Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
18.10.2012.

Кж2 По1 432/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 432/12
дана 18.10.2012.године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Слободана Рашића, председника већа, Верољуба Цветковића и Драгољуба Ђорђевића, чланова већа, у кривичном поступку привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела против трећег лица АА и др., одлучујући о жалби тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, изјављеној против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1 бр. 305/10, Пои.По1 бр. 9/12 од 03.07.2012.године у седници већа одржаној дана 18.10.2012.године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ, као неоснована жалба тужиоца Тужилаштва за организовани криминал, изјављена против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 305/10, Пои.По1 бр. 9/12 од 03.07.2012.године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење К.По1 бр. 305/10, Пои.По1 бр. 9/12 од 03.07.2012.године, одбијен је захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК.бр.20/10 од 07.09.2011.године за привремено одузимање имовине и то: од трећег лица АА - једне половине стана аа; од трећег лица ББ - стана аа1.

Против наведеног решења, жалбу је изјавио тужилац Тужилаштва за организовани криминал, због погрешно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се исто укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је одржао седницу већа на којој је размотрио спис заједно са побијаним решењем и жалбом, па је након оцене жалбених навода и предлога, нашао:

- жалба је неоснована.

По налажењу овог суда, првостепено решење није донето на основу погрешно утврђеног чињеничног стања. Наиме, првостепени суд је, на основу законито спроведеног доказног поступка, потпуне и исправне анализе и оцене изведених доказа – како понаособ, тако и у њиховој међусобној повезаности, правилно и потпуно утврдио све чињенице и околности које су од важности за одлучивање по предметном захтеву ТОК. Притом је одлучне чињенице везане за вредност непокретности и висину укупних прихода лица на које се захтев ТОК непосредно или посредно односи, превасходно утврдио на основу уговора оверених у суду и писане документације у спису (коју је правилно ценио као подобну за утврђивање чињеница од важности за доношење одлуке у овој кривичноправној ствари, с'обзиром да се ради о исправама надлежних државних органа и других установа, које су засноване на закону, издате у границама надлежности и овлашћења и чију веродостојност странке током поступка нису довеле у сумњу).

Тако, када је у питању АА, у жалби се неосновано наводи да је првостепени погрешно утврдио да се не ради о имовини која је на њу пренета и из тога погрешно закључио да она нема својство трећег лица у смислу Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. Ово зато што је, с'обзиром на стање у спису, првостепени суд је, по налажењу овог суда, правилно закључио да АА не може имати својство трећег лица, када је у питању имовина која је предмет захтева ТОК - једна половина стана аа, јер не испуњава објективни услов из члана 3 став 1 тачка 6 Закона о одузимању имовине – да се ради о имовини која је на њу пренета.

Наиме, неспорно је да је вредност предметног стана 250.000 евра и да је већи део средстава за куповину истог обезбеђен из кредита банке “Хипо Алепе Адриа банк”, који је сервисиран са текућег рачуна покојног АА1, али и то да је АА у куповину тог стана уложила 75.000 евра из своје посебне имовине (добијених продајом стана у Београду аа2 који је наследила од родитеља) и то 25.000 евра на име капаре, а 50.000 евра на име преосталог дела куповне цене. Притом, то што је она у куповину стана тиме уложила око 30 % од укупне цене, не значи да је њен удео у власништву пропорционалан томе, јер њено право власништва над тим станом не произилази само из те чињенице већ, како је то првостепени суд правилно закључио, и из тога да се ради о имовини која је стечена у брачној заједници. Наиме, у моменту када су аплицирали за кредит и ушли у посед стана, АА1 и АА су живели заједно, у браку, тако да се ради о тзв. ''брачној тековини'', односно имовини која је заједнички стечена за време трајања брака. Првостепени суд је притом правилно поступио када је у целости прихватио наводе из исказа раније окривљеног власника, сада покојног АА1 и исказа АА - да су трошкове кредита заједнички отплаћивали, јер је АА све време у брачној заједници са њим, па је имала стварни интерес да учествује у отплати кредита, а када се упореде њена примања из сталног радног односа (око 1.000 евра месечно) и висина месечног ануитета кредита (од 130.000 до 140.000 динара, односно 2.128,87 швајцарских франака), била је и платежно способна да учествује у отплати дела рата за кредит. Стога је без утицаја то што је формални носилац кредита покојни АА1 и што су кредитни ануитети формално исплаћивани са његовог текућег рачуна, на који су му уплаћиване зараде из сталног радног односа на "АА".

Поред тога, правилни су и закључци првостепеног суда по питању тога да ли се у конкретном случају уопште и ради о имовини проистеклој из кривичног дела у смислу Закона о одузимању такве имовине. Наиме, АА је у куповину тог стана уложила своју посебну имовину – 75.000 евра, а остатак цене до 250.000 евра је плаћен средствима из кредита добијеног од “Хипо Алпе Адриа банк” (291.500 швајцарских франака, са роком отплате до 31.07.2025.године, када за плаћање доспева последњи ануитет). Самим тим је јасно да је првостепени суд правилно закључио да, у суштини, АА1 и АА нису стекли пуно власништво на предметном имовином, посебно што је банци кредит само делимично отплаћен и што јој је потребно исплатити још око 200.000 евра, да би се у целости вратио.

Даље, ни жалбени наводи који се односе на треће лице ББ и стану аа1 нису основани.

  Наиме, из списа произилази да је стан аа1 у приватном ванкњижном власништву сина ББ1, ББ и да је вредност истог приликом куповине опредељена на 130.000 евра (што произилази из уговора о купопродаји непокретности у изградњи Ов.бр. 9409/09 од 10.04.2009.године). Како се ради о имовини која је пренета на ББ, првостепени суд је правилно утврђивао евентуално постојање несразмере између вредности те имовине и законитих прихода лица која су са истом у вези, па је правилно имао у виду, поред прихода окривљеног ББ1, и приходе чланова његовог породичног домаћинства – бивше супруге ВВ и мајке ББ2. Притом је неспорно утврдио да су, пре куповине предметног стана, ВВ бивша _Б1 и ББ1 били у вишедеценијској брачној заједници, да су током исте, као лекари, остваривали зараду на "АА" (у просеку по 100.000 динара месечно), да је ББ1 поред тога имао и редовна месечна примања на основу чланства у Управном одбору те установе (од јануара 2003. до децембра 2009.године), да је ВВ стицала приходе и по основу уговора о делу, да су приходе стицали и издавањем у закуп стана и гараже аа2 (за износ од око 600 ДЕМ месечно, у периоду од 1996. до 2001.године, односно за око 300 евра месечно од 2002. године па надаље, што је утврђено увидом у уговоре о закупу поменутих непокретности у спису и из исказа ББ1 и ВВ, којима је првостепени суд правилно поклонио веру), да су остваривали приходе и по основу издавања дела куће аа3 у Београду (за новчане износе који су се кретали у распону од 1.200 до 2.500 ДЕМ, што је такође утврђено увидом у одговарајући уговору о закупу у спису, те из исказа испитаних сведока), те да је ББ1, по основу продаје стана аа4, стекао 24.200 тадашњих ДЕМ (што је утврђено из уговора у купопродаји непокретности ОВ.бр.2476/98 од 16.04.1998.године и изјава оверених у суду, које се налазе у спису), као и да је у заједничком домаћинству са њима, живела и мајка ББ1, ББ2, пензионер са месечним примањима од око 300 евра.

С'обзиром на све те чињенице, првостепени суд правилно закључио да између легалних прихода ББ1 и чланова његовог породичног домаћинства и вредности предметне непокретности не постоји очигледна несразмера, која вишеструко и упадљиво превазилазили законите приходе и да нема доказа који би указивали на основану сумњу да се до такве и толике имовине могло доћи само извршењем кривичног дела, а што је, сходно члану 3 став 1 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, неопходан услов за примену института привременог одузимања имовине.

Притом, првостепени суд је правилно прихватио наводе из исказа ББ1 и ВВ да износ од 120.000 евра, који је ББ1 дао ВВ за куповину предметног стана, представља њихову заједничку уштеђевину, иако се то експлицитно не истиче у споразуму о деоби њихове заједничке имовине од 2009.године и објашњење да није било потребе да се у том споразуму предметна новчана средства посебно означе као заједничка имовина, с'обзиром на договор да се иста употребе за куповину стана њиховом сину. Када се узму у обзир њихова животна доб и дужине радног стажа, послови и функције које су обављали, додатни приходе које су остваривали, као и дужина трајања њихове брачне заједнице (од 1987. до 2008. године), реално је да су из законитих прихода које су остваривали могли и да измирују текуће животне потребе, али и да штеде, посебно што је трошкове заједничког живота делимично сносила и мајка ББ1 која је са њима живела у заједници односно да је могуће да су, као супружници, заједнички уштедели 120.000 евра. Стога је правилан закључак првостепеног суда да је средства за куповину стана аа1, који је предмет захтева ТОК, било могуће обезбедити из редовних и законитих извора прихода (при чему је разлику до 130.000 евра, колика је вредност стана – 10.000 евра, ВВ обезбедила позајмицом од родитеља).

Члан 3 став 1 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, у тачки 2 прописује да се имовином проистеклом из кривичног дела сматра имовина окривљеног, сведока-сарадника или оставиоца која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима, док у тачки 6 прописује да се трећим лицем у смислу тог закона, сматра физичко или правно лице на које је пренета имовина, за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела. Када се напред наведене чињенице посматрају у контексту ових законских одредби, првостепени суд је правилно закључио да у конкретним случајевима није утврђено постојање објективних услова за примену института привременог одузимања имовине, па је правилно захтев ТОК одбио као неоснован.

Због изнетих разлога, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је на основу члана 467 став 4 ЗКП, одлучио као у изреци овог решења.

Записничар,      Председник већа-судија,
Жак Павловић      Слободан Рашић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)