Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
29.03.2013.

Кж 1 По2 7/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж 1 По2 7/12
Дана 29. марта 2013. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Одељење за ратне злочине, у већу састављеном од судија: Синише Важића - председника већа, судија Соње Манојловић, мр Сретка Јанковића, Омера Хаџиомеровића и др Миодрага Мајића - чланова већа, уз учешће судијског сарадника Мирјане Новић - записничара, у кривичном поступку против оптуженог АА и др, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗЈ у саизвршилаштву у вези са чланом 22 КЗЈ, одлучујући о жалбама Тужиоца за ратне злочине, оптуженог ББ, браниоца оптуженог АА, адвоката АБ, бранилаца оптуженог ББ, адвоката БА и БА1, браниоца оптуженог ВВ, адвоката ВА и браниоца оптуженог ГГ, адвоката ГА, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Одељења за ратне злочине, К. По2 45/2010 од 19.06.2012. године, након седнице већа одржане дана 28. и 29. 03.2013. године, у присуству Тужиоца за ратне злочине Веселина Мрдака, оптужених АА, ВВ и ГГ, бранилаца - адвоката АБ, адвоката ВА и адвоката ГА, већином гласова, донео је


П Р Е С У Д У

I

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Тужиоца за ратне злочине у односу на оптуженог ГГ и браниоца оптуженог ГГ, адвоката ГА, па се пресуда Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К. По2 45/2010 од 19.06.2012. године у односу на оптуженог ГГ ПОТВРЂУЈЕ.


II

УВАЖАВАЊЕМ ЖАЛБИ оптуженог ББ, браниоца оптуженог АА, адвоката АБ, бранилаца оптуженог ББ, адвоката БА и БА1 и браниоца оптуженог ВВ, адвоката ВА, УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, К.По2 бр.45/2010 од 19.06.2012. године, у делу који се односи на оптуженог АА, оптуженог ББ и оптуженог ВВ, па се предмет у том делу ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К. По2 45/2010 од 19.06.2012. године, оптужени АА, ББ и ВВ оглашени су кривим због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗЈ у саизвршилаштву у вези са чланом 22 КЗЈ, а оптужени ГГ због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗЈ, па је суд оптуженог АА осудио на казну затвора у трајању од 20 (двадесет) година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору почев од 24.12.2009. до 09.02.2012. године, оптуженог ББ на казну затвора у трајању од 10 (десет) година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору, почев од 24.12.2009. до 12.02.2010. године, оптуженог ВВ на казну затвора у трајању од 5 (пет) година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору почев од 24.12.2009. до 14.05.2010. године и оптуженог ГГ на казну затвора у трајању од 1 (једне) године и 6 (шест) месеци, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору почев од 24.12.2009. године до 14.05.2010. године. На основу одредбе члана 264 став 2 у вези са чланом 262 став 2 ЗКП, обавезани су оптужени да накнаде трошкове кривичног поступка о чијој ће висини суд одлучити накнадно, посебним решењем. Применом одредбе члана 258 став 4 ЗКП, оштећени ОО, ОО1, ОО2, ОО3, ОО4, ОО5, ОО6, ОО7, ОО8 и ОО9 су упућени да свој имовинско-правни захтев остваре у парници.

Против наведене пресуде жалбе су изјавили:

- Тужилац за ратне злочине, због одлуке о кривичним санкцијама у односу на оптужене ББ, ВВ и ГГ, са предлогом да другостепени суд преиначи ожалбену пресуду тако што ће у односу на те оптужене одмерити казне затвора у дужем временском трајању;

- оптужени ББ, не наводећи законски основ због ког побија првостепену пресуду;

- бранилац оптуженог АА, адвокат АБ, из свих законом прописаних разлога, са предлогом да другостепени суд поднету жалбу уважи, а ожалбену пресуду преиначи, те оптуженог АА ослободи од оптужбе или да првостепену пресуду укине, а предмет врати на поновни поступак;

- браниоци оптуженог ББ, адвокат БА и адвокат БА1, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да другостепени суд укине ожалбену пресуду у делу којим је оптужени ББ оглашен кривим, предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или да је преиначи тако што ће оптуженог ослободити од оптужбе;

- бранилац оптуженог ВВ, адвокат ВА, због одлуке о кривичној санкцији и о другим одлукама, са предлогом да другостепени суд преиначи првостепену пресуду у односу на оптуженог ВВ, тако што ће му изрећи блажу казну или предмет вратити првостепеном суду на поновно одлучивање;

- бранилац оптуженог ГГ, адвокат ГА, због апсолутно битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде материјалног права, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да другостепени суд уважи жалбу, укине првостепену пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење, или да је преиначи тако што ће оптуженог ГГ ослободити од кривичне одговорности или да донесе одбијајућу, односно ослобађајућу пресуду у односу на оптуженог ГГ.

Тужилац за ратне злочине је у поднесцима Ктрз. бр.5/09 од 18.10.2012. и 30.10.2012. године поднео суду одговоре на поднете жалбе, са предлогом да другостепени суд поднете жалбе одбије као неосноване.

Тужилац за ратне злочине је у поднеску Ктрз.бр.5/09 од 28.11.2012. године предложио да другостепени суд поднете жалбе оптуженог и бранилаца оптужених одбије као неосноване, а из разлога који су наведени у одговорима на жалбе оптужених.

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, одржао је седницу већа у присуству Тужиоца за ратне злочине, оптужених АА, ВВ, ГГ и браниоца оптужених - адвоката АБ, адвоката ГА и адвоката ВА, на којој је размотрио списе, па је након разматрања навода и предлога из жалби, те мишљења Тужиоца за ратне злочине и објашњења навода жалби који су, како Тужилац за ратне злочине, тако и браниоци и оптужени дали на јавној седници већа, након што је првостепену пресуду испитао у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама, на основу одредбе члана 455 ЗКП, одлучио као у изреци пресуде.

Неосновано се пре свега жалбом браниоца оптуженог ГГ истиче да је предметном пресудом грубо повређено начело правне сигурности оптуженог у кривичном поступку тако што су у поступку као докази коришћене копије државно-одвјетничког и судског списа Жупанијског државног одвјетништва и Жупанијског суда у Осијеку, те да нема спомена о Закону о међусобном пружању правне помоћи у грађанским и кривичним стварима. По оцени Апелационог суда у Београду, овакав став одбране се не може прихватити, тим пре што се у конкретном случају не ради о уступању предмета, односно гоњења, јер је Тужилаштво за ратне злочине на основу Споразума са Државним одвјетништвом Републике Хрватске преузело само оверене копије доказног материјала из предмета Жупанијског државног одвјетништва у Осијеку, тачније Жупанијског суда у Осијеку, те се наведени доказни материјал третирао као сазнање о могућем извршењу кривичног дела. Такође, наведеним уговором, а ни међународним конвенцијама, није искључено вођење паралелног поступка против истих лица у вези истих догађаја у две државе, изузев уколико у једној од држава поступак није правноснажно окончан ослобађајућом или одбијајућом пресудом, односно решењем о обустави поступка, а при чему надлежни правосудни орган у једној држави није везан чињеничним стањем, а ни правном квалификацијом у другој држави. С тим у вези жалбени наводи браниоца оптуженог ГГ да су надлежни правосудни органи у Републици Хрватској против једног броја лица, а у вези једног броја догађаја, преквалификовали оптужбу за ратни злочин у кривично дело оружане побуне, оцењени као неосновани и без утицаја на правилност првостепене пресуде у односу на овог оптуженог.

Апелациони суд у Београду је мишљења да изостављање из увода пресуде чињенице да ли је пресуда донета једногласно или већином гласова у смислу одредбе члана 428 став 2 ЗКП, на шта бранилац у жалби указује као битну повреду одредаба кривичног поступка, не представља апсолутно битну повреду одредаба кривичног поступка, због кога би се првостепена пресуда укинула, нити повреду која би евентуално онемогућила испитивање њене ваљаности.

Апелациони суд у Београду је имао у виду и жалбене наводе браниоца оптуженог ГГ да је првостепени суд био дужан да наведе у пресуди на основу којих околности и прелазних законских одредби је поступао даље по ЗКП који је донет 15. јануара 2012. године, те да наведено представља одлучну чињеницу, али је такве наводе овај суд оценио као неосноване, с обзиром на то да првостепени суд примењује закон који важи у време извођења процесних радњи, те је према стању у списима првостепени суд управо применио ЗКП који је ступио на снагу дана 15. јануара 2012. године.

Такође, неосновано се жалбом браниоца оптуженог ГГ указује на битну повреду одредаба кривичног поступка, у погледу тога што нема разлога о одлучним чињеницама које се односе на оцену утврђеног чињеничног стања, истичући да првостепени суд даје паушалне разлоге, не оцењујући противуречност изведених доказа и чињеница. Овакви наводи су неосновани с обзиром на то да је првостепени суд на странама 48 и 49 изнео јасну оцену исказа саслушаних сведока. Суд је у току поступка, а на околност тога да ли је оптужени ГГ наносио повреде телесног интегритета и нечовечно поступао, са цивилним становништвом, описаним под тачком III оптужнице, саслушао оштећене ПП, ПП1, ПП2, ПП3, ПП4, ПП5, ПП6, ПП7, ПП8, ПП9, ПП10 и ПП11, те наведене исказе ценио као јасне и који нису ниједним изведеним доказом доведени у сумњу, из ког разлога их је и првостепени суд правилно у потпуности прихватио. По оцени Апелационог суда у Београду, правилно је првостепени суд закључио да су оштећени верно описивали управо оптуженог ГГ као лице које је тукло и малтретирало цивиле, да су неки од сведока чак оптуженог знали од раније, да су неки о његовом идентитету сазнали од других притворених лица, али да су сведоци оптуженог препознали и у самој судници. Правилно је првостепени суд такве исказе ценио као јасне, животне и пуне детаља, без обзира што у њима постоје сличности, правилно првостепени суд није прихватио тезу одбране да су наведени сведоци усаглашавали своје исказе, с обзиром да управо на то указују неки различити описи детаља, које су у својим исказима навели. Такође, правилно је првостепени суд анализирао и то да су сведоци у врло кратком временском периоду били у притвору, да су многи од њих били заједно у притвору, из ког разлога по мишљењу овог суда првостепени суд правилно изводи закључак да је логично да им се искази у одређеним деловима и подударају.

Другостепени суд је мишљења да се неосновано жалбом браниоца указује на то да радње које се оптуженом ГГ стављају на терет не представљају радње кривичног дела ратни злочин. Ово стога што по оцени Апелационог суда у Београду радње описане под тачком III изреке пресуде и то да је оптужени повређивао телесни интегритет већег броја приведених и затворених лица и то на тај начин што им је наносио повреде телесног интегритета и нечовечно поступао тако што је тукао оштећене, терао да се међусобно шамарају, ударао палицом приликом хапшења, стављао пиштољ у уста претећи да ће да убије оштећеног ПП2, терао ПП11 да пева четничке песме, те оштећеног ПП8 терао да трчи бос по стрњици, трчећи за њим, ударајући га, те га наводно пустио да побегне, да би за њим организовао „лов на зеца“, које све наведене радње, по оцени Апелационог суда у Београду, представљају радње кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗЈ. У конкретном случају очигледно прибегавање физичкој сили уз коришћење како палица, смотуљака жице, пиштоља, а при околностима које су биле у предметном периоду, на несумњив начин говори да се у конкретном случају ради о нечовечном поступању, као и повређивању телесног интегритета од стране оптуженог ГГ. Код нечовечног поступања постоји блажи степен телесне или душевне патње од оног који постоји код мучења, али се вређа његово достојанство, а радње које се окривљеном ГГ стављају на терет на несумњив начин представљају радње овог кривичног дела и управо представљају нечовечно поступање, када се имају у виду појединачно наношење таквих повреда и нечовечно поступање у односу на оштећене.

Неосновано се жалбама браниоца оптуженог ГГ и Тужиоца за ратне злочине првостепена пресуда побија због одлуке о казни, с обзиром на то да је по оцени овог суда правилно првостепени суд ценио олакшавајуће околности на страни оптуженог - чињенице да је оптужени ожењен, породичан човек, отац троје деце, запослен, неосуђиван, те такве чињенице ценио као особито олакшавајуће околности. И по оцени овог суда, а имајући у виду јасне и аргументоване разлоге првостепеног суда, везано за утврђене објективне чињенице, везане за оптуженог ГГ, које су ближе описане у изреци првостепене пресуде под тачком III изреке пресуде, наведене олакшавајуће околности у вези са чињеницом да је оптужени у тренутку извршења био на граници млађег пунолетног лица и да је имао 22 године, као и протек времена, те да до дана пресуђења није вршио нова кривична дела, првостепени суд је правилно ценио као особито олакшавајуће околности, те оптуженог осудио на казну затвора у трајању од једне године и шест месеци. У прилог томе да је казна адекватна и сразмерна тежини учињеног кривичног дела иде и то што на страни оптуженог отежавајућих околности није било, те је одлука у делу којом је оптуженог ГГ осуђен на казну затвора у трајању од једне године и шест месеци по оцени овог суда правилна и на закону заснована.

Међутим, разматрајући жалбене наводе оптуженог ББ, те бранилаца оптужених - адвоката АБ, БА и ВА, Апелациони суд у Београду је мишљења да се основано жалбама указује на постојање битне повреде одредаба кривичног поступка, која се огледа у томе што нема разлога о одлучним чињеницама, они који су дати су нејасни, што је и последица погрешно утврђеног чињеничног стања, из ког разлога се у односу на оптужене АА, ББ и ВВ првостепена пресуда не може ни испитати.

Наиме, првостепени суд везано за критични догађај дана 17.10.1991. године, који се односи на убиство породице РР, чињенично стање заснива на одбрани оптуженог ВВ, али по оцени овог суда, не даје довољне разлоге зашто прихвата његову измењену одбрану. Првостепени суд на страни 51 наводи да је суд измењену одбрану оптуженог ВВ у делу у коме је навео како су лица извођена и улогу свих учесника прихватио, иако се иста разликује од одбране коју је изнео у претходном поступку, у којој је негирао да је одлазио на место извршења убиства, зато што је одбрана оптуженог дата на претресу у складу са другим изведеним доказима, те да суд налази да нема разлога да оптужени износи неистине у измењеној одбрани, јер би измењеном одбраном довео себе у неповољнији положај, али првостепени суд пропушта да прецизира којим то изведеним доказима је наведена одбрана оптуженог ВВ потврђена.

Такође, првостепени суд везано за критични догађај и за измену одбране оптуженог ВВ на страни 32 наводи да је разлику у одбрани коју је оптужени ВВ изнео код истражног судије, која се односи на то ко је и како извршио убиство породице РР, навео да је оптужени исказ код истражног судије дао под притиском јер му је претио оптужени АА „када су критичног дана 1991. године сели у „Ладу ниву“ и када су кренули код оптуженог ДД кући, када му је оптужени АА рекао да о овом догађају не сме ником да исприча или ће страдати он и његова породица, а и даље је под страхом иако га је тада последњи пут видео“. Међутим, овакву одбрану и чињеницу првостепени суд не анализира, нити је приликом оцене такве одбране имао у виду да је наведена претња дата непосредно након извршеног дела, а да је прву одбрану износио након доста година од извршеног кривичног дела.

По оцени Апелационог суда у Београду, у конкретном случају постоји несагласност између материјалних доказа и одбране оптуженог ВВ, коју првостепени суд прихвата и на којој заправо и заснива чињенично стање везано за чињенични опис под тачком II изреке пресуде. Апелациони суд у Београду је мишљења да првостепени суд приликом доношења одлуке није ценио исказе сведока, нити је утврдио да ли је оптужени ВВ предметних дана, као и критичног јутра 17.10.1991. године био са оптуженима АА и ДД код породице РР, на које околности су саслушавани сведоци, како РР5, тако и СС, који су тврдили да је и оптужени ВВ одлазио код породице РР пре критичног догађаја. С тим у вези, првостепени суд није ценио дату одбрану оптуженог ВВ у делу где је навео да је са оптуженим АА кренуо случајно и то по његовом позиву, непосредно пре догађаја, те да тог критичног јутра није одлазио у кућу породице РР. У том смислу првостепени суд је морао да доведе у везу такву одбрану оптуженог са датим исказима сведока који се у битноме разликују, а све како би испитао дату одбрану и чињенично стање везано за критични догађај.

Апелациони суд у Београду је такође мишљења да првостепени суд није анализирао исказ оптуженог ВВ у делу у ком описује на који начин и где су убијени оштећени породице РР, с обзиром на то да дата одбрана није у сагласности са фотодокументацијом која се налази у списима и из које се може закључити да су покојни РР1, РР2, РР3 и РР4 пронађени на једном месту, а оптужени ВВ је у својој одбрани навео „да су ДД и АА отишли десетак метара од комбија и да је тада АА пуцао у тог четвртог“. Наведена чињеница је по налажењу овог суда у току поступка остала неразјашњена, а морала је бити цењена и доведена у везу управо са тако датом одбраном оптуженог ВВ на којој првостепени суд и заснива пресуду у погледу овог критичног догађаја, на шта се основано жалбом браниоца оптуженог ББ указује.
 
Такође, на страни 51 образложења постоји несагласност између дате одбране оптуженог ВВ и налаза и мишљења судског вештака везано за повреде настале код покојног РР2, с обзиром на то да оптужени ВВ наводи да је видео када је оптужени А ударио ножем РР2 у предео врата, а да је у налазу и мишљењу судског вештака др ЕЕ наведено да озледе указују на такозване стрелне повреде или повреде ватреним оружјем.

Истовремено, разматрајући жалбене наводе, као и изреку првостепене пресуде, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, је мишљења да из самог описа кривичног дела под тачком II изреке се не види које је радње оптужени ВВ предузео, тачније, у чему се састоји радња саизвршилаштва. У изреци првостепене пресуде, везано за критични догађај, оптуженом ВВ се ставља на терет то што је пошао са оптуженима АА и ДД, као и то што је прећутно, свесно и вољно прихватио заједничко деловање и сагласио се са претходним и очигледно јасно показаним намераваним понашањем и поступцима оптужених АА и ДД у односу на још живе оштећене. Међутим, по оцени Апелационог суда у Београду, из тако описаних радњи, па чак и када би се прихватила одбрана оптуженог ВВ, се не може закључити шта је радња саизвршилаштва. Да би постојало саизвршилаштво, неопходно је утврдити шта представља радњу саизвршилаштва која битно доприноси извршењу кривичног дела, а што представља објективни елемент. Истовремено, неопходно је да постоји и субјективни елемент и да се управо та два елемента посматрају у међусобној вези, јер је за саизвршилаштво неопходно и постојање свести оптужених о заједничком деловању, те у ситуацији када неки од учесника не предузимају радње извршења већ неке друге радње које омогућују и у битноме доприносе извршењу дела се могу сматрати саизвршиоцима само ако се докаже и воља код оптужених да кривично дело изврше заједнички, о чему првостепени суд не даје разлоге, нити даје образложење зашто сматра и којим радњама оптужени ВВ и ББ учествују у извршењу кривичног дела за које су оглашени кривим. Такође, овај суд је мишљења да само постојање извршилачке воље и саглашавање са радњама извршења, дакле ради се о субјективном елементу, нису довољни да би се радило о саизвршилаштву већ је управо неопходно да постоје и радње које морају имати осетан значај за остварење радњи кривичног дела. При томе, првостепени суд не анализира да ли у конкретном случају се евентуално може радити о неком другом облику саучесништва.

Такође, основано се у жалби браниоца оптуженог ВВ спори само његово признање, с обзиром на то да оптужени ВВ признаје да је присуствовао критичном догађају, али не признаје саме радње кривичног дела. Имајући у виду чињеницу да признање у кривично-правном смислу мора бити потпуно, тачније, да се мора признати како кривично дело, тако и радње кривичног дела, а да у конкретном случају није јасно да ли је оптужени ВВ признао и радње кривичног дела или само кривично дело као такво, то су и у том погледу нејасни наводи првостепеног суда, што је такође довело до битне повреде одредаба кривичног поступка и до укидања првостепене пресуде.

Имајући у виду учињене битне повреде одредаба кривичног поступка, у односу на кривично дело описано под тачком II изреке пресуде, а које се односи на породицу РР, те да се ради о једном кривичном делу које је састављено из више радњи, Апелациони суд у Београду је укинуо првостепену пресуду у односу на оптужене АА, ББ и ВВ, те предмет у том делу вратио првостепеном суду на поновно суђење. У поновном поступку првостепени суд ће имати у виду и остале жалбене наводе бранилаца, који нису били предмет посебног одлучивања, с обзиром на то да је првостепена пресуда укинута због битне повреде одредаба кривичног поступка због којих се ни чињенично стање није могло у конкретном случају испитати. Такође, приликом оцене да ли је оптужени ВВ кривично дело извршио под страхом, првостепени суд мора имати у виду и одредбу члана 21 Кривичног законика, и такву чињеницу ценити не у смислу да ли је оптужени ВВ био урачунљив, већ управо да ли је такав страх постојао и да ли је такве природе да доведе до ублажавања казне.

Након отклањања битних повреда одредаба кривичног поступка, те поступања по налогу из решења Апелационог суда у Београду, првостепени суд ће бити у прилици да донесе правилну и на закону засновану одлуку, те о истој да јасне и аргументоване разлоге.

Истовремено, другостепени суд није разматрао жалбене наводе тужиоца за ратне злочине везано за кривичну санкцију у односу на оптужене ББ и ВВ, с обзиром да је првостепена пресуда у односу на те оптужене укинута због битних повреда одредаба кривичног поступка.

Имајући у виду наведено, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине је применом одредбе члана 455 став 1 тачка 2 и 3 ЗКП донео одлуку као у изреци пресуде.

ЗАПИСНИЧАР     ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Мирјана Новић, ср     Синиша Важић, ср

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)