ће суд, пре доношења одлуке о захтеву за привремено одузимање имовине заказати рочиште на које ће позвати власника, његовог браниоца, односно пуномоћника ако га има или јавног тужиоца, а на шта му је указано у горе наведеном решењу Апелационог суда у Београду, Посебно одељење. Првостепени суд поново наводи да је приликом одлучивања имао у виду посебно доказе које је доставио бранилац окривљеног АА и пуномоћник трећег лица АА1, али је закључио да садржина истих није довела до доношења другачије одлуке.

Међутим, по оцени овога суда, првостепени суд у образложењу побијаног решења није дао јасне и довољне разлоге о томе због чега сматра да пружени докази и то да је треће лице АА дана 06.08.2007. године регистровао као порески обвезник у Пореској управи _ друштво са ограниченом одговорношћу, као привредни субјект у којем је АА1 остварио одређени приход, да је дана 15.06.2007. године између ББ као зајмодавца и АА1 као зајмопримца закључен уговор о зајму на основу кога је АА1 на зајам примио 50.000 еура, да је дана 05.06.2008. године остварио део средстава за куповину непокретности реализацијом уговора о продаји покретних ствари у износу од 10.000 еура сачињеног дана 05.06.2008. године између АА1 као продавца и ББ1 као купца, те да му је током 2008. године на име добитка премије Државне лутрије _ исплаћен износ од 31.000 еура, а према приложеним изјавама радника Државне лутрије _, не пружају основ за утврђивање чињенице да ли је треће лице АА1 законито остварио приходе и у којој висини, будући да се у сваком тренутку званичном провером може утврдити да ли је, те уколико јесте, АА1 остварио и у ком износу приход у друштву са ограниченом одговорношћу, те да ли му је од стране Државне лутрије Републике _ на име премије исплаћен износ од 31.000 еура, при чему, и по оцени овога суда, околности да је уговор о зајму односно уговор о продаји покретних ствари нису оверене пред надлежним органом Републике _, те да у уговору о зајму није наведена сврха позајмице саме за себе, а у одсуству других околности (а на шта се основано указује и у жалби браниоца окривљеног и пуномоћника трећег лица), не могу представљати основ за закључивање да ови уговори нису реализовани у корист трећег лица, АА1, на који начин би исти остварио законите приходе.

Поред наведеног, а имајући у виду да је одредбом члана 21 став 1 и 2 Закона о привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела прописано да јавни тужилац може поднети захтев за привремено одузимање имовине и шта захтев мора да садржи, па у том смислу да би се могло одлучивати о привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела потребно је да су испуњени одређени формални и материјални услови, а који материјални услови се пре свега огледају у постојању основане сумње да имовине проистиче из кривичног дела као и опасност да ће касније одузимање такве имовине бити отежано или онемогућено, првостепени суд међутим у образложењу побијаног решења није дао јасне и довољне разлоге о томе на основу чега је закључио да постоји опасност да ће касније одузимање такве имовине бити отежано, односно онемогућено, већ је само навео да таква опасност постоји.

На изнети начин првостепени суд је учинио битну повреду одредбе члана 23 став 1 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела као и битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 Законика о кривичном поступку, због чега је Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, уважио жалбу браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица АА1, адв. АБ, побијано решење укинио и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање.

У поновном поступку, првостепени суд ће отклонити повреду одредаба члана 23 став 1 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, као и битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП, на које повреде је овим решењем указано, тако што ће, а имајући у виду да из списа предмета произилази да је треће лице АА1 власник предметног стана, на несумњив начин утврдити да ли је, те уколико јесте, и на који начин предметни стан прибављен средствима окривљеног АА, а која проистичу из кривичног дела, и да ли је, те уколико јесте, на који начин предметна непокретност пренета на треће лице, а даће разлоге о томе на основу чега закључује да би остављањем имовине у посед трећем лицу АА1 касније одузимање исте било отежано, односно онемогућено, након чега ће бити у могућности да донесе правилну и закониту одлуку за коју ће дати јасне и ваљане разлоге.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 467 став 4 Законика о кривичном поступку, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење одлучио је као у изреци решења.

Записничар        Председник већа-судија
Слађан Лазић, с.р       Вучко Мирчић, с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)