Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
28.02.2014.

Кж2 По1 41/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 41/14
Дана 28.02.2014. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судијa: Синише Важића, председника већа, др Миодрага Мајића и мр Сретка Јанковића, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Марине Барбир као записничара, у кривичном предмету осуђеног АА, по захтеву за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела Тужиоца за организовани криминал Оикс.бр.21/09 од 05.03.2013.године, након одржаног рочишта у смислу одредбе члана 48 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела дана 28.02.2014.године донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба Тужиоца за организовани криминал изјављена против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење Тои.По1.10/13 од 13.12.2013.године.


О б р а з л о же њ е

  Решењем Вишег суда у Београду, Посебног одељења, Тои.По1 бр.10/13 од 13.12.2013. године, одбијен је захтев Тужиоца за организовани криминал за трајно одузимање имовине осуђеног АА и то двоипособног стана аа, као земљишно-књижно власништво ГСИЗ за комуналне делатности грађевинско земљиште и путеве Града Београда, Београд, улица Краља Милана 10-а.

  Против наведеног решења жалбу је изјавио Тужилац за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, с предлогом да Апелациони суд у Београду побијано решење преиначи тако што ће усвојити захтев за трајно одузимање имовине или побијано решење укине и предмет врати суду на поновно одлучивање.

Разматрајући списе предмета и побијано решење а по оцени навода изнетих у изјављеној жалби, Апелациони суд у Београду је, у смислу одредбе члана 48 став 2 ЗКП, заказао рочиште ради одлучивања о жалби, те је након одржаног рочишта у присуству заменика Тужиоца за организовани криминал, Драгослава Марковића, осуђеног АА и његовог браниоца, адвоката АБ, нашао:

жалба је неоснована.

Апелациони суд налази да се неосновано жалбом јавног тужиоца оспорава правилност закључка првостепеног суда у погледу одлучне чињенице-вредности имовине која је предмет одузимања. Наиме, тужилац у изјављеној жалби указује да суд није дао јасне разлоге због чега сматра да имовина вредности 60.000 еура не представља знатну имовину када је према ставу судске праксе знатна имовина, имовина која прелази износ од 1.200.000,00 динара. Ово стога што је одредбом члана 3 став 1 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела прописано да се имовином проистеклом из кривичног дела сматра имовина власника која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима, те је стога, с обзиром на утврђене законите приходе окривљеног правилно првостепени суд нашао да се не ради о имовини која је у очигледној несразмери, те појам знатне имовине, у контексту жалбених навода, нема карактер одлучне чињенице за примену наведене цитиране законске одредбе.

Надаље, одбрана је доставила адекватне доказе о пореклу средстава за куповину предметног стана док Тужилац за организовани криминал, као што правилно закључује првостепени суд није дао убедљиве и јасне разлоге који би указивали да је у питању имовина проистекла из кривичног дела при чему се правилност овог закључка не доводи у питање изнетим жалбеним наводима тужиоца који указује да су се искази осуђеног у погледу порекла средстава за куповину стана знатно разликовали у поступку за привремено одузимање имовине и у поступку за трајно одузимање имовине када се има у виду да је сведок СС своје наводе о позајмици овде осуђеном поткрепила писменим доказима о приходима које је остварила. Такође, правилно је првостепени суд прихватио наводе осуђеног о прибављеном износу од 10.000,00 евра на основу прихода стеченог на основу власништва над угоститељским објектима и продајом путничких моторних возила.

Напослетку, закључак првостепеног суда да је током поступка утврђено да осуђени извршењем кривичног дела није стекао имовину односно није остварио материјалну надокнаду није од битног утицаја на одлучивање о захтеву за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела с обзиром на напред изнете разлоге. Стога, иако основано Тужилац за организовани криминал указује да је за одлучивање о захтеву за трајно одузимање имовине ирелевантно да ли кривично дело за које је окривљени осуђен као битан елемент садржи прибављање противправне имовинске користи, ови наводи не утичу на законитост и правилност побијаног решења.

У прилог правилности става првостепеног суда да нема места усвајању захтева Тужиоца за организовани криминал говори и чињеница да споразум о признању кривичног дела између овде осуђеног и Тужиоца за организовани криминал од 23.3.2012. године не садржи споразум у погледу имовине проистекле из кривичног дела, иако је постојало правоснажно решење о привременом одузимању имовине од 24.12.2009. године, а захтев за трајно одузимање имовине је поднет годину дана након закључења споразума. Ово стога што, у случају када закон експлицитно прописује могућност постизања споразума у погледу имовине проистекле из кривичног дела, као што то предвиђа одредба члана 314 став 2 тачка 3 ЗКП, није у складу са природом и суштином овог института да се о свим чињеницама које су опредељујуће за његово закључење, не одлучи једновремено.

Имајући у виду напред наведено на основу члана 467 став 4 ЗКП одлучено је као у изреци.

Записничар,       Председник већа-судија,
Марина Барбир с.р.      Синиша Важић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)