Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
5.02.2014.

Кж2 ПО1 537/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 ПО1 537/13
дана 05.02.2014.године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Зорана Савића, председника већа, Вучка Мирчића и Милене Рашић, чланова већа, уз учешће судијског помоћника Жака Павловића, као записничара, у кривичном поступку против трећег лица АА, по захтеву за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела Тужилаштва за организовани криминал ОИКС.бр.21/09 од 08.05.2013.године, одлучујући о жалбама осуђеног АА1 и његових бранилаца и пуномоћника трећег лица АА, адвоката АБ и АБ1, изјављеним против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење ТОИ-По1.бр.6/13 од 15.10.2013.године, у седници већа одржаној дана 05.02.2014.године, донео је:


Р Е Ш Е Њ Е

УВАЖАВАЊЕМ ЖАЛБИ осуђеног АА1 и његових бранилаца и пуномоћника трећег лица АА, адвоката АБ и АБ1, УКИДА СЕ решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење ТОИ-По1.бр.6/13 од 15.10.2013.године у ставу један и у том делу предмет упућује првостепеном суду на поновно одлучивање.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење ТОИ-По1.бр.6/13 од 15.10.2013.године, у ставу првом је усвојен захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИКС.бр.21/09 од 08.05.2013.године за трајно одузимање имовине, па је од трећег лица АА трајно одузета ''имовина проистекла из кривичног дела учињеног од стране осуђеног АА1'' и то право својине на једној половини идеалног дела стана аа, при чему је одређено да ће, до правноснажног окончања поступка за трајно одузимање имовине, одузетом имовином управљати Дирекција за управљање одузетом имовином, с'тим да жалба не спречава Дирекцију да поступи у складу са чланом 46 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. У ставу другом је одбијен захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИКС.бр.21/09 од 08.05.2013.године за трајно одузимање имовине од трећег лица АА да јој се као власнику одузме право својине на једној половини идеалног дела стана аа.

Против наведеног решења жалбе су изјавили:

- осуђени АА1, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да се исто преиначи и одбије захтев ТОК за трајно одузимање имовине, или пак укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање и

- браниоци осуђеног АА1 и пуномоћници трећег лица АА, адвокати АБ и АБ1, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се исто укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање, или пак да се преиначи, а захтев ТОК за трајно одузимање имовине одбије као неоснован.

Апелациони суд у Београду је одржао седницу већа сходно члану 467 став 2 ЗКП, налазећи да присуство странака није било неопходно за разјашњење ствари, на којој је размотрио спис, заједно са побијаним решењем и жалбама, па је након оцене жалбених навода и предлога, нашао:

- жалбе су основане.

Са основом се у жалбама наводи да је првостепено решење захваћено битном повредом одредаба кривичног поступка, као и да је резултат непотпуно утврђеног чињеничног стања, што је било од утицаја на његово правилно и законито доношење.

Тако, основани су жалбени наводи да је првостепено решење захваћено битном повредом одредаба кривичног поступка због тога што образложење истог не представља ваљану, довољну и непротивречну аргументацију за одлуку која је садржана у првостепеном решењу у ставу првом изреке.

Наиме, првостепени суд је своју одлуку да одузме горе наведену имовину образлажио тиме да је треће лице АА доказала да само део новчаних средстава који је коришћен за куповину горе наведене непокретности потиче из законито остварених прихода, а да је насупрот томе надлежно тужилаштво успело да докаже да преостала средстава потичу из кривичног дела, те да, с'обзиром на то да је купопродајна цена предметне непокретности 120.000 евра и да је доказано ''збирно порекло имовине'', произлази да је АА уложила 50% средства у куповину предметног стана, односно 60.000 евра. Притом је истакао да није прихватио наводе осуђеног АА1 и трећег лица АА да преостали део новца за куповину предметног стана у износу од 60.000 евра потиче из законитих прихода, односно да је АА током рада у Канади зарадио више стотина хиљада канадских долара и да су његови родитељи дали 30.000 евра, са објашњењем да је није пружен доказ да је АА1 вишегодишњим радом и продајом машина у Канади зарадио већу количину новца и да је исти пребацио у Србију, јер преко банака у Србији није извршен трансфер тог новца, а да је, са друге стране, на основу сопственог признања, правноснажном пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење СПК-По1.бр.54/12 од 06.03.2013.године (којом је прихваћен споразум о признању кривичног дела Ск.бр.36/12, Кт.С.бр.17/09 од 28.11.2012.године) оглашен кривим и осуђен због кривичних дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 КЗ и неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 КЗ (које карактерише и прибављање имовинске користи, јер се неовлашћеним прометом наркотика остварује незаконита зарада велике вредности), да му је притом изречена и мера одузимања имовине проистекле из кривичних дела - 544.430,00 евра на којима су вештачењем изоловане честице кокаина, те да све то упућује на закључак да је део средстава добијен од продаје опојне дроге у износу од 60.000,00 евра АА1 пренео на треће лице АА и да би платила пуну купопродајну цену за наведени стан.

Међутим, у предметном образложењу нису садржани разлози о чињеницама које су предмет доказивања, посебно што у истом није на довољно јасан и прегледан начин приказана веза између појединих доказа и утврђених чињеница, јер нису одређено и потпуно наведени резултати издведених доказа, њихова оцена, ни конкретни чињенични закључци. Самим тим није јасно какво је чињенично стање првостепени суд у ствари утврдио, те које је чињенице узео као доказане или недоказане, те нису дати довољни, ваљани и јасни разлози за закључке ко је и колико уложио у куповину предметног стана, одакле тај новац потиче, а нарочито како се дошло до закључка да су удели АА и АА1 у његовом власништву математички прецизно подељени на по 50%.

Стога су основани жалбени наводи да првостепени суд није дао одговарајуће разлоге због чега сматра да АА није искључиви власник поменутог стана, већ да у односу на једну половину истог представља треће лице у смислу Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. Наиме, у образложењу побијаног решења није на ваљан начин изложено на основу чега је закључено да је АА1 дао новац АА за куповину истог и то баш половину, те које изјаве и докази упућују на то, нарочито када се има у виду да су се осуђени АА1 и АА развели 27.05.2004.године и да је предметна непокретност купљена три године након тога – 2007.године.

Даље, првостепени суд није дао довољне разлоге како је утврдио да је АА у куповину предметног стана уложила само 34.000 евра, пошто тај чињенични закључак суштински заснива на паушално опредељеним уделима у куповини стана од по 60.000,00 евра, при чему је од наводног дела АА одузео део новца који јој је неспорно дала мајка АА2 – 26.000 евра. Ово посебно када се има у виду да првостепени суд констатује да је АА тај новац обезбедила радом у Канади, при чему на страни 5 образложења истиче да су АА1 и АА у Канади провели више година и да су у тој земљи имали адекватне и редовне приходе, на основу којих је било могуће остварити ''уштеђевину у одговарајућем новчаном износу у страној валути'' и чак наводи и документацију која поткрепљује те чињеницу; а такође прихвата и исказ сведока АА2 да јој је АА, док је радила у Канади, слала новац и да је на крају код ње било око 70.000 евра, које је АА предала по повратку у Београд. С'обзиром на то, није јасно због чега првостепени суд сматра да је од неспорних законитих прихода и личне уштеђевине, АА у куповину предметног стана уложила само 34.000 евра, при чему и не образлаже чињенице у вези поменутих 70.000 евра, па се не види да ли их је уопште ценио и како.

Дакле, основани су и жалбени наводи да првостепени суд није дао ваљане разлоге због чега није у целости прихватио исказ трећег лица АА, која је, између осталог, објаснила да су осуђени АА1 и она у браку били од 1995.године, да су у Канади радили до 2006.године, да јој је годишња зарада износила и до 58.000 канадских долара, јер је била добро плаћена пошто је радила као менаџер хотела “Шератон”, као и ланаца луксузних трговина (“Лора шоп”, “Корза шуз” и сл.), да је у тренутку стицања дате непокретности располагала са далеко више новца него што је износила купопродајна цена исте, али да новац који је утрошен за куповину предметног стана само делом потиче из њене уштеђевине коју је донела из Канаде, јер су део новца дали њена мајка (26.000 евра), родитељи АА1 (30.000 евра) и осуђени (22.000 евра). Ово посебно када се има у виду да су њени наводи сагласни са исказом сведока АА2 - да јој је од своје уштеђевине дала део новца за куповину стана (26.000 евра), да је АА, док је радила у Канади, на различите начине слала новац и да се непосредно пре куповине предметног стана код ње налазио део АА уштеђевине (око 70.000 евра); исказом осуђеног АА1 - да је предметна непокретност купљена превасходно новцем који су АА и он зарадили радом у Канади од 1995. до 2007.године, да су били добро плаћени, јер је АА радила као менаџер у ланцу продавница ексклузивне гардеробе, а он у фабрици авиона (Bombardier air spice), где је остваривао годишњу зараду од око 405.000 долара, али да су део новца дали и њихови родитељи; те писаном документацијом коју првостепени суд прихвата - потврде социјалног осигурања за АА1 за 2003. и 2001.годину, потврде о радном односу и висини примања компаније “Bombardier air spice” за АА1 (са израженом нето зарадама од 1995. до 2006.године), потврде канадске агенције царина и прихода за АА за 2000., 2001., 2002., 2003. и 2004. годину (са израженом висином пореза на зараде) и шеме за израчунавање нето федералног пореза за АА1.

У вези са овим, из образложења побијаног решења се такође не види на основу чега је закључено да осуђени АА1 у куповину предметног стана није уложио новац који је регуларно зарадио у Канади, већ да новац, који је наводно пренео на АА и који је коришћен за куповину истог, потиче из његових незаконитих активности које је наводно предузео 2006.године.

На крају, основани су и жалбени наводи да првостепени суд двојако и неаргументовано вреднује изведене доказе, што се посебно види из чињенице да прихвата део исказа трећег лица АА када каже да је њена мајка АА2 за куповину предметног стана дала 26.000 евра, а не прихвата да су родитељи АА1 уопште дали део новца за куповину истог.

Када се има у виду наведено, овај суд налази да су основани и жалбени наводи да се због напред наведених битних повреда ни чињенично стање не може прихватити као правилно и у потпуности утврђено. Наиме, у захтеву за трајно одузимање предметне непокретности, надлежно тужилаштво је очигледну несразмерност њене вредности са законитим приходима власника базирало искључиво на подацима о висини њихових прихода пријављених на територији Републике Србије. Првостепени суд је са своје стране фактички то прихватио, при чему није у потпуности разлучио релевантне чињенице које сам наводи у свом решењу – да су АА1 и АА провели више година у Канади, да су у тој земљи радили и имали редовне приходе и да су на основу истих могли да остваре уштеђевину у одговарајућем новчаном износу у страној валути. Тиме је остало неутврђено да ли је и осуђени АА1 током рада у иностранству стекао одређену уштеђевину и у ком износу, да ли иста представља законито стечене приходе, те да ли су у питању средства која је уложио у куповину предметног стана. Ово посебно када се има у виду да првостепени суд и наводи конкретне писане доказе из којих произилази чињеница да су АА и АА1 имали приходе у Канади, те колики су им били годишњи приходи. С обзиром на изнето, са основом се у жалбама наводи да у конкретном случају нису у потпуности утврђене све околности које су битне за доношење правилне и законите одлуке.

Због свега напред наведеног, Апелациони суд у Београду је нашао да су изјављене жалбе основане, па је исте уважио, побијано решење укинуо у ставу један изреке, а предмет у том делу упутио првостепеном суду на поновно одлучивање.

Приликом поновног одлучивања, првостепени суд ће имати у виду примедбе на које му је указано овим решењем, па ће поступити по истима и уклонити недостатке садржане у побијаном решењу, након чега ће утврдити све чињенице и околности које су релевантне за доношење правилне и законите одлуке у предметној кривично правној ствари, при чему ће посебно имати у виду да је, сходно члану 3 став 1 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, основни услов да би се одређена имовина сматрала проистеклом из кривичног дела то да њена вредност буде у очигледној несразмери са законитим приходима власника, да су у члану 3 став 1 тачке 4 и 8 наведеног закона дефинисани појмови власника и трећег лица, као и да се трећим лицем у смислу тог закона сматра физичко или правно лице на које је пренета имовина проистекла из кривичног дела, након чега ће донети закониту и правилну одлуку, за коју ће дати јасне, конкретне и образложене разлоге.

Имајући у виду наведено, Апелациони суд у Београду је, сходно члану 467 став 4 ЗКП, одлучио као у изреци.

Записничар        Председник већа – судија
Жак Павловић       Зоран Савић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)