Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
30.11.2012.

Кж1 По2 1/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По2 1/12
Дана 30.11.2012. године
Б е о г р а д

 


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Одељење за ратне злочине, у већу састављеном од судија: Соње Манојловић, председника већа, Синише Важића, мр Сретка Јанковића, Омера Хаџиомеровића и др Миодрага Мајића, чланова већа, уз учешће вишег судијског сарадника Росанде Џевердановић Савковић и записничара Оливере Мандић Јоксић, у кривичном поступку против окр. АА, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ, у вези члана 22 КЗ СРЈ, одлучујући о жалбама браниоца окр. ОО, адв. АО, супруге окр. ОО, ААС и мајке окр. АА, ААМ, изјављеним против пресуде Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К.По2.4/2001 од 28.11.2011.године, након одржаног претреса, у смислу члана 449 ЗКП, дана 16.11.2012.године, у присуству заменика Тужиоца за ратне злочине Мрдак Веселина, окр. ОО и његовог браниоца адв. АО, дана 30.11.2012.године, једногласно је донео

П Р Е С У Д У

УСВАЈАЈУ СЕ жалбе, браниоца окр. АА адв. АО, супруге окр. АА, АА1 и мајке окр. АА, ААМ, па се ПРЕИНАЧУЈЕ пресуда Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К.По2.4/2011 од 28.11.2011.године, тако што Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, окр.Кесар Душка, са личним подацима као у изреци првостепене пресуде,

-на основу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП

ОСЛОБАЂА ОД ОПТУЖБЕ

Да је:

-као припадник резервног састава МУП-а Републике Српске, заједно са правноснажно осуђеним ВВ и ББ, припадницима истог оружаног састава (пресуда Окружног суда у Бања Луци број К.50/01 од 17.11.2005.године, која је потврђена пресудом Врховног суда Републике Српске број 118-0-Кж.06-000-018 од 18.04.2006.године), кршећи правила међународног права садржаних у члану 3 став 1 тачка 1 под а) IV Женевске конвенције о заштити грађанских лица за време рата од 12.08.1949.године, у вези члана 13 став 1 у вези члана 4 став 2 тачка а) Допунског протокола уз наведену Конвенцију о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба (Протокол II), за време унутрашњег оружаног сукоба који се, у времену од 1992. до 1995.године, одвијао на простору БиХ, између организованих оружаних снага Републике Српске у чијем саставу су биле и полицијске формације са једне стране, а са друге Армија БиХ и Хрватског већа одбране (ХВО),

свесно и вољно учествовао у убиству троје цивилних лица муслиманске националности који нису припадали ниједној војној формацији, нити су учествовали у оружаним операцијама, на тај начин што су се, након погибије неколико њихових колега полицајаца на бихаћком ратишту, у ноћи између 30 и 31.марта 1994.године у Приједору, Република Српска, претходно договорили „да испрепадају неке муслимане“, па су дошли до куће ОО у ул._ бр. 29, где је прво осуђени ББ бацио бомбу на прозор куће оштећеног, те када се бачена бомба одбила од ролетне и експлодирала на спољашњем делу фасаде испод прозора са задње стране, оптужени АА је бацио бомбу у двориште ове куће, да би одмах затим ББ поставио експлозив на прозор, што је након снажне експлозије довело до његовог разарања, па када су убрзо на лице места дошли ради интервенције полицајци ГГ и ДД, затекли су у кући уплашене укућане, да би по изласку, а у дворишту наспрам ове куће видели окривљеног АА, ББ и ВВ, којом приликом им је ГГ рекао да не дирају укућане док он и ДД не оду,

након чега су по одласку ове двојице свесни заједничког деловања, прихватајући међусобно радње појединачно сваког од њих као своје, у кући лишили живота ОО, ОО1 и ОО2, тако што су им ударцима тупотврдим предметима по глави и грудном кошу нанели вишеструке фрактуре лобањских костију, са разарањем и нагњечењем можданих ткива, те следственим оштећењем за живот важних можданих центара, а још нанели и то: ОО-неким оштрим сечивом већу резну рану у пределу врата, услед чега је дошло до искрвављења из пресечених крвних судова на предњој страни врата; ОО1-повреду у виду латероконтузне ране у пределу десне стране грудне кости величине мушке шаке; те ОО22 - повреду у виду мање латероконтузне ране испод десне кључне кости, које повреде су збирно и у својој укупности, код сво троје оштећених, директно и непосредно проузроковале смртне последице,

-чиме би извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ, у саизвршилаштву у вези члана 22 КЗ СРЈ.

На основу члана 265 став 1 ЗКП, трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К.По2.4/2011 од 28.11.2011.године, окр. АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у саизвршилаштву у вези члана 22 КЗ СРЈ, па је, применом наведеног законског прописа и чланова 5, 33, 38, 41 и 50 КЗ СРЈ, осуђен на казну затвора у трајању од 15 година, у коју му је урачунато време проведено у притвору од 01.10.2010.године до 28.02.2011. године када му је притвор укинут, те је на основу члана 196 став 1 ЗКП обавезан да не име трошкова кривичног поступка плати износ у висини од 189.117,00 динара, у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде, док су, на основу члана 206 став 2 ЗКП, оштећени за остваривање имовинско-правног захтева упућени на парницу.

Против напред наведене пресуде благовремено су жалбе изјавили:

-бранилац окр. АА адв. АО, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о казни, са предлогом да Апелациони суд у Београду након одржаног претреса ослободи окр. АА кривичне одговорности за дело које му је стављено на терет,

-супруга окр. АА, ААС, због битних повреда одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да Апелациони суд преиначи првостепену пресуду и ослободи оптуженог од оптужбе да је починио кривично дело за које је оптужен,

-мајка окр. АА, ААМ, без навођења законског основа побијања, са предлогом да окр. АА буде ослобођен од оптужбе.

Тужилаштво за ратне злочине поднело је одговор на жалбе изјављене против пресуде Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине К.По2.бр.4/2012 од 01.12.2011.године, са предлогом да се исте одбију као неосноване, а првостепена пресуда потврди у целости.

Тужилаштво за ратне злочине у поднеску Ктрз.2/08 од 28.03.2012.године, предложило је да се изјављене жалбе одбију као неосноване, а првостепена пресуда у целости потврди.

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине је дана 18.06.2012.године одржао седницу већа на којој је одлучио да, на основу члана 449 ЗКП, одржи претрес који је одржан дана 16.11.2012.године, у присуству заменика Тужиоца за ратне злочине Мрдак Веселина, окр. АА и његовог браниоца адв. АО, а у одсуству уредно позваних сведока ЂЂ и ДД, па је, након прочитаних, на основу члана 406 ЗКП исказа сведока ДД и ЂЂ, испитивања окривљеног, те разматрања списа предмета и навода из изјављених жалби, нашао:

-жалбе су основане.

Наиме, првостепеном пресудом окр. АА оглашен је кривим због извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ, у саизвршилаштву у вези члана 22 КЗ СРЈ, уз чињенични опис да се окр. АА заједно са правноснажно осуђеним ВВ и ББ претходно договорио да „испрепадају неке муслимане“, па је ББ бацио бомбу на прозор куће оштећеног, потом окр. АА бацио бомбу у дворишту исте куће, да би одмах затим ББ поставио експлозив на прозор, те да су између осталог, свесни заједничког деловања, прихватајући међусобно радње појединачно сваког од њих као своје, у кући лишили живота ОО, ОО1 и ОО2, тако што су им ударцима тупо-тврдим предметима по глави и грудном кошу нанели вишеструке фрактуре лобањских костију са разарањем и нагњечењем можданих ткива, као и неким оштрим сечивом лактероконтузне ране.

Образлажући своју одлуку првостепени суд наводи да околности случаја и инкриминисане радње, те перманентно присуство окр. АА заједно са ББ и ВВ код куће породице ООп од момента бацања бомби и постављања експлозива, па и када су оштећени лишени живота, несумњиво указују да је између АА, ББ и ВВ створена прећутна заједничка одлука да се оштећени лише живота коју ће затим спровести у дело, због чега окр. АА заједно са сада осуђенима ББ и ВВ поступа као саизвршилац, с обзиром да је свестан заједничког деловања и ово дело хоће као своје. Првостепени суд, потом у образложењу наводи и свој закључак, да чињеница да се не може утврдити, с обзиром да нема очевидаца самог чина лишења живота оштећених, да ли је и које радње је том приликом предузео окр. АА, истога не ослобађа кривичне одговорности, јер и под претпоставком да су само осуђени ВВ и ББ нанели смртоносне повреде оштећенима, окр. АА све радње прихвата као заједничке и своје што га чини саизвршиоцем са наведеним лицима.

Међутим, према оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине, основано се жалбама браниоца окр. ББ и његове супруге, првостепена пресуда побија због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП, с обзиром да првостепени суд у образложењу своје одлуке није дао јасне и аргументоване разлоге у погледу одлучних чињеница постојања заједничке одлуке да се оштећени лише живота, нити је навео и означио радње које је том приликом предузимао окр. ББ, а које су предузете у циљу лишења живота оштећених, било да су у питању радње извршења или радње које би указивале да је он тим радњама на други начин учествовао у извршењу кривичног дела за које је ожалбеном пресудом оглашен кривим, што је довело у питање правилност утврђеног чињеничног стања од стране првостепеног суда.

Одредбом члана 22 КЗ СРЈ, закона који је као блажи примењен у конкретном случају, прописано је саизвршилаштво као облик саучесништва у кривичном делу, у ситуацији ако више лица учествовањем у радњи извршења или на други начин, заједнички учине кривично дело.

За постојање саизвршилаштва неопходно је да буду испуњени и објективни и субјективни услови, односно учешће у делу и свест о заједничком деловању, што се све огледа у томе да код саизвршилаца постоји одговарајући допринос у извршењу кривичног дела у виду предузимања радње извршења кривичног дела или неке друге радње која је у тесној вези са радњом извршења, те у свести о заједничком деловању саизвршилаца ако заједнички предузимају радње извршења, или у њиховом заједничком умишљају уколико поступају на основу договора и тиме са неком другом радњом битно допринесу извршењу кривичног дела. С тим у вези, неопходно је да, у чињеничном опису и оптужног акта и изреке пресуде којом је неко лице осуђено због извршења кривичног дела у саизвршилаштву, буду јасно и прецизно описане радње извршења или нека друга радња коју конкретно предузима саизвршилац, у смислу објективног бића предметног кривичног дела, са једне стране, као и неопходни елементи из субјективног бића предметног кривичног дела, са друге стране.

Имајући у виду напред наведени појам саизвршилаштва, као и његове неопходне елементе, на основу утврђеног чињеничног стања током овог кривичног поступка, не може се на несумњив начин утврдити да је окр. АА на начин описан у оптужници, или на неку други начин, учествовао у извршењу предметног кривичног дела, односно да је заједно са ВВ и ББ, свестан заједничког деловања, прихватајући радње сваког од њих као своје, у кући лишио живота ОО, ОО1 и ОО2.

Из исказа сведока ДД, прочитаног на претресу пред другостепеним судом у смислу члана 406 ЗКП, несумњиво је утврђено да је овај сведок критичном приликом у два наврата видео окр. АА, и то када је са ГГ, као припадници полиције, дошао до куће ООк и видео преко пута куће АА, ББ и ВВ, те другом приликом, када се поново он и ГГ враћају до куће ООк јер су чули пуцњаву, у дворишту видео АА, а у кући ООк ББ и ВВ.

Из исказа сведока ЂЂ, такође прочитаног на претресу пред другостепеним судом у смислу члана 406 ЗКП, која се критичном приликом налазила на спрату куће породице ООп, утврђено је да је иста видела ОО и једног полицајца у плавој полицијског униформи који су јој тражили исправе, а када је након тога желела да сиђе видела је једно лице у војничкој зеленој униформи које је стајало унутар ОО дворишта, па се вратила у њен стан у поткровљу куће, а када је убрзо зачула пар краћих рафала који су допирали из унутрашњости куће и краћу вриску која се зачула током пуцњаве, покушала је поново да се спусти у кућу и тада је видела само једног полицајца како стоји на капији ОО ограде.

Даље, ББ, испитан је дана 15.04.1994.године, у својству окривљеног, пред истражним судијом Основног суда у Приједору, који исказ је од стране првостепеног суда прочитан, на основу одредбе члана 337 став 1 тачка 1 тада важећег ЗКП, па је у том смислу, с обзиром да се ради о доказу прибављеном у складу са одредбама Закона о кривичном поступку на основу којег је поступак пред судом у Приједору вођен, који доказ је сам по себи и према начину прибављања, у складу и са Уставом РС, те није Законом о кривичном поступку РС нити другим законом изричито забрањени, а који је цењен и појединачно и у склопу са осталим доказима изведеним током кривичног поступка против окр. АА.

ББ, у свом напред наведеном исказу, навео је да их је погодила погибија милиционера МУП-а РС на бихаћком ратишту и да су се после сахране договорили, АА, ВВ, ГГ и он да „испрепадају муслимане“ али да њихова намера није била да их убију, наводећи између осталог и да је ВВ критичном приликом од њега узео аутоматску пушку прескочио ограду ушао у кућу ООк, када су се чули рафали, те да му је у повратку ВВ вратио пушку, па су одатле отишли својим кућама.

Имајући у виду напред наведене исказе, несумњиво је утврђена само чињеница да се окр. АА критичном приликом налазио испред куће оштећених. Околности, да је сведок ДД након прве интервенције код куће ООк због експлозија које су се чуле, а након изласка из куће, док су оштећени још увек били живи, видео окр. АА, ВВ и ББ, када им се ГГ обратио речима „Не дирајте их док ми не одемо“, да су се непосредно након одласка ГГ и ДД, у кратком временском интервалу, чули рафали из правца куће ОО, да је сведок ДД који се одмах вратио на лице места заједно са ГГ, где су оштећени ОО, ОО1 и ОО2 лишени живота, затекао окр. АА да стоји у дворишту куће, према оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине, не могу указивати на несумњив закључак, који иначе изводи првостепени суд, да је управо окр. АА критичном приликом заједно са ВВ и ББ ушао у кућу оштећених, и заједно са њима оштећене лишио живота на начин како је то наведено у диспозитиву оптужног акта.

Наиме, вршење убиства цивилног становништва представља једну од алтернативно постављених радњи извршења кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ, које је окр. АА, у овом кривичном поступку, стављено на терет, и то да га је извршио у саизвршилаштву, па иако није нужно да сваки саизвршилац учествује у извршењу свих радњи које чине објективну страну бића кривичног дела у питању, ипак је неопходно предузимање некакве друге конкретне радње која би указивала на улогу окривљеног као саизвршиоца.

У ситуацији претходног договора да се „испрепадају неки муслимани“ како је то наведено у диспозитиву оптужног акт и изреци првостепене пресуде, односно постојања претходног договора да се оштећени заплаше, како је то првостепени суд закључио у свом образложењу на страници 29/30, након чега следи бацање бомбе на прозор куће, а потом и у дворишту куће, те затим постављање експлозива на прозор куће, што је за последицу имало разарање прозора и уплашеност укућана, према оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине, не постоје несумњиви докази да је код окр. АА створена прећутна заједничка одлука са ББ и ВВ да се оштећени лише живота. Такође, овај суд налази да се из изведених доказа не може утврдити начин на који се код окр. АА манифестује постојање свести о заједничком извршењу радњи кривичног дела, те које то радње, у време извршења, предузима овај окривљени, а које омогућавају извршење дела лишење живота чланова породице ООп, тј. на неки начин доприносе радњи извршења дела, односно не постоје докази да је окривљени АА својим понашањем показао да се саглашава са радњом другога, и при извршењу дела те радње прихвата као своје, поступајући на тај начин као саизвршилац, имајући при томе у виду да не постоји ниједног доказ изведен током овог кривичног поступка да је овај окривљени критичном приликом ушао у кућу оштећених, где су се ови налазили.

Само присуство окр. АА критичном приликом испред куће оштећених заједно са ББ и ВВ од момента бацања бомби и постављања експлозива, па чак и за време док су оштећени лишени живота у кући, не може представљати значајан и конкретан допринос извршењу кривичног дела у питању, нити указује да је окривљени, од почетка до завршетка извршења кривичног дела, укључен у извршење радње кривичног дела и да поступа у истој намери, односно да дело жели као своје. Напред наведене околности у односу на окр. АА, односно његов долазак до куће оштећених, бацање једне бомбе у дворите и стајање испред куће, лимитирају учешће овог окривљеног, а чињеница да је био присутан испред куће и за време док су оштећени у кући лишени живота, сама за себе не може бити довољан показатељ његове воље да учествује у лишењу живота породице ООп, с обзиром да је, у конкретном случају, према оцени Апелационог суда, субјективна компонента морала бити јача да би се овај окривљени окарактерисао као саизвршилац. Такође, у прилог оваквог закључка иде и чињеница да од тренутка бацања бомби и постављања експлозива на прозор куће оштећених, па до њиховог лишења живота, постоји одређена временска дистанца, што је несумњиво утврђено из изведених доказа, с обзиром на време за које сведок ДД са ФФ, након што се чују експлозије, долази до куће оштећених који су до тада још увек живи, што указује на прекинут континуитет радњи које је уопште окривљени предузео критичном приликом.

У вези са изнетим, према оцени Апелационог суда у Београду, Одељење за ратне злочине, у конкретном случају, у односу на окр. АА нису остварени ни објективни ни субјективни услови потребни за постојање саизвршилаштва.

Имајући у виду све напред наведено, те анализирајући доказе изведене на претресу пред другостепеним судом, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине је нашао да није доказано да је окр. АА извршио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из члана 142 став 1 КЗ СРЈ у саизвршилаштву у вези члана 22 КЗ СРЈ, за које је првостепеном пресудом оглашен кривим. Према налажењу већа овога суда, а на основу свих изведених доказа, нема чврстих и несумњивих доказа да је на начин описан у оптужници, или на било који други начин, окр. АА учествовао у извршењу предметног кривичног дела, па је, након одржаног претреса, преиначио првостепену пресуду, те на основу члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП окривљеног ослободио од оптужбе.

С обзиром да је окривљеног ослободио од оптужбе, суд је, на основу члана 265 став 1 ЗКП, окр. АА ослободио од плаћања трошкова кривичног поступка.

Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине је на претресу одбио предлог заменика Тужиоца за ратне злочине да се прочитају искази које су као окривљени дали ВВ и ГГ, у поступку који је против њих вођен пред Окружним судом у Бања Луци, као и искази које су ова лица дала истражном судији Основног суда у Приједору 1994.године. Ово из разлога што су ВВ и ГГ испитани у својству сведока на главном претресу пред Вишим судом у Београду, Одељење за ратне злочине, који искази су цењени од стране суда, а све у складу са законском одредбом да суд заснива пресуду само на доказима који су изведени на главном претресу, уз дужност да се на основу савесне оцене сваког доказа појединачно и у вези са осталим доказима изведе закључак о извесности постојања одређене чињенице.

На основу свега напред наведеног, применом одредбе члана 449 и члана 459 ЗКП, Апелациони суд у Београду, Одељење за ратне злочине, је донео одлуку као у изреци пресуде, при чему је имао у виду и наводе из жалбе мајке окр. АА, ААМ, која по својој садржини представља само апел да се њен син ослободи оптужбе.

Записничар       Председник већа-судија
Оливера Мандић Јоксић     Соња Манојловић


ПОУКА У ПРАВНОМ ЛЕКУ:
Против ове пресуде жалба
није дозвољена.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)