Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.01.2011.

Кж2 По1 341/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 - 341/2010
Дана 13.01.2011.године
Б Е О Г Р А Д

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Слободана Рашића, председника већа, Савке Гогић и Надежде Мијатовић, чланова већа, са вишим судијским сарадником Жаком Павловићем, записничарем, у поступку за привремено одузимање имовине према окривљеном АА, по захтеву Тужилаштва за организовани криминал ОИК.21/09 од 21.10.2010.године, одлучујући о жалбама: браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећих лица ББ и ББ1 – адв. БА, пуномоћника трећег лица ВВ – адв. ВА и трећег лица ГГ, које су изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Пои По1 бр.43/10 од 01.11.2010.године, у седници већа одржаној дана 13.01.2011. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈАЈУ СЕ, као неосноване, жалбе браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећих лица ББ и ББ1 – адв. БА и трећег лица ГГ, изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Пои По1 бр.43/10 од 01.11.2010.године.

УВАЖАВАЊЕМ ЖАЛБЕ пуномоћника трећег лица ВВ – адв. ВА, УКИДА СЕ решење Вишег суда у Београду Пои По1 бр.43/10 од 01.11.2010.године у делу који се односи на треће лице ВВ и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно одлучивање.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Пои По1 бр.43/10 од 01.11.2010.године, на основу члана 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, усвојен је захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК.21/09 од 21.10.2010.године за привремено одузимање имовине, па је привремено одузета имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела за које је окривљени АА основано сумњив. При том је привремено одузета и имовина која се формално води на именованог окривљеног, али и имовина која се формално води на трећа лица и то:
- од окривљеног АА је одузето путничко моторно возило аа.

- од трећег лица ББ1 (брата окривљеног АА), право својине на катастарској парцели бб…;

- од трећег лица ББ (мајке окривљеног АА), ванкњижно право својине на породичном стамбеном објекту у бб1,

- од трећег лица ДД, право својине на бб2;

- од трећег лица ГГ, право својине на непокретности – бб3;

- од трећег лица ЂЂ, право својине на бб4

При том је одређено да привремено одузимање горе наведене имовине траје до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине, а да ће предметном имовином, сходно одредбама чл. 37 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичних дела, управљати Дирекција за управљање одузетом имовином.

Против наведеног решења жалбе су благовремено изјавили:

- бранилац окривљеног АА и пуномоћника трећих лица ББ и ББ1 – адв. БА, због битне повреде одредаба кривичног поступка из чл. 368 ст. 1 тачка 11 ЗКП, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијано решење преиначи и одбије захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК.21/09 од 21.10.2009. године, за привремено одузимање имовине, или да побијано решење укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање;

- пуномоћник трећег лица ВВ – адв. ВА, без посебног навођења законских разлога због којих се првостепено решење побија, са предлогом да Апелациони суд уважи жалбу и побијано решење преиначи, тако што ће одбити захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК.21/09 од 21.10.2010. године у целости,

- треће лице ГГ, без посебног навођења законских разлога због којих се предметно решење побија, са предлогом да „Апелациони суд у Београду одбије захтев Тужилаштва за привремено одузимање имовине стечено кривичним делом”.

Тужилац Тужилаштва за организовани криминал је, у поднеску Ктж.бр.1/11 од 05.01.2011.године, изнео мишљење да је Посебно одељење Вишег суда у Београду, доносећи решење Пои По1 43/10 од 01.11.2010. године, није учинило битне повреде одредаба кривичног поступка ''из члана 368 ЗКП'', да је правилно и потпуно утврдило чињенично стање и правилно применило одредбе Закона о одузимању имовине проистекле из кривичних дела, па је предложио да се наведене жалбе, одбију као неосноване.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем и жалбама, испитао побијано решење по службеној дужности сходно одредбама члана 401 став 5 ЗКП, па је по оцени жалбених навода и предлога, као и писменог изјашњења Тужиоца за организовани криминал датог у поднеску Ктж.бр.1/11 од 05.01.2011.године, нашао:

- жалбе браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећих лица ББ и ББ1 – адв. БА и трећег лица ГГ су неосноване, док је жалба пуномоћника трећег лица ВВ – адв. ВА основана.

Првостепено решење не садржи битну повреду одредаба кривичног поступка на коју се у жалби браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећих лица ББ и ББ1 – адв. БА указује. Првостепени суд је своју одлуку базирао на одговарајућим разлозима о чињеничним закључцима, које је у довољној мери образложио, а овај суд исте прихвата као ваљане и разумљиве. Побијано решење садржи одговарајуће разлоге о томе због чега треба привремено одузети имовину од окриљеног ББ и именованих трећих лица, осим када је у питању имовина одузета од трећег лица ВВ.

Наиме, када је у питању имовина која је одузета од окривљеног АА аа, трећег лица ББ (право својине на бб), трећег лица ББ1 (право својине на бб1), трећег лица ГГ (право својине на бб3) и трећег лица ДД (право својине на бб2), првостепено решење садржи разлоге о одлучним чињеницама, као и о томе који докази потврђују одлучне чињенице, при чему је јасно и недвосмислено изложено због чега треба привремено одузети имовину од окривљеног АА и именованих трећих лица. Изрека је у том делу разумљива и није противречна сама себи, нити стању у списима, док су релевантне чињенице и околности правилно утврђене, јасно изложене у изреци и адекватно образложене у даљем делу одлуке. При том је првостепени суд у довољној мери учинио вероватним како чињенице да је одузета имовина фактички у власништву окривљеног АА, тако и то да постоји несразмера између званичних прихода које је исти остваривао уназад неколико година и онога колико предметна имовина вреди, те и претпоставку да је иста проистекла из криминалних активности.

Даље, не стоје ни наводи из жалбе да је чињенично стање погрешно и непотпуно утврђено. По налажењу овог суда, чињенично стање у конкретном случају је правилно, свестрано и потпуно утврђено, јер је првостепени суд одржао рочиште, на коме је извео све потребне доказе и на основу тога извео правилне закључке, при чему је поуздано утврдио све чињенице које су довољне за доношење законите и правилне одлуке. У конкретном случају се ради о превентивном одузимању имовине, при чему нису повређена уставна права никог од именованих лица, јер и Устав дозвољава могућност да право својине буде ограничено или одузето у јавном интересу који је утврђен на основу закона. Уз све то, за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, довољно је учинити вероватним одређене претпоставке везане за несразмерност између исте и законитих прихода окривљеног, то јест довољно је утврдити чињенично стање из ког се може извести закључак о постојању основане сумње да је имовина у конкретном случају представља имовину из чл. 3 ст. 1 тач. 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичних дела. Циљ првостепеног суда у поступку привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела није да поуздано и дефинитивно утврди све чињенице, већ се у конкретном случају бави само основаном сумњом да је имовина у очигледној несразмери са законитим приходима окривљеног или трећих лица, док се све остало утврђује у поступку трајног одузимања имовине, ако до њега дође. Због тога лица од којих је привремено одузета имовина могу и после одлуке о привременом одузимању имовине суду достављати доказе који оповргавају дато чињенично стање.

Притом, у првостепеној одлуци су наведни подаци о власницима, кривичном делу за које је окривљени АА основано сумњив, јасно су изложени подаци о имовини која се привремено одузима, као и околности из који произилази основана сумња да је иста у очигледној несразмери са законитим приходима, а јасно су изложени и разлози који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине и време на које се иста привремено одузима, све сходно одредбама члана 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичних дела. Уз то, првостепени суд је у довољној мери утврдио чињенице из којих произилази основана сумња да је горе наведена имовина фактичи у власништву окривљеног АА, а да именована трећа лица само формално фигурирају као власници, сем имовине која је одузета од трећег лица ВВ. Такође су у довољној мери учињене вероватним чињенице везане за несразмерност између званичних примања и прихода како окривљеног АА, тако и именованих трећих лица. При том, степен вероватноће да је именовани окривљени фактички власник, који је утврђен у поступку који је предходио доношењу првостепеног решења је, за тренутну фазу поступка – привремено одузимање имовине, довољан обзиром да побијано решење има карактер привремене мере чији је циљ да спречи да евентуално одузимање дате имовине буде отежано или онемогућено (јер ће се у поступку трајног одузимања извести сви потребни и неопходни докази, из којих ће се јасно и недвосмислено утврдити све чињенице и околности везане за власништво над горе таксативно наведеном имовином).

Стога је веће овог суда нашло да наводи из жалби трећег лица ГГ и браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећих лица ББ и ББ1 – адв. БА неосновани. Треће лице ГГ није учинио довољно вероватним наводе из своје жалбе да му је побијаним решењем ''бесправно одузета непокретност која је била предмет законитог посла који је закључио са пословним партнерима'', те да нема никакве везе са окривљеним АА, јер није знао нити је могао знати да је бб3 који му је одузет, именовани окривљени стекао кривичним делом, пошто је исти добио у компензацију за дуг који је имао према ЕЕ, и то фактички као залогу, док му исти не врати 100.000 еура. Са друге стране, у поступку који је предходио првостепеном решењу, ГГ је сам навео да није власник предметне непокретности, док из осталих доказа који се тичу исте, произилази довољан степен вероватноће да је власник бб2 управо окривљени АА, те да је вредност истог у очигледној несразмери са његовим законитим приходима. Даље, то се исто односи и на имовину која је привремено одузета од трећих лица ББ и ББ1. Тако, када је у питању путничко моторно возило аа, уз жалбу нису приложени докази да је окривљени то возило купио новцем који је проистекао из законитих послова. При том, из доказа у списима произилази да је он постао власник тог аа, а не 2007.године, а такође и колики су званични приходи које је имао, па је обзиром на то, јасно да окривљени АА, аутомобил аа који му је привремено одузет, није могао да прибави из законитих средстава. Пуномоћник трећих лица ББ и ББ1 – адв. Ба, у делу који се односи на окривљеног АА и треће лице АА, наводи и то да је треће лице ББ од продаје куће у Ужицу ''дала 7 000 еура АА за куповину неке ливаде на Златибору која је потом уписана на име ББ1''. Међутим, за те тврдње није дат ниједан релевантан материјални доказ, док је у поступку који је предходио предметној одлуци сам ББ1 навео да са том имовином нема никакве везе и да је његов брат (окривљени АА) купио предметну непокретност, при чему није поменуо да је и мајка (ББ) евентуално учествовала у тој куповини, док из осталих доказа проистиче довољан степен вероватноће да се ради о имовини окривљеног АА чија је вредност у очигледној несразмери са његовим законитим приходима. На крају, првостепени суд је у довољној мери утврдио чињенице везане за имовину одузету од трећег лица ББ. Околност да је породични стамбени објекат, који је у ванкњижном власништву трећег лица ББ1, изграђен на земљишту који је у власништву покојног брата именоване (кога су наследила његова два сина), није од утицаја на правилност и законитост побијаног решења, обзиром да та парцела и није била предмет привременог одузимања. У списима предмета постоји уговор о купопродаји непокретности од 04.08.2003.године (чији је предмет наводна продаја куће у __ за износ од 27.000,оо евра), али исти није оверен пред судом, а из тог уговора се не може утврдити да ли је тај уговор и стварно реализован или не, то јест да ли је ББ примила наведена новчана средства, да ли је иста улагала у изградњу породичног стамбеног објекта бб1 и у којој мери и сл. Даље, у побијаној одлуци су у довољној мери утврђене чињенице везане за законите приходе трећег лица ББ, при чему наводи да прима две пензије, да има приходе које је остварила од комисиона у Ужицу, да има приходе које је њен први супруг остварио у Ираку и Русији итд, нису у довољној мери поткрепљени материјалним доказима. Наиме, сем потврде да је покојни супруг ББ - ББП био запослен у ЈП “Путеви Ужице” и наводно више година радио у иностранству - Ираку и Русији, нема доказа о евентуалним приходима које је при том остварио. Даље, нису документоване тврдње да је ББ, након смрти другог супруга покојног ББП1, наставила да прима пензију у висини од 50.000,00 динара.

Међутим, када је у питању имовина одузета од трећег лица ВВ (право својине на стану бб4), првостепени суд није у потпуности и у довољној мери учинио вероватним да се ради о имовини која је очигледно несразмерна са законитим приходима и у фактичком власништву окривљеног АА. Обзиром на доказе који постоје у списима, а тичу се те имовине, не може се јасно закључити ко је стварни власник предметне непокретности, јер постоје одређени писани докази да се ради о легалном послу - оверен купопродајни уговор и уговор о наменском стамбеном кредиту на име ВВ, који се тиче управо наведене непокретности. Међутим, није јасно да ли је дошло до реализације тог кредита, па је било неопходно прибавити од ''Ерсте'' Банке (која је по поменутом уговору давалац стамбеног кредита) да ли су ВВ одобрена средства по поменутом уговору о стамбеном кредиту, да ли је извршен трансфер новчаних средстава по уговору о стамбеном кредиту са кредитног рачуна ВВ на рачун продавца стана, када је тај трансфер обављен и ко је власник тог рачуна на који су предметна средства упућена, те да ли ВВ исплаћује кредитне ануитете по наведеном уговору редовно, колико је до сада исплатила и сл. На крају је потребно утврдити и то у чијем је тренутно поседу предметна непокретност.

Обзиром на изнето, веће овог суда је нашло првостепено решење, у делу који се односи на имовину одузету од трећег лица ВВ, за сада није могуће на правилан начин и у потпуности испитати, па га је у том делу укинуо и вратио на поновно одлучивање. При том се није упуштало у посебну анализу и образлагање осталих жалбених навода пуномоћника трећег лица ВВ.

У поновном поступку, првостепени суд ће узети у обзир изнете примедбе, отклонити наведене повреде и ценити наводе из овог решења и жалбе пуномоћника трећег лица ВВ и након тога донети правилну, јасно образложену и на закону засновану одлуку по питању и тог дела имовине.

Због напред наведених разлога, Апелациони суд у Београду је на основу члана 401 став 3 ЗКП-а, донео одлуку као у изреци решења.

Записничар Председник већа-судија
Жак Павловић Слободан Рашић

ЖП

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)