Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.08.2012.

Кж2 По1 335/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 335/12
Дана 01.08.2012. године
Б е о г р а д
Немањина бр. 9

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Верољуба Цветковић, председника већа, Вучка Мирчића и Душка Миленковића, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Марине Барбир, као записничара, у поступку за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела према окривљеном АА, одлучујући о жалбама Тужиоца за организовани криминал, браниоца окривљеног АА, адвоката АБ и пуномоћника трећег лица, АА1, адвоката АБ1, изјављеним против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење ПОИ-По1.бр.4/12 од 01.06.2012. године, донео је дана 01. августа 2012. године,


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужиоца за организовани криминал, браниоца окривљеног АА, адвоката АБ и пуномоћника трећег лица, АА1, адвоката АБ1, изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења ПОИ-По1.бр.4/12 од 01.06.2012. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебног одељења Пои-По1.бр.4/12 од 01.06.2012. године, ставом првим изреке, Виши суд у Београду огласио се стварно ненадлежним за поступање у делу захтева Тужилаштва за организовани криминал ОИК.бр.8/11 од 11.01.2012. године, за привремено одузимање непокретне имовине од окривљеног АА која се налази у аа. Ставом другим истог решења усвојен је захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК.бр.8/11 од 11.01.2012. године, за привремено одузимање имовине, за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела извршеног од стране окривљеног АА, па је од трећег лица - правног лица ДОО "АА", привремено одузет пословни простор – две просторије аа1, као и право власништва у делу од 500/4790 идеалних делова аа2, њива аа3, док је од трећег лица АА1 привремено одузето ванкњижно право коришћења воћњака аа4 и аа5, те ванкњижно право коришћења са уделом од аа6. Одређено је да привремено одузимање имовине траје до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине. Ставом трећим решења одбијен је захтев Тужилаштва за организовани криминал за одузимање имовине од трећег лица ванкњижног власника АА1 и то кућа аа7.

Против наведеног решења жалбе су изјавили:

-Тужилац за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, предлажући да Апелациони суд у Београду побијано решење укине и списе предмета врати на поновно одлучивање или га преиначи тако што ће Посебно одељење Вишег суда у Београду огласити стварно надлежним за поступање у овом предмету;

-пуномоћник трећег лица АА1, адвокат АБ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд преиначи побијано решење и одбије захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК.бр.8/11 од 11.01.2012. године;

-бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и битних повреда правила поступка, погрешне примене материјалног права, предлажући да Апелациони суд у Београду побијано решење укине и списе врати на поновно одлучивање и исто преиначи, тако што ће захтев Тужиоца за организовани криминал одбити као неоснован.

Разматрајући списе предмета и побијано решење, а по оцени навода изнетих у изјављеним жалбама, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је нашао:

жалбе су неосноване.

  Правилно се првостепени суд, одлучујући о предлогу Тужилаштва за организовани криминал, огласио стварно ненадлежним за одузимање имовине која се налази у Црној Гори, те усвојио део захтева Тужилаштва који се односи на имовину трећих лица - правног лица "АА" и АА1, која имовина је описана у ставу другом изреке првостепеног решења.

Тужилац за организовани криминал оспорава закључак првостепеног суда да Виши суд у Београду није стварно надлежан за одузимање имовине која се налази ван територија Републике Србије, с обзиром да исти нема упориште како у Закону о одузимању имовине проистекле из кривичног дела тако ни о Конвенцији Уједињених Нација против транснационалног организованог криминала.

Супротно ставу Тужиоца за организовани криминал, првостепени суд је правилно поступио, оглашавајући се стварно ненадлежним за привремено одузимање имовине која се налази у Републици Црној Гори. Ово стога што извори права који регулишу начин привременог одузимања имовине која се налази у иностранству и то Конвенције Уједињених нација против транснационалног организованог криминала, Конвенција Савета Европе о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених криминалом и о финансирању тероризма и Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела од члана 50 закључно са чланом 61 истог Закона, прописују начин на који се спроводи поступак о привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела, који поступак се покреће молбом за сарадњу коју држава молиља упућује замољеној држави која доноси коначну одлуку, док је чланом 54 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела јасно прописано шта наведена молба за сарадњу мора да садржи. Тако чланом 4 Конвенције Уједињених нација против транснационалног организованог криминала у ставу првом прописано је да су државе потписнице дужне да своје обавезе по овој Конвенцији извршавају на начин који је у складу са начелима суверене равноправности и територијалног интегритета, као и начела немешања у унутрашње ствари других држава, док је ставом два истог члана прописана да ниједна одредба ове Конвенције не даје право некој од држава потписница да на територији друге државе врши надлежност и функције које су искључиво резервисане за органе власти те друге државе на основу њених закона. Надаље, Конвенцијом Савета Европе о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених криминалом и финансирања тероризма и то у глави IV, регулисана је међународна сарадња и то чланом 15 општа начела и мере међународне сарадње, а одељком 3 ове главе, чланом 21 став 1 насловљена је обавеза предузимања привремених мера и прописано да на захтев друге стране уговорнице која је покренула кривичне поступке и поступке ради конфискације страна уговорница треба да предузме неопходне привремене мере као што су замрзавање или заплена, да би спречила сваки промет, пренос или располагање имовином која у некој каснијој фази може да буде предмет захтева за конфискацију или која би као таква могла да одговара захтеву, док је чланом 22 који носи наслов „Извршење привремених мера“ у ставу првом прописано да после извршења привремених мера захтева да у складу са ставом 1 члана 21 страна молиља спонтано и у најкраћем могућем року треба да достави замољеној страни све информације које могу довести у питање или модификовати обим тих мера. Најзад, чланом 53 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела прописано је да се молба иностраних органа за сарадњу у смислу одредаба овог Закона доставља домаћем јавном тужилаштву, односно суду преко Министарства надлежног за правосуђе, а на исти начин доставља се иностраном органу молба, односно одлука домаћег јавног тужилаштва, односно суда, док је у члану 54 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела прописано и шта молба за сарадњу у смислу одредаба овог закона треба и да садржи.

Бранилац окривљеног, адвокат АБ првенствено оспорава дозвољеност захтева Тужиоца за организовани криминал за привремено одузимање имовине, наводећи да оптужница не постоји. Међутим, увидом у списе предмета Апелациони суд је утврдио да је против окривљеног АА подигнута оптужница због постојања основа сумње да је извршио кривично дело из члана 359 став 3 у вези става 1 КЗ и кривично дела давање мита из члана 368 став 1 КЗ, па су изнети жалбени наводи оцењени неоснованим, јер се исти тичу чињенице да оптужница није ступила на правну снагу, која околност није од утицаја на другачије одлучивање, будући да је одредбама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела прописано, између осталог, да је предмет поступка одузимање имовине од окривљеног, који статус АА свакако има у конкретном кривичном поступку. Даљим жалбеним наводима бранилац окривљеног истиче начело забране ретроактивности јер је имовина која је предмет захтева Тужилаштва стечена 2004. године а кривично дело наводно почињено 2010. године, који наводи су такође оцењени неоснованим, будући да је у Закону о одузимању имовине проистекле из кривичног дела искључена примена забране ретроактивности. Такође, неоснован је став браниоца окривљеног да у конкретном случају тужилац није доказао постојање основа сумње да му имовина проистиче из кривичног дела, будући да је одредбом члана 3 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела прописано да се имовином проистеклом из кривичног дела, сматра (свака) имовина окривљеног, сведока сарадника или оставиоца, који је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима, укључујући имовину која је пренета на треће лице као власника. Оспоравајући чињенични закључак првостепеног суда, бранилац окривљеног понавља претходно изнету тезу - да је део имовине која је предмет поступка приход који је имовина породице окривљеног – како супруге тако и имовина која је стечена наслеђивањем, те да није на поуздан начин утврђено да ли је путем закључивања правних послова – зајма, окривљени могао да стекне неки део имовине. Осим тога, бранилац сматра да није доказано због чега би касније одузимање имовине било отежано или онемогућено.

  Међутим, првостепени суд је, по налажењу овог суда, ценио све напред наведене околности приликом доношења побијаног решења и извео правилан закључак да постоји очигледна несразмера између вредности имовине и законито стечених прихода окривљеног АА и трећег лица АА1, имајући у виду трошкове живота који је окривљени заједно са својом породицом као и његова мајка морала имати претходних година, при чему није прихватио наводе окривљеног АА да је новчани износ који је употребио за куповину пословног простора у Новом Саду, делимично обезбедио на основу породичне уштеђевине, јер није ни логично ни животно да у условима живота у Републици Србији неко уштеди износ од 25.000 еура, а што се тиче наводног уговору о зајму са СС2, ван сваке логике је да неко за новчани износ од 260.000 еура успостави заложно право на непокретности чија је вредност више пута мања од вредности зајма, а да се део предметног новца употреби за куповину непокретности која је управо у власништву наводног зајмодавца. Првостепени суд је, такође, на страни 21 образложења побијаног решења навео правилне разлоге због чега налази да би без одређивања мере привременог одузимања предметне имовине, њено касније одузимање било у знатној мери отежано или чак онемогућено, имајући у виду фазу конкретног кривичног поступка и могуће начине отуђења имовине, а посебно имајући у виду сврху привременог одузимања имовине која траје до евентуалног подношења захтева за трајно одузимање имовине.

Пуномоћник трећег лица АА1, адвокат АБ1, наводи да није било услова да се окривљена АА1 третира као треће лице, с обзиром да суд није водио рачуна о томе да имовина коју је иста стекла, представља брачну тековину односно заједничку имовину у смислу одредби Породичног законика, током трајања брачне заједнице са АА2, а посебно истиче чињеницу да није било преноса имовине са окривљеног АА на АА1, па није било услова ни да се иста третира као треће лице. Супротно ставу пуномоћника, пренос имовине не мора имати писани траг, већ се може састојати и у формалној предаји новчаног износа, док је на основу резултата финансијске истраге првостепени суд на поуздан начин утврдио да су укупни законити приходи АА1 у периоду од 2003. до 2010. године у очигледној несразмери са имовином коју поседује, при чему је ценио и околност да је средства за куповину непокретности она обезбедила закључењем уговора о зајму са СС, односно СС1, при чему је суд утврдио да је нелогична финансијска конструкција да се месечно враћају износ од 400 и 460 еура до коначне исплате зајмова, а према званичним подацима на име пензије АА1 остварује око 300 еура, због чега је извео и правилан закључак да постоји основана сумња да је имовина коју је иста стекла, проистиче из кривичног дела и да је иста пренета од стране окривљеног АА, па је и жалба пуномоћника трећег лица оцењена неоснованом.

Имајући у виду напред наведено, на основу члана 467 став 4 ЗКП-а, одлучено је као у изреци.

Записничар,        Председник већа-судија,
Марина Барбир       Верољуб Цветковић

СБ

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић


 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)