Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
8.03.2013.

Кж2 По1 6/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 6/13
Дана 08.02.2013. године
Б е о г р а д
Немањина бр. 9

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Верољуба Цветковића, председника већа, Милимира Лукића и Омера Хаџиомеровића, чланова већа, са вишим судијским сарадником Мирјаном Јанковић-Недић, записничарем, у поступку трајног одузимања имовине против осуђеног АА, одлучујући о жалбама бранилаца осуђеног, адвоката АБ и адвоката АБ1, изјављеним против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.108/10 (К.П.бр.1/08) – ТОИ-По1.бр.2/11 од 19.09.2012. године, у седници већа одржаној дана 08. фебруара 2013. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

Уважавањем жалби бранилаца осуђеног АА, адвоката АБ и адвоката АБ1, УКИДА СЕ решење Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.108/10 (К.П.бр.1/08) – ТОИ-По1.бр.2/11 од 19.09.2012. године и предмет упућује првостепеном суду на поновно одлучивање.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.108/10 (К.П.бр.1/08) – ТОИ-По1.бр.2/11 од 19.09.2012. године у ставу један делимично је усвојен захтев за трајно одузимање имовине Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С.бр.13/09 од 18.07.2011. године па је од осуђеног, власника АА, од оца _ и мајке _, рођене _, рођеног _. године у _, са пребивалиштем у _, ул. _ бр. _, ЈМБГ _, држављанин Републике Србије, машин-бравар, разведен, живи у ванбрачној заједници, отац _ деце, осуђен пресудом Вишег суда у Београду, Посебног одељења К-По1.бр.108/10 од 12.07.2010. године, која је постала правноснажна доношењем пресуде Апелационог суда у Београду Кж1 По1.бр.22/10 дана 11.02.2011. године, због кривичног дела злочиначког удруживања из члана 346 став 1 КЗ и кривичног дела фалсификовања знакова за вредност из члана 226 став 2 у вези са ставом 1 КЗ, на казну затвора у трајању од 4 године, трајно одузета имовина и то: пословни простор аа и аа1, с тим што жалба не спречава Дирекцију за управљање одузетом имовином да поступи у складу са чланом 34 став 5 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. Истим решењем у ставу два одбачен је захтев за трајно одузимање имовине Тужилаштва за организовани криминал ОИК.С.бр.13/09 од 18.07.2011. године, у делу којим се тражи одузимање имовине и то: моторног возила аа2, марке аа3 и мотицикла аа4.

Против наведеног решења жалбе су изјавили:

- бранилац осуђеног АА, адвокат АБ, због погрешне примене права и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење уважи жалбу тако што ће преиначити побијано решење у ставу један изреке и одбити захтев Тужилаштва за организовани криминал за трајно одузимање имовине и то: пословног простора аа и аа1, истовремено захтевајући да буде обавештен о седници већа другостепеног суда, и

-бранилац осуђеног, адвокат АБ1, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде одредаба поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом да Апелациони суд у Београду укине побијано решење и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање, са захтевом да буде обавештен о седници већа.

Апелациони суд у Београду - Посебно одељење одржао је седницу већа, о којој није обавестио браниоце окривљеног налазећи да, сходно одредби члана 467 став 2 ЗКП-а, њихово присуство не би било од користи за разјашњење ствари, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем које је у смислу одредбе члана 467 став 1 ЗКП-а испитао у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим у жалби, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

-жалбе су основане.

Наиме, ставом један побијаног решења делимично је усвојен захтев Тужиоца за организовани криминал за трајно одузимање имовине од осуђеног власника АА и то пословног простора аа и пословног простора аа1. Дајући разлоге за овакву своју одлуку првостепени суд на страни 21 побијаног решења наводи колико је износио збирни приказ свих законитих прихода породице АА за период од 2000. до 2010. године, те колика је у том периоду износила потрошња четворочланог домаћинства, па је, с обзиром на те податке, закључио да је породица АА по трошковима који су исказани према Републичком заводу за статистику о просечним трошковима живота четворочлане породице на годишњем нивоу углавном имала примања која су била мања од просечних трошкова живота четворочлане породице. У образложењу побијаног решења се даље наводи да је осуђени у истом периоду остварио право својине на имовини која по својој вредности у битноме превазилази не само разлику између прихода и просечне потрошње четворочланог домаћинства, већ у битноме превазилази и укупне приходе породице АА, због чега првостепени суд закључује да је имовина, коју је осуђени прибавио, у очигледној несразмери са његовим законитим приходима, тако да та имовина, по мишљењу првостепеног суда, управо представља имовину која је проистекла из кривичног дела, због чега је одлучио да иста буде трајно одузета од осуђеног.

Основано се жалбом бранилаца осуђеног, адвоката АБ1 побија првостепено решење због битне повреде одредаба кривичног поступка, јер и по оцени овог суда у образложењу побијаног решења нису дати јасни и потпуни разлози о одлучним чињеницама, а што је за последицу имало и погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, због чега се, за сада, не може прихватити напред изнети закључак првостепеног суда, а што се основано указује и у жалби браниоца, адвоката АБ, те је решење морало бити укинуто. Ово стога, јер се разлози којима се првостепени суд руководио приликом доношења побијаног решења односе искључиво на приходе од плате коју је осуђени остваривао у горе означеном периоду, при чему су у образложењу решења изостали јасни и уверљиви разлози због чега првостепени суд не прихвата наводе осуђеног у погледу осталих прихода, за које је тврдио да су употребљени за куповину предметних непокретности.

  Наиме, осуђени је тврдио да износ од 27.000,00 евра потиче од продаје куће на _, чији власник је био његов отац, као и да му је отац наведени износ новца поклонио крајем 2003.године или почетком 2004.године, односно, пре него што је осуђени купио први пословни простор – две пословне просторије у аа и аа1. Имајући у виду овакве наводе осуђеног, те чињеницу да је првостепени суд увидом у уговор о купопродаји непокретности закључен у Републици Хрватској, утврдио да је дана 20.03.1997. године АА1 (отац осуђеног), као продавац, закључио уговор о продаји непокретности са купцем ВВ, те да је предметна непокретност продата за 20.000 куна, то се основано у жалбама бранилаца осуђеног истиче да су нејасни наводи првостепеног суда да у оставинском решењу иза покојног АА1 није наведено да осуђени наслеђује икакве новчане износе, те се самим тим и разлози из којих првостепени суд није прихватио наводе осуђеног да је од свог оца добио износ од 27.000 евра,за сада неприхватљиви. Ово посебно када се има у виду да је осуђени тврдио да је наведени износ новца добио од свог оца за време његовог живота, тако да тај новац није ни могао бити предмет заоставштине. Осим тога, чињеница да не постоји никакав писани доказ да је отац осуђеног, АА1, свом сину поклонио износ од 27.000 евра, сама по себи, по оцени овог суда, није довољна за извођење несумњивог закључка да је до овог поклона заиста и дошло, а што се основано указује и у жалбама бранилаца осуђеног. С тим у вези не могу се прихватити разлози првостепеног суда из којих је одбио предлог да се у својству сведока испита сестру оца власника, ББ на околност да је отац власника АА оставио свом сину уштеђевину од 27.000,00 евра.

Непотпуност утврђеног чињеничног стања огледа се и у томе што је првостепени суд пропустио да провери наводе осуђеног да он, супруга и троје деце живе од издавања два локала која су у предметном поступку трајно одузета, те да утврди да ли је донета пресуда о разводу брака између осуђеног и ГГ, са којом осуђени има двоје деце, те да ли је и на који начин осуђени обавезан да издржава своју децу као лица која је по закону дужан да издржава. Утврђење ових чињеница је од значаја за евентуалну примену одредбе члана 34 став 3 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела којом је предвиђено да суд може да одлучи да власнику остави део имовине ако би било доведено у питање издржавање власника или лица која је он дужан да издржава, у складу са одредбама Закона о извршном поступку.

Из свих напред наведених разлога, побијано решење је уважавањем жалби бранилаца осуђеног морало бити укинуто и предмет упућен првостепеном суду на поновно одлучивање.

У поновном поступку првостепени суд ће имати у виду примедбе на које је указано овим решењем, тако што ће утврдити све напред наведене чињенице везане за обавезу издржавања лица која је осуђени по закону дужан да издржава, и начин на који се то остварује, а по потреби ће испитати ББ у својству сведока на околности које је одбрана предлагала, након чега ће, свестраном оценом изведених доказа, бити у могућности да донесе правилну и на закону засновану одлуку, дајући јасне, потпуне и аргументоване разлоге, при чему ће водити рачуна о томе да ли у конкретном случају има места примени одредбе члана 34 став 3 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

Са изнетих разлога, Апелациони суд у Београду - Посебно одељење, одлучио је као у изреци решења, на основу одредбе члана 467 став 4 ЗКП-а.

Записничар,      Председник већа-судија,
Мирјана Јанковић-Недић, ср    Верољуб Цветковић, ср

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)