Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.10.2014.

Кж2 По1 374/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 374/14
Дана 01.10.2014. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Верољуба Цветковића, председника већа, Надежде Мијатовић и Наде Зец, чланова већа, уз учешће вишег саветника Мирјане Јанковић Недић, записничара, у поступку привременог одузимања имовине према окривљеном АА, одлучујући о жалби браниоца окривљеног, адвоката АБ, изјављеној против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељење Пои.По1 бр. 5/14 – Кв.По1 бр. 399/14 од 08.09.2014. године, у седници већа одржаној дана 01.10.2014. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, изјављена против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења Пои-По1 бр. 5/14 – Кв.По1 бр. 399/14 од 08.09.2014. године у делу изреке под 1.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебног одељења Пои-По1 бр. 5/14 – Кв.По1 бр. 399/14 од 08.09.2014. године ставом 1 изреке одбијен је приговор браниоца окривљеног – власника АА, адвоката АБ, изјављен против решења судије за претходни поступак Посебног одељења – Вишег суда у Београду Пои-По1 бр. 5/14 од 17.07.2014. године, као неоснован. Истим решењем, у ставу 2 изреке одлучено је да се остави на коришћење супрузи окривљеног АА, Јовани АА1, њиховој заједничкој малолетној деци ММ1 и ММ2, као и малолетном детету из првог брака АА1, ММ3, која са њима живи у заједничком домаћинству, а до коначне одлуке суда о евентуалном трајном одузимању ове непокретности, стан аа, као приватна својина удела 1/1 у ванкњижном власништву АА.

Против наведеног решења жалбу је изјавио бранилац окривљеног АА, адвокат АБ, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погршено и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи побијано решење тако што ће усвојити приговор браниоца изјављен против решења судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Пои-По1 бр. 5/14 од 17.07.2014. године и одбити захтев Тужилаштва за организовани криминал за привремено одузмање имовине од окривљеног АА, или да побијано решење укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање, или да решење преиначи тако што ће супрузи окривљеног, АА1 и њиховој малолетној деци и малолетном детету супруге окривљеног, које живи са њима у заједничком домаћинству оставити на коришћење стан аа1 као приватна својина АА са уделом 1/1, а у ком делу је бранилац окривљеног поднеском од 22.09.2014. године повукао жалбу. Бранилац је у жалби захтевао да буде позван на седницу већа Апелационог суда у Београду.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење одржао је седницу већа о којој, сходно одредби члана 467 став 2 ЗКП, није обавестио браниоца окривљеног АА, адвоката АБ, налазећи да његово присуство не би било корисно за разјашњење ствари, те је након размотрања списа предмета заједно са побијаним решењем које је испитао у смислу одредбе члана 467 став 1 ЗКП у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, и оцене жалбених навода и предлога, нашао:

-жалба је неоснована.

По оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, правилно је поступио првостепени суд када је одбио приговор браниоца окривљеног – власника АА, адвоката АА1, изјављен против решења судије за претходни поступак Посебног одељења – Вишег суда у Београду Пои-По1 бр. 5/14 од 17.07.2014. године којим је усвојен захтев Тужилаштва за организовани криминал, па су од окривљеног АА привремено одузети стан аа1, уписан као приватна својина АА, са обимом удела 1/1, стечен по основу уговора о поклону, закљученог дана 12.08.2005. године, Пов.бр. 8365/2005, између СС као поклонодавца и АА, као поклонопримца, вредности око 30.000 евра и стан аа, на другом спрату стамбене зграде у истој улици, уписан као приватна својина СС1, са обимом удела 1/1 у ванкњижном власништву АА, стечен по основу уговора о поклону закљученом дана 31.07.2000. године, Ов.број 6138/2000 између СС1 као поклонодавца и АА, као поклонопримца, вредности око 26.500 евра, а који је остављен на коришћење коришћење супрузи окривљеног АА, АА1, њиховој заједничкој малолетној деци ММ1 и ММ2, као и малолетном детету из првог брака АА1, ММ3, која са њима живи у заједничком домаћинству, а до коначне одлуке суда о евентуалном трајном одузимању ове непокретности, како је то одлучено у ставу два побијаног решења, налазећи да су у конкретном случају испуњени услови за примену одредбе члана 2 став 1 тачка 1 и члана 3 тачка 2 и 4 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, као и одредбе члана 25 став 1 истог закона.

Ово стога, јер из списа предмета произлази постојање основане сумње да је окривљени АА извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 у вези са ставом 2 КЗ и кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 4 у вези са ставом 1 КЗ, те да из доказа ближе наведених у образложењу побијаног решења произлази да је имовина окривљеног у очигледној несразмери са његовим законитим приходима, као и да вредност предметне имовине прелази износ од 1.500.000,00 динара (милион и петсто хиљада динара), те да у конкретном случају постоје разлози који оправдавају потребу за привременим одузимањем наведене имовине, о чему су у образложењу првостепеног решења дати довољно јасни и аргументовани разлози које у свему као правилне прихвата и овај суд, због чега су супротни жалбени наводи браниоца окривљеног којима се оспорава правилност и законитост побијаног решења, оцењени као неосновани.

Наиме, првостепени суд је доносећи побијано решење имао у виду чињеницу која се односи на висину прихода окривљеног АА, и то да је у 2000. години имао приход из радног односа у износу од 1.955,20 динара, да у 2001. години, 2002. години и 2003. години није остварио приходе, да је у 2004. години имао приход у износу од 63.810,38 динара, а у 2005. години приход у износу од 155.522,00 динара, те висину прихода његових родитеља за које су достављени докази дана 15.08.2004. године, а наиме, да је АА3, оцу окривљеног признато право на старосну пензију у месечном износу од 21.220,70 ондашњих динара, почев од 01.08.1992. године, да је усклађена пензија износила 56.589,00 ондашњих динара, да је по извештају о примању за АА4, који је преведен на српски језик од стране овлашћеног судског тумача за холандски језик ознаке 864.0072.1 од 13.02.1998. године, иста за 1997. годину остварила укупну опорезиву зараду у износу од 24.337 гулдена, да је по извештају о примањима за АА4 од 26.04.2006. године, који је преведен на српски језик од стране овлашћеног судског тумача за холандски језик, иста за 2005. годину остварила укупну опорезиву зараду у износу од 9.833 евра, као и да је у "АА", отац окривљеног АА, АА3, 1991. године на девизном рачуну поседовао 10.538,82 швајцарских франака, који новац је подигнут до 1992. године, затим да је на истом рачуну 1992. године поседовао 8.760,72 немачких марака, од чега је у 1994. години на рачуну остало 1.422,86 немачких марака, те је на истом рачуну 1992. године поседовао 72,58 француских франака, до 29,72 гулдена, 344,10 аустријских шилинга, 3,59 америчких долара и 25,60 југословенских динара, те да је напред наведена штедња подигнута у периоду од 1991. до 1994. године.

Имајући у виду наведено, те чињеницу да ничим није доказано да су напред наведене непокретности стечене и средствима родитеља окривљеног, а узимајући у обзир и трошкове живота ових лица, те купопродајне цене предметних непокретности, то је, и по оцени овог суда, првостепени суд правилно закључио да предметне непокретности нису могле бити стечене од законитих прихода, односно да све напред наведене околности указују да је вредност непокретности које су предмет привременог одузимања, у очигледној несразмери са законитим приходима окривљеног, те да постоји основана сумња да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела, у смислу одредбе члана 3 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

  Ово посебно када се има у виду да се изведени докази који се односе на штедњу оца окривљеног, тичу искључиво временског периода од 1991. до 1994. године, те да суду нису достављени никакви докази о висини прихода које је евентуално окривљени остваривао у Холандији, како је то окривљени тврдио, нити докази да су предметне непокретности купљене средствима родитеља, односно уз помоћ средстава родитеља, док из изведених доказа несумњиво произлази да вредност предметне имовине нема упориште у законитим приходима окривљеног, нити постоје докази да је реч о имовини до које се дошло на законом дозвољен начин, односно да је реч о имовини стеченој каквим другим доброчиним послом. При томе је првостепени суд посебно ценио околност да је као власник стана аа, још увек уписан СС1, а као власник стана број 3 на истој адреси, управо окривљени АА, са обимом удела 1/1.

  Осим тога, првостепени суд је доносећи побијано решење имао у виду и чињеницу да је стан аа, стечен 2000. године, а стан аа1 2005. године, односно да су непокретности стечене пре временског периода када је према наводима наредбе о спровођењу истраге Кти.бр.12/14, окривљени АА основано сумњив да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 у вези са ставом 2 КЗ и кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 4 у вези са ставом 1 КЗ, а на чему бранилац у жалби посебно инсистира, истичући да је нејасно како се од окривљеног може одузимати имовина коју је стекао пре периода за који постоји основана сумња да је извршио било каква кривична дела, а који период је био далеко пре периода за који му је на терет стављено извршење предметних кривичних дела, због чега бранилац сматра да је побијано решење засновано само на претпоставци да је имовина коју је окривљени стекао 2000. године и 2005. године проистекла из кривичног дела, будући да за тако нешто, према мишљењу браниоца, не постоји ниједан доказ.

  Међутим, ови жалбени наводи без утицаја су на другачију одлуку суда, јер је првостепени суд приликом одлучивања узео у обзир чињенице на које се бранилац у жалби позива, имајући при том у виду да се имовина која је предмет привременог одузимања не везује за конкретно учињено дело, те да у конкретном случају не постоје докази из којих би се несумњиво утврдило да је предметна имовина стечена законитим приходима, или приходима оствареним на неки други законом дозвољен начин.

  За овакав свој закључак првостепени суд је у образложењу побијаног решења дао довољне, јасне и аргументоване разлоге, због чега су супротни жалбени наводи браниоца окривљеног да у конкретном случају нису испуњени законски услови за привремено одузимање имовине, оцењени као неосновани.

  Апелациони суд у Београду је ценио и остале жалбене наводе браниоца окривљеног, па је нашао да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост побијаног решења.

  Из изнетих разлога, а на основу одредбе члана 467 став 4 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење одлучио је као у изреци решења.

Записничар       Председник већа-судија
Мирјана Јанковић-Недић, ср    Верољуб Цветковић, ср

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)