Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.02.2013.

Кж2 По1 71/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 71/13
Дана: 20.02.2013. године
Б е о г р а д
Немањина бр. 9

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судије Верољуба Цветковића, председника већа, судије Надежде Мијатовић и Драгољуба Ђорђевића, чланова већа, са вишим судијским сарадником Браниславом Муњић, као записничарем, у поступку за привремено одузимање имовине према окривљеном АА и трећем лицу – власнику АА1, одлучујући о жалби пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ, изјављеној против решења Посебног одељења Вишег суда у Београду Пои-По1.бр.25/12 од 16.01.2013. године, у седници већа одржаној дана 20. фебруара 2013. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ, изјављена против решења Посебног одељења Вишег суда у Београду Пои-По1.бр.25/12 од 16.01.2013. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Посебног одељења Вишег суда у Београду Пои-По1.бр.25/12 од 16.01.2013. године, ставом I изреке решења, усвојен је захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК.бр.5/12 – КТО.бр.9/12 од 14.12.2012. године, за привремено одузимање имовине и одлучено је да се:

-имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела извршеног од стране окривљеног АА, ЈМБГ _, од оца _ и мајке _, рођене _, рођеног дана 18.02.1976. године у _, са пребивалиштем у _, у улици _ број _, стан број _, привремено одузима од трећег лица – власника _, ЈМБГ _, од оца _ и мајке _, рођене дана _. године, са пребивалиштем у Београду, у улици _ број _, и то право својине на:

-стану аа, који стан је треће лице – власник АА1, супруга окривљеног АА, стекла на основу уговора о купопродаји непокретности, који је дана 28.11.2008. године закључила у својству купца са продавцем ББ, а који уговор је оверен пред Општинским судом у Чачку под Ов.бр.23466/2008 од 28.11.2008. године.

Такође је одређено да привремено одузимање из става I првостепеног решења траје до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине, а да ће имовином, сходно одредбама члана 37 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, управљати Дирекција за управљање одузетом имовином.

Ставом II изреке решења одбијен је захтев Тужилаштва за организовани криминал Оик.бр.5/12 – КТО.бр.9/12 од 14.12.2012. године за привремено одузимање имовине од окривљеног - власника АА, и то права својине на:

-стану аа1, који стан је окривљени АА стекао на основу уговора број 2610 и у својству купца, дана 12.10.1998. године закључио са продавцем ГП “Дом” из Београда, а који уговор је оверен пред Првим општинским судом у Београду под Ов.бр. I 2 17865/2001 од 03.12.2001. године.

Против наведеног решења, у односу на став I изреке решења, жалбу је изјавио пуномоћник трећег лица АА1, адвокат АБ, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, битних повреда одредаба кривичног поступка и повреде кривичног закона, са предлогом да Апелациони суд у Београду уважи жалбу и првостепено решење у ставу I преиначи тако што ће одбити захтев Тужилаштва или побијано решење укине и предмет врати на поновно одлучивање, у смислу жалбених навода.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одржао је седницу већа, на којој је размотрио списе предмета, заједно са побијаним решењем и жалбом пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалба је неоснована.

По налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, правилно је првостепени суд, одлучујући о захтеву Тужилаштва за организовани криминал, нашао да су испуњени услови за делимично усвајање захтева за привремено одузимање имовине и то оне имовине, ближе описане у ставу I изреке побијаног решења.

Наиме, правилно је првостепени суд, на основу доказа који се налазе у списима предмета и то на основу уговора о купопродаји непокретности, закљученог између ББ из Чачка, као продавца и АА1, као купца, дана 28. новембра 2008. године, који је оверен у Општинском суду у Чачку, дана 28.11.2008. године, под Ов.бр.23466/2008, затим на основу извода из листа непокретности број _ КО Чачак, издатог од стране Републичког геодетског завода, Службе за катастар непокретности у Чачку од 21.06.2012. године, преписа листа непокретности број _ КО Чачак, који је овом суду достављен дана 08.01.2013. године, који се односи на стамбено-пословни објекат аа, као и на основу решења Министарства финансија, Пореске управе, Филијале Чачак од 31.03.2009. године, број 13-41303-1-00035/2009-0, да је АА1 из Београда, улица аа2, одобрена рефундација плаћеног ПДВ-а на име куповине првог стана аа, утврдио да је треће лице – АА1, супруга окривљеног АА, искључиви и књижни носилац права својине на стану аа3.

Испитујући да ли у конкретном случају постоји очигледна несразмера између имовине са једне стране и законито стечених прихода са друге стране, а која чињеница указује на основану сумњу да се до такве и толике имовине могло доћи само извршењем кривичног дела, првостепени суд је најпре из изведених доказа правилно утврдио да је треће лице – АА1, супруга окривљеног АА, наведени стан аа3, купила дана 28.11.2008. године, за износ од 75.000 еура.

Надаље, имајући у виду да је према исказу саслушаног трећег лица и власника стана АА1, купопродајна цена за поменути стан у Чачку исплаћена у готовом новцу, ценећи да ли су остварени приходи трећег лица – власника АА1, супруге окривљеног АА, као и окривљеног АА, били довољни за куповину наведене некретнине, правилно је првостепени суд из уверења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Дирекције фонда у Београду, од 07.05.2012. године, утврдио да је АА имала пријаву осигурања са прекидима у периоду од 01.09.2010. године до 11.04.2012. године, у "ББ", док је на основу потврде Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Дирекције фонда у Београду, од 07.05.2012. године, утврдио да за треће лице – власника АА1 нема унетих података о стажу осигурања, зарадама, накнадама зарада, основицама осигурања, уговореним и другим накнадама о висини плаћених доприноса остварених од 01.01.1970. године, на основу чега произлази да треће лице – власник АА1, према подацима званичних државних органа уопште нема евидентиране било које законске приходе, укључујући и период 2008. године, када је иста извршила куповину поменутог стана, ближе наведеног у ставу I изреке решења, за износ од 75.000 еура. Такође, правилно је првостепени суд на основу уверења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Дирекција Фонда у Београду од 07.05.2012. године, која се односи на податке о осигурању окривљеног АА, утврдио да је окривљени АА имао пријаву осигурања у периоду од 01.05.2010. године до 31.05.2010. године у "ВВ", као и у периоду од 01.06.2010. године до 11.04.2012. године, у "ВВ1", док је из уверења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Дирекција фонда у Београду број 7705/12, који се тичу података о стажу осигурања, зарада, накнадама зарада, основицама осигурања, уговореним и другим накнадама и висини уплаћених доприноса остварених од 01.01.1970. године, утврђено да АА има укупно 8 месеци стажа осигурања и остварену зараду у укупном износу од 209.733,74 динара.

Имајући у виду све напред наведено, по ставу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, правилно је првостепени суд нашао да у конкретном случају постоји очигледна несразмера између вредности имовине која је предмет захтева за одузимање и законито стечених прихода окривљеног АА и трећег лица – власника, његове супруге АА1, будући да према подацима званичних државних органа окривљени АА има укупно 8 месеци стажа осигурања и остварену зараду у укупном износу од 209.733,74 динара, а треће лице – власник АА1 уопште нема евидентиране било које законске приходе, што и по ставу овога суда, насупрот жалбеним наводима пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ, у довољној мери указује на очигледну несразмеру између законитих прихода и вредности имовине, тј. на постојање основане сумње да је непокретност, ближе описана у ставу I изреке решења, проистекла из кривичног дела.

Првостепени суд је при том имао у виду наводе трећег лица – власника АА1, да није формални, већ стварни власник стана у _, као и да су јој тај стан обезбедили родитељи и породица – бака, дека и брат, који су јој из иностранства слали новац од кога се у једном делу издржавала, а други део одвајала и тако, у периоду од 2000. до 2008. године, уштедела износ од 12.000 еура, са којим је учествовала у куповини наведеног стана, а да су јој преостали део новца од поменутих 12.000 еура до пуне купопродајне цене за стан од 75.000 еура, дали бака, дека, тетка и отац, али ове наводе трећег лица, власника АА1 није прихватио, дајући за овакав свој закључак јасне, детаљне и аргументоване разлоге у образложењу побијаног решења, на странама 16 и 17.

Наиме, правилно првостепени суд није прихватио наводе трећег лица – АА1, да је од дела новца који јој је послат из иностранства ради помагања и издржавања, уштедела 12.000 еура, будући да је иста, према сопственим наводима, у већем периоду била незапослена, па самим тим није остваривала примања, осим једног краћег временског периода, док из извештаја о уплати одређених новчаних средстава, који су приложени уз поднесак пуномоћника трећег лица од 10.01.2013. године, произлази да је треће лице – АА1 примала новац из иностранства, али у периоду од 2006. године па надаље, и да јој је до 17.09.2008. године, тј. два месеца пре куповине стана у _, послато све укупно 5.000 америчких долара, па с обзиром на трошкове живота које је треће лице – АА1, заједно са својом породицом морала имати за целокупан период од 2000. до 2008. године, у коме већи део није била запослена и није остваривала примања по том основу, овакви њени наводи су, и по ставу овога суда, неприхватљиви.

Такође, правилно је првостепени суд закључио када није прихватио ни наводе трећег лица – власника АА1, да су остатак новца од 12.000 еура, који је уштедела, па до пуне купопродајне цене у износу од 75.000 еура, за куповину стана обезбедили бака, деда, тетка и отац и да су већи део средстава дали деда, бака и отац, будући да искази саслушаних сведока и то оца трећег лица АА1, АА2 и АА3, који су се изјашњавали на ту околност, нису поткрепљени ниједним релевантним доказом. Наиме, из доказа у виду извештаја о уплати одређених новчаних средстава из иностранства произлази да је у периоду од 20.08.2004. године, па до 17.09.2008. године, од стране оца трећег лица АА1, АА3, мајци трећег лица АА4 и АА1 послат новац у укупном износу од 9.150 америчких долара, а што је много мањи износ од оног који је сведок АА2 навео у свом исказу, будући да је исти навео да је у периоду од 2000. до 2008. године, послао преко “Вестерн униона” преко 80.000 америчких долара. При том, саслушани сведоци АА4, АА2 и АА3 нису могли да објасне како је дошло до тога да је куповина наведеног стана у Чачку обављена баш у току 2008. године, и то дана 28.11.2008. године, а не пре тога, будући да је куповина стана за АА1, према наводима поменутих сведока, требало бити свадбени поклон за брак који је између окривљеног АА и АА1 закључен 2004. године, дакле пуне 4 године раније.

Приликом оцене постојања опасности да би касније одузимање наведене имовине било знатно отежано или онемогућено, правилно је, по налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, првостепени суд имао у виду да се у конкретном случају ради о предмету из надлежности Посебног одељења за организовани криминал, затим чињеницу да се поступак налази у почетној фази, као и чињеницу да се имовина може отуђити на различите начине који не укључују обавезно законито и савесно располагање истом, правилно налазећи да би без одређивања мере привременог одузимања предметне имовине њено евентуално трајно одузимање било у знатној мери отежано или чак онемогућено, најпре ако се има у виду сврха привременог одузимања имовине – обезбеђење несметаног вођења поступка за трајно одузимање имовине, у ком ће се донети одлука о коначној судбини привремено одузете имовине.

Имајући у виду све напред наведено, жалбене наводе пуномоћника трећег лица АА, адвоката АА1, којима се првостепено решења побија због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, који се суштински своде на оспоравање закључка првостепеног суда да не прихвати исказе трећег лица АА1, као и саслушаних сведока АА4, АА2 и А3, односно у којима се истиче да првостепени суд приликом доношења одлуке уопште није дао јасне и образложене разлоге зашто наведене доказе, који јасно говоре о пореклу средстава, начину прикупљања у дужем временском периоду, није прихватио, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, оцењује неоснованим, из разлога што је првостепени суд, доносећи побијано решење, дао јасне и аргументоване разлоге на којима је засновао своју одлуку, а које као правилно утврђене у потпуности прихвата и овај суд и налази да жалбеним наводима пуномоћника трећег лица АА1, адвоката АБ, није доведена у питање правилност и законитост побијаног решења, будући да је током поступка првостепени суд правилно утврдио све одлучне чињенице које су од значаја за доношење правилне и законите одлуке, односно правилно је утврдио да у конкретном случају постоји очигледна несразмера између вредности имовине која је предмет захтева за одузимање, ближе наведене у ставу I изреке побијаног решења, и законито стечених прихода окривљеног АА и трећег лица – власника његове супруге АА, као и да би без одређивања мере привременог одузимања предметне имовине њено евентуално трајно одузимање било у знатној мери отежано или чак и онемогућено, док се у изјављеној жалби не наводе околности које би утицале на другачију одлуку у конкретном случају.

Из напред изнетих разлога, а на основу одредбе члана 467 став 4 Законика о кривичном поступку, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одлучио је као у изреци решења.

Записничар      ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Бранислава Муњић, с.р.    Верољуб Цветковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)