Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.10.2012.

Кж2 По1 406/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 406/12
Дана 16.10.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Слободана Рашића, председника већа, Наде Зец и Милимира Лукића, чланова већа, са вишим судијским сарадником-записничарем Тањом Славковић, у кривичном предмету против осуђеног – власника АА, због кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 2 у вези става 1 Кривичног законика и др., решавајући по жалбама осуђеног – власника АА и његовог пуномоћника адвоката АБ изјављеним против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 98/10 (КП.бр.25/07) – ТОИ.По1 бр.1/11 од 09.07.2012. године, у седници већа одржаној дана 16. октобра 2012. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе осуђеног – власника АА и његовог пуномоћника адвоката АБ изјављеним против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 98/10 (КП.бр.25/07) – ТОИ.По1 бр.1/11 од 09.07.2012. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 98/10 (КП.бр.25/07) – ТОИ.По1 бр.1/11 од 09.07.2012. године, усвојен је захтев за трајно одузимање имовине Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С.бр.4/09 од 07.04.2012. године, измењен на главном рочишту дана 09.07.2012. године, па је од осуђеног власника АА, а који је пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 98/10 (КП.бр.25/07) од 12.07.2010. године, правноснажна дана 25.03.2011. године, оглашен кривим због кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 2 у вези става 1 КЗ и кривичног дела недозвољено држање оружја и експлозивних материја из члана 348 став 1 КЗ и за која је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од дванаест година, трајно одузета имовина и то: право својине на непокретности – кући аа, садашње тржишне вредности 117.000,00 евра у динарској противвредности у време доношења наведене одлуке. Истим решењем је одлучено да одузетом имовином управља Дирекција до правноснажног окончања поступка за трајно одузимање имовине, с тим да жалба не спречава Дирекцију за управљање одузетом имовином да поступи у складу са чланом 34 став 5 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

Истим решењем је одлучено да о трошковима управљања привремено одузетом имовином (по ранијој одлуци) буде одлучено накнадно, када се прибаве потребни подаци.

Против наведеног решења жалбе су изјавили:

-пуномоћник осуђеног – власника АА адвокат АБ из свих законом предвиђених разлога, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијано решење преиначи, тако што ће одбити захтев за трајно одузимање имовине или пак исто укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Осуђени – власник АА због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијано решење укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је одржао седницу већа у смислу члана 467 став 2 ЗКП-а, на коју није позивао странке и на којој је након разматрања списа предмета, те навода у изјављеним жалбама осуђеног – власника АА и његовог пуномоћника адвоката АБ, нашао:

Жалбе су неосноване.

Жалбом пуномоћника осуђеног власника АА – адвоката АБ, побија се првостепено решење, тако што се истиче да првостепени суд током доказног поступка није у потпуности утврдио чињенично стање из којих околности проистиче и да одлука суда није заснована на поуздано утврђеним околностима, те је из тог разлога неправилна. У жалби се такође указује да је суд одбио предлог да се као сведоци пред судом саслушају СС1 и СС2 који је био формални власник земље у _. Суд је одбивши да саслуша предложене сведоке, а поготово СС1 са неубедљивим образложењем да би то било сувишно и непотребно, те да би допринело одуговлачењу поступка, пропустио да у потпуности утврди чињенично стање. Дакле, у конкретном случају суду је остало да без икаквог обављеног вештачења или процене неосновано и неаргументовано закључује да није могуће да је поменута земља у Хрватској продата за износ од 250.000 евра, имајући у виду да је у питању ораница и на којој локацији се налази. Реч је о произвољном закључку суда без увида у елементарне чињенице и параметре, а без саслушања предложених сведока и без стручне процене, немогуће је проценити реалну тржишну вредност непокретности у време закључења купопродајног уговора, а поготово када се ради о непокретности у страној држави. У жалби се такође указује да нема доказа да је АА предметну непокретност прибавио средствима проистеклим из криминалних активности, нити је вредност предметне непокретности толика да превазилази могућност једне просечне породице прогнане из Хрватске, имајући у виду да је иста тамо поседовала одређене непокретности, па се сходно томе и предлаже као у жалби пуномоћника.

Жалбом осуђеног власника АА, тако ђе се побија првостепено решење због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, тако што се истиче да је одлука првостепеног суда, а којом је одлучено да се одузме његова породична имовина и имовина родитеља нема утемељење ни у једном правном основу и незаконита је обзиром да суд није доказао ниједним доказом да је његова имовина стечена криминалом. Такође се указује у жалби да је суд одбио предлог да се саслушају у својству сведока СС2, те СС1 у Хрватској на околности када је примљен новац на име капаре и у ком износу, када је продата земља и њено рентирање, чиме би се доказало порекло новца за куповину његове породичне куће аа. Такође се указује да је приватна својина светиња и да ниједан суд на свету не може одузети имовину која није проистекла из кривичног дела, при чему се у жалби такође указује да за кривична дела које је извршио издржава заслужену казну, а пошто издржава казну затвора од дванаест година, поставља питање због чега његова породица треба да буде кажњена када није учинила ниједно кривично дело, па се стога и предлаже Апелационом суду у Београду, Посебно одељење да побијано решење укине, те донесе правилну и на закону засновану одлуку.

Наиме, захтевом за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С.бр.4/09 од 07.04.2011. године, измењеним на главном рочишту дана 09.07.2012. године, предложено је да се од осуђеног власника АА трајно одузме право својине на непокретности – кући аа, као имовина проистекла из кривичног дела. Наиме, пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 98/2010 (КП.бр.25/07) од 12.07.2010. године, која је постала правноснажна дана 25.03.2011. године, окривљени АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 2 у вези става 1 КЗ и кривичног дела недозвољено држање оружја и експлозивних материја из члана 348 став 1 КЗ и осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од дванаест година, а из приложене документације уз захтев произилази постојање очигледне несразмере између имовине коју поседује и његових законитих прихода.

Решењем Окружног суда у Београду ПОИ.бр.3/09 од 30.07.2009. године, које је постало правноснажно дана 23.09.2009. године, усвојен је захтев Окружног јавног тужилаштва у Београду – Специјалног тужилаштва ОИК.С.бр.4/09 од 14.07.2009. године за привремено одузимање имовине, па је на основу члана 25 став 1 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, од окривљеног власника АА привремено одузета напред наведена имовина и одређено да привремено одузимање имовине по наведеном решењу може трајати до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине, као и да управљање одузетом имовином поверава Дирекцији за управљање одузетом имовином, до даље одлуке суда.

Заменик Тужиоца за организовани криминал је на припремном рочишту дана 07.07.2011. године, као и на главном рочишту 18.10.2011. године изјавио да у потпуности остаје при захтеву за трајно одузимање имовине у односу на осуђеног власника АА износећи садржину поднетог захтева, доказ о имовини коју осуђени поседује, његовим законитим приходима и околностима које указују на постојање очигледне несразмере између имовине и законитих прихода.

У завршној изјави на главном рочишту дана 09.07.2012. године, заменик Тужиоца за организовани криминал је истакао и да након спроведеног поступка поводом захтева за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела у односу на АА сматра да је захтев био од почетка основан и на закону заснован, а завршетком доказног поступка и доказан, због чега остаје при захтеву у целости, обзиром да су се у целости испунили сви услови за доношење решења о трајном одузимању имовине, пре свега имајући у виду да је окривљени АА правноснажно осуђен за кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога и осуђен на казну затвора, што је један од законских услова да се може приступити одлучивању о трајном одузимању имовине. С друге стране заменик тужиоца сматра да је доказано да је предметна имовина несразмерна приходима осуђеног власника у време када је стекао, због чега се може извести закључак да је иста проистекла извршењем кривичног дела. Осуђени - власник АА у време стицања имовине није нигде радио, нити прибавио материјална средства којима би могао да купи предмет одузимања у поступку, што произилази из уверења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, као и Фонда за ПИО Београд, обзиром да за истог нема података о стажу, осигурању, зарадама, накнадама зарада, основицама осигурања, уговореним и другим накнадама и висини плаћених доприноса од 01.01.1970. године па све до данас, што значи да АА у наведеном периоду није имао легалне приходе. Осуђени власник је имао Самосталну занатску радњу "АА", с тим што према наводима из службене белешке Пореске управе произилази да је за период од 20.12.2006. године до 31.12.2006. године, дуговани – потражни промет рачуна био 0,00 динара, те да је стање рачуна на дан давања службене белешке и података 14.06.2007. године 228,16 динара, као и да никаквих других промета није било, осим што су му једном приликом на рачун као позајмица уплаћена средства оснивача у износу од 592.500,00 динара, а затим су та иста средства са рачуна враћена, а поменутих 228,16 динара остали као разлика. Суд је изводио доказе у правцу утврђивања чињеница порекла новца којим је плаћена кућа аа, па је у старту било немогуће поверовати да у једном селу крај Ораховице два хектара могу да коштају 250.000 евра, како је то потврдио осуђени. Такође се указује да суд не треба да прихвати поменуту тврдњу осуђеног власника првенствено из разлога што из доказа произилази да је та земља продата јануара 2006. године, а да је кућа купљена јуна 2004. године, дакле годину и по дана пре продаје земље. Ни исказ мајке осуђеног АА1 да је стан у аа купљен од пара који је како је рекла илегално преносила из Хрватске, а осим те њене голе тврдње не постоји ниједан други доказ који би ту тврдњу поткрепио, нити је понуђен, нити изведен. По мишљењу заменика Тужиоца за организовани криминал ниједна чињеница из изведених доказа не указује на то да је имовина која је предмет захтева за трајно одузимање у овом поступку стечена законито, напротив све указује да та имовина потиче из извршења кривичног дела, те је стога суду предложио да донесе решење којим ће усвојити захтев Тужилаштва за организовани криминал и предметну кућу аа трајно одузети осуђеном власнику АА.

На главном рочишту поводом захтева за трајно одузимање имовине изјаснио се власник непокретности осуђени АА, оспоравајући наводе тужилаштва, указујући да је предметну непокретност купио његов отац АА2 2004. године од новца који је добио продајом земље и то 2 хектара у месту оо у Хрватској, СС1 за износ од 250.000 евра, која је купопродаја обављена, како је најпре изјавио 2004. године, а затим се исправио и рекао 2005 или 2006. године, у сваком случају после куповине куће аа. Даље је објаснио да је од новца добијеног на име капаре од СС1 који је дакле његов отац узео раније, финансирана куповина предметне куће, а радило се о износу од 125.000 еура, односно износу од око 100.000 еура датих на име капаре, о чему како је рекао постоји признаница која се као и поменути купопродаји уговор налази код бившег пуномоћника осуђеног адвоката АБ1, са којим је осуђени на разне начине покушао да ступи у контакт како би му се документација вратила, али у томе није успео. Кућа је укњижена на име АА из разлога што како је објаснио његов сада покојни отац није имао личну карту. Даље је истакао да 6 ари колика је укупна површина парцеле на којој се налази кућа, њему фактички припадају 4 ара, да 2 ара припада извесном комшији _ који ту има кућу, а чији је део ограђен у односу на део који ужива осуђени АА. Поменуто се види и из уговора од 01.06.2004. године, с тим што иако у уговору пише да је купопродајна цена земљишта са објектом 6.650.000,00 динара како је то објаснио осуђени, иста је износила 120.000 евра. Кућа је постепено адаптирана и то на тај начин што је рађена комплетна фасада унутра, споља, претресан је кров са изузетком сутерена који није реновиран. Намештај унутар куће није вредео много јер је рађен код приватника по поруџбини и његову вредност АА није могао да определи.

У завршној изјави осуђени - власник АА је навео да је предметна кућа купљена 2004. године одакле произилази да би он требао 2003. године или раније да зарађује новац трговином наркотицима, за шта нема ниједног јединог доказа. Паре за кућу аа су скупљане око 20 година, а осим тога је истакао да је из Хрватске у Србију дошао тек 1998. године, па је логично да у Фонду за ПИО нема података о његовом радном стажу.

Пуномоћник по службеној дужности осуђеног власника АА, адвокат Станислав Николић је на рочишту поводом захтева за трајно одузимање имовине оспорио наводе тужилаштва, као и поднети захтев у целини уједно изјављујући да је како је обавештен од стране АА комплетна оригинална документација о пореклу новца искоришћена за куповину куће која је предмет захтева, остала код претходног пуномоћника осуђеног адвоката АБ1 до којег је немогуће доћи.

У завршној изјави дана 09.07.2012. године, пуномоћник по службеној дужности осуђеног власника АА адвокат АБ је истакао да није доказано да предметна имовина проистиче из кривичног дела, пре свега јер нема никаквих доказа да се осуђени власник АА до стицања предметне непокретности, односно пре 01.06.2004. године бавио криминалом, обзиром да је исти правноснажно осуђен због кривичних дела учињених у новембру 2006. године. Чињеница да АА нема неких формалних доказа о пореклу новца којим је купио предметну непокретност, а што је последица нефункционисања банкарског система у земљи где се порекло новца није утврђивало на тај начин, те је стога предложио да суд прихвати исказ сведока АА1 мајке осуђеног – власника АА из ког исказа се може утврдити да је она у периоду од када су напустили Хрватску па све до куповине предметне непокретности од стране њеног сина преносила извесне веће количине новца из Хрватске у Републику Србију, у погледу чега ни не могу постојати других докази, као и да је тај новац искоришћен за куповину куће аа. Дакле, све указује да је кућа купљена из породичне имовине коју су стекли родитељи осуђеног власника АА, а чињеница да мајка осуђеног живи у скромним условима у селу _, Општина _, управо говори у прилог томе да је новац који је она преносила искоришћен за куповину ове непокретности, а не за изградњу куће у селу _ код _.

Првостепени суд је у доказном поступку испитао сталног судског вештака грађевинске струке ВВ, сведока АА1, те извршио увид у писмене доказе у списима предмета.

Првостепени суд је извршио увид у извод Другог општинског суда у – земљишно књижног одељења од 15.06.2009. године, према коме у пописном листу Катастарске општине Београд 2 број земљишно књижног улошка 4037, број парцеле 2180/1, под I означено кућиште и двориште, под II означена кућа аа, у власничком листу уписано да је земљишно књижно тело број I државна својина – власништво Републике Србије, а земљишно књижно тело број II у власништву АА из Београда, те је у теретном листу наведено да нема терета. Извршен је увид у уговор о купопродаји непокретности закључен у Београду дана 01.06.2004. године између СС3 и СС4 као продавца, са станом ааа и АА из Србобрана као купца, оверен пред Првим општинским судом у Београду Ов.бр.2978/04 од 21.06.2004. године, чији је предмет кућа аа с тим што иста стамбена површина износи 73,08м2, а цена непокретности је 6.650.000,00 динара. У члану 2 поменутог уговора наводи се да ће износ купопродајне цене, купац исплатити продавцима на дан овере уговора.

Извршен је увид у уверење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање Дирекције Фонда у Београду од 10.06.2009. године, где је на основу података унетих у матичну евиденцију, осигураницима Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање утврђено да је за АА као датум почетка осигурања наведен 15.12.2006. године, као и потврда истог фонда од 10.06.2009. године, где је на основу података унетих у матичну евиденцију осигураника Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање утврђено да за АА нема унетих података о стажу осигурања, зарадама, накнадама зарада, основицама осигурања, уговореним и другим накнадама и висини уплаћених доприноса остварених од 01.01.1970. године.

Извршен је увид у службену белешку Министарства финансија Републике Србије – Пореске управе од 14.06.2007. године у вези са стањем новчаних средстава на рачуну на дан провере, променама новчаних средстава од дана оснивања до марта месеца ове године, као и подацима о власнику СЗР "АА", према којој је власник поменуте радње АА, претежна делатност радње – развој пројекта о некретнинама, пословни рачун отворен код „Кулске банке“ АД Нови Сад, где је за период од 20.12.2006. године до 31.12.2006. године дуговани и потражни промет рачуна био 0,00 динара, а на дан провере стања посебног рачуна износила 228,16 динара, а анализом последњег рачуна утврђено је да предузетник није остваривао приходе из делатности на дан провере. Такође је првостепени суд извршио увид у потврде о извршеној регистрацији Министарства финансија Републике Србије – Пореске управе од 16.12.2006. године, те уговора од 20.12.2006. године о отварању и вођењу рачуна, картон депонованих потписа, картицу рачуна о платном промету „ОТП“ банке, те потврду о промету стања рачуна „ОТП“ банке, те потврде Комесаријата за избеглице ул. Царице Милице бр.2, Општина Аранђеловац, фотокопију уверења о држављанству на име АА1, те извод из матичне књиге рођених на име АА2 и решење Републике Хрватске, Опћинског суда оо, те решење Републике Хрватске и Државне геодетске управе, Подручног уреда за катастар _, Испоставе оо од 02.03.2006. године, којим се врши промена података у катастарском операту КО Црнац, те се уместо АА2 врши упис СС1 и СС1А као власника оранице укупне површине 19729м2, а такође је извршио увид и у уговор о закупу закључен између АА2 као закуподавца, те СС1 као закупопримца од 25.03.2005. године, а извршио је увид и у друге писане доказе ближе према записнику о транскрипту аудио записа са главног рочишта од 09.07.2012. године.

Првостепени суд је извршио увид у изјашњење адвоката АБ1 од 25.06.2012. године, који је примљен у суд дана 02.07.2012. године, у коме адвокат наводи да не поседује уговор о купопродаји 2 хектара земље у месту оо у Хрватској, али да има индиректних сазнања од стране мајке осуђеног АА да је до промета дошло и да би она могла да се изјасни на те околности. Што се тиче сазнања у вези стицања непокретне имовине у Београду, даље је навео да директних података, нити сазнања нема из разлога што у време продаје имовине у Хрватској и куповине куће у Београду са осуђеним АА није био у контакту, нити га је познавао, нити је знао како зарађује новац, чиме се бавио непосредно пред хапшење, нити је имао сазнања да се бавио трговином аутомобила.

Првостепени суд је на главном рочишту дана 25.05.2012. године саслушао и сталног судског вештака грађевинске струке ВВ, а који је изјавио да у свему остаје при свом писаном налазу и мишљењу од 24.08.2011. године, према коме је вештачењем утврђено да је тренутна тржишна вредност породичног стамбеног објекта аа, власништво АА износи 117.000 евра, односно тржишна вредност у време стицања 135.000 евра, те да тренутна грађевинска вредност поменуте непокретности износи 91.084 евра, односно грађевинска вредност у време стицања износи 90.500 евра. Што се тиче грађевинске вредности објекта у време стицања, она представља вредност објекта у време стицања, вредност материјала и саму купопродајну вредност земљишта и објекта који су у време стицања били на тој парцели, па како је објекат већ постојао на парцели, 90.500 евра, практично представља грађевинску вредност саме парцеле и објекта који је био на тој катастарској парцели у време стицања. Даље је објаснио да у принципу све катастарске парцеле које су у државном власништву не могу бити прометоване али објекти који се налазе на њима и власници који полажу право на објектима који су изграђени на катастарској парцели имају право коришћења које право се преноси у одређеном уделу, својственом. Овде је у том случају 1/1, тако да чињеница да је земљиште у државној својини фактички не утиче у тој мери, али доприноси као квалитет за сам грађевински објекат. Фактичко стање описано од стране осуђеног власника АА да је од укупне површине 6 ара плаца његова, а да су 2 од неког комшије Аце се не види у списима Републичког геодетског завода, односно није пренесено у катастар приликом пребацивања из земљишних књига у катастар. Вештак је на основу утврђивања квалитета објекта, сагледавањем само спољног изгледа куће, утврдио да је изведена адаптација постојећег објекта и након промене власништва 2004. године и то сређивање фасаде, уграђивање спољне столарије са ролетнама, мењање унутрашњих врата и спољног прилаза у улици _, уграђивање клима јединице у две просторије стана у приземљу, као и сређивање спољне ограде.

Такође је на главном рочишту дана 09.07.2012. године, као сведок саслушана мајка осуђеног власника АА – АА1 која је приликом испитивања навела да је као избеглица из Хрватске у више наврата, при чему није могла да определи колико пута и у којим временским размацима преносила паре из Хрватске у Србију „у недрима“ да је пара било много, да су могли да купују „колико су хтели“, а да су притом радили са стоком, бавили се пољопривредом, а њен муж Станислав је радио у предузећу, те да су то све начини на који су они остваривали приходе. Паре за куповину куће аа, сведок је лично дала сину АА и то онолико колико је кућу и платио, с тим што се тачног износа није могла сетити. Муж из Хрватске је дошао 2005. године, иако је као избеглица пријављен у _ од 2001. године, док је сведок у Србију дошла мало пре њега. Даље је навела да су од тих пара у селу _ - Општина _, она и муж саградили кућу у којој ништа није сређено, да има само дневни боравак у коме она сада живи без струје и воде. Поменута кућа је саграђена пре него што је Дарко њен син купио кућу у Београду, није сређена из разлога што су како је рекла паре које су имали дали сину да купи кућу аа. Није јој познато да ли је Дарко био запослен и да ли је уопште радио негде, јер како је рекла није она са њим живела да би то све баш детаљно знала. Навела је да је њен муж у Хрватској продао земљу, не зна које површине, чији је формални власник био СС2, а фактички њен муж АА2 и то СС1 из _, за цену која је „била добра, није била лоша“, односно за „доста пара“ како је у наставку рекла, иако није могла да определи колики је тај износ, чак ни приближно, с тим што је определила валуту да су у питању биле марке, након извесног времена – куне, те напослетку еври.

Првостепени суд је одлучујући о захтеву Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С. бр.4/09 од 07.04.2011. године, измењеном на главном рочишту од 09.07.2012. године, након разматрања списа предмета, те након одржаног главног рочишта и увида у напред наведене доказе, донео одлуку као у изреци ожалбеног решења.

Одредбом члана 3 став 1 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, прописано је да се имовином проистеклом из кривичног дела сматра имовина окривљеног сведока сарадника или оставиоца, која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима.

Првостепени суд је приликом одлучивања најпре имао у виду да је АА пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр. 98/10 од 12.07.2010. година која је постала правноснажна дана 25.03.2011. године оглашен кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 2 у вези става 1 КЗ и кривичног дела недозвољено држање оружја и експлозивних материја из члана 348 став 1 КЗ, на месту, време и на начин како је то ближе описано у изреци првостепене пресуде, да је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од дванаест година, у ком смислу је испуњен услов из члана 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

Ценећи постојање очигледне несразмере између имовине која је предмет захтева тужилаштва са једне стране и законитих прихода осуђеног власника АА са друге стране, суд је пре свега имао у виду вредност куће аа, која се према изводу из ЗКУЛ _ КО Београд 2 од 15.06.2009. године налази у искључивом власништву осуђеног АА чија је тржишна вредност у време стицања према налазу и мишљењу вештака грађевинске струке износила 135.000 евра, што је у складу са наводима осуђеног власника да је кућа плаћена око 120.000 евра, а не 6.650.000,00 динара, колико се наводи да износи купопродајна цена у уговору о купопродаји непокретности од 01.06.2004. године. С друге стране из потврде и уверења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање у које је првостепени суд извршио увид, утврђено је да за АА нема унетих података о стажу осигурања, накнадама зарада, основицама осигурања, уговореним и другим накнадама и висини уплаћених доприноса оствареним од 01.01.1970. године, укључујући дакле и период од 1998. године па надаље, када осуђени власник истиче да је дошао из Хрватске у Србију, те из горе напред наведених писаних исправа прибављених од „ОТП“ банке утврђено је да осуђени власник АА иако је имао регистровану самосталну занатску рању "АА" преко исте није остваривао приходе сем што је у фебруару 2007. године извршена једнократна уплата износа од 592.500,00 динара, као позајмица оснивача за ликвидност, те је двадесетак дана након тога фактички извршена исплата претходно уплаћеног износа од 566.668,50 динара. Из потврде уверења Фонда за ПИО јасно произилази да осуђени власник АА није остваривао зараде по основу радног односа, при чему ни његова мајка сведок АА2 нема сазнања о томе да ли је АА уопште радио и негде био запослен, што би било логично, обзиром на сродничке односе и тврдњу АА да се са мајком чуо телефоном три пута недељно, односно да је одржавао контакте, образлажући наведено тиме да „није она са њим живела да би то све баш знала детаљно“. Такође, суд није прихватио као истините ни наводе осуђеног АА да је кућу аа купио његов отац од новца добијеног продајом два хектара земље у селу крај оо у Хрватској, а да се иста води на његово име, јер отац није имао личну карту. Ово тим пре ако се има у виду да поменута земља према наводима осуђеног власника, а како то произилази из рјешења Земљишно књижног одјела Опћинског суда у оо од 02.03.2006. године у којем се спомиње наведени купопродајни уговор од 26.01.2006. године, продата две године касније у односу на моменат куповине куће која је предмет захтева као што се није могао прихватити ни навод осуђеног - власника да је поменута земља продата за 250.000 еура, имајући у виду врсту непокретности (ораница) и локацију на којој се налази, те да је половина тог износа што је прилично неуобичајено за правни промет дакле 125.000 еура како је најпре изјавио односно око 100.000 еура узето на име капаре од лица коме је земља продата – СС1 и то две године раније у односу на моменат закључења купопродајног уговора – управо тада када је купљена кућа аа.

Мајка осуђеног власника испитана у својству сведока АА1 није могла да се изјасни о детаљима поменуте купопродаје иако јој је познато да се она доселила – када је земља у Хрватској продата и за који новчани износ, те да ли је уопште било какав новац узет на име капаре, с тим што је рекла да је цена била добра, није била лоша, а затим се исправила и рекла да је земља продата за доста пара, те на послетку, а након што су јој предочени наводи осуђеног АА у вези са напред изнетим, иста је изјавила, „ако је он“, мислећи на свог сина АА „тако рекао, онда јесте“. Првостепени суд закључује да би било животно, уверљиво и логично да се сведок АА1, чије је испитивање на ове околности предложено, управо осуђени – власник, сећа новчаног износа који ни у ком случају није мали (250.000 евра), односно упамти продају која је реализована пре свега шест година, што опет по налажењу првостепеног суда не представља временску дистанцу у односу на време испитивања, која би с обзиром на значај догађаја и новац за који АА тврди да је добијен, требало значајније да наруши сећање сведока у погледу битних ствари, као што је висина купопродајне цене у конкретном случају. Осим тога, насупрот наводима осуђеног власника АА да се купопродајни уговор чији је предмет продаја земље у Хрватској, као и признаница о исплаћеном делу дуга на име капаре налази код ранијег пуномоћника адвоката АБ1, док је поменути адвокат у поднеску од 25.06.2012. године који је упутио суду, истакао да наведено, као ни другу документацију у вези са тим не поседује, те да му је једино познато да мајка осуђеног АА1 која је испитана у својству сведока, има сазнања да је до промета дошло и да би она могла да се изјасни на те околности, па стога суд није могао прихватити навод сведока АА1 да је кућа аа купљена од новца који је она преносила „у недрима из Хрватске у Србију“, а који је дала сину да би купио кућу, да су имали „пуно пара, доста пара“, имајући у виду пре свега свеукупно лоше материјалне прилике породице АА, а које сведок и сама на моменте истиче – живот у неусловној кући у селу Бања крај Аранђеловца у једној просторији, без струје и воде, која је уз то неадаптирана, а изграђена пре куповине куће у Београду, без новца за сопствено лечење, као статус испитаног сведока који је у смислу законских одредби привилегован, и по налажењу првостепеног суда у овом делу исказа, пристрасан.

Имајући у виду све напред наведено, те писмене доказе које је првостепени суд извео током поступка и приликом формирања закључка у овој кривично правној ствари, правилно закључио да су ти докази ваљани и подобни да се из њих утврде чињенице релевантне за доношење одлуке у овој кривично правној ствари, при чему је имао у виду и налаз и мишљење вештака грађевинске струке ВВ који је детаљно образложен и дат од стране лица квалификованог за обављену врсту вештачења, а чија ужа специјалност је управо процена тржишне вредности непокретности у потпуности у складу са правилима струке и науке утврдио да вредност имовине - куће аа, у време када је ушла у посед садашњег власника је у очигледној несразмери са законитим приходима осуђеног власника АА, односно на упадљив начин вишеструко превазилази законите приходе, обзиром да према документацији у списима, осуђени власник за живота практично није остваривао приходе на легалан начин. АА како то произилази из списа предмета није имао и нема примања по основу радног односа, јер у радном односу никада није ни био, док самостална занатска радња коју је основао 2006. године, дакле две године након што је купио предметну кућу фактички није пословала, нити имала приходе, одакле је јасно да се до средстава за куповину куће аа за коју је вештак утврдио да је тада на тржишту вредела 135.000 евра, а АА је рекао да је плаћена 125.000 евра, дошао на незаконит начин, односно да је иста стечена извршењем кривичног дела. У прилог супротном и поред довољно времена за прикупљање доказа, осуђени - власник АА није предложио ниједан једини доказ, позивајући се само на новац добијен од продаје земље у Хрватској 2006. године, односно новчани износ узет раније на име капаре која тврдња обзиром на све изведене доказе, правилно није прихваћена од стране првостепеног суда, из већ напред наведених, јасних и аргументованих разлога, а које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду, Посебно одељење.

По оцени Апелационог суда имајући у виду напред наведено, правилно је првостепени суд донео одлуку као у изреци побијаног решења, те је правилно усвојио захтев за трајно одузимање имовине Тужилаштва за организовани криминал ОИК.бр.4/09 од 07.04.2011. године, који је измењен на главном рочишту дана 09.07.2012. године, па је од окривљеног, а како је то ближе и означено у изреци побијаног решења, трајно одузета имовина која се односи на право својине на непокретности куће аа, са ближе означеним подацима о кататстаркој парцели, обзиром да је првостепени суд током спроведеног поступка, те изведених писмених доказа, које је у потпуности и детаљно образложио у побијаном решењу, за своју одлуку такође дао јасне и аргументоване разлоге које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду, Посебно одељење и који се жалбеним наводима осуђеног – власника АА и његовог пуномоћника адвоката АБ, којима се оспорава правилност утврђеног чињеничног стања и истиче да током доказног поступка није у потпуности утврђено чињенично стање, да одлука суда није заснована на поуздано утврђеним околностима, те да је као таква неправилна и мањкава, оцењују као неосновани из већ напред наведених јасних и аргументованих разлога датих од стране првостепеног суда, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд.

Сем тога, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је имао у виду жалбене наводе осуђеног - власника АА као и његовог пуномоћника којима се указује да је чињенично стање остало и непотпуно утврђено, обзиром да је суд пропустио да саслуша предложене сведоке СС1, те СС2 из _ који је био формални власник земље у оо, те да би њиховим саслушањем суд могао правилно и потпуно да утврди чињенично стање и донесе правилан закључак у овој кривично правној ствари, такође оцењују као неосновани, обзиром да је првостепени суд у разлозима побијаног решења (страна 15) дао разлоге због чега је одбио предлог пуномоћника по службеној дужности осуђеног власника АА, адвоката АБ и осуђеног - власника АА лично да се у допуну доказног поступка у својству сведока саслуша СС2 из _ на околност када је примио новац на име капаре и у ком износу везано за закључење уговора о купопродаји непокретности у Хрватској, те СС1 из _ у Хрватској на околност продаје те земље и њеног рентирања, обзиром да је првостепени суд имајући у виду све писмене доказе који се налазе у списима, као и исказе испитаних процесних учесника дакле све прибављене и током поступка изведене доказе, правилно закључио да су чињенице релевантне за доношење одлуке у довољној мери расветљене да би се суд о њима могао определити и донети коначну одлуку о захтеву тужилаштва за трајно одузимање имовине. Наиме, како то првостепени суд правилно закључује и по оцени овог суда, СС2 је лице које је био формални власник земље у Хрватској, док је фактички власник био отац осуђеног АА, АА2, коју земљу дакле није могао отуђити и продати СС1 без сагласности формалног власника СС2. Како је купопродајни уговор сачињен у јануару 2006. године и на основу њега спроведена промена података о власништву над поменутим земљиштем (уместо СС2, као власници уписани СС1 и СС5), рјешењем Опћинског суда у оо, Земљишно књижног одјела у марту 2006. године, дакле две године касније у односу на куповину куће која је предмет захтева, при чему је присуство СС2 било само формално потребно, он није морао имати сазнања о томе да ли је, када и колики новчани износ СС1 дао на име капаре, те како евентуална сазнања СС1 о закупу земљишта из 2005. године нису од значаја за одлучивање, а исти по казивању АА нема сазнања о начину на који је финансирана куповина куће аа 2004. године, то је првостепени суд у склопу целокупно утврђеног чињеничног стања правилно закључио да би позивање ових лица нарочито СС1 путем међународне правне помоћи и њихово евентуално испитивање у својству сведока било као сувишно и непотребно и довело би до одуговлачења поступка, због чега је суд одбио те предлоге, наводећи да је то у складу са начелом економичности, целисходности поступка и не би значајније допринело утврђивању чињеничног стања у овој кривично правној ствари, па се стога супротни жалбени наводи пуномоћника осуђеног власника АА и осуђеног у односу на овај жалбени навод и по оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, такође оцењују као неосновани.

Жалбом пуномоћника осуђеног власника АА – адвоката АБ такође се указује да је суд погрешно применио материјално право јер је осуђеном власнику одузео имовину стечену пре него што је он почео да се бави криминалним активностима како је то утврђено пресудом Вишег суда, Посебно одељење К.По1 бр. 98/10 од 12.07.2010. године, имајући у виду да је наведеном пресудом утврђено да је АА новембра месеца 2006. године организовао криминалну групу, а да је предметну непокретност стекао уговором о купопродаји од 01.06.2004. године, па стога суд није током поступка у потпуности утврдио чињенично стање, те је на основу тога погрешно и применио закон, па се сходно томе и предлаже као у жалби.

Супротни жалбени наводи пуномоћника осуђеног власника АА – адвоката Станислава Николића се и по оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење и у овом делу оцењују као неосновани, обзиром да је првостепени суд у разлозима побијаног решења такође имао у виду ове наводе осуђеног власника АА и његовог пуномоћника правилно закључујући да предмет трајног одузимања може бити имовина која је стечена ван периода који се у пресуди Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 98/2010 (КП.бр.25/07) од 12.07.2010. године која је постала правноснажна дана 25.03.2011. године, наводи као време извршење кривичног дела за које је АА оглашен кривим и осуђен, а која имовина се не везује за конкретно учињено дело, јер за разлику од института одузимања имовинске користи проистекле из кривичног дела да је потребно доказати узрочно – последичну везу између конкретног кривичног дела и стечене имовинске користи, овде без значаја, када је и којим кривичним делом имовина стечена. Наиме, у овом поступку трајно је одузета имовина проистекла из кривичног дела по одредбама Закона о одузимању имовинске користи проистекле из кривичног дела, где је у члану 2 поменутог закона прописано да се одредбе наведеног закона примењују за кривична дела за која су таксативно побројана поред осталог и за кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 и 2 Кривичног законика. Стога у смислу одредби поменутог закона чињеница да је АА правноснажно осуђен због извршења кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 2 у вези става 1 КЗ уз изношење доказа о имовини, законитим приходима и очигледној несразмери између законитих прихода и вредности предметне непокретности непосредно указује да осуђени власник не поседује имовину која потиче из законитих прихода, па се сходно томе супротни жалбени наводи пуномоћника осуђеног АА, у овој кривично правној ствари оцењују као неосновани, обзиром да је првостепени суд ценио све изведене доказе, детаљно их образложио и за утврђено чињенично стање у образложењу побијаног решења дао јасне и аргументоване разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд и који се жалбеним наводима не доводе у сумњу.

Са свега напред изложеног, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донео одлуку као у изреци решења сходно одредби члана 467 став 4 ЗКП-а.

Записничар         Председник већа-судија
Тања Славковић,с.р.      Слободан Рашић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)