Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
26.09.2012.

Кж2 По1 398/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 398/12
Дана 26.09.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Верољуба Цветковића, председника већа, Надежде Мијатовић и Драгољуба Ђорђевића, чланова већа, са вишим судијским сарадником Иреном Јушковић, као записничарем, у кривичном поступку против окривљеног АА и др., због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ и др., одлучујући о жалби Тужиоца за организовани криминал, изјављеној против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1 бр. 253/10 – Кв.По1 бр. 578/12 од 10.09.2012. године, у седници већа одржаној дана 26.септембра 2012. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба Тужиоца за организовани криминал, изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1 бр. 253/10 – Кв.По1 бр. 578/12 од 10.09.2012. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 253/10 – Кв.По1 бр. 578/12 од 10.09.2012. године одбијен је као неоснован предлог Тужилаштва за организовани криминал КТС. бр. 18/09 од 08.08.2012. године да се према окривљеном АА и АА1 одреди привремена мера обезбеђења одузимања имовинске користи, којом би се наведеним лицима забранило да отуђе или оптерете своје непокретности или стварна права на непокретностима уписана у јавну књигу у њихову корист, уз упис те забране у јавну књигу и то у односу на окривљеног АА право својине на једнособном стану аа и право својине на гаражном месту аа1, а у односу на АА1 право својине на трособном стану аа2.

Против наведеног решења жалбу је изјавио Тужилац за организовани криминал због погрешно утврђеног чињеничног стања из члана 437 став 1 тачка 3 у вези члана 440 ЗКП, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи побијано решење тако што ће усвојити предлог Тужилаштва за организовани криминал за одређивање привремене мере обезбеђења одузимања имовинске користи или да исто укине и предмет врати на поновно одлучивање.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је одржао седницу већа, о којој у смислу одредбе члана 467 став 2 ЗКП, није обавестио странке, јер је нашао да њихово присуство није од користи за разјашњење ствари, а на којој је размотрио списе предмета, заједно са побијаним решењем и жалбом, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалба је неоснована.

Правилно је првостепени суд, поступајући по примедбама Апелационог суда у Београду из решења Кж2 По1 бр. 374/12 од 05.09.2012. године нашао да у конкретном случају нису испуњени услови да се према окривљеном одреди привремена мера забране отуђења и оптерећења непокретности.

Наиме, имајући у виду да је Тужилаштво за организовани криминал достављањем документације учинило неспорним право својине окривљеног и његове супруге на непокретностима наведеним у предлогу ТОК-а, као и вероватним постојање потраживања, имајући у виду чињенични опис кривичног дела за које постоји оправдана сумња да је окривљени АА извршио у оквиру организоване криминалне групе, а на који начин је група као целина прибавила противправну имовинску корист у износу од 48.219.708,71 динар, па како се привремена мера за обезбеђење новчаног потраживања може одредити само уколико је уз вероватноћу потраживања, извршни поверилац учинио вероватним и опасност да ће без такве мере извршни дужник осујетити или знатно отежати наплату потраживања, тиме што ће своју имовину, своја средства отуђити, прикрити или на други начин њима располагати, сходно одредби члана 293 став 1 Закона о извршењу и обезбеђењу, а с обзиром да у конкретном случају заменик ТОК-а није у свом предлогу за одређивање мере учинио вероватним постојање опасности те да ће окривљени и његова супруга као треће лице прикрити, отуђити или на други начин располагати непокретностима, за које се тражи одређивање мере и тиме осујетити односно знатно отежати наплату потраживања, то је првостепени суд правилно одбио предлог ТОК-а.

Имајући у виду да се окривљени АА током кривичног поступка више пута изјашњавао о непокретностима наведеним у предлогу, приликом давања личних података, као и приликом изношења своје одбране, при чему није прикрио право својине на наведеним непокретностима, као ни право својине своје супруге, па како Тужилац за организовани криминал није учинио вероватним постојање опасности да ће окривљени и његова супруга осујетити, односно знатно отежати наплату потраживања, а како се нису стекли услови ни из члана 293 став 2 и 3 Закона о извршењу и обезбеђењу у којим случајевима извршни поверилац не доказује ову опасност, односно када ова опасност не постоји, то је правилан закључак првостепеног суда да нису испуњени услови да се према окривљеном одреди привремена мера забране отуђења и оптерећења непокретности, па је правилно одбио предлог Тужиоца за организовани криминал.

Како је првостепени суд дао јасне и аргументоване разлоге због којих је одбио предлог Тужиоца за организовани криминал, а које је у свему као правилне прихватио и овај суд, то су супротни жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал оцењени као неосновани и у жалби се не наводи ниједна околност која би била од утицаја на другачију одлуку овога суда.

Жалбом Тужиоца за организовани криминал истиче се да Закон о извршењу и обезбеђењу прописује постојање вероватноће, а не извесности да ће окривљени или треће лице располагати непокретностима за коју се тражи одређивање мере, па та вероватноћа у конкретном случају постоји, обзиром да према подацима у списима предмета постоји оправдана сумња да је окривљени АА организовао криминалну групу, која је ради стицања добити имала за циљ вршење кривичних дела злоупотреба службеног положаја и на овај начин је за организовану криминалну групу остварена имовинска корист у износу од 48.219.708,71 динара, а што је знатна имовинска корист, због чега би окривљени могао да осујети, односно знатно отежа наплату имовинске користи за коју постоји оправдана сумња да је прибављена, посебно јер је висина прибављене имовинске користи у великој несразмери са редовним и законитим приходима окривљеног за која је окривљени податке дао током кривичног поступка.

Насупрот оваквим жалбеним наводима првостепени суд је у образложењу побијаног решења јасно навео да тужилац није учинио вероватним постојање опасности да ће окривљени и његова супруга осујетити, односно знатно отежати наплату потраживања отуђењем, прикривањем или другим начином располагања непокретности, а притом је своју одлуку донео сходно одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу, па с обзиром да окривљени током кривичног поступка није прикрио право својине на непокретностима, како је то горе наведено, а како је првостепени суд за своју одлуку дао јасне и аргументоване разлоге, које је у свему као правилне прихватио и овај суд, то се наводима жалбе не доводи у сумњу правилност и законитост побијаног решења.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 467 став 4 Законика о кривичном поступку донета је одлука као у изреци овог решења.

Записничар        Председник већа - судија
Ирена Јушковић, с.р.     Верољуб Цветковић, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)