Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.08.2011.

Кж2 По1 бр. 213/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж2 По1 бр. 213/11
Дана 12.08.2011. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Верољуба Цветковића, председника већа, Савке Гогић и Мирјане Поповић, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Марине Барбир као записничара, у поступку за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела према окривљеном АА, одлучујући о жалби браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица ББ, адв. БА, изјављеној против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење ПОИ По1 бр. 23/11 од 20.06.2011. године, у седници већа одржаној дана 12.08.2011. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е


Уважавањем жалбе браниоца окривљеног АА и пуномоћника трећег лица ББ, адв. БА, УКИДА СЕ решење Вишег суда у Београду – Посебног одељења ПОИ По1 бр. 23/11 од 20.06.2011. године и списи предмета враћају првостепеном суду на поновно одлучивање.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду – Посебног одељења ПОИ По1. бр. 23/11 од 20.06.2011. године, усвојен је захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК бр. 15/11 од 13.06.2011. године за привремено одузимање имовине, па се имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела извршеног од стране окривљеног АА привремено одузима и то од оптуженог власника АА, право својине на стану аа са правом коришћења земљишта под зградама и __ земљишта уз ограду објекта уписано у лист непокретности аа1. Ставом другим изреке усвојен је захтев Тужилаштва за организовани криминал ОИК бр. 15/11 од 13.06.2011. године, па се имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела извршеног од стране окривљеног АА и потом пренета на треће лице привремено одузима и то од трећег лица власника ББ, ћерке окривљеног АА, путничко моторно возило аа2, година производње __., _ боје, регистарске ознаке _. Одлучено је да привремено одузимање траје до доношења одлуке у захтеву за трајно одузимање имовине, а имовином ће сходно одредби члана 37 Закона управљати Дирекција за управљање одузетом имовином.

Против наведеног решења жалбу је изјавио бранилац окривљеног АА и пуномоћник трећег лица ББ, адв. БА због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права, предлажући да Апелациони суд у Београду усвоји жалбу и побијано решење преиначи тако што ће одбити захтев Тужиоца за организовани криминал или укине решење и списе врати првостепеном суду на поновно одлучивање.

Поднеском Ктж. бр. 240/11 од 29.07.2011. године Тужилац за организовани криминал предложио је да Апелациони суд жалбу браниоца окривљеног и пуномоћника трећег лица одбије као неосновану.

Разматрајући списе предмета и побијано решење, а по оцени навода изнетих у жалби браниоца оптуженог АА и пуномоћника трећег лица ББ, адвоката БА, као и мишљења Тужиоца за организовани криминал, Апелациони суд у Београду је нашао:

жалба је основана

У образложењу побијаног решења, првостепени суд је, одлучујући о захтеву Тужиоца за организовани криминал првенствено процењивао да ли постоји основана сумња да је имовина која је предмет захтева проистекла из кривичног дела, односно да ли постоји очигледна несразмера између имовине која је предмет захтева са једне стране и законито стечених прихода оптуженог и трећег лица са друге стране, па је утврдивши вредност имовине која је предмет захтева, чињеницу да се против окривљеног АА води кривични поступак због постојања основане сумње да је извршио кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346 став 5 КЗ и продужено кривично дело прање новца из члана 231 став 4 у вези става 2 и 1 у вези члана 61 КЗ, те да нису пружени докази o висини законито стечених прихода оптуженог АА и трећег лица ББ на основу којих би било могуће купити имовину која се привремено одузима, извео закључак да стечена имовина окривљеног и трећег лица, према садашњем стању у списима предмета, нема покриће у њиховим законитим примањима.

Суд је нашао да АА није приложио доказе у прилог тврдњи да је средства за куповину стана аа1, као и да ни окривљени АА, ни треће лице, ББ, нису суду пружили веродостојан доказ о пореклу новца који је употребљен за куповину путничког моторног возила, а имајући у виду да треће лице ББ није располагала приходима на основу којих би могла доћи у посед имовине која се од ње привремено одузима, нити је доказала да су возило аа3 и возило аа2 стечена на законит начин, а од чије продаје су, према њеним наводима, прибављена средства за куповину предметног моторног возила, а да ни окривљени АА у тренутку када су стицана наведена возила није имао евидентиран стаж осигурања односно уплаћене зараде и доприносе у РФ ПИО.

Овакав став првостепеног суда се за сада не може прихватити.

У односу на стан у аа, одбрана АА је истицала да је исти купљен од средстава које је добио од мајке која је била девизни пензионер, што првостепени суд није прихватио будући да није било писаног трага да је било која средства окривљени добио од своје мајке.

Као што основано указује бранилац оптуженог АА у изјављеној жалби неуобичајено је да се имовински односи у тако блиском степену сродства, посебно између лица који живе у истом породичном домаћинству (окривљени АА је навео да је живео у заједничком домаћинству са својом мајком) уређују на формалан начин, односно да се уговор о поклону сачињава у писменој форми и оверава, па је у овом делу првостепени суд непотпуно утврдио чињенично стање, с обзиром да карактер одлучне чињенице у овом делу има околност да ли је мајка окривљеног АА у наведеном периоду располагала наведеним новчаним износом, односно да ли је новчане износе за куповину стана дала свом сину.

Првостепени суд даље наводи да окривљени АА суду није приложио уговор о купопродаји удела на непокретностима у улици аа1, као основ стицања права својине, пропуштајући да цени наводе окривљеног АА да му је право власништва на наведеним непокретностима пренето на основу уговора о преносу права сувласништва који, према наводима окривљеног, суштински представља уговор о компензацији на име датих позајмица од стране АА и неисплаћених адвокатских хонорара за пружене адвокатске услуге ВВ и ВВ1. Закон о основама својинско правних односа прописује да се право својине може стећи на основу самог закона, наслеђивањем и на основу правног посла, при чему не прецизира који је то правни посао, већ то, у складу са одредбама Закона о облигационим односима, може бити сваки правни посао који је управљен на стицање права својине укључујући и неименован уговор, као што у конкретном случају то наводи окривљени АА – уговор о преносу удела, а не само уговор о купопродаји удела, како то сматра првостепени суд према датом образложењу.

Коначно , првостепени суд није потпуно утврдио чињенично стање у делу у ком се односи на привремено одузимање путничког моторног возила марке „аа2“ будући да је теза одбране била да је возило купљено од средстава прибављених продајом два возила - „аа3“ и „аа4“, а суд je једино навео да оптужени АА у тренутку стицања наведених возила није имао евидентиран стаж осигурања и зараде и доприносе у РФ ПИО, међутим, није навео у ком су то периоду стечена возила марке „аа2“ и „аа4“, нити је првостепени суд ценио у међусобној повезаности чињеницу да је окривљени АА адвокат, те да је обавезан да порезе и доприносе плаћа на основу паушално пријављеног дохотка, чија висина може бити мања од реално стеченог прихода, који самим тим не постаје незаконит, већ само непријављен надлежним државним органима.

С обзиром на напред наведено, првостепено решење је морало бити укинуто.

Приликом поновног одлучивања, првостепени суд ће, поступајући по примедбама из овог решења, имајући у виду наводе захтева за привремено одузимање имовине, извести, како доказе које је предложило Тужилаштво за организовани криминал, тако и доказе које је бранилац окривљеног, односно пуномоћник трећег лица доставио уз поднесак од 28.6.2011. године и жалбу, те ће након оцене ових доказа, како појединачно, тако и у међусобној повезаности донети закониту и правилну одлуку за коју ће дати јасне и убедљиве разлоге.

Осим тога, Апелациони суд указује и на два формална пропуста у доношењу првостепеног решења која је учинио Виши суд. Прво, иако је на рочишту дана 20.6.2011. године браниоцу окривљеног наложено да у року од недељу дана достави доказе у прилог својим наводима, првостепено решење је датирано на 20.6.2011. године што наводи на закључак да првостепени суд није донео решење по истеку рока од недељу дана који је оставио браниоцу, а који је очигледно фактички третиран као преклузиван, с обзиром да, иако је бранилац окривљеног поднесак са доказима доставио по истеку остављеног рока, дана 28.6.2011. године, исте није разматрао. Друго, у изреци првостепеног решења под I првостепени суд наводи да одузима имовину за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела извршеног од стране окривљеног АА, а затим од окривљеног власника АА привремено одузима право својине на имовини на стану аа. Ако под појмом права својине подразумевамо потпуно право располагања субјекта на једној ствари, то се право, као апстрактна категорија, не може одузимати, већ се одузима њен предмет односно ствар као што је то и прописано одредбом члана 3 став 1 тачка 1 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела која прецизира да се имовином у контексту овог закона сматра добро сваке врсте материјално или нематеријално, покретно или непокретно, процењиво или непроцењиво велике вредности и исправе у било којој форми којима се доказује право или интерес у односу на такво добро, као и приход или друга корист остварена непосредно или посредно из кривичног дела као и добро у које је она претворена и са којим је помешана.

Имајући напред наведено Апелациони суд у Београду на основу члана 401 став 3 ЗКП, одлучио је као у изреци.

Записничар, Председник већа-судија,
Марина Барбир, с.р. Верољуб Цветковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)