Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
31.03.2010.

Кж2 ПО1 75/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 ПО1 75/10
Дана 31.03.2010. године
Б Е О Г Р А Д

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судије Слободана Рашића, председника већа и судија Надежде Мијатовић и Драгољуба Ђорђевића, чланова већа, уз учешће судијског помоћника Горана Младеновића, записничара, у поступку привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела од окривљеног АА и трећих лица и то ББ, ВВ и ГГ, одлучујући о жалбама: браниоца окривљеног АА адв. АА1 од 22.02.2010. године, трећег лица ВВ од 19.02.2010. године и његовог пуномоћника адв. ВВ1 од 18.02.2010. године, пуномоћника трећег лица ББ адв. ВВ1 од 05.03.2010. године и трећег лица ГГ од 01.03.2010. године, изјављеним против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења ПОИ 3/10 од 08.02.2010. године, које је исправљено решењем Вишег суда у Београду, Посебног одељења ПОИ 3/10 од 12.02.2010. године, у седници већа одржаној дана 31.03.2010. године, донео је,


Р Е Ш Е Њ Е


ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе браниоца окривљеног АА адв. АА1 од 22.02.2010. године, трећег лица ВВ од 19.02.2010. године и његовог пуномоћника адв. ВВ1 од 18.02.2010. године, пуномоћника трећег лица ББ адв. ВВ1 од 05.03.2010. године и трећег лица ГГ од 01.03.2010. године, изјављене против решења Вишег суда у Београду, Посебног одељења ПОИ 3/10 од 08.02.2010. године, које је исправљено решењем Вишег суда у Београду, Посебног одељења ПОИ 3/10 од 12.02.2010. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду, Посебног одељења ПОИ 3/10 од 08.02.2010. године, које је исправљено дана 12.02.2010. године, поводом захтева Тужиоца за организовани криминал ОИК 17/09 од 20.01.2010. године привремено је одузета имовина проистекла из кривичног дела извршеног од стране окривљеног АА, а потом пренета на трећа лица и то:

од трећег лица – власника ББ, оца окривљеног АА, привремено је одузето:

а) стан број _ у _, у ул. __, _ спрат, _особан, површине _ м2, број парцеле _/_ уписан у лист непокретности _ КО __, РГЗ Службе за катастар непокретности _, у динарској противвредности 150.137,50 еура,

б) стан број __ у Београду, у ул. __, објекат _, једнособан, површине __ м2, на другом спрату, број катастарске парцеле __/_, описане као земљишнокњижно тело _, под редним бројем _ у земљишнокњижном улошку број _ КО _, са припадајућим подрумом од _ м2, вредности 4.000.000 динара,

од трећег лица – власника ВВ, брата окривљеног АА, одузет је:

в) стан пројектне ознаке _ у _, са једним паркинг местом у заједничком гаражи у ул. _, површине _ м2, _ спрат, број катастарске парцеле _/_, ЗКУЛ _, КО _, у динарској противвредности 92.000 еура,

и од трећег лица – власника ГГ одузети су:

г) стан број _, _ спрат, у _, у _, у ул. _, површине од _ м2, на грађевинској парцели _, формираној од катастарске парцеле број _/_ КО _, у динарској противвредности 75.778,50 еура, и

д) стан број _, _ спрат, у _, у _, у ул. _, површине од _ м2, на грађевинској парцели _, формираној од катастарске парцеле број _/_ КО _, у динарској противвредности 75.778,50 еура.

У другом ставу изреке првостепеног решења остављен је на коришћење део имовине и то стан из тачке 1, подтачка А, окривљеном АА и његовој породици и стан из тачке 1 подтачка В, власнику ВВ и његовој породици. Првостепеним решењем је одлучено да привремено одузимање имовине може трајати најдуже до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине, као и да се привремено одузета имовина поверава на управљање Дирекцији за управљање одузетом имовином у складу са овлашћењима из Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

Против наведеног решења жалбе су благовремено изјавили:


- бранилац окривљеног АА адв. АА1, због битних повреда одредаба кривичног поступка, повреда кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд побијано решење укине или преиначи тако што ће одбити захтев тужилаштва за организовани криминал за привремено одузимање имовине трећим лицима. У жалби даље истиче да је побијано решење неразумљиво, да нема разлога о одлучним чињеницама, нити разлога о начину утврђивања одлучних чињеница, те да је суд изашао из оквира постављених у захтеву за привремено одузимање имовине од стране тужиоца за организовани криминал. Оптужницом којом се окривљеном АА стављају на терет кривична дела обухвата период од фебруара 2009. године до 01. новембра 2009. године, а имовина на коју се односи захтев тужиоца за организовани криминал купљена је од стране трећег лица две године пре него што су наводно извршена кривична дела из диспозитива оптужнице. Даље се наводи да нема ниједног доказа да имовина која је одузета од трећих лица има везе са окривљеним АА. Бранилац окривљеног АА је у изјављеној жалби захтевао да присуствује седници већа у смислу члана 375 ЗКП.

- пуномоћник трећег лица – власника ББ адв. ВВ1 због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреда кривичног закона, са предлогом да се побијано решење преиначи и одбије захтев тужиоца за организовани криминал за привремено одузимање имовине према окривљеном АА и трећем лицу – власнику ББ, или да се исто укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање. У жалби се истиче да побијано решење нема разлога о одлучним чињеницама, и о начину утврђивања тих чињеница и оцени доказа с тим што је учињено и прекорачење захтева, а поставља се питање и надлежности Вишег суда у Београду. Кривична дела која се АА стављају на терет извршена су током 2009. године, док се побијаним решењем привремено одузима имовина ББ која је прибављена по документацији током 2006. године, односно три године пре него што би по тужилаштву АА почео са вршењем кривичних дела. Како се одузимање имовине произашле из кривичног дела везује за одређено кривично дело, то имовина мора бити прибављена у истом периоду, а не три године раније. По ставу првостепеног суда постоји сумња да је АА могао и раније вршити кривична дела, али како тих тврдњи нема у захтеву тужилаштва, то суд и није овлашћен да се тиме бави, чиме су битно повређене одредбе кривичног поступка и прекорачење овлашћења првостепеног суда. ББ није могао да спреми документацију којом тренутно располаже, а из које се може утврдити начин и висина стицања средстава током радног века њега и његове супруге, али је исти на рочишту потврдио да је наведене станове купио својим средствима, док је АА тврдио да никоме није преносио своју имовину, нити давао новац. Првостепени суд занемарује наведене чињенице и полази од претпоставке да је предметни стан купљен новцем АА, а да је само формално власник АА иако за то тужилаштво није пружило ниједан једини доказ. Без доказа да би нека новчана средства могла бити прибављена кривичним делом, не може се ни привремено одузети никаква имовина. Да су наведени станови купљени средствима АА и његове супруге у прилогу жалбе достављена је бројна документација из које по тврдњи браниоца произилази да су наведени станови купљени средствима ББ и његове супруге и да су средства продајом раније набављених непокретности или путничких возила као и сопственог рада уложена у куповину два привремено одузета стана. У жалби је захтевао и да буде обавештен о седници већа у складу са чланом 375 ЗКП.

-треће лице ВВ, у којој наводи да је стан у коме живи са својом петочланом породицом његово власништво и нема никакве везе са кривичним поступком који се води против његовог брата АА. Даље наводи да је на рочишту детаљно навео на који начин су он и супруга дошли до наведеног стана и куповина истог се ни на који начин не може довести у везу са окривљеним АА или његовом имовином. У жалби понавља наводе са рочишта да је предметни стан купљен од средстава које му је по основу Уговора о зајму дао таст ДД, у износу од 75.000 еура, а да је преостали део од 17.000 евра добио од своје мајке ЂЂ. Уз жалбу је приложио и бројну писмену документацију из које по његовом мишљењу доказује своје тврдње. На основу свега изложеног у жалби предложио је да се побијано решење укине или преиначи, тако што ће се одбити захтев Тужиоца за организовани криминал за привремено одузимање стана његовој породици.

-пуномоћник трећег лица ВВ адв. ВВ1 због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да се побијано решење преиначи и одбије захтев Тужиоца за организовани криминал за привремено одузимање имовине према окр. АА и трећем лицу ВВ или да се исто укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање. У жалби се истиче да побијано решење нема разлога о одлучним чињеницама о начину утврђивања тих чињеница и оцени доказа, прекорачен је од стране првостепеног суда и захтев тужилаштва, а поставља се и питање надлежности Вишег суда у Београду, с обзиром да се надлежност суда утврђује према надлежности за кривично дело из кога проистиче имовина. Даље се наводи да је имовина прибављена три године пре кривичних дела која се окривљеном АА стављају на терет као и да је ВВ наведену имовину стекао својим средствима. Тврдња првостепеног суда је да је АА могао и раније вршити кривична дела, али тих тврдњи нема у захтеву тужилаштва па суд није ни овлашћен да се тиме бави. Првостепени суд занемарује да је ВВ стан купио својим средствима, да АА тврди да никоме није преносио своју имовину, нити давао новац, те је погрешан закључак да је предметни стан купљен новцем АА, а да је само формални власник ВВ. За ову тврдњу тужилаштво није предложило ни један једини доказ, а без доказа да би нека новчана средства могла бити прибављена кривичним делом не може се ни привремено одузети никаква имовина. У прилогу тврдњи да је ВВ стан купио са својом супругом парама позајмљеним од таста, а делом од уштеђене имовине уз жалбу је приложена бројна документација и предлаже се саслушање одређених сведока. Наведени докази по оцени пуномоћника јасно показују да је ВВ са својом супругом купио предметни стан и да није било места да му се исти привремено одузима као имовина која је произашла из кривичног дела, јер са куповином тог стана АА нема никакве везе. У жалби је захтевао да буде обавештен о седници већа другостепеног суда у складу са одредбом члана 375 ЗКП-а.

-треће лице ГГ због битних повреда одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да се побијано решење укине или преиначи, тако што ће се одбити захтев Тужиоца за организовани криминал као неоснован. У жалби истиче да његова имовина нема никакве везе са имовином проистеклом из кривичног дела и да не постоји ни један једини доказ из ког би произашла основана сумња да је његова два стана стекао на противправан начин. У том смислу је на рочишту приложио релевантне доказе, а закон је тумачен на његову штету. Суд му је одузео имовину која се није могла одузети а и сам тужилац није пружио никакве доказе да се таква имовина може привремено одузети.

Тужилац за организовани криминал је у свом писменом допису Ктж.бр.73/10 од 26.03.2010. године мишљења да је првостепено решење правилно, те да жалбе браниоца окривљеног АА, трећих лица и њихових пуномоћника треба одбити као неосноване, јер је првостепени суд доносећи побијано решење правилно утврдио чињенично стање у смислу члана 24 и 25 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, па је и побијано решење правилно и засновано на закону.

Апелациони суд у Београду, је одржао седницу већа, на којој је размотрио списе предмета, побијано решење и жалбе, па је по оцени жалбених навода и предлога из изјављених жалби, те става Тужиоца за организовани криминал у писменом поднеску, нашао:

 Жалбе су неосноване.

Наиме, оптужницом Тужилаштва за организовани криминал КТС бр.15/09 од 27.11.2009. године, у предмету Вишег суда у Београду, Посебног одељења КП.бр.60/09 окривљени АА се терети да је извршио кривична дела: злочиначко удруживање из члана 346 став 1 КЗ, неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 2 у вези става 1 КЗ, изнуда из члана 214 став 4 у вези става 3 и 1 у вези члана 30 и 33 КЗ, убиство из члана 113 у вези члана 34 став 2 КЗ, помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333 став 2 КЗ и кривично дело фалсификовања исправе из члана 355 став 2 у вези става 1 КЗ. Како је у конкретном случају првостепени суд поступао по захтеву Тужиоца за организовани криминал и привремено одузео имовину за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела извршеног од стране окривљеног АА, а да је потом пренета на трећа лица и то власника ББ оца окривљеног АА, власника ВВ брата окривљеног АА и трећег лица власника ГГ, да је реч о непокретној имовини која се налази у Београду односно на територији Републике Србије, то је Виши суд у Београду – Посебно одељење за доношење побијаног решења и по оцени Апелационог суда у Београду, био стварно надлежан суд, на шта Апелациони суд поводом изјављене жалбе у смислу члана 401 став 5 ЗКП-а, пази по службеној дужности, из којих разлога су и неосновани наводи из изјављених жалби да се у конкретном случају поставља питање надлежнисти Вишег суда у Београду – Посебног одељења.

Апелациони суд истиче да се седница већа у смислу члана 375 ЗКП-а, може одржати када се ради о жалби на пресуду у смислу члана 375 и 448 ЗКП-а, а када се ради о решењу само у случају из члана 402 став 2 ЗКП-а, ако је жалба изјављена против решења из члана 506 овог законика, а ту се ради о примени мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи или обавезног психијатријског лечења на слободи. Погрешно се у жалбама позивају бранилац окр. АА и пуномоћници трећих лица на члан 4 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела те на сходну примену члана 375 ЗКП-а. Ово стога, када се каже сходна примена ЗКП-а, подразумева се примена прилагођеној ситуацији која одговара појму жалбе и прописима у њој, а у конкретном случају сходна примена која би се односила на изјављене жалбе по ЗКП-у није могућа, па су неосновани предлози из изјављених жалби за присуствовањем седници већа у смислу члана 375 ЗКП-а, из којих разлога Апелациони суд није одржао седницу већа у смислу члана 375 ЗКП-а, јер за то нису испуњени законски услови, нити би то било корисно за разрешење ове правне ствари.

Првостепено решење о привременом одузимању имовине садржи у изреци и образложењу све податке који су по одредбама члана 25 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела потребни и то: податке о власнику, опис и законски назив кривичног дела, детаље податке о имовини која се одузима, околности из којих произилази основана сумња да имовина проистиче из кривичног дела, разлоге који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине и време на које се имовина одузима, а то је да мера траје до доношењу одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине, из којих разлога се наводи из жалби да је побијано решење неразумљиво, да нема разлога о одлучним чињеницама, нити разлоге о начину утврђивања тих чињеница и оцени доказа показују неоснованим.

Правилно је првостепени суд поступио када није прихватио предлоге да се рочиште у поступку привременог одузимања имовине настави у неком другом термину како би се могли поднети још неки докази и прибавити додатни доказни материјал, јер би заказивање новог рочишта ради прикупљања нових доказа у смислу члана 308 и члана 310 ЗКП-а ( одредбе ЗКП-а, сходно се примењују на основу члана 4 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела) очигледно представљало прекидање и одлагање рочишта, зависно од дужине трајања прекида, а што по одредби члана 24 став 1 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, није дозвољено. Осим тога, поступак одузимања имовине по наведеном закону има три фазе, прва је финансијска истрага и зависно од резултата те финансијске истраге може се ући у другу фазу, а то је поступак привременог одузимања имовине и зависно од резултата те друге фазе може се ући у трећу фазу, а то је трајно одузимање имовине. С тим у вези у фази привременог одузимања имовине, циљ првостепеног суда није да потпуно, поуздано и дефинитивно утврди све чињенице већ се у конкретном случају првостепени суд бави само утврђивањем имовине, основаном сумњом да је та имовина у очигледној несразмери са законитим приходима окривљеног или изведених власника и основаном сумњом да је иста проистекла из кривичног дела, у смислу члана 3 став 2 наведеног закона. Ratio legis овог законског решења је двојак. Наиме, у случају да има места привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела, привремено донета судска одлука омогућава да се касније расправи питање трајног одузимања имовине а на другој страни, хитност поступања је и у интересу власника који добија прилику не само да се упозна са захтевом јавног тужиоца већ и да га у поступку пред судом и оспори. Осим тога у тренутку када се расправља о привременом одузимању имовине јавни тужилац и не располаже правноснажном осуђујућом пресудом за неко од кривичних дела из члана 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела. О свим новим доказима приложеним уз жалбе водиће се расправа на рочишту поводом трајног одузимања имовине ако до њега и дође.

Правилно је првостепени суд у побијаном решењу расправио три кључна питања:

1. да ли власници из захтева поседују наведену имовину,
2. да ли постоји основана сумња да је та имовина проистекла из кривичног дела, и
3. да ли постоји опасност да би касније одузимање те имовине било отежано или онемогућено.

- 1. Да је ББ власник непокретности које су му привремено одузете правилно је првостепени суд утврдио из уговора о купопродаји непокретности од 24.07.2006. године, који је оверен у Првом општинском суду у Београду и из уговора о купопродаји непокретности од 09.11.2006. године који је оверен у Другом општинском суду у Београду. Да је ВВ власник стана који му је привремено одузет правилно је утврђено на основу уговора о продаји непокретности закљученог између СС и СС1 као продавца и ВВ као купца који је оверен у Другом општинском суду у Београду дана 13.11.2006. године и из извештаја Управе јавних прихода града Београда у којем се наводи да је ВВ обавезник пореза за имовину по основу права својине на дотичном стану, док је власништво трећег лица ГГ на становима који су му привремено одузети утврђено на основу два уговора о купопродаји непокретности закљученог између предузећа МП __ као продавца и ГГ као купца под бројем __ и __ од __20_. године. Из наведених разлога не стоји примедба да наведена трећа лица нису искључиви власници наведених станова, с обзиром да се из приложене документације јасно сагледава да су сва лица купила имовину као искључиви власници, односно да других сувласника над тим непокретностима нема.

- 2. Према наводима оптужнице Тужиоца за организовани криминал КТС. бр.15/09 од 27.11.2009. године произлази основана сумња да је окривљени АА током 2009. године организовао криминалну групу у којој је био укључен већи број лица ради вршења кривичног дела изнуде и неовлашћеног стављања у промет опојних дрога у дужем временском периоду и да је такво деловање групе резултирало, с једне стране, набавком и продајом 44 килограма марихуане, такозване сканк, при чему је окривљени АА имао истакнуту улогу у виду договарања око набавке у Црној Гори са другим члановима групе, уговарање куповине, давање налога и упутства за пребацивање, преузимање, смештај и продају дроге у Републици БиХ и прибављањем новца од продаје дроге, а с друге стране покушајем да се ЕЕ из __ принуди да групи преда 600.000 евра, при чему је окривљени АА са другим члановима групе створио план извршења дела, распитао се о кретању оштећеног и његове породице, давао налоге и упутство да се у два наврата баце ручне бомбе и постави експлозивна направа испред пословног објекта оштећеног и да је телефоном тражио од оштећеног да преда наведени новац. Напред наведене околности основане сумње указују на способност окривљеног АА да ствара и користи добро организовану групу усмерено на криминално деловање у дужем временском периоду и да је преко групе прибављао велику имовинску корист, с обзиром на количину опојне дроге која је у питању, односно на захтевани износ новца у покушају изнуде.

За непуних годину дана за пет станова који су предмет захтева Тужиоца за организовани криминал плаћено је укупно 450.000 евра, те је правилна оцена првостепеног суда да сама по себи оволика средства апсолутно није било могуће обезбедити из законитих извора средстава за живот са којима располажу окривљени, чланови његове породице и лица на чија имена су куповани станови (трећег лица).

Наиме, из списа предмета произлази неспорно да окривљени АА нема стално пријављено запослење и приходе, не поседује непокретности и издржава га супруга којој помаже у раду њене фирме. __ предузеће, у којој је оснивач и директор супруга окривљеног, а отац окривљеног је пријављен као запослени, док сам окривљени по сопственој изјави помаже у раду, почело је са радом тек октобра 2007. године, након куповине свих предметних некретнина, а за претходни период од пресељења из __ у Београд почетком 20_. године окривљени и треће лице ББ нису дали податке о свом сталном и пријављеном запослењу, нити у документацији о томе постоји трага, док се према пореским пријавама поднетим Пореској управи Министарства за финансије за 2007. и 2008. годину и према билансима стања и успеха за исте године фирма је остварила губитке, а зарада супруге ЖЖ и оца ББ према извештају Републичког фонда ПИО биле су на нивоу задовољавања најнужнијих животних потреба. Деца окривљеног АА су неспорно малолетна и немају никаквих прихода. Мајка окривљеног ЂЂ је запослена у __ од _.20_. године до _.20_. године и остварила је зараду очито довољну за задовољење најнужних животних потреба, такође према извештају Републичког фонда. Брат ВВ у Републици Србији нема никаквих законитих прихода из пријављених запослења, док из __ по сопственој изјави убира приход од 300 еура на име закупнине за аутолимарску радњу, што је довољно за задовољење најнужних животних потреба њега и његове породице. Треће лице ГГ нема никаквих законитих прихода из пријављених запослења, а по сопственој изјави као обезбеђење ресторана – клуба месечно зарађује 600 – 800 еура и живи као подстанар која зарада је такође очито довољно за задовољење нужних животних потреба.

Правилан је став првостепеног суда да објашњење трећег лица ББ и приложена документација на рочишту не могу бити довољан доказ за законито прибављену имовину у Београду, те да ти докази до момента доношења одлуке суду нису приказани. При томе првостепени суд правилно указује да се трансакција са продајом стана у __ временски поклапа не са куповином стана од _м2 у улици __ или стана од _м2 у улици __ 20_. године односно 20_. године, већ са куповином два стана од __м2 на углу улица __ и __ на име ГГ који пак тврди да је то купио својим новцем, те је правилан став првостепеног суда да треће лица ББ нема прихватљиво објашњење којим средствима је куповао станове који су предмет захтева тужиоца, а истовремено је на овај начин доведена у питање и веродостојност и објашњење трећег лица ГГ за стицање имовине која је од њега привремено одузета.

Такође је правилна одлука првостепеног суда да од трећег лица ВВ одузме предметну имовину који је оспорио наводе тужилаштва наводећи да је предметни стан у улици __ у __ купио од позајмице у износу од 150.000 км од свог таста ДД на основу чега је приложио и ручно писану изјаву ДД од __.20__. године да му је позајмљен наведени износ новца. Како наведена изјава није судски оверена, нити има неке друге потврде о веродостојности временског датирања ове изјаве и потписа лица ДД, правилно је процењено да се иста не може прихватити, те да није поткрепљен законит начин прибављене имовине ВВ у __, да о томе нису приложене исправе, односно да он поседује некретнину у улици __.

Правилно је првостепени суд поступио и када је у односу на треће лице ГГ, одузео наведену имовину имајући у виду да докази о прибављеним новчаним средствима не покривају износе за оба стана, тј. да за један банкарски рачун нема доказа да уопште постоји, да су износи на приказаним штедним књижицама подизани сукцесивно у мањим износима у дужем временском размаку, те постоји могућност да су та средства коришћења за редовне животне потребе, да нема доказа да је исти добио готовину из Америке и нема доказа за висину његове зараде у војсци, као и евидентну супротност објашњења овог лица са изјавама грађана СС и СС2, из чега произлази да приложена документација и наводи овог лица нису довољно да би се могло сматрати да је дотичну имовину прибавио на законит начин.

Правилно је првостепени суд проценио да у конкретном случају постоји основана сумња да је окривљени АА и пре 2009. године са истом или другом организованом групом вршио оваква или слична кривична дела и остваривао незакониту новчану имовинску корист, а онда исту претварао у незакониту непокретну имовину и преносио је на наведена трећа лица. На основану сумњу о повезаности окривљеног АА са куповином станова и преношењем истих на трећа лица поред напред наведеног указују и околности да у четворособном стану од __м2 у улици __ станује његова породица а да се према изјавама грађана СС и СС2 око куповине два стана у улици __ и __ највише ангажовао окривљени АА, док је нормални купац ГГ који је неспорно настањен на адреси оца окривљеног и да је исти очито доведен од стране окривљеног да само потпише и овери уговор.

Како се имовином проистеклом из кривичног дела подразумева имовина окривљеног, сведока сарадника или оставиоца која је очигледно у несразмери са његовим законито стеченим приходима (члан 3 тачка 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела) укључујући ту и имовину пренету на треће лице као власника (члан 3 тачка 6 и 7 наведеног закона), правилно је првостепени суд утврдио да у конкретном случају према наведеним одредбама закона није од значаја да ли је у питању кривично дело које је већ предмет одређеног кривичног поступка или неко друго кривично дело, јер је довољно да очигледна несразмера између имовине с једне стране и законито стечених прихода с друге стране, сама по себи указују на основну сумњу да се до такве и толике имовине могло доћи само извршењем кривичног дела, а да од одређеног значаја могу бити и питања да ли се окривљени бави криминалном делатношћу, у ком временском периоду и каква је природа тих кривичних дела.

При томе Апелациони суд истиче да постојање законске претпоставке о криминалном пореклу имовине нема за циљ осуду оптуженог за кривично дело, већ треба да омогући надлежном суду да утврди висину износа који ће бити предмет конфискације. Та оцена се даје у судском поступку у којем странке имају прилику да изнесу своје аргументе, што значи да оптужени има могућност да побија спорну законску претпоставку. Важно је и нагласити да осуда за неко од кривичних дела из члана 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела не значи да имовина проистиче из тог дела, већ ствара претпоставку да уз испуњење других услова, одређена имовина проистиче из криминалне активности, т.ј. из кривичних дела чије постојање не мора да буде доказано, при чему та дела не морају да буду ни дела са листе из члана 2 став 1 тачка 2 Закона.

Имајући у виду напред наведено, веће Апелационог суда такође сматра да стечена имовина која је предмет овог поступка нема покриће у примањима окр. АА и трећих лица на која је пренета и да у конкретном случају треба применити одредбе члана 2 став 1 и члана 3 став 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

Када су у питању наводи из жалби да се окривљеном АА стављају на терет кривична дела из 2009. године, а да се одузима имовина која је стечена три године пре него што по тужилаштву АА почиње са вршењем кривичних дела, Апелациони суд истиче да је реч о одузимању имовине које је превентнивног карактера а не казненог, јер се односи на одузимање извора прихода од лица како би се спречило њихово будуће коришћење у криминалној организацији, тако да би се овај закон могао применити и на кривична дела извршена пре ступања на снагу овог закона, па је с тога могућа и његова повратна примена, јер се одузима имовина и у питању је заштита општег јавног интереса а учинилац се не кажњава одузимањем имовине, већ се успоставља пређашње стање које је постојало пре извршења кривичног дела. Нису повређене ни уставне одредбе Устава Републике Србије из члана 58, јер и по нашем Уставу право својине може бити одузето и ограничено у јавном интересу утврђеном на основу закона, а што је овде управо случај.

- 3. Како у конкретном случају постоји основана сумња да су окривљени АА и трећа лица показала спремност и способност да преносе имовину са једне особе на другу и тиме прикривају правног власника, тим пре што је у питању имовина велике вредности, да се окр. АА стављају на терет кривична дела за која су прописане високе затворске казне, које чињенице би и по ставу већа овог суда могле утицати на окривљеног и трећа лица да њоме располажу и на такав начин спрече или отежају одузимање те имовине за коју по оцени већа у овој фази поступка нису пружили доказе да је стечена на основу законитих прихода или на неки други законит начин, то је правилна оцена првостепеног суда да у конкретном случају постоји опасност да би касније одузимање ове имовине било отежано или онемогућено.

Са изнетих разлога, на основу члана 401 ЗКП-а, Апелациони суд у Београду је одлучио као у изреци овог решења.


Записничар Председник већа-судија
Горан Младеновић с.р. Слободан Рашић с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)