Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.01.2014.

Кж2 По1 538/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ПОСЕБНО ОДЕЉЕЊЕ
Кж2 По1 538/13
Дана 10.01.2014. године
Б Е О Г Р А Д

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија: Верољуба Цветковића, председника већа, Надежде Мијатовић и Наде Зец, чланова већа, са самосталним саветником - записничарем Тањом Славковић, у кривичном предмету против окривљеног АА, због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези става 1 КЗ у вези члана 33 и 61 КЗ, решавајући по жалбама окривљеног АА, браниоца окривљеног и пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ, изјављеним против решења Вишег суда у Београду Посебног одељења Пои.По1 бр. 9/13 (Кв.По1 бр. 848/13) од 10.12.2013. године, у седници већа одржаној дана 10. јануара 2014. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УСВАЈАЊЕМ жалби окривљеног АА, браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ, УКИДА СЕ решење Вишег суда у Београду Посебног одељења Пои.По1 бр. 9/13 (Кв.По1 бр. 848/13) од 10.12.2013. године и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно одлучивање.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду Посебног одељења Пои.По1 бр. 9/13 (Кв.По1 бр. 848/13) од 10.12.2013. године, одбијени су као неосновани приговори трећег лица АА1 и браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ од 29.11.2013. године, изјављени против решења Вишег суда у Београду Посебног одељења Пои.По1 бр. 9/13 од 22.10.2013. године.

Против наведеног решења жалбе су изјавили:

-бранилац окривљеног АА и пуномоћник трећег лица АА1, адвокат АБ, због повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду побијано решење преиначи, тако што ће одбити захтев ТОК да се од АА и АА1 привремено одузме стан број 45 у улици Сарајевска бр. 40 у Београду. Бранилац окривљеног АА и пуномоћник трећег лица АА1 је ставио захтев да буде обавештен о седници већа када се о жалби буде одлучивало;

-окривљени АА, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење побијано решење преиначи, јер нема доказа о постојању основане сумње да је привремено одузета имовина проистекла из кривичног дела. У жалби је окривљени ставио захтев да заједно са својим браниоцем адвокатом АБ буде обавештен о седници већа када се о жалбама буде одлучивало.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење одржао је седницу већа у смислу члана 467 став 2 ЗКП, на коју није позивао странке, сматрајући да њихово присуство не би било корисно за разјашњење ствари, а након што је размотрио списе предмета заједно са изјављеним жалбама и побијаним решењем које је испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалби, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалбе су основане.

Жалбом браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ, побија се првостепено решење због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, тако што се истиче да првостепени суд није на поуздан и сигуран начин утврдио исто, што је имало за последицу погрешну одлуку првостепеног суда у овој правној ствари, а на штету окривљеног АА и трећег лица АА1. У жалби се указује да из доказа који су приложени током овог поступка а који се налазе у списима предмета, првостепени суд исте није имао у виду и није на поуздан и несумњив начин закључио да је стан који је предмет овог поступка, површине аа стечен искључиво и једино средствима која припадају родитељима окривљеног АА, тј. средствима АА2 и АА3, те да према томе не може бити ни индиција, па ни основане сумње да је тај стан имовина коју је окривљени АА купио од средстава стечених кривичним делом, а које су у очигледној несразмери са његовим законитим приходима и са приходима његове (тада законите супруге АА1), те да је по разводу брака право својине само фиктивно пренето на треће лице - АА1, о чему „говори и чињеница да је поменутом пресудом конституисано право доживотног плодоуживања на предметном стану у корист мајке окривљеног...“. Овакви закључци првостепеног суда поред тога што су погрешни су супротни чињеницама које су утврђене током поступка и то приложеним изведеним доказима, а што све указује да суд доношењем побијаног решења није правилно утврдио чињенице које воде доношењу законите и правилне одлуке, па се сходно наведеном предлаже као у жалби.

Жалбом окривљеног АА такође се оспорава правилност утврђеног чињеничног стања од стране првостепеног суда и истиче да је првостепено решење донето на основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, обзиром да првостепени суд приликом доношења своје одлуке није имао у виду чињеницу која се односи на наслеђену имовину а која је документована поседовним листом предака његовог покојног оца из које се види да су они своју имовину продали у Пећи, а да је један део имовине продат у ранијем периоду пре ратних дејстава на Косову и Метохији 1999. године. У жалби се такође указује да је првостепени суд погрешно утврдио одлучну чињеницу да је стан пренет у циљу изигравања закона, па се сходно наведеном и предлаже као у жалби.

Наиме, првостепени суд је решавајући о приговорима трећег лица АА1 и браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ, а који су изјављени против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење Пои.По1 бр.9/13 од 22.10.2013. године, којим је усвојен захтев Тужилаштва за организовани криминал Оик.бр.15/12 од 16.10.2013. године за привремено одузимање имовине према окривљеном АА, а у односу на имовину коју поседује треће лице – АА1, па је од трећег лица АА1 привремено одузета имовина и то стан аа изграђене на кат. парцели број _ КО _ уписан у лист непокретности број _ КО _, а које представља ванкњижну својину трећег лица АА1, уз образложење да је првостепени суд дошао до несумњивог закључка да стан аа фактички представља имовину окривљеног АА која је проистекла из кривичног дела у смислу члана 3 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, односно да је реч о имовини коју је стекао окривљени АА а која је у очигледној несразмери са његовим и законитим приходима у то време чланова његове породице, а која је само у циљу изигравања закона формално пренета на треће лице АА, па је донео одлуку као у изреци побијаног решења. Првостепени суд се такође позива и на налаз и мишљење судског вештака економско-финансијске струке ВВ, али налази да је исти без значаја за другачију одлуку суда у овој кривично правној ствари, обзиром да се он заснива на подацима које је окривљени АА дао судском вештаку, а везано за стечене приходе по разним основама за које није имао одговарајућу и за суд прихватљиву документацију.

Међутим, како се то основано указује изјављеним жалбама окривљеног АА, његовог браниоца и пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ, овакав закључак првостепеног суда се за сада не може прихватити, обзиром да је чињенично стање у овој кривично правној ствари остало непотпуно утврђено, обзиром да се првостепени суд у побијаном решењу између осталог позива и на „осталу документацију финансијског карактера и писану документацију“ при чему не наводи о којој се документацији ради, нити ближе опредељује исту, при чему је не цитира а самим тим не цени, сем извештаја Фонда ПИО који се односи само на приходе окривљеног АА за одређени временски период, не ценећи при томе ни наводе на које је указао окривљени АА, његов бранилац и пуномоћник трећег лица АА1 адвокат АБ, у погледу доказа који се налазе у списима, а који се односе на имовину како родитеља окривљеног, тако и родитеља трећег лица – АА1, а из којих произилази да су родитељи окривљеног продали своју имовину на Косову и Метохији, те да је од тих средстава купљен наведени спорни стан који је привремено одузет, при чему из списа предмета такође произилази да је непокретност фактички стечена и плаћена на основу уговора од 10.12.2002. године, дакле пет година пре предузимања првих радњи окривљеног описаних у оптужном акту.

Сем напред наведеног, првостепени суд није у побијаном решењу такође дао јасне разлоге о околностима из којих произилази опасност да би касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела било отежано или онемогућено, што је претпоставка за одлучивање о захтеву за одузимање имовине у смислу члана 23 став 1 а на коју упућује одредба члана 25 став 1 тачка 4 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела („Службени гласник РС“ бр. 32/13 од 08.04.2013. године).

Имајући у виду напред наведено, првостепенио решење је усвајањем жалби морало бити укинуто и предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање.

У поновном поступку, првостепени суд ће поступити по примедбама Апелационог суда, Посебно одељење, правилно и потпуно ће утврдити чињенично стање, а након чега ће бити у могућности да донесе правилну и на закону засновану одлуку.

Имајући у виду све напред наведено, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донео одлуку као у изреци решења, на основу одредбе члана 33 став 4 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела („Службени гласник РС“ бр. 32/13 од 08.04.2013. године).


Записничар       Председник већа-судија
Тања Славковић, с.р.     Верољуб Цветковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)