Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.11.2013.

Кж2 По1 432/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 432/13
Дана 20.11.2013. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Верољуба Цветковића, председника већа, Милимира Лукића и Надежде Мијатовић, чланова већа, уз учешће самосталног саветника, Мирјане Јанковић Недић, записничара, у поступку за трајно одузимање имовине против osuđenog АА, одлучујући о жалби Тужиоца за организовани криминал, изјављенoj против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.108/10 – ТОИ-По1.бр.2/13 од 24.09.2013. године, у седници већа одржаној дана 20.11.2013. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба Тужиоца за организовани криминал, изјављена против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.108/10 – ТОИ-По1.бр.2/13 од 24.09.2013. године.


О б р а з л о ж е њ е


Решењем Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.108/10 – ТОИ-По1.бр.2/13 од 24.09.2013. године, у ставу један изреке одбијен је захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С.бр.13/09 од 18.07.2011. године, који је измењен на припремном рочишту одржаном поводом захтева ТОК за трајно одузимање имовине од 13.10.2011. године и на главном рочишту поводом захтева ТОК за трајно одузимање имовине, одржаног дана 19.09.2012. године, да се од осуђеног – власника АА од оца АА1 и мајке АА2, девојачко _, рођен _. године у _, са пребивалиштем у _, ул. _, држављанин Републике Србије, писмен, завршио средњу школу, по занимању бравар, живи у ванбрачној заједници, отац троје деце, од којих је двоје малолетно, а једно пунолетно, осуђен пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.108/2010 од 12.07.2010. године, која је постала правноснажна доношењем пресуде Апелационог суда у Београду Кж1 По1 22/10, дана 11.02.2011. године, због кривичног дела злочиначког удруживања из члана 346 став 1 КЗ и кривичног дела фалсификовања знакова за вредност из члана 226 став 2 у вези са ставом 1 КЗ, на казну затвора у трајању од 4 године, трајно одузме имовина и то: пословни простор аа и аа1. Истим решењем, у ставу два изреке одбијен је захтев за трајно одузимање имовине Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С.бр.13/09 од 18.07.2011. године, који је измењен на припремном рочишту које је одржано поводом захтева ТОК-за трајно одузимање имовине од 13.10.2011. године и на главном рочишту поводом захтева ТОК-а за трајно одузимање имовине одржаног дана 19.09.2012. године, у делу којим се тражи одузимање имовине и то: моторног возила аа2, возило аа3, и мотоцикл аа4.

Против наведеног решења жалбу је изјавио Тужилац за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду преиначи побијано решење, тако што ће усвојити захтев за трајно одузимање имовине Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С.бр.13/09 од 18.07.2011. године, измењен на припремном рочишту 13.10.2011. године.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одржао је седницу већа на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем које је испитао у смислу одредбе члана 467 став 1 ЗКП-а, у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим у жалби, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

-жалба је неоснована.

По оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, правилно је поступио првостепени суд када је одбио захтев Тужилаштва за организовани криминал да се од осуђеног, власника АА трајно одузме имовина ближе означена у ставу један и два изреке побијаног решења, правилно закључивши да у конкретном случају не постоји очигледна несразмера између имовине која је предмет захтева Тужилаштва за организовани криминал и законито стечених прихода, те да нема доказа који би указивали да се до такве и толике имовине могло доћи само извршењем кривичних дела, о чему су у образложењу побијаног решења дати јасни, детаљни и аргументовани разлози, које у свему као правилне прихвата и овај суд, због чега су супротни жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал засновани на ставу да су у конкретном случају испуњени законски услови за трајно одузимање имовине од осуђеног АА, оцењени као неосновани.

Наиме, првостепени суд је поступајући по примедбама из решења Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж2 По1 6/13 од 08.02.2013. године, извео све потребне доказе, ближе наведене у образложењу побијаног решења, те је исте детаљно анализирао, размотривши однос вредности имовине која је предмет овог поступка, са једне стране и законитих прихода са друге стране, након чега је правилно закључио да у конкретном случају не постоје околности које указују да је предметна имовина проистекла из кривичних дела, нити да постоје околности које указују на постојање очигледне несразмере између те имовине и законитих прихода. При томе је првостепени суд правилно закључио да се као законити приходи у конкретном случају имају сматрати и приходи које је окривљени остваривао унутар фамилије и у пословно пријатељским релацијама, о чему је суду приложио адекватне доказе, на које околности су се изјашњавали сведоци СС и СС1, који су испитани на главном рочишту, чији искази су детаљно интерпретирани у образложењу побијаног решења и прихваћени од стране првостепеног суда. Наиме, сведок СС, је потврдила наводе осуђеног да му је отац, 2003. или 2004.године поклонио новац од продате куће _, дакле, пре него што је купио први пословни простор – две пословне просторије укупне површине 26,28 м2, у _.

  Из наведених разлога, првостепени суд је правилно поступио када се приликом доношења побијаног решења није ослонио искључиво на законите приходе, у смислу евидентираних зарада и ,,очекиваних“ расхода за просечну породицу која подсећа на породицу осуђеног, већ је имао у виду и сматрао законитим приходе у виду поклона, финансијске помоћи пријатеља и породице, који се, према правилном закључивању првостепеног суда, објективно и често дешавају у интерперсоналним односима унутар породице, без правног оквира у смислу закључења уговора, а што је све детаљно образложено у побијаном решењу.

Такође је првостепени суд, насупрот наводима жалбе тужиоца за организовани криминал, правилно поступио када није прихватио део извештаја Јединице за финансијске истраге у делу у којем се наводи да отац АА, сада покојни АА1 није имао никакву непокретност на територији Суботице, с обзиром да из уговора Ов.бр.11621/90 и 10535/90 произлази да је АА1 купио и продао непокретност на територији катастарске општине _. Имајући у виду да је купопродајна цена продате непокретности већа у односу на цену купљене непокретности, као и то да се сведок СС, сестра АА1, у свом исказу објаснила природу односа која је постојали између њеног брата и његовог сина, овде осуђеног, то првостепени суд правилно закључује да није нелогично да је АА1, финансијски помагао свог сина АА, те да му је, између осталог, дао и бар новца који му је преостао након ове купопродаје, а што је све детаљно образложено у побијаном решењу.

Осим тога, приликом доношења побијаног решења првостепени суд је имао у виду и уговор о закупу пословног простора из којег је утврђено да је током 2009. и 2010. године, окривљени АА издавао у закуп пословни простор аа, кинеским држављанима ради обављања трговинске делатности, на који начин је такође остваривао зараду, те правилно закључио да је и то допринос у остваривању укупних прихода осуђеног.

Имајући у виду све напред наведено, те чињеницу да укупна вредност имовине која је предмет захтева Тужилаштва за организовани криминал износи 1.500.000,00 динара и 14.625,00 евра, за који износ су купљене предметне непокретности, те да је одбрана пружила доказе за порекло имовине у износу од најмање 45.000 евра, то је и по оцени овог суда, правилан закључак првостепеног суда да, чак и под претпоставком да се под сумњу да је проистекла из кривичног дела стави и некретнина у виду пословног простора површине аа (која је стечена знатно пре предузетих радњи извршења кривичних дела за која је окривљени оглашен кривим и правноснажно осуђен), уз пословни простор аа1, такође у власништву осуђеног АА, чије се одузимање предлаже, нема несразмере између стечене имовине и законито стечених прихода, који представља услов за одузимање имовине. Осим тога, Тужилаштво за организовани криминал није дало јасне и аргументоване разлоге који у конкретном случају оправдавају потребу за трајним одузимањем имовине при постојећем стању ствари, због чега је, и по оцени овог суда, првостепени суд правилно поступио када је одбио захтев ТОК-а за трајно одузимање имовине од осуђеног АА.

О свему овоме су у образложењу побијаног решења дати јасни, довољни и аргументовани разлози, које у свему као правилне прихвата и овај суд, због чега су супротни жалбени наводи Тужиоца за организовани криминал којима се оспорава изнети закључак првостепеног суда да не постоји несразмера између стечене имовине и законито стечених прихода, оцењени као неосновани.

Апелациони суд је ценио и остале жалбене наводе па је нашао да су исти без утицаја на другачију одлуку суда.

Из изнетих разлога, а на основу одредбе члана 467 став 4 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одлучио је као у изреци решења.

Записничар,       Председник већа-судија,
Мирјана Јанковић-Недић, ср     Верољуб Цветковић, ср

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)