Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.10.2013.

Кж2 По1 361/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 361/13
Дана 18.10.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића и Мирјане Поповић, чланова већа, са вишим судијским сарадником Иреном Јушковић, као записничарем, у поступку за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела од осуђеног АА и трећег лица АА1, одлучујући о жалбама Тужиоца за организовани криминал и браниоца осуђеног и пуномоћника трећег лица, изјављеним против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Тои.По1 бр.17/12 од 10.05.2013. године, у седници већа одржаној дана 18. октобра 2013. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужиоца за организовани криминал и браниоца осуђеног АА и пуномоћника трећег лица АА1, адв. АБ, изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Тои.По1 бр.17/12 од 10.05.2013. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење Тои.По1 бр.17/12 од 10.05.2013. године, у ставу један изреке, усвојен је захтев Тужилаштва за организовани криминал Оик.С.14/09 од 28.12.2012. године, измењен актом од 25.04.2013. године, па је од осуђеног АА, који је правноснажно осуђен због извршења кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 2 у вези става 1 КЗ и кривичног дела недозвољено држање оружја и експлозивних материја у саизвршилаштву из члана 348 став 3 у вези са ставом 2 и 1 КЗ-а у вези са чланом 33 КЗ, трајно одузета имовина – стан аа.

Истим решењем, у ставу другом изреке одбијен је као неоснован захтев Тужилаштва за организовани криминал Оик.С.14/09 од 28.12.2012.године, измењен актом од 25.04.2013. године, да се од осуђеног АА и трећег лица АА1 трајно одузме имовина – стан аа1.

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење Тои.По1 бр.17/12 од 19.07.2013. године, исправљено је решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење Тои.По1 бр.17/12 од 10.05.2013. године, у делу правне поуке, у коме је означено да се против наведеног решења може изјавити жалба у року од три дана од дана пријема писменог отправка решења, тако што уместо рока од три дана треба да стоји рок од петнаест дана, а у преосталом делу решење остаје неизмењено.

Против наведеног решења жалбе су изјавили:

-Тужилац за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 437 тачка 1 ЗКП-а у вези члана 438 став 2 тачка 2 и 3 ЗКП-а и због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања из члана 437 тачка 3 ЗКП-а у вези члана 440 ЗКП-а, са предлогом да Апелациони суд у Београду уважи жалбу и побијано решење укине у побијаном делу и упути предмет првостепеном суду на поновни поступак, а уколико утврди да је чињенично стање правилно утврђено, преиначи у побијаном делу решење и усвоји захтев Тужилаштва за организовани криминал и од трећег лица, АА1, трајно одузме стан аа1;

-бранилац осуђеног АА и пуномоћник трећег лица АА1, адв. АБ, из свих законских разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине побијано решење и предмет врати на поновно одлучивање или да побијано решење преиначи тако што ће донети одлуку да се одбија предлог тужиоца за трајно одузимање имовине, у односу на став 1 изреке решења, те да се у односу на одбијајући део решења у вези захтева Тужилаштва за трајно одузимање имовине, потврди првостепена одлука.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одржао је седницу већа, на којој је размотрио списе предмета, заједно са побијаним решењем и жалбама, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалбе су неосноване.

Најпре, овај суд налази да је правилно првостепени суд у ставу првом изреке усвојио захтев Тужиоца за организовани криминал, па је од осуђеног АА трајно одузео имовину – стан у Београду, који је ближе означен у ставу првом изреке решења.

Наиме, правилно је првостепени суд из списа предмета утврдио да je стан аа. године купио осуђени АА за износ од 70.000 евра, што произилази из говора који је закључен између Грађевинског предузећа "АА", као продавца и АА, као купца, а који је оверен код Петог општинског суда у Београду под Ов.37291/07 дана 24.12.2007. године, а при томе је у свом изјашњењу у току поступка осуђени АА потврдио да је власник предметне непокретности. Даље, приликом утврђивања да ли је реч о имовини осуђеног АА, која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима, правилно је првостепени суд узео у обзир да је осуђени АА оглашен кривим због тога што је у временском периоду од средине 2007. године до 28.07.2008. године био члан организоване криминалне групе, која се бавила препродајом опојне дроге, и то тако што је та криминална група, чији је организатор син осуђеног АА1, такође осуђени АА2, у наведеном временском периоду крајњим корисницима продала најмање 21.890,82 грама смеше хероина и најмање 922,76 грама смеше кокаина, при чему је хероин продаван за 800,00 динара или 10 еура за пола грама хероина, односно по цени од 1.500,00 динара за један грам хероина, а по цени од 3.500,00 динара за један грам кокаина, при чему је од осуђеног АА правноснажном пресудом одузета имовинска корист прибављена извршењем кривичног дела у износу од 189.000 евра, па је суд правилно узео у обзир да је предметни стан са припадајућом гаражом купљен 24.12.2007. године, односно у време када је осуђени АА вршио кривично дело због кога је оглашен кривим у кривичном поступку који је претходио поступку за трајно одузимање имовине. Првостепени суд је ценио имовинске прилике осуђеног АА, као и имовинске прилике његове супруге АА1, са којом живи у породичном домаћинству, па је имао у виду да из података у списима премета, конкретно извештаја ПИО Фонда, произилази да се осуђени АА налази у пензији од 01.07.1994. године, те да се његова пензија кретала од момента пензионисања у износу од 266,86 динара до око 30.000,00 динара месечно током 2007. године, као и да исти од 01.08.2004. године од друге државе месечно добија део пензије и то од БиХ у износу од 143,84 КМ, а да су месечна примања његове супруге АА1 у време куповине предметног стана износила око 20.000,00 динара месечно, односно плата коју је иста примала у "АА1".

Првостепени суд је правилно ценио да је до куповине стана дошло у време извршења кривичног дела, те природу кривичног дела за које је осуђени АА оглашен кривим, односно да је реч о кривичном делу неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 2 у вези става 1 КЗ, чији је основни мотив остваривање значајне имовинске користи, те да је према правноснажној пресуди од осуђеног АА одузета значајна сума новца, која представља имовинску корист прибављену извршењем кривичног дела, те сам износ купопродајне цене од 70.000 евра, а при томе је узео у обзир и законите приходе осуђеног и његове супруге, а који збирно представља износ који је на граници износа довољног за задовољавање месечних потреба једне породице, односно није таквог карактера да би омогућио уштеђевину неопходну за куповину предметног стана, из чега је правилно закључио да наведени стан представља имовину осуђеног која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима, те да су испуњени услови за трајно одузимање стана од осуђеног АА.

При томе, првостепени суд је узео у обзир наводе осуђеног АА, да је од момента када је пензионисан радио „на црно“ за износ од 1.500 марака, а потом 1.500 евра, али такве наводе није прихватио, обзиром да сем његове речи и паушалних навода сведока СС и СС1, осуђени није понудио ниједан доказ о својим примањима, а наводни послодавац му је, према његовим речима, преминуо. Притом је суд ценио и све друге наводе осуђеног, о томе на који начин је он обезбедио новац за предметни стан аа, али сва та примања о којима осуђени говори потичу из давног периода и не могу доказати да је осуђени предметни стан аа купио од својих законитих прихода, како је правилно закључио првостепени суд. Такође, суд је ценио исказе сведока које је предложио осуђени, СС и СС1, па исте није прихватио, ценећи с једне стране да је реч о привилегованим сведоцима, тазбинским сродницима осуђеног АА, па је суд нашао да су ови сведоци пристрасни, а није могао прихватити исказе ових сведока ни из разлога што су крајње паушални, без навођења тачних података о примањима осуђеног.

Дакле, правилно је закључио првостепени суд да је стан аа, са припадајућом гаражом, имовина осуђеног која је проистекла из кривичног дела у смислу одредбе члана 3 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, односно, да је реч о имовини осуђеног АА, која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима, па је у овом делу усвојио захтев Тужилаштва за трајно одузимање имовине.

Имајући у виду напред наведене јасне и уверљиве разлоге првостепеног суда, то су супротни жалбени наводи браниоца осуђеног и пуномоћника трећег лица оцењени као неосновани. Наиме, насупрот изнетим жалбеним наводима, првостепени суд је дао јасне разлоге за свој закључак да се ради о имовини осуђеног АА, која је проистекла из кривичног дела, како је то горе наведено, па су наводи жалбе да је суд погрешно утврдио чињенично стање, јер се из доказа које је приложила одбрана види време када је подигнут новац у износу од 45.780 еура са књижице „Комерцијалне банке“, власништво АА, па тај период није сувише дуг да би се могао довести у везу са куповином наведених станова, као и да су АА-и имали приходе од издавања станова који су изван просечне зараде неког домаћинства, јер из списа предмета произилази да је у сефу „Комерцијалне банке“ осуђеног пронађено 196.000 еура, те да је чињеница да се станови осуђеног и његове супруге издају годинама, да су продали имовину и да је све законито стечена имовина, о чему су приложени и докази, па су ови наводи оцењени као неосновани, те се у жалби не наводи ниједна околност која би била од утицаја на другачију одлуку овога суда, посебно јер је првостепени суд за своју одлуку дао јасне, уверљиве и аргументоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд.

По оцени овог суда, правилно је првостепени суд у ставу другом изреке решења одбио захтев Тужилаштва за организовани криминал, за трајно одузимање имовине од осуђеног АА и трећег лица АА1, стан ближе описан у ставу другом изреке побијаног решења, о чему су у образложењу решења дати јасни и уверљиви разлози.

Најпре је правилно првостепени суд закључио да је власник предметне непокретности треће лице, АА1, која је својину над предметним станом стекла по основу уговора о купопродаји непокретности, закљученог дана 18.04.2007. године између ББ, као продавца и ње, као купца, који уговор је оверен у Трећем општинском суду и у ком уговору је констатовано да је исплаћена целокупна купопродајна цена по предметном уговору, а након овог уговора и сам осуђени је дана 14.12.2007. године закључио уговор о куповини предметног стана са ББ, а потом и анекс дана 24.12.2007. године, који су оверени у суду, па је пресудом Првог основног суда у Београду П.бр.64754/10 од 15.09.2011. године, која је постала правноснажна дана 21.10.2011. године, усвојен тужбени захтев тужиоца АА2, па је утврђено да је ништав уговор о купопродаји непокретности, који је дана 14.12.2007. године закључио осуђени АА са ББ, а који се односи на стан у улици Лукијана Мушицког бр. 15, што је утврђено увидом у списе предмета Првог основног суда у Београду, те је након доношења ове пресуде власник предметног стана треће лице АА1, с обзиром да њен уговор од 18.04.2007. године није оспорен и правно је валидан основ за стицање права својине на предметном стану, са припадајућим гаражама, а АА1 није спорила да је тренутни власник стана, што је потврдио и осуђени АА.

Стога је правилно првостепени суд одбио захтев Тужилаштва за организовани криминал за трајно одузимање предметног стана од осуђеног АА, обзиром да исти није власник стана и од њега се не може ни одузети, те је правилно закључио да захтев Тужилаштва за трајно одузимање предметног стана од трећег лица АА1 је неблаговремено поднет, због чега је одбио овај захтев. Ово стога што је захтев у односу на АА1 поднет дана 25.04.2013. године, што је ван рока од годину дана од дана доношења правноснажне пресуде, који је био предвиђен Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, који је био важећи у време доношења правноснажне пресуде, односно ван рока од три месеца од дана пријема правноснажне пресуде, који је прописан Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, који је био важећи дана 25.04.2013. године и тренутно је важећи, а предметна пресуда постала је правноснажна 22.02.2012. године, а Тужилаштво за организовани криминал примило је дана 23.07.2012. године. У том смислу, правилно првостепени суд није прихватио наводе Тужилаштва, да захтев усмерен на треће лице представља само проширење или измену захтева у односу на осуђеног АА, имајући у виду да су одредбама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела јасно прописани рокови у којима се може поднети захтев, како у односу на осуђеног лица, тако и у односу на треће лице, што значи да је то питање решено Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, па у овом случају нема места сходној примени одредби Законика о кривичном поступку, како је правилно нашао првостепени суд.

Из наведених разлога, правилно је првостепени суд нашао да захтев Тужиоца за организовани криминал за трајно одузимање стана аа1, са припадајућим гаражама, треба одбити, како у односу на осуђеног АА, тако и у односу на треће лице АА1, а што је прихватио и овај суд.

Следствено томе, жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал, да је побијано решење у ставу другом изреке донето уз битне повреде одредаба кривичног поступка и по основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања су оцењени као неосновани. Наиме, без утицаја на законитост и правилност побијаног решења у ставу другом су наводи жалбе да је осуђени на рочишту за трајно одузимање имовине, одржаном дана 10.05.2013. године, изјавио да је тај стан његов, да га је пренео на себе, а платио комплетно, као и порезе, као и изјава трећег лица АА1 на рочишту одржаном дана 10.05.2013. године да је стан породични, да ВВ лично не познаје, те да је ВВ тужио њеног супруга да се уговор поништи, а супруг је признао тужбени захтев да стан не би био одузет и да не би припао држави, а имајући у виду да из списа предмета произилази да осуђени АА није власник стана и исти се од њега не може одузети, а за шта је првостепени суд дао напред наведене јасне и уверљиве разлоге, које прихвата и овај суд. Такође, наводи жалбе Тужиоца за организовани криминал, којима се истиче да је у побијаном решењу погрешно тумачен Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, те да је захтев за трајно одузимање имовине поднет у законом предвиђеном року и садржи све неопходне елементе, су неосновани, имајући у виду да је првостепени суд детаљно образложио да су Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела јасно прописани рокови у којима се може поднети предметни захтев у односу на осуђено лице и у односу на треће лице, а како је то питање решено Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, то је правилно закључио првостепени суд да нема места сходној примени одредби Законика о кривичном поступку, који Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела дозвољава само када је реч о правним питањима која нису регулисана овим Законом.

Овај суд је ценио и остале наводе у изјављеним жалбама, те је нашао да се истима не доводи у сумњу законитост и правилност побијаног решења.

Са изнетих разлога, а на основу одредби члана 467 став 4 Законика о кривичном поступку, донета је одлука као у изреци овог решења.

Записничар      ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Ирена Јушковић, с.р.    Зоран Савић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)