Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
3.04.2012.

Кж2 По1 73/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 73/11
Дана 03.04.2012. године
Б е о г р а д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење за борбу против организованог криминала, у већу састављеном од судија: Слободана Рашића, председника већа, Верољуба Цветковића и Надежде Мијатовић, чланова већа, са вишим судијским помоћником Јеленом Петковић-Милојковић, као записничарем, у кривичном предмету осуђеног Милорада Улемека, одлучујући о заједничкој жалби пуномоћника осуђеног Милорада Улемека, адв. АО и адв. АО1, изјављенoj против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Тои.По1 бр.2/10 од 14.02.2011. године, у седници већа одржаној дана 03.04.2012. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е


ОДБИЈА СЕ као неоснована заједничка жалба пуномоћника осуђеног Милорада Улемека, адв. АО и адв. АО1, изјављена против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Тои.По1 бр.2/10 од 14.02.2011. године.


О б р а з л о ж е њ е


Решењем Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Тои.По1 бр.2/10 од 14.02.2011. године, усвојен је захтев за трајно одузимање имовине проистекле из кривичног дела, Тужилаштва за организовани криминал Оик.С.бр.1/09 од 29.03.2010. године, па је од осуђеног Милорада Улемека, ЈМБГ 1503968710171, из Београда, са пријављеним пребивалиштем у Београду, улица аа, рођеном 15.03.1968. године у Београду, од оца _ и мајке _, девојачко _, трајно одузета имовина и то: право својине на непокретности, кући – стану Ц са локалом и гаражом у приземљу, које се налазе у аа1 укупне корисне површине _ м2, а које се налази на катастарским парцелама _ и _ _, као и право коришћења на земљишту на коме се зграда налази, као и земљишту које служи за редовну употребу зграде, јер је пресудом Окружног суда у Београду К.П.3/04 од 18.01.2008. године, правноснажном пресудом Врховног суда Србије Кж I Oк.9/08 од 15.10.2009. године, правноснажно осуђен на јединствену казну затвора од четрдесет година,

због тога што је:

оптужени Милорад Улемек,

-током 1999. и 2000. године у Београду – Земуну, окривљени Милорад Улемек заједно са покојним ББ и покојним ВВ, организовао банду која је имала за циљ вршење кривичних дела предвиђених републичким законом, за које се може изрећи казна затвора у трајању од пет година или тежа казна, а ради стицања финансијске или друге материјалне користи и моћи, при чему су чланови криминалне организације имали унапред одређене улоге, планиране за активности у дужем временском периоду, уз поштовање строгих правила унутрашње дисциплине, са водећом улогом окривљеног Милорада Улемека и покојног ББ, заснивајући активности банде на примени насиља и уз коришћење утицаја на одређене политичке, правосудне и друге друштвене чиниоце, па су припадници те банде у периоду од 1999. до 2003. године постали ГГ, ДД, ЂЂ, ЕЕ, сведок сарадник ЖЖ, ЗЗ, ИИ „ии“, ЈЈ, сведок сарадник КК, ЛЛ, сведок сарадник ЉЉ, ММ, НН, ЊЊ, ОО, ИИ звани „ии“, РР, ТТ, ЋЋ, УУ, ФФ, ХХ, ЦЦ, ЦЦ1, ЦЦ2, ЦЦ3 и ЦЦ4, који су прихватили активности те банде као своје и извршавали одређене активности које су се пред њих у конкретним ситуацијама постављале,

-чиме је оптужени Милорад Улемек извршио кривично дело злочиначког удруживања из члана 227 став 1 КЗ РС,


II

-Па су у периоду, од 2000. године, до почетка 2003. године, ради остварења постављеног плана криминалне организације, стицања моћи и материјалне користи, вршили организовану криминалну делатност, елиминишући конкурентске кланове, као и особе, које су представљале опасност за организацију или на други начин били сметња активностима организације, стичући противправну имовинску корист отимањем лица ради изнуде новца, те су као криминална организација починили:

оптужени Улемек Милорад, ЗЗ, ЕЕ, ГГ, ЂЂ, ИИ „ии“, и ЈЈ,

-дана 03.08.2002. године, око 8,10 часова у Земун Пољу, у улици Фабрички пут бб, у кругу предузећа „Дифенс“, Улемек Милорад и ЗЗ покушали да са умишљајем лише живота више лица, при чему су лишили живота ОО1 и покушали да лише живота ЉЉ, док су им ГГ, ЂЂ, ИИ, ЈЈ, сведок сарадник КК и ЕЕ у томе са умишљајем помогли, на тај начин што су по претходном договору ГГ, ЂЂ, ИИ, ЈЈ и сведок сарадник КК пратили кретање ЉЉ и обавештавали о томе Улемек Милорада, ЗЗ и ЕЕ, који су се на основу тих обавештења одвезли аутомобилом којим је управљао ЕЕ до наведеног места, где су Улемек Милорад и ЗЗ одевени у црне комбинезоне и маскирани капама „фантомкама“, испалили из аутоматских пушака са пригушивачима, више пројектила у правцу ЉЉ и ОО1, па је неколико пројектила погодило ОО1, чиме су му нанесене повреде услед којих је наступила његова смрт, док је ЉЉ избегао повређивање, тако што се бацио на земљу, а затим искористио моменат када се једном од нападача заглавила пушка, и побегао,

-чиме су извршили кривично дело тешко убиство из члана 114 став 1 тачка 9 Кривичног законика у вези члана 30 истог Законика и то Улемек Милорад, ЗЗ, као саизвршиоци у вези члана 33 Кривичног законика, а ГГ, ЂЂ, ИИ, ЈЈ и ЕЕ, као помагачи у вези члана 35 Кривичног законика,


оптужени: Улемек Милорад, ГГ, ЂЂ, ЕЕ, ИИ „ии“, ЈЈ и ЗЗ,

-марта месеца 2002. године, у Београду, у улици Јужни булевар, силом, обманом и на свиреп начин одвели и задржали оштећеног ОО2, четрдесет дана, са намером, да га не пусте на слободу, док од њега или чланова његове породице не изнуде новац, на тај начин, што су га неколико дана, пре критичног догађаја, наизменично пратили, да би му дана 24.03.2002. године, око 20 часова, када је оштећени ОО2 прилазио аутомобилу, са фантомкама на глави, наоружани аутоматским оружјем и пиштољима, пришли окривљени ЈЈ, ЕЕ, сведок сарадник ЖЖ и ГГ, представљајући се као радници полиције, а затим га употребом физичке силе убацили у аутомобил, када га је окривљени ЕЕ пиштољем ударио по глави, везали га лисицама, а преко очију ставили селотејп траку и фантомку, док су за то време окривљени ИИ звани „ии“ и ЂЂ стајали у непосредној близини и обавестили их о наиласку оштећеног ОО2, па су га тако везаног аутомобилом одвезли у село _, у кућу сведока сарадника КК, где су га чували окривљени ЗЗ и ИИ, вежући му ланцима руке савијене преко главе на леђа, а ноге за лежај, завезаних уста, повремено га тукући, да би након девет дана, када је оштећени покушао да побегне, везали га за дрво, у шуми, где су га држали два дана, тукући га тако везаног, а једанаестог дана су га пребацили у село _, где су га поред окривљених ИИ и ЗЗ чували сведок сарадник КК и ЈЈ, тражећи од њега и његове породице новац за откуп, у ком циљу је покојни ББ слао аудио траке са порукама оштећеног ОО2, да би га четрдесетог дана пустили на слободу, након што им је преко Улемек Милорада – Легије, што им је и била улога према заједничком плану са ББ, од стране ОО3 и ОО4 исплаћено укупно 10.500.000 еура, који су међусобно поделили,

-чиме су Улемек Милорад, ГГ, ЂЂ, ЕЕ, ИИ, ЈЈ и ЗЗ, као саизвршиоци извршили кривично дело отмице из члана 134 став 3 Кривичног законика,


оптужени: Милорад Улемек, ЈЈ, ИИ „ии“, ЕЕ, ГГ, ЂЂ,

-током 2002. године, у намери угрожавања уставног уређења и безбедности тадашње СРЈ, а све ради остваривања основних циљева криминалне организације да изазивањем експлозија, које су биле праћене тешким разарањима и изазивањем опасности за живот људи, створе осећање несигурности код грађана, на тај начин што су на иницијативу и на предлог Милорада Улемека и покојног ББ, демонстрирали силу, коју би актуелна власт видела у ноћи између 20. и 21.12.2002. године у Земун Пољу, маскирани тзв. фантомкама, дошли путничким аутомобилима на којима су ЕЕ и ИИ налепили лажне цивилне и полицијске таблице, које је набавио ГГ, као и пиштоље и аутоматско оружје, да би по претходном договору опремљени радио станицама, које је за ту прилику набавио покојни ОО5, у круг предузећа ушли „полицијским аутомобилом“, ГГ, сведок сарадник ЖЖ, ИИ и ЕЕ, и употребом силе разоружали чуваре ОО6, ОО7, ОО8 и ОО9, а када су за њима, другим аутомобилом са лажним таблицама, које је за ту прилику набавио сведок сарадник КК, у круг предузећа ушли ЈЈ и ЂЂ и телефонском везом јавили Милораду Улемеку да је простор „чист“, када је Милорад Улемек, заједно са неколико чланова ЈСО-а, ушао у круг предузећа и на десет радних машина за постављање асфалта предузећа „Дифенс роуд“, поставио укупно тридесет експлозивних пуњења, чијим активирањем је ово постројење комплетно уништено са припадајућим објектима, наневши штету великих размера, у износу од око 8.300.000 еура, док су дана 28.02.2002. године, око 23,55 часова, ЈЈ, ИИ „ии“, покојни ОО5 и ЕЕ, по наређењу покојног ББ, које је било инспирисано истим мотивима демонстрације силе и снаге његове организације, на просторије ДСС-а, у улици Браће Југовића бр. 2-а, бацили две дефанзивне бомбе, на тај начин што је окривљени ЕЕ, управљао путничким аутомобилом марке „Ауди 80“, и када је дошао до улаза у зграду просторије ДСС-а, из аутомобила су изашли окривљени ЈЈ и ИИ „ии“, и на ове просторије, бацили по једну дефанзивну бомбу,

-чиме су извршили Улемек Милорад, ЈЈ, ЕЕ, ИИ, ЂЂ и ГГ кривично дело тероризма из члана 125 ОКЗ-а, кажњиво по члану 139 ОКЗ-а.

Жалбa не спречава Дирекцију да поступи у складу са чланом 34 став 5 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

Против тог решења заједничку жалбу изјавили су пуномоћници осуђеног Милорада Улемека, адв. АО и адв. АО1, због битне повреде одредаба кривичног поступка и поступка предвиђеног Законом о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, због повреде кривичног закона и Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела и због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, побијано решење преиначи тако што ће као неоснован одбити захтев Тужиоца за организовани криминал за трајно одузимање имовине од осуђеног Милорада Улемека.

Пуномоћник осуђеног Милорада Улемека, адв. АО, поднео је допуну жалбе изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Тои.По1 бр.2/10 од 14.02.2011. године, са предлогом да Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, преиначи решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Тои.По1 бр.2/10 од 14.02.2011. године, тако што ће одбити захтев Тужиоца за организовани криминал за трајно одузимање имовине од осуђеног Милорада Улемека, као неоснован.

Тужилац за организовани криминал у поднеску Ктж.бр.82/11 од 22.03.2011. године, изнео је мишљење да је побијано решење правилно, те да заједничку жалбу пуномоћника осуђеног Милорада Улемека, адв. АО и адв. АО1 од 05.03.2011. године, изјављену против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења, Тои.По1 бр.2/10 од 14.02.2011. године, као неосновану треба одбити, сходно члану 401 став 3 ЗКП-а.

Тужилац за организовани криминал у поднеску Ктж.бр.92/11 од 28.03.2011. године изнео је мишљење да је допуна жалбе пуномоћника осуђеног Милорада Улемека, адв. АО и адв. АО1 од 22.03.2011. године неблаговремена, будући да су пуномоћници осуђеног решење Вишег суда у Београду, Посебног одељења, Тои.По1 бр.2/10 од 14.02.2011. године примили дана 25.02.2011. године, те да као таква не би требала бити предмет разматрања Апелационог суда у Београду.

Поводом жалбених навода пуномоћника осуђеног Милорада Улемека, адв. АО и адв. АО1, а у смислу одредбе члана 4 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, члана 402 став 1 ЗКП-а и члана 374 став 3 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду је дана 15.07.2011. године ставио захтев Посебном одељењу Вишег суда у Београду да предузме истражне радње и то:

а.)да се у својству сведока саслушају:

- СС1, а на околност куповине стана за осуђеног Милорада Улемека, који се налази у сс1.

- СС2, руководилац касе за посебне намене РДБ-а, а на околности припреме и састављања финансијске документације за куповину стана и уплате новца на жиро-рачун осуђеног Милорада Улемека код „Капитал банке“, а по потврди о уплати која се налази у списима предмета, а коју је овај сведок потписао.

- СС3, на околност потписивања документације коју је сачињавао сведок СС2, везано за куповину станова и средстава посебних намена РДБ-а.

- СС4 и СС5, из „аа2“, а на околности куповине стана од стране РДБ-а за осуђеног Милорада Улемека.

- СС6, а на околност доношења и уручивања решења о додели стана осуђеном Милораду Улемеку.

- СС7, возач у кабинету РДБ-а, а на околност куповине стана од стране РДБ-а осуђеном Милораду Улемеку.

- СС8, сувласница Агенције за промет некретнина „аа“, а на околност покушаја куповине стана за осуђеног Милорада Улемека од стране РДБ-а.

- СС9, а на околност припрема и састављања финансијске документације за куповину стана за осуђеног Милорада Улемека.

- СС10, а на околности усељења у стан у улици аа2 (време усељења, да ли су овај стан купили од осуђеног Милорада Улемека, ако јесу колико су га платили и да ли су плаћени порези).

б.) Такође је наложено да првостепени суд прибави и следећу документацију:

- деловодну књигу РДБ-а за 1998. годину, а ради утврђивања да ли је и када осуђени Милорад Улемек поднео захтев за добијање стана, да ли је поднео захтев за добијање кредита и да прибави деловодну књигу кабинета начелника РДБ-а за 1998. годину, а из које ће се утврдити да ли је заведена одлука о додели стана осуђеном Милораду Улемеку.

- да се од Народне банке Србије затражи досије девизног рачуна осуђеног Милорада Улемека код „Капитал банке“, а ради утврђивања чињенице које потписао приступницу приликом отварања девизног рачуна, док је актом од 26.09.2011. године од Вишег суда у Београду, Посебног одељења, а на основу одредбе члана 4 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, члана 402 став 1 ЗКП-а и члана 374 став 3 ЗКП-а, поводом изјављене жалбе пуномоћника осуђеног Милорада Улемека, адв. АО и адв. АО1, против решења Вишег суда у Београду, Посебно одељење, Тои.По1 бр.2/10 од 14.02.2011. године, затражено да се саслуша сведок СС11, која је критичном приликом поверавала посао пословног секретара у кабинету начелника РДБ-а, а на околност завођења документације у деловодне књиге које је потписивао начелник РДБ-а, а које се односи на доделу стана осуђеном Милораду Улемеку.

Првостепени суд је спровео тражене истражне радње и то: саслушао је сведоке СС1, СС3, СС6, СС11, СС5, СС12, СС8, СС7, СС10 и СС2.

Сведок СС1 у свом исказу датим пред истражним судијом Посебног одељења Вишег суда у Београду дана 05.10.2011. године, у битноме је посведочио да је у периоду негде од краја 1992. године па до 27. октобра 1998. године, када је начелник службе СС13 смењен, као припадник службе био распоређен на пословима контраобавештајне заштите у кабинету тадашњег начелника Ресора службе државне безбедности СС13. Даље је навео да му је СС13 током 1998. године дао налог да покуша да пронађе неколико кућа или станова како би се задовољиле потребе припадника Службе државне безбедности па и Милорада Улемека, за кога је СС13 сматрао да је својим ангажовањем заслужио да му се ванредно реши стамбено питање, те да му је рекао да је Милорад Улемек поднео захтев за добијање стана и да је спреман да да неки свој мањи, неадекватан стан, и да погледа неке куће на Сењаку и Дедињу, или пак неке веће станове који би одговарали његовим породичним потребама, што је он и учинио и о томе обавестио СС13, који му је, међутим рекао да је ушао у договор са СС5, власником “аа2” и да ће Милорад Улемек добити стан преко “аа2” на Цераку, који ће бити у контингенту станова који се купују од “аа2”, а да је у том периоду, од “аа2” МУП купио, по његовом мишљењу, чак негде око 100 станова. Потом је навео да конкретно зна о којој ламели, односно којој кући на Цераку се ради, обзиром да је код њега дошао саветник СС13, који се зове СС14, коме је СС13 такође понудио ламелу до Милорада Улемека, што овај није прихватио, због чега се, након што је купљена кућа на Цераку одустало од куповине те друге ламеле, једне од те три ламеле у низу. Потом је навео да му је СС3, тада начелник Осме управе, рекао да је он спровео налог плаћања за “аа2”, те да је служба ламелу у Филмском граду платила преко “Капитал банке” и то из специјалне касе. Навео је такође да му је секретарица начелника Ресора у оквиру нормалног разговора, јер се радило о стварима које нису представљале никакву тајну, обзиром да је у то време још једно 10-15 не зна тачно колико руководилаца службе или већ решило или било у поступку решавања стамбеног питања на исти или сличан начин рекла да је одлуку начелника службе у вези доделе стана Милораду Улемеку завела у деловодним књигама које су вођене за кабинет начелника Ресора, које су се налазиле у кабинету начелника Ресора, да ту одлуку није видео, будући да је једино секретарица начелника СС15 била овлашћена да врши увид у деловодне књиге које су вођене за кабинет начелника Ресора, а такође и да не може да тврди да му је само секретарица СС15 то рекла, већ је информације о добијању станова чуо од много запослених, колега. Објашњавајући шта је то специјална каса сведок је навео да је то термин, те да свака служба на свету има свој новчани фонд, чију висину опредељује на тајним седницама Влада Републике где припада, чија је служба, да се ради о готовом новцу у различитим валутама, па и домицилној, дакле динарима, као и у различитим апоенима, да је једини имао право да изда наредбу за потрошњу средстава из специјалне касе начелник Ресора, а у његовом одсуству ту наредбу је могао да изда само један од двојице његових заменика, од којих је један био сада покојни СС9. Потом је навео да је техничке послове коришћења, прављења документације, правдања и сравњивања могао да уради само начелник Осме управе, у то време СС3 или лице које је он овластио, а зна да је у то време био овлашћен СС2, звани “сс2”, чије право име не зна, а да је новац из касе за специјалне намене служио за задовољење посебних новчаних потреба службе, по налогу начелника Ресора, који је издавао налог за потрошњу тих средстава, те да су новчана средства из ове специјалне касе служила и за решавање стамбених питања, односно од тог новца су се куповали станови и то како Улемеку, тако и лицима пре њега, чијих имена, због протека времена од 15 година, не може да се сети. Даље је навео да је Влада Републике Србије, на тајним седницама одређивала висину новчаног износа за Службу државне безбедности, за спровођење активности и то су била средства која су се налазила у специјалној каси, будући да Служба државне безбедности није добијала новац за станове, зато што није била посебно правно лице, него је била организациони део Министарства унутрашњих послова, а да је Савезна управа царина, која је једина у то време имала новац, доносила или уплаћивала новац у службу и да су из те специјалне касе куповани станови. Даље је навео да је у периоду када је он био у кабинету начелника СС13а комисија, која је бирана из редова оперативе, сачињавала годишњи извештај утрошка средстава, који извештај је одлазио у Министарство унутрашњих послова, у кабинет министра, а након тога у Министарство финансија Републике Србије, где је вршено архивирање и микрофилмовање и из тог извештаја се могло видети по којим ставкама је утрошен новац из специјалне касе.

Сведок СС3 у свом исказу датим пред истражним судијом Посебног одељења Вишег суда у Београду дана 26.09.2011. године, у битноме је посведочио да је у периоду од 1995. године до 31.12.1998. године, када је пензионисан, обављао послове помоћника начелника Службе за кадрове, финансије и обезбеђења, односно заменика начелника службе, будући да су постојала два заменика, од којих је један био сада покојни СС9, који је био задужен за логистику, док је други заменик био задужен за оперативни рад. Даље је навео да му је током фебруара или марта месеца 1998. године начелник службе СС13 рекао да му је председник казао да се купи стан за Милорада Улемека и дао му је налог, пошто су пронашли један стан на Сењаку, да оде у Агенцију „аа“ код СС8, са правником, да се договоре око исплата и начина преузимања тог стана на Сењаку, што је он и учинио и са својим правником СС16 отишао код СС8 у Агенцију „аа“, да су требали да узму тај стан на Сењаку чији је власник био СС17, некадашњи савезни јавни тужилац, међутим, како се око цене нису договорили од куповине тог стана се одустало. Даље је навео да га је једног дана позвао заменик начелника службе, сада покојни СС9, те да му је рекао да ће код њега доћи Милорад Улемек, коме треба да да 240.000 марака, што је он и учинио и овај новац у износу од 240.000 марака у апоенима од по 100 марака, које му је дао сада покојни СС9 је у својој канцеларији дао Милораду Улемеку, који је признаницу о пријему новца потписао, а коју признаницу је он вратио заменику начелника СС9, а да мисли да је 240.000 немачких марака на руке Милораду Улемеку исплатио негде можда током лета 1998. године. Потом је навео да је знао да Милорад Улемек треба да врати стан аа3, јер му је то рекао сада покојни СС18, који је био његов претпостављени, а да је након тога чуо да је Милорад Улемек преко „аа2“ и неке банке, не може да се сети тачно које, уплатио та средства и да је набављен стан аа1, а да не зна шта је даље сада покојни СС9 радио са признаницом коју је потписао Милорад Улемек да је примио 240.000 немачких марака, а коју су сачинили у једном примерку, те да не зна одакле потиче новац који је њему сада покојни СС9 дао како би га дао Милораду Улемеку, већ да само може да претпостави да новац потиче можда од СС19 или пак из неких других извора, али да њему ништа о томе није речено.

Сведок СС14 у свом исказу датим пред истражним судијом Посебног одељења Вишег суда у Београду, дана 05. октобра 2011. године у битноме је посведочио да је у периоду од 1975. године до почетка бомбардовања 1999. године, када га је тадашњи начелник СС20 сменио, радио у Служби државне безбедности, те да се након 05. октобра, на молбу покојног председника СС21 вратио у службу, где је и радио до 2003. године, до убиства премијера, када је смењен, на пословима шефа Кабинета директора БИЕ и начелника Управе за контакте са страним службама БИЕ, те да је био члан Савета за националну безбедност, а да је између осталог и током 1998. године био помоћник начелника СС13 и истовремено начелник Управе за контакте са страним обавештајним службама. Даље је навео да се сећа да се негде крајем 1997. године и почетком 1998. године почело говорити о решавању стамбених питања појединих руководећих људи у служби, те да је поменуто решење стамбеног питања Милорада Улемека, те да му је начелник СС13 рекао да је дао налог СС9 и СС3 да истраже могућности за решење стамбеног питања Милорада Улемека, који је тада био командант Јединице за специјалне операције. Потом је навео да су негде у септембру месецу, односно крајем 1998. године, он и СС13 хеликоптером отишли у Приштину на седницу Штаба, када су већ почеле борбе са снагама Ириденте, да је Милорад Улемек дошао директно са фронта и одржао им кратко излагање о ситуацији, а да му је СС13 том приликом рекао да је његово стамбено питање решено и да му је уручио папире које је Милорад Улемек потписао, да је он био присутан када је Милорад Улемек те папире потписивао, али да није директно видео садржину документа и решење о додели стана, али да може да каже да му је путем из Београда ка Приштини СС13 рекао да је питање Милорада Улемека решено и да је њему додељена нека кућа на Цераку, која је купљена мисли од „аа2“, али да та кућа представља две стамбене јединице које су спојене, да је једну добио Милорад Улемек, а други део стамбене јединице му је СС13 понудио да узме и питао га шта мисли о томе, те да он, након обављених консултација са породицом, из породичних разлога није могао да прихвати да добије решење за ту другу половину куће. Такође је навео да се не сећа да ли је још неко, осим сада покојног СС22, координатора Центра службе у Приштини, био присутан када је СС13 дао на потпис папире Милораду Улемеку.

Сведок СС11 у свом исказу датим пред истражним судијом Посебног одељења Вишег суда у Београду, дана 05.10.2011. године у битноме је посведочила да је од 1991. године до пензионисања 2007. године радила у Ресору државне безбедности, а да је од 2001. године до 27. октобра 1998. године, када је начелник Ресора СС13 смењен, обављала посао пословног секретара у кабинету начелника Ресора државне безбедности. Даље је навела да је сва пошта која је ишла из кабинета СС13 завођена преко ње у посебне књиге које су стајале код ње у каси и то књиге поште, односно експедиционе књиге, које су заправо представљале скраћени деловодник у који је пошту уписивала тако што је од писарнице у којој је вођен главни деловодник добијала деловодни број који је уписивала на коверат и на документ, да је пошта затварана у кабинету и да је ову пошту курир носио на одређене адресе, те да нико није гледао пошту која је изашла из кабинета. Потом је навела да је те деловодне књиге предала секретарици наредног начелника Ресора, те да не зна даљу судбину тих деловодних књига. Даље је навела да не може да се изјасни о томе да ли је неку документацију везану за доделу стана Милораду Улемеку заводила у тај скраћени деловодник, будући да су сва решења везана за доделу станова завођена у Осмој управи, те да је та решења доносио СС3, који је био начелник Осме управе, а која је била задужена за те послове, а да је у скраћеном деловоднику, који је она водила, заводила само решења која су ишла даље, појашњавајући да је она, кад начелник потпише решење стављала печат на његов потпис, а експедицију тих решења је вршила Осма управа, тј. начелник Осме управе, али да не зна на који начин, а да су поједина решења, не сва, долазила код ње кад СС13 потпише, да стави печат. Такође је навела да је знала да начелник СС13 иде на Косово да Милораду Улемеку уручи решење о додели стана, те да јој је тада СС13 наредио да позове СС3 да донесе решење за Улемеков стан, што је она и учинила, те је СС3 дошао код начелника СС13 и ушао у кабинет, а ако га је она позвала шта да донесе, подразумева се да је то морао да донесе, али да документацију везану за доделу стана Милораду Улемеку није директно паковала. Даље је навела да јој је СС7 који је радио на пословима возача пратиоца у кабинету рекао да је ишао да гледа одређене куће и станове који треба да се купе за одређени број присталица, између осталог и за ВВ и за СС23 који је у то време био пратилац задужен за безбедност СС13, да је СС7 био заинтересован за ту кућу у Сремчици, коју је касније добио СС23, а када јој је рекао локацију где се Милораду Улемеку купује стан да је она ту локацију знала, јер поред те куће у којој станује Улемек станује и њена сестра и то у _, а иза зграде у којој станује њена сестра су ламеле кућа и у једној од тих кућа је и Милорад Улемек добио тај свој стан, односно купљена је кућа, као и кућа у Сремчици и још пар станова, али да не може да се сети тачно имена лица која су те станове добили.

Сведок СС5 у свом исказу датим пред истражним судијом Посебног одељења Вишег суда у Београду, дана 05. октобра 2011. године у битноме је посведочио да је током деведесетих година, до 05. октобра, био један од већих, ако не и највећи произвођач станова у Србији, да је за потребе Царине и МУП-а продао велику количину станова и да је управо због тога познавао све носиоце тих институција, те да га је једног дана, не може тачно да се сети године, позвао СС19, тадашњи директор Савезне управе царина да код њега дође, што је он и учинио и дошао у канцеларију СС19, у којој су се налазили и СС13 и генерални директор „Синтелона“, мисли да се зове СС24, којом приликом га је СС19 питао на који начин може да обезбеди да господину из „Синтелона“ кога је први пут тада видео не пропадну паре, а такође га је питао и колико њему пара треба, а њему је требало 1.000.000 марака јер је увек био у минусу за 1.000.000 марака, што су сви и знали. Потом је навео да му је тада СС13 рекао да ће му помоћи јер му требају два специјална стана са посебним улазима, али не један до другога, на шта је он рекао да има стан аа1 и један стан у _, па му је СС13 рекао да кад заврши разговор са СС19 дође код њега, што је он, и учинио и састао се у згради тадашњег Савезног СУП-а са СС13 који је био са својим сарадницима. Потом је навео да га је СС13 питао колика је цена тих станова, на шта му је он одговорио да је цена управо у износу који њему недостаје, да су сарадници СС13 отишли и погледали станове, те да му је потом СС13 рекао да спреми уговор, што је он и учинио, само не може да се сети да ли је било на МУП или на Царину, али да зна да је новац дошао од Царине и да је то углавном било 1.000.000 марака и то вредност уговора за стан у _ нешто мање, а за стан аа1 нешто више, да је 1.000.000 марака уплаћено у „Капитал банци“, али да не зна ко је „Капитал банци“ уплатио, а да је „Капитал банка“ њему платила. Даље је навео да не зна ко станује у _, али да га је пре 2000. године у кући на адреси аа1 примио Милорад Улемек и његова супруга, када га је први и задњи пут срео, да тај објекат представља део групације 45-А, те да свака групација има три ламеле у низу, да су Милорад Улемек и његова породица једну зграду добили од МУП-а, а да је други стан купила супруга Милорада Улемека са којом је закључио купопродајни уговор и то након куповине првог стана.

Сведок СС4 у свом исказу датом пред истражним судијом Посебног одељења Вишег суда у Београду дана 05.10.2011.године у битноме је посведочио да је за „аа2“ радио практично од њеног оснивања од априла 1990.године на разним пословима све до 01.јуна када је добио отказ, а током 1998 и 1999.године на реализацији специјалног задатака које је добијао од свог оца. Даље је навео да је управо у том периоду „аа2“ продала царини, државној безбедности и полицији одприлике 120 станова и да је он те послове оперативно водио у циљу реализације истих, те да је, не може да се тачно сети дана добио задатак да Милораду Улемеку и СС23, који је тада такође био припадник државне безбедности, који су директно стигли са Косова у Београд покаже две непокретности, а да се њих двојица изјасне о томе да ли им се те непокретности допадају, и да крене даље у реализацију посла, што је он и учинио, па је Милорад Улемек, пошто је имао право пречег бирања изабрао аа1, док је кућа у _ остала СС23, док је реализација самог уговора ишла практично преко „Капитал банке“, у коју је, из рачунског центра Савезне управе царина однешен новац у „Капитал банку“ и то кеш новац и те непокретности су плаћене, а да је он лично у стан аа1 увео у посед Милорада Улемека. Даље је навео да је уговор о купопродаји стана аа1 сачинила служба продаје „аа2“ коју суд има, а из ког уговора се може видети да ли је купац Милорад Улемек или Министарство унутрашњих послова. Сведок СС8 у свом исказу датом пред истражним судијом Посебног одељења Вишег суда у Београду дана 05.октобра 2011.године у битноме је посведочила да је заједно са сестром преко 20 година власник агенције „аа“, те да је агенција у једном одређеном периоду док је на челу државне безбедности био СС13, не зна који је то период био сарађивала са фирмом „аа1“ коју је, према њеним сазнањима водио СС25, код куповине одређених станова из њихове понуде, да то нису били станови у њиховом власништву, него да су имали клијенте чије су станове нудили, па у том периоду између осталог су имали у понуди и стан на _ у _ улици који је био власништво њеног колеге др СС26, троипособан, око _, _ км2, који је агенција продавала. Даље је навела да се једног дана јавио СС27 који јој је рекао да су људи из државне безбедности заинтересовани да погледају тај стан и да би за њега евентуално имали купца, па су тог дана заказали гледање тог стана. Навела је да је она стајала испред чекајући колеге испред „аа1“ и да су се, што је по њеном мишљењу неуобичајено за разгледање станова појавила нека специјална кола и то више аутомобила који су их окружили и из којих је изашло више људи у неким тамним мантилима, те су кренули да погледају стан, а да је покрај ње ишао господин који је имао истетовирану ружу на врату, а кога је питала да ли он купује стан за господина СС13, на шта је он одговорио да се не купује стан за господина СС13, већ за њега, а такође је и он разгледао стан, након ког разгледања су се разишли. Даље је навела да се њој након разгледања јављао човек чије име не зна из државне безбедности и понудио је много нижу цену за тај стан који је коштао преко 300.000 марака и то, 20, 30, 40.000 нижу од тражене цене, због чега нису остварили договор око купопродаје овог стана. На питање истражног судије да ли јој је позната особа коју види на екрану рекла је да јесте и да је то Милорад Улемек.

Сведок СС7 у свом исказу датом пред истражним судијом Посебног одељења Вишег суда у Београду дана 05.октобра 2011.године у битноме је посведочио да је током 1998.године био возач у кабинету начелника Службе државне безбедности, односно да је у то време био возач начелника те службе СС13, због чега је био стално присутан у кабинету и у оквиру истога имао своје просторије, те да је био присутан у време када се говорило о додели станова, будући да је за то питање био лично заинтересован, те да је чуо у разговору да је Милорад Улемек добио неки стан, кућу у насељу Филмски град, односно да је служба одобрила средства и добила стан Милораду Улемеку, а да он тада од стана који је тражио да би се проширио одустао те да је остао да станује на адреси _. На питање Милорада Улемека изјавио је да се сећа да је једанпут возио начелника службе СС13 и Милорада Улемека на Сењак где су они гледали један стан, да он унутра није улазио већ да је остао у возилу како би исто обезбеђивао, те да том приликом у пратњи није било других возила.

Сведок СС10 у свом исказу датим пред истражним судијом Посебног одељења Вишег суда у Београду дана 05.10.2011.године у битноме је посведочила да се дана 12.октобра 1989.године венчала са Ненадом СС10, те да је тог дана Милорад Улемек рекао да ће добити стан од службе, а да јој је након славља њен супруг СС10А рекао да постоји велика вероватноћа да ће од службе добити стан и да је између осталог у оптицају стан и Милорада Улемека. Даље је навела да се у тај стан аа3 уселила крајем новембра месеца, а да јој је кључеве од стана предао њен супруг СС10А, па пошто није имала никакву документацију везану за тај стан на сугерисање њеног супруга обратила се Милораду Улемеку током фебруара месеца 2001.године који јој је рекао да ће тај проблем решити па су након 2 односно 3 дана отишли до адвокатске канцеларије у Београдској улици где су јој предочили уговор који су они потписали, а на основу ког уговора је она платила порез, пренела стан на себе, односно укњижила га и стекла право својине, а да купопродајну цену из уговора продавцу Милораду Улемеку није исплатила те да мисли да ову купопродајну цену није исплатио ни њен супруг СС10А. Даље је навела да јој је, везано за тај стан аа3 супруг СС10Аа рекао да је тај стан требао да уђе у фонд службе, па да се онда направи нека рокада, да Милорад Улемек добије неку већу стамбену јединицу а да њен супруг добије тај стан, за који је био више интересената али да не зна ко су та лица била, већ само може да предпостави да се радило о лицима из службе.

Сведок СС2 у свом исказу датим пред истражним судијом Посебног одељења, Вишег суда у Београду дана 12. октобра 2011. године у битноме је посведочио да је до пензионисања радио у Служби државне безбедности на пословима шефа Одсека за објекте посебних намена, те да је у надлежности овог одсека било и вођење специјалне касе која је представљала извор финансирања оперативног састава у готовом новцу, да је вођење динарске касе преузео негде током 1993. године, а да је вођење девизне касе преузео од СС3 1996. године, те да је, током 1999. године постављен извесни СС28 са којим је заједно радио ове послове до његовог пензионисања 2000. године. Даље је навео да се водила посебна евиденција о приливу и одливу новца из специјалне касе, коју је он водио, односно радник – стручни сарадник, који је у ствари био благајник који није држао касу, а имао је овлашћење да у његовом одсуству привременим признаницама покрива трошкове. Навео је да је новац у специјалну касу долазио редовним путем из Савезног буџета, док је постојала Савезна држава, а потом је новац у ту касу долазио из главне касе МУП-а, када је у неком тренутку, поред редовне касе формирана и ванредна каса у коју је новац долазио из Савезне управе царина, те да је ова ванредна каса вођена на исти начин као и редовна, по истим прописима, ознакама и правилима о специјалној каси, с тим што се новац из ових каса није мешао. Потом је навео да је крајем 1997. године или почетком 1998. године у актн-ташни добио готов новац од СС3, те да је исти, заједно са радником из Јединице за специјалне операције који је носио ту актн-ташну однео у неку банку на Тргу Републике, чијег назива не може да се сети, и то у канцеларију директора или неког руководиоца, да је тај новац пребројан када је дат том лицу из банке и то девизни новац, да не може да се сети износа новца, али да зна да износ новца одговара износу који је означен на признаници, а коју је он парафирао и потом вратио СС3, па пошто му је предочена фотокопија признанице „Капитал банке“ а.д. Београд о уплати новца у износу од 374.409 немачких марака на име ВВ, _, Београд, са датумом 14.09.1998. године и факсимилом „Капитал банка“ а.д. Београд – 0001 и потписом власника или овлашћеног лица изјавио је да је то тај признаница и да је то његов потпис. Даље је навео да му је том приликом тај радник Јединице за специјалне операције, када је питао чему служи тај новац, рекао да је то новац за куповину стана Легији, а која куповина је договорена на врху, а такође и да је од СС3 чуо да је врх одлучио да се Улемеку купи стан, за шта су нађена и добијена средства, а да Улемек остави свој стан за поделу, при чему му није познато одакле потичу средства за куповину стана Милораду Улемеку, а да је такође и од других чуо да је на врху одлучено да се купи стан Милораду Улемеку, а објашњавајући шта подразумева под врхом, навео је да је то код њих увек значило да врх представљају председник Србије, министар унутрашњих послова и начелник Службе државне безбедности. Такође је навео да су се он и тај радник Јединице за специјалне операције, након што су новац у банци предали и признаницу потписали, заједно вратили, те да је тај радник отишао у стамбено одељење да види шта све треба да се даље решава око стана, којом приликом је чуо да има овлашћење од Улемека да заврши папирологију око стана у његовој одсутности.

По захтеву суда Безбедносно-информативна агенција је дописом бр. 02-20582 од 20.09.2011. године доставила извештај у коме је навела да у Деловодној књизи Ресора државне безбедности за 1998. годину није евидентиран захтев за доделу стана, односно захтев за доделу кредита који је поднео Милорад Улемек и да Служба не располаже Деловодном књигом Кабинета начелника РДБ за 1998. годину а да у приручном скраћеном деловоднику који је вођен у Кабинету начелника РДБ-а од 04.11.1998. године на обрасцу експедиционе књиге није евидентирана одлука о додели стана Милораду Улемеку и да нису у могућности да доставе Деловодну књигу РДБ МУП РС за 1998. годину, јер је ова Деловодна књига вођена електронским путем, а њена одштампана верзија је након микрофилмовања уништена.

Из извештаја Народне банке Србије, Дирекције за законодавство – правне послове XX 1600/08/ПГ се утврђује да Народна банка Србије не располаже подацима о рачунима физичких лица нити је, следствено својим надлежностима, икада располагала подацима о рачунима физичких лица отворених код пословних банака, будући да је Законом о девизном пословању („Службени гласник РС“ бр.62/06 и 31/11) прописано да само резиденти – државни органи и организације, корисници буџетских средстава Републике, корисници средстава организације обавезног социјалног осигурања и корисници буџетских средстава локалне власти, могу имати девизне рачуне код Народне банке Србије, осим ако посебним законом или међународним уговором није другачије прописано.

Након изнетог у претходном, Апелациони суд, претходно исказује следеће:

  У тренутку одржавања седнице већа, поводом изјављене жалбе на решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење Тои.По1 бр. 2/11 од 14.02.2011. године, дана 03.04.2012. године, на основу члана 4 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, у овом поступку се сходно примењују одредбе Законика о кривичном поступку, а на основу члана 603 и 608 Законика о кривичном поступку, (“Службени гласник РС“ 72 од 28.септембра 2011. године) од 15.01.2012. године Законик о кривичном поступку, (“Службени гласник РС“ 72 од 28.09.2012. године) у поступцима за кривична дела организованог криминала која се воде пред Посебним одељењем.

Изнето, Апелациони суд исказује поводом захтева пуномоћника осуђеног Улемек Милорада, да буду обавештени о седници већа, поводом изјављене жалбе на решење Посебног одељења Вишег суда у Београду По1 2/10, а будући да се ради о решењу, на основу члана 467 став 2 ЗКП-а, Апелациони суд је оценио да присуство странака није потребно, те са тих разлога странке нису обавештене о седници већа, јер њихово присуство не би, по налажењу Апелационог суда у Београду – Посебно одељење, допринело бољем разјашњењу ствари.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је одржао седницу већа, на којој је размотрио списе предмета, ожалбено решење, жалбу пуномоћника осуђеног и допуну жалбе, предлоге Тужиоца за организовани криминал који су изјављени поводом жалбе и допуне жалбе, па је нашао да ваља одлучити као у изреци овог решења, из следећих разлога:

а) Жалбене наводе да изрека ожалбеног решења не садржи податке предвиђене чланом 28 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, другим речима, да не садржи тачно одређено кривично дело и тачно одређене вредности које су прибављене извршењем кривичних дела, да нису опредељене околности из којих произилази основана сумња да је имовина проистекла из кривичног дела, а самим тим и несразмера између имовине и законитих прихода, Апелациони суд оцењује као неосноване, ово из разлога што је чланом 34 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичних дела, одређено да решење о трајном одузимању имовине садржи податке о власнику, опис и законски назив кривичних дела, податке о имовини која се одузима и одлука о трошковима управљања привремено одузетом имовином, а предметно решење ове податке садржи (име власника – осуђени Милорад Улемек, опис и законски назив кривичног дела - злочиначко удруживање 227 став 1 КЗ РС, тешко убиство 114 став 1 тачка 9 КЗ у вези члана 30 КЗ, отмица из члана 134 став 3 КЗ, тероризам 125 ОКЗ, кажњиво по члану 132 ОКЗ, која дела су описана у изреци ожалбеног решења, првостепену пресуду КП.бр. 3/04 од 28. јануара 2008. године и пресуду Врховног суда Србије Кж1 ОК 9/08 од 15. октобра 2009. године, на бази чега је првостепени суд правилно закључио, да је захтев за трајно одузимање имовине поднет 29.03.2010. године, благовремен сходно члану 28 став 1 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, и да се ожалбено решење односи на кривична дела организованог криминала, која су предвиђена чланом 2 став 1 тачка 1 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

Следом тога ожалбено решење није донето уз битну повреду поступка из члана 368 став 1 тачка 8, како се то истиче у жалби пуномоћника осуђеног, јер је у захтеву за трајно одузимање имовине наведена пресуда Окружног суда у Београду, Посебно одељење КП. бр. 3/04 која обухвата напред наведена дела, а навођењем осталих пресуда у захтеву, која садрже дела, у односу на која је захтев за трајно одузимање имовине неблаговремен, не даје основ за закључивање да је ожалбено решење донето уз битну повреду члана 368 став 1 тачка 8 ЗКП према ЗКП-у, који се примењивао у време доношења првостепеног решења односно у тренутку доношења другостепеног решења повреда из члана 438 став 1 тачка 9 ЗКП (“Службени гласник РС” бр. 72 од 28. септембра 2011. године).

Жалбене наводе:

  -да првостепени суд није определио колико је имовинска корист прибављена извршењем одређеног кривичног дела, када се то догодило и да нису опредељене околности из којих произилази основана сумња да имовина проистиче из кривичног дела и да је непримерен негативистички приступ примени одредбе члана 91 и 92 КЗ,

-да је Милорад Улемек осуђен за кривично дело из члана 227 став 1 КЗ РС, да време извршења радње овог кривичног дела обухвата 1999. и 2000. годину, а да је уговор о купопродаји предметне непокретности закључен 07.09.1998. године, дакле годину дана пре извршења дела из члана 227 став 1 КЗ РС и да у ожалбеном решењу нису наведени разлози који оправдавају трајно одузимање имовине, а да је тиме учињена повреда из члана 28 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, Апелациони суд је оценио неоснованим из следећих разлога:

Доношењем правоснажне пресуде за кривична дела из члана 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, не значи да је имовина осуђеног проистекла из тих кривичних дела, већ само даје претпоставку, уз испуњење других услова, да имовина коју поседује осуђени проистекла из криминалне активности.

Дакле, код одузимања имовинске користи из члана 91 и 92 КЗ, доказује се узрочно последична веза између конкретног кривичног дела и стечене имовинске користи, а код одузимања имовине проистекле из кривичног дела одузима се и имовина, без обзира да ли се ради о привремено или трајном одузимању, а да се криминално порекло те имовине претпоставља, због чега је без значаја када је и којим кривичним делом имовина стечена и постојање тог кривичног дела не мора бити ни доказано. Претпоставка код трајног одузимања имовине проистекле из кривичног дела је постојање правоснажне пресуде за неко од кривичних дела из члана 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, а имовина може бити стечена и пре извршења предметног дела. Са тих разлога жалбени наводи пуномоћника осуђеног да је повређен члан 5 став 1 КЗ (временско важење кривичног законодавства) да је примењен закон који није важио у време извршења дела, јер се Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела примењује од 01.03.2009. године, да су радње које се стављају на терет осуђеном извршене 1999. и 2000. године, те да по Међународним конвенцијама и Уставу Србије забрањена ретроактивна примена закона, су од Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, оцењени неоснованим, а то даље значи да није начињена повреда кривичног закона из члана 369 тачка 4 ЗКП-а, а у тренутку доношења ове одлуке примењујући Законик о кривичном поступку од 28.09.2011. године, члана 439 тачке 2 ЗКП-а.

Наводи из жалбе пуномоћника осуђеног Улемек Милорада под тачком 4 реферата жалбе, а наиме да нема разлога о одлучним чињеницама што пре свега произилази из захтева за трајно одузимање имовине Тужиоца за организовани криминал, јер иницијални акт Тужиоца за организовани криминал за привремено одузимање имовине осуђеном ставља на терет да је извршио кривично дело отмице над оштећеним СС29 и да је отмицом СС29 добијен новац којим је купљен стан на Видиковцу, да је отмица извршена 06.11.2000. године, да је предметни стан купљен 07.09.1998. године, да је стога немогуће да је наводно од тих пара добијених извршењем отмице крајем 2000. године купљен стан две године пре и да осуђени Улемек није осуђен за отмицу СС29 јер је ослобођен од тога, па су ти наводи од стране Апелационог суда оцењени неоснованим, ово из разлога изнетих у претходном делу образложења, а наиме, не ради се у овом поступку о примени института одузимања имовинске користи из члана 91 и 92 КЗ-а, а потом одлука у меритуму у овом поступку (трајно одузимање предметне непокретне имовине), не полази од захтева за привремено одузимање имовине и не заснива се на кривичном делу отмице оштећеног СС29, већ на кривичним делима наведеним у изреци првостепеног решења, а за које је правноснажно осуђен.

Наводи, да су током овог поступка кршена права осуђеног из члана 3 став 1 и 2 ЗКП-а, су, по оцени Апелационог суда, у овом поступку без значаја за правилност предметне одлуке првостепеног суда, јер нема чак ни индиција да се предметна одлука заснива на разлозима који нису засновани на закону.

Жалбене наводе, пуномоћника осуђеног, адвоката АО и АО1, наведене под тачком 6 реферата жалбе, да је осуђеном онемогућено право на припрему одбране у овом предмету, да му је онемогућено да несметано општи и да добија примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране и да се ови жалбени наводи заснивају:

-на чињеници да осуђеном Милораду Улемеку није омогућено присуство и непосредно учешће на рочишту за трајно одузимање имовине,

-да у овом поступку странке нису имале једнака средства и права на обавештеност, јер је поводом дописа “МБ” банке А.Д. Ниш од 23. августа 2010. године, поднеском од 09.09.2010. године известио само ТОК чиме је повређен принцип равноправности странака,

-да је повређено право на одбрану осуђеног Милорада Улемека јер му је онемогућен несметан контакт са браниоцем и право окривљеног и браниоца да разгледају списе и доказни материјал, јер браниоцу није омогућено да заједно са осуђеним разгледају списе и документа везана за предметни поступак, јер је и приликом посете браниоца код осуђеног у просторији за посете у КПЗ Забела, њих раздвајало непробојно стакло, а комуникација је обавељена, у тим тренуцима, путем телефона, те да је у овом предмету осуђеном Милораду Улемеку дат третман осуђеног лица, а мора имати статус окривљеног, и да је то имало за последицу примену члана 37 став 4 Закона о извршењу казни затвора за кривична дела организованог криминала,

-да је присуство осуђеног обезбеђено путем видео-линка, а Законом о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела, у члану 15 љ, је предвиђено учешће сведока, вештака или оштећеног на главном претресу путем видео-линка, али не и окривљеног,

па изнете жалбене наводе Апелациони суд оцењује неоснованим из следећих разлога:

Претходно Апелациони суд исказује следеће: захтев за трајно одузимање имовине може бити сходно члану 28 став 3 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела поднет у две ситуације:

а)пре правноснажности осуђујуће пресуде и

б)после правноснажности осуђујуће пресуде.

а)пре прановнсжаности осуђујуће пресуде, најраније после ступања оптужнице на правну снагу а најкасније до завршетка главног претреса и

б)после правноснажности пресуде - најкасније годину дана по правноснажности пресуде (ове ситуације се односе на кривична дела наведена у члану 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела), а изнето има за последицу:

-да, уколико је захтев поднет по ступању оптужнице на правну снагу, а најкасније до завршетка главног претреса, а захтев се односи на имовину проистеклу из кривичног дела која је власништво окривљеног, тада бранилац окривљеног у својству браниоца окривљеног у кривичном поступку, истовремено заступа окривљеног и поводом захтева за трајно одузимање имовине, а то има за последицу, с обзиром на овај стадијум кривичног поступка, да бранилац и окривљени имају она права која су по Законику о кривичном поступку предвиђена и гарантована окривљеном (контакт браниоца и окривљеног, припрема одбране, обезбеђење присуства окривљеног у првостепеном и другостепеном поступку и евентуално по ванредно правном леку, а на начин како то предвиђа Законик о кривичном поступку), и коришћењем ових гарантованих права окривљеног и браниоца по Законику о кривичном поступку у кривичном поступку им омогућава припрему и изјашњење поводом захтева за трајно одузимање имовине

б) уколико је захтев за трајно одузимање имовине поднет после правноснажности пресуде, а власник имовине је осуђени, у том случају поводом овог поступка, власник имовине (осуђени) може али и не мора имати заступника који ће у његово име и за његов рачун заступати његове интересе, значи може али не мора имати пуномоћника.

Дакле, уколико осуђени има пуномоћника, на њихов однос властодавца и пуномоћника се не примењују права и обавезе које окривљени и бранилац имају у кривичном поступку по ЗКП-у, већ правила грађанског права која регулишу питање пуномоћја, а на њихов контакт, уколико је осуђени на издржавању казне, се примењују прописи који регулишу извршење казне.

Изнето има за последицу, по налажењу Апелационог суда, и следеће: учешће осуђеног Милорада Улемека путем видео-линка и његово неприступање у физичком смислу на одржаном рочишту у овом предмету, у згради Посебног одељења Вишег суда у Београду, на ком рочишту је приступио његов пуномоћник, није повређено ниједно његово право на правично суђење.

Контакт у КПЗ-у Пожаревац, поводом овог поступка, између осуђеног и пуномоћника у Заводу, уз визуелни надзор, путем телефона кроз непробојно стакло, није у супротности ни са једном одредбом Конвенција, Устава и Закона, на којој се пуномоћник осуђеног у жалби позива, а што би имало за последицу повреду његовог права на правично суђење.

Коначно, а поводом изнетог у претходном, неосновано се у жалби пуномоћника осуђеног Улемек Милорада да тиме што извештај “МБ банке” је достављен само ТОК-у, а не и одбрани је повређено право на правично суђење и “принцип једнаких средстава”, ово из разлога што је пуномоћник осуђеног на главном рочишту одржаном 14. јуна 2011. године навео да располаже овим доказима, што по налажењу Апелационог суда, има за последицу да је о сваком доказу осуђеном и његовом пуномоћнику омогућено да о њему расправљају, тако да “једнака средства” и члан 17 Законика о кривичном поступку нису повређена, па су са тих разлога ови жалбени наводи пуномоћника осуђеног су оцењени као неосновани, што значи да нема битне повреде поступка из члана 438 став 2 тачке 3 ЗКП-а.

Након изнетог у претходним ставовима, Апелациони суд поводом даљих жалбених навода пуномоћника осуђеног, исказује и следеће:

У претходном делу образложења већ је наведено, да имовина која је предмет одузимања, у поступку примене Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, не мора да проистиче из дела која су наведена у члану 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, већ осуда за ова дела само ствара претпоставку да имовина, уз испуњење осталих услова, проистиче из криминалне активности, дакле из кривичних дела чије постојање не мора бити доказано.

Даље, у вези жалбених навода пуномоћника осуђеног Милорада Улемека који се у суштини своде на тврдњу да је новац за куповину предметног стана у износу од 374.409 ДМ, а који је прво уплаћен на рачун осуђеног код “Капитал банке”, а по налогу осуђеног, са овог рачуна је уплаћен на жиро-рачун продавца предметног стана, “аа2” АД Београд, на име купопродајне цене, обезбедила Служба државне безбедности из касе за посебне намене, дакле да је предметни новац за куповину предметног стана добијен од Службе државне безбедности, су од стране Апелационог суда оцењени као неосновани, а што значи да је правилно првостепени суд закључио, а полазећи од чињенице да се из извештаја БИА, правног следбеника Службе државне безбедности, утврђује да не постоји стамбени досије осуђеног Милорада Улемека и да служба не поседује писмена која би се односила на куповину предметног стана и да предметна сума новца потиче из касе за посебне намене, како то осуђени тврди. Извесно је да сведок СС2, који је у критично време водио касу за посебне намене, не би као физичко лице вршио уплату предметних девиза, већ би, а да средстава потичу из касе за посебне намене, ову уплату вршио у име Службе државне безбедности, па како то није случај, то је Апелациони суд нашао да се чињеницом да је сведок СС2 сведочио да је извршио уплату на рачун осуђеног Милорада Улемека код “Капитал банке”, не доводи у сумњу правилан закључак првостепеног суда да предметни износ девиза није уплаћен из касе за посебне намене Службе државне безбедности.

Апелациони суд је у смислу члана 4 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, члана 402 став 1 и члана 374 став 3 тада важећег ЗКП, да од Посебног одељења Вишег суда у Београду затражио да предузме истражне радње саслушањем сведока СС1, СС2, СС3, СС4, СС5, СС6, СС7, СС8, СС9, СС10 и СС11, ови сведоци су саслушани од стране истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду, па налази да се њиховим исказима не доводи у сумњу оправдано закључивање првостепеног суда да непостојање документације у БИА, правног следбеника Службе државне безбедности о решавању стамбеног питања осуђеног Милорада Улемека, оправдава закључак првостепеног суда да није из касе за посебне намене добијена предметна сума девиза за куповину предметног стана, с обзиром да се ради о знатној суми новца, а да потиче из касе за посебне намене, да би о томе постојао траг и да би та уплата била извршена од стране Службе државне безбедности, а не да уплату врши СС2, у својству физичког лица, па како то није случај, то искази наведених сведока не доводе у сумњу правилност закључивања првостепеног суда.

Жалбени наводи пуномоћника осуђеног Милорада Улемека да је осуђени свој стан аа3 уступио БИА, да је БИА тај стан дала СС10А, тада раднику БИЕ и да се тиме потврђује да је БИА њему купила предметни стан, Апелациони суд оцењује неоснованим, ово из разлога што је правилно првостепени суд закључио да између Милорада Улемека и СС10, супруге СС10А, је закључен теретни правни посао, уговор о купопродаји између продавца Милорада Улемека и купца СС10, а да је заиста Милорад Улемек овај стан уступио Служби државне безбедности, а она њему за узврат дала предметну суму новца за куповину предметног стана, извесно је да би о томе он поседовао документацију, и не би било потребе да закључује уговор о купопродаји са СС10, па како то није случај, то Апелациони суд налази да овај жалбени навод не доводи у сумњу правилност закључивања првостепеног суда о томе да предметна сума новца не потиче из касе за посебне намене.

Наводи жалбе да је осуђени код банке из Француске имао рачун и да је на њему поседовао средства, те да је тражио да се дозволи овера пуномоћја за његову супругу ради располагања овим средствима, и приложена фотокопија извода са његовог рачуна код француске банке, не доводи у сумњу правилност закључивања првостепеног суда, будући да је осуђени током поступка тврдио да је новац за куповину предметног стана добијен од Службе државне безбедности, а не да је он предметни стан купио својим средствима.

На бази изнетог, Апелациони суд, Посебно одељење налази да је правилно и потпуно утврђено чињенично стање, да су дати разлози првостепеног суда потпуни и јасни и да нема повреде кривичног закона.

Дакле, правилно је првостепени суд утврдио да осуђени није доказао да су предметна средства, којима је плаћен предметни стан, прибављена на законити начин, а потом правилно утврдио да постоји очигледна несразмера између његових прихода (зараде код Службе државне безбедности) и плаћене купопродајне цене, па полазећи од тога и чињенице да он није доказао законито порекло средстава којима је плаћен овај предметни стан и чињенице да је он правоснажно осуђен за дела која су предвиђена у члану 2 Закона о одузимању имовине, правилно закључио да се ради о имовини проистеклој из кривичног дела и правилно је првостепени суд одлучио да се ова непокретност трајно одузме.

Следствено томе, жалбени наводи пуномоћника осуђеног су неосновани, па је са тих разлога, уз оцену осталих жалбених навода који посебно нису наведени у овом решењу, а који се не односе на одлучне чињенице, а које је другостепени суд ценио, су оцењени као неосновани, па је из тих разлога и одлучено као у изреци овог решења на основу члана 467 став 4 ЗКП-а.

Будући да је допуна жалбе неблаговремена, то Апелациони суд није исту узео у разматрање, јер је пуномоћник осуђеног решење примио 25. фебруара 2011. године, а жалба је изјављена 22. марта 2011. године, значи после протека рока за изјављивање жалбе.

Записничар                                                                   Председник већа-судија
Јелена Петковић-Милојковић,с.р.                              Слободан Рашић,с.р.
 

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)