Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.03.2011.

Кж2 По1 53/11


РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 53/11
Дана: 22.03.2011. године
Б е о г р а д
Немањина бр. 9


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Верољуба Цветковића, председника већа, Драгољуба Ђорђевића и Надежде Мијатовић, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Александра Багаша, као записничара, у поступку за привремено одузимање имовине према окривљеном АА, одлучујући о жалби пуномоћника окривљеног АА, адв. АБ, изјављеној против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење ПОИ-По1.бр.1/11 од 24.01.2011. године, у седници већа одржаној дана 22. марта 2011. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е


Уважавањем жалбе пуномоћника окривљеног АА, адв. АБ, УКИДА СЕ решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење ПОИ-По1.бр.1/11 од 24.01.2011. године и списи предмета се ВРАЋАЈУ првостепеном суду на поновно одлучивање.


О б р а з л о ж е њ е


Виши суд у Београду – Посебно одељење, донео је решење ПОИ-По1.бр.1/11 од 24.01.2011. године, којим је усвојен захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК.21/09 од 17.01.2011. године, за привремено одузимање имовине па је имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела извршеног од стране оптуженог АА привремено одузета и то: од оптуженог власника АА, ЈМБГ __, од оца АА1 и мајке АА2, девојачко __, са пребивалиштем у Београду, ул. аа, рођеном __. године у __, Република __, држављанин Републике Србије, тренутно у бекству,

-стан (апартамн) у провинцији ББ, општина ББ1, насеље ББ2, u ul. ББ3, поштански број __ на __ спрату, стан бр. _, типа дуплекс, површине __м2, уписан у извод непокретности бр. __ из катастарског регистра општина ББ1, као непокретност број __, на парцели бр. _, јединица _ и одлучено је да привремено одузимање траје до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине.

Против наведеног решења жалбу је изјавио пуномоћник окривљеног АА, адв. АБ, због битних повреда одредаба ЗКП-а, погрешно и непотупно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да Апелациони суд усвоји жалби и побијано решење преиначи, одбацивањем захтева Тужилаштва за организовани криминал, због апсолутне ненадлежности домаћег суда.

Тужилаштво за организовани криминал доставило је поднесак Ктж.бр.59/11 од 28.02.2011. године у ком је предложило да се жалба пуномоћника окривљеног АА, адв. АБ, одбије као неоснована.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, је одржао седницу већа на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем и жалбом пуномоћника окривљеног АА, адв. АБ, па је по оцени жалбених навода и предлога, те става Тужилаштва за организовани криминал изнетог у писменом поднеску, нашао:

Жалба је основана.

Првостепено решење захваћено је битном повредом одредаба кривичног поступка предвиђеном чл. 368 ст. 1 тачка 6 ЗКП-а, на коју се основано позива пуномоћник окривљеног АА, адв. АБ у изјављеној жалби, а која се огледа у томе да првостепени суд није био надлежан за доношење оспореног решења.

Увидом у спис предмета утврђује се да је Тужилаштво за организовани криминал од Краљевине __, замолницом за пружање правне помоћи у кривичним стварима КТ.С.бр.17/09 од 03.06.2010 године, тражило да се идентификује имовина окривљеног АА, за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела и да је Краљевина __ одговорила и доставила тражене податке о имовини окривљеног АА у провинцији ББ, општина ББ1, након чега је Т.О.К. поднело суду захтев за привремено одузимање имовине под бројем ОИК.21/09 од 17.01.2011 године, којим је тражило да се окр. АА одузме напред наведена имовина, по ком захтеву је првостепени суд након рочишта одржаног 24.01.2011 године, одлучио побијаним решењем.

Међутим, у овој кривично-правној ствари, а на шта основано у жалби указује пуномоћник окривљеног АА, адв. АБ, првостепени суд мора да има у виду следеће изворе права који регулишу начин привременог одузимања имовине која се налази у иностранству, а за коју постоји основана сумња да је прибављена извршењем кривичног дела, а то су:

1. Конвенција Уједињених Нација против транснационалног организиваног криминала, која конвенција је ратификована 22. јуна 2001. године;

2. Конвенција Савета Европе о прању, тражењу, заплени, и одузимању прихода стечених криминалом и о финансирању тероризма и

3. Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела од чл. 50 закључно са чл. 61 истог закона.

Чланом 4 Конвенције Уједињених Нација против транснационалног организованог криминала у ставу 1 прописано је да државе потписнице су дужне да своје обавезе по овој конвенцији извршавају на начин који је у складу са начелима суверене равноправности и територијалног интегритета, као и начела не мешања у унутрашње ствари других држава, док је ставом 2 истог члана прописано да ниједна одредба ове конвенције не даје право некој од држава потписница да на територији друге државе врши надлежност и функције које су искључиво резервисане за органе власти те друге државе на основу њених закона.

Конвенцијом Савета Европе о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених криминалом и финансирању тероризма и то у глави IV исте конвенције регулисана је међународна сарадња и то чланом 15 општа начела и мере међународне сарадње, док је одељком три ове главе чланом 21 став 1 насловљен обавеза предузимање привремених мера прописано да „на захтев друге стране уговорнице која је покренула кривични поступак или поступке ради конфискације, страна уговорница треба да предузме неопходне привремене мере, као што су замрзавање или заплена, да би спречила сваки промет, пренос или располагање имовином, која у некој каснијој фази може да буде предмет захтева за конфискацију или која би као таква могла да одговара захтеву“, док је чланом 22 исте конвенције који носи наслов извршење привремених мера у ставу 1 прописано „да после извршења привремених мера захтеваних у складу са ставом 1 члана 21 страна молиља спонтано и у најкраћем могућем року треба да достави замољеној страни све информације које могу довести у питање или модификовати обим тих мера“. Страна молиља такође, без одлагања треба да достави све допунске информације које тражи замољена страна и које су неопходне за спровођење и даље праћење привремених мера.

Чланом 53 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела прописано је да се „ молба иностраног органа за сарадњу у смислу одредаба овог закона доставља домаћем јавном тужилаштву, односно суду преко министарства надлежног за правосуђе. На исти начин достављају се иностраном органу молба, односно одлука домаћег јавног тужилаштва, односно суда“.

Чланом 54 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела прописано је да – молба за сарадњу у смислу одредаба овог закона садржи:

1. Назив органа који подноси молбу;
2. Податке о лицу на које се молба односи (име, датум и место рођења, држављанство и месту где се налази), а ако се ради о правном лицу и податке о седишту правног лица;
3. Податке о имовини у вези са којом се тражи сарадња и њеној повезаности са лицем из тачке 2 овог члана;
4. Конкретне радње које би требало предузети и навођење законских одредаба државе молиље, које представљају основ за предузимање одређених мера принуде. Истим чланом је прописано и да молба за проналажење имовине проистекле из кривичног дела поред података из става 1 овог члана садржи и околности из којих произилазе основи сумње да имовина проистиче из кривичног дела, те да молба за забрану располагања, односно привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела поред података из става 1 овог члана, садржи и одлуку о покретању кривичног поступка или захтева за покретање поступка за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела од лица из става 1 тачка 2 овог члана.

Дакле, начин и поступак спровођења забране располагања односно привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела када је у питању имовина која се налази ван територије Републике Србије, регулисана је Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела и то од чл. 50 закључно са чл. 61 наведеног закона као и Конвенцијом Уједињених Нација против транснационалног организованог криминала и Конвенцијом Савета Европе о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених криминалом и о финансирању тероризма, из којих прописа јасно произилази начин на који се спроводи поступак привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела, који поступак се покреће молбом за сарадњу коју држава молиља упућује замољеној држави, која доноси коначну одлуку, док је конкретно чланом 54 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела јасно прописано шта наведена молба за сарадњу мора да садржи.

На основу свега напред изнетог, Апелациони суд у Београду налази да првостепени суд није био надлежан за доношење побијаног решења, јер се ради о надлежности органа државе на чијој се територији имовина налази, па се поступак спровођења забране располагања односно привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела када је у питању имовина која се налази ван територије Републике Србије, спроводи на напред наведени начин регулисан Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела и то од чл. 50 закључно са чл. 61 наведеног закона као и Конвенцијом Уједињених Нација против транснационалног организованог криминала и Конвенцијом Савета Европе о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стечених криминалом и о финансирању тероризма, на шта основано указује пуномоћник окривљеног АА, адв. АБ у изјављеној жалби, због чега је уважавањем жалбе побијано решење укинуто.

Следом изнетог у предходним ставовима поступаће се поводом захтева Тужилаштва за организовани криминал ОИК.21/09 од 17.01.2011. године, за привремено одузимање имовине наведене у изреци захтева Тужилаштва за организовани криминал за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела извршеног од стране оптуженог АА.

Са изнетих разлога, а на основу одредбе чл. 401 ст. 3 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци.

Записничар, ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА,
Александар Багаш Верољуб Цветковић

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)